петак, 18. септембар 2009.


Добар део живота сам био у мањини. Разликовао сам се од остале деце у комшилуку, по многоме, највише по интересовањима, и по томе што сам се добровољно пријављивао да будем ''немац'' или ''индијанац''. Био сам одвојен од деце у игри, или глуварењу. Био сам мањина и у школи: добар ђак, волео рокенрол, носио дугу косу, свирао гитару – све то у ери рађања турбо-фолка. Био сам мањина. Рођен као Србин у Метохији. Навијао сам за Партизан. Нисам се дружио и посећивао са родбином, па су ме они ( а, то чине и данас дан) као већина опањкавали и чинили ми разне гадости као мањини. Сви су у улици играли фудбал једино сам ја играо кошарку. Онда сам заволео књиге и читање па сам постао још већа мањина. Кад сам почео да пишем песме – остао сам сам. Био сам толика мањина да сам остао сам. Ко у гори вук, као заборављена воћка на дрвету негде у децембру месецу. Нисам волео ни Битлсе ни Стоунсе – дакле тотална мањина. До 2000-те године никада нисам гласао за Милошевића. Од 2000-те до данас никада за оне који побеђивали. Увек на страни слабијих и сам слаб. Такорећи, њихов. Никада није победила опција за коју ја гласам. У већини сам једино као негативна појава, као статистика или на списку за одстрел: живим као већина грађана Србије и припадник сам милионске армије незапослених губитника транзиције. Мрав сам. Гњида. Нико и ништа. Србин у Шумадији који није већина јер сам ''шиптар''. А, опет, човек сам. Породични тип. У највеће успехе убрајам породицу, у највеће вредности – топлину дома. Мушко сам, најзад. Волим жене. Оне мене – мање. Није важно. Није важно колико те њих воли – већ која те од њих воли. Кад год сам био у мањини – најебавао сам. Кад год сам био у већини – најебавао сам. Нико никада није поштовао моју посебност, нити моју уопштеност, дакле већину. Сматрали су ме, у сваком случају, за губитника а не за ''изабранога'' или ''посебнога''. Зар избеглица нема своју посебност?! Зар расељено лице није веома рањиво и врло дискриминисано?! Зар момак са Пештера који не може да се ожени и створи породицу не заслужује да са својим сапатницима са Хомоља, Старе Планине и Беле Паланке прошета Кнез Михајловом и скрене пажњу на себе и своју посебност. То што више волим ванилу од чоколаде ствар је укуса а не посебности. Све и да хоћу да будем у тренду – не могу. Имам проблема са хемероидима. Боли ме, да простите и кад серем. Шта би ми још требало нешто болније и горе. Радије ћу на Хомољ него у Европу, ако се мора тако. Сад ми кажу: не ваља што си већина. Србин си у Србији, мушко си који би са женама, радио би поштено... Кад сам бежао од куће, говорили су ми да мора тако: јер сам мањина. Исти, увек исти говоре различите ствари. Они проклети исти што већ годинама живе лепо на туђој муци. Кажу: затуцан си и лузер јер ниси дајгуз. Не јебеш се у дупе. Не испадају ти очи кад ти га сурдукне топли барт. Веле: није то Европа. Остаћеш цео живот балкански примитивац јер не желиш да вадиш фекалијама измазан пенис из чмара свога љубавника, дупедајца. Није овде у питању морал, рекао бих, у питању је хигијена. Да се разумемо, не волим ја ни оне дивљаке што насрну на једнога, њих десет, па га пребију на мртво име. Не волим ни хулигане што нападају пролазнике, ни силеџије који не дају мира поштеном грађанству. Не волим ни оне што узимају правду у своје руке. Не волим примитивце, ни екстремисте што би да нас враћају у средњи век. Не волим ни контраверзне бизнисмене и мафијаше. Ни политичаре. Ја волим само мира и хлеба. Реда и рада. Мало лепог времена и расположених људи. Топао дом и насмејану породицу. И да ме нико не малтретира зато што сам већина. Доста сам био мањина. И, сад сам – гнушам се руље.