субота, 15. мај 2010.

Седница Владе


                     Седница Владе

Седница српске Владе поводом операције министра Здравља у Немачкој. Стенограм:
Премијер се обраћа министру за Докторе, медицинске сестре, и остале:
- Чујем да си се оперисао у Немачкој. Како је било, је ли скупоћа? Какви су доктори и услови?
- Немам речи, одлични су. И нису скупи, за наше плате. Немачка је то...
- Велика земља, јака економија и индустрија – вајка се премијер – кад би' мог'о да будем њихов председник владе само један мандат. Да пос'о завршим и њима, и мени.
- Мор'о сам – наставља министар за „Оронуле болнице – знате и сами какве су наше болнице. Ко нормалан сме да се ту оперише?!
Министар за Полицајце, саобраћајце, пасоше, жандармерију и расформирани ЈСО:
- Јутрос ме звао Председник. 'Оће да га Немци чувају, чуо да имају добре специјалце. Рек'о да узмем и ја један вод за себе, видите каква је општа несигурност, ко сме да ослони на нашу полицију.
- И мене рачунај – виче министар за Срушене касарне, приземљене авионе и осталу војску – Немци да чувају и мене, а Кобре ћу пошаљем у Афганистан, па нек се тамо вијају са талибанима к'о сав остали демократски и напредни свет.
У сали се разлеже спонтани аплауз посвећен мудрој досетки министра о демократији и напредном свету. Он себи мрмља у браду:
- Немачка је то, бре, Немац 'де чизмом згази ту купус више не ниче, а камоли купусијада у Мрчајевцима.
- Знам ја добро – надовеза се мудри министар Празних обећања, регионалног развоја и свега као и свачега – да је Немачка сила. Ја препоручујем да сви паре држите у немачким банкама. Тамо су сигурне. Јер немачке банке нема ко да угаси и прода буд зашто другима. Ја сам експерт и знам шта причам.
Сви министри, државни секретари, личне секретарице и представници свега и свачега (назочни и присутни) са одобравањем климају главама на речи министра за Хиљаду евра акција. Премијер бираним покретима глади браду. И он одобрава.
Неко из позадине, сакривено и подмукло добаци:
- Ни Швајцарска није лоша.
Наста граја, неодобравање и псовање:
- Никад, не признајемо!!! Она није у Европској унији!!! Зар смо зато накуповали оволике АУДИ-је.
- Ми Мерцедесе нисмо куповали!!! – виче за себе али из свег гласа премијер, сикће као гуја љута и само погледује око себе – тај што помену Швајцарску боље је да се сам јави него да га ми тражимо.
- Па, како си сад? – сети се неко да приупита министра за Вакцинацију и тако мало смири ситуацију – мислим, како се осећаш, имаш ли тегобе на време, фиска ли те?
- Никад боље! Могу да изгурам још пет пуних мандата и да наручим још, цирка, пет милиона вакцина.
- Значи ли то да је питање Телекома решено – умеша се министарка „Aло Пожега, јави се.
- Глупо питање – одговара неки од консултаната који се случајно задесио на седници владе у својству заинтересоване стране – па наравно: Дојче телеком!!!
Неко са стране сетно запева: Дојчланд, Дојчланд...
- Везе им раде одлично – рече министар за Гужве по болничким чекаоницама – ја сам у ромингу звао са службеног телефона док сам био тамо и све функционише без грешке. Ништа не крчи, не кидају се везе а није ни скупо, кад погледаш. Није стигао рачун ни 300.000 динара.
Премијер се шеретски насмеши и очински упути критику:
- Да се мало приштеди, криза је.
- Да, наравно – чује се жагор одобравања у сали.
Сви знају да је Премијер строг али надасве правичан.
- Ја, само да кажем, повлачим пре неки дан дату изјаву – поново се огласи министар за Празне казане и гладну војску – рек'о сам да 'ћу плату шпанског војног министра, али сам се покајао. 'Оћу плату немачког министра и да ми не набави једна маскирна униформа са немачком шаром.
- Браво!!! – осоколи га министар за „Mлаћење празне сламе, брзу зараду и теткине кауче – Хоћу и ја у Европу, тачније у Немачку. И тетку ћу да водим, и паре ћу да пребацим, свих једанаест, ако Бог да, јебеш Француску, Немачка је закон.
- Мајку немој да ми дираш! – зарежа неко из позадине.
- Замислите, кад би Срби били Немци – пита са сетним изразом на лицу министар за Геј параде и остала људска права, а државни га секретар нежно и саосећајно глади по коси – 'де би нам био крај?!
- Немци макар нису имали Сребреницу – урличе наречени секретар – цивилизована је то раса, а не к'о ми.
- Кад уђемо у Европу сви ћемо бити једно, неће више бити важно ко је шта, моћи ћеш да кажеш да си педер у сред бела дана, а не да се осећамо непријатно ко крмад по Техерану.
- Немци су Немци, дисциплина је то...
- Немци воле и педере, и Црнце, и чланове невладиних организација...
- И, што се опериса баш у Немачкој? – присети се Премијер да се ваља вратити на дневни ред.
- Сигурније је – ко из топа одговори министар за Недостатак болничких лежајева.
- Знам – потврђује саосећајно први министар – ето и ови из националне авио компаније, чланови Управног одбора и остали директори лете само Луфтханзом. И они износе исте аргументе: сигурније. А знају људи посао, разумеју се, баш као и ви министре.
- Па и ми се возимо АУДИ-јима: сигурније је.
- Ја, брате, купујем само храну увезену из Немачке – колико да се укључи у дискусију, и оправда дневницу, рече министар за Коров и запуштене њиве – није прскана, укусна је, и: сигурнија је – што да се лажемо. А што имају пиво...
- Ја, најволем да се прошетам Шварцвалдом, то је лепота – рече министар за Пластичне кесе и олупине аутомобила – видели сте и сами на шта личи Палић?!
- Имају тамо и клинику, гледао сам некад серију на телевизији – умеша се министар за Нељубазне медицинске сестре и тако пребаци дискусију на чисту струку и науку.
Наста граја и невезана расправа. Свако је хтео да се конструктивно укључи у полемику.
- Немачки овчари су много бољи од шарпланинаца...
- Хеклер је закон, брааатеее....
- Бундес лига је најача.......
- Марка је била најбоља пара...
Грају прекину плачним гласом министарка за Ненаменско трошење пара и дежурни кривац кад год то затреба:
- Ја предлажем да и ми имамо буџет као и Немци: сигурније је за све, народу би било боље.
- Размишљао сам о томе – рече први међу једнакима – али Телеком то неће покрити а ми немамо више шта да продамо. Све смо продали, нешто чак и по више пута. Не мислите ваљда да новац набављамо из реалних извора.
- Да тражимо кредит од Немаца?! – досети се неко.
- Већ смо узели неколико. Остаје једино да продамо Србију.
- Само са Косовом у њеном саставу, другачије не долази у обзир.
- Наравно, са Косовом, и, у Европи, и са Русијом, тако ћемо достићи већу цену а нико нас не може оптужити за курварлук.
- Наравно, Немцима да продамо?! – упитно се обрати један од министара који се не меша у свој посао па је тако врло популаран код народа јер прави мање штете.
- Сигурније је – потврди премијер.
Опет наста граја, жамор, богами се чу и звецкање чаша.
- У Немаћку живи, Алаху хфала, преко два милихона Турака: сигурније је тахмо – јави се и министар из Мањине који нису гејеви.
- Даће, Бог и више – увуче му се коалициони партнер, тек колико да га одобровољи пред важно гласање о Закону о педикирању и маникирању паса луталица о трошку државе.
Министар, који нити је мини а још мање је стар, а који је задужен да обезбеди правовремену негу злостављаној деци у школском дворишту и кладионицама у непосредној близини школа, рече јавно, без трунке дилеме и свима:
- Ја бих свима препоручио да се школују у Немачкој Савезној Републици. Ипак је то домовина Гетеа, Хегела, Маркса, Енгелса, Лењина...
- Није Лењина – опомену га партијски друг још из времена политичких школа у Кумровцу.
- Нема везе, као да јесте...
- Имају ли Немци патријарха, па да га позовемо да дође заједно са папом у посету? – јави се министар за Лептир машне.
Сви се међусобно, и, у недоумици погледаше, и, у црну земљу пропадоше.
Експедитивно проблем реши највећи међу Титанима:
- Нека то провери министар који је више споља него унутра, па га зато и зовемо Спољњи, да се тако нашалим мало, ха, ха.
Сви прихватише пошалицу и насмејаше се таман колико треба.
- Не!!! – повика министар за Докторе који не примају мито у динарима – тај је енглески ђак, зар да њега шаљемо у драгу нам Немачку?! Зар да на тај начин увредимо драгог нам пријатеља?! Видите како изводим колут напред само двадесет дана после операције. Зар хоћете да се са њима зајебавамо и завађавамо?! – па се пресамити преко стола и нехотице више него хотимично пробуди министра који је задужен за Србе ван Србије уколико имају пара, наравно. Он изненађен, викну:
- Признајем само немачку дијаспору и захтевам да се врате у Србију сви Немци које је Тито протерао. На тај начин решићемо питање Војводине једном за свагда. И, ако неко подигне српски барјак у Војводини, остаће и без барјака, и без руке, и без европских фондова... Ми морамо да се окренемо будућности и НАТО-у а не да живимо у митовима... – неколицина министара прискочи и примири га.
- Ја би' волео да Коридор Квака 22 буде као немачки аутобанови: сигурније би било – изјави министар за Порушене па пноно изграђене мостове.
- Тачно је – укључи се да подржи партијског друга министар за Драње грађана мандатним казнама и осталим таксама, и најави да ће грађани бити дужни да изваде нове пасоше до краја следеће године а који ће бити најсавременији у Европи (и, шире) и имаће поред постојећих, још 34 нове сигуросне мере а коштаће тричавих 18.000 динара нових такса.
Један од министара саосећајно спусти руку премијеру на раме па га упита:
- Може ли АУДИ да јури преко 250 километара на сат?
- Ништа глупље нисам чула – огласи се, најзад, министарка за Лично праћење спортских догађаја широм света (па, и шире) – па јесте ли Ви некада чули за Шумахера?! Најбољи су немачки спортисти: најсигурнији су. Заврши са неверицом шта је у ствари хтела да каже, а нешто је казати морала.
- Лично, ја ћу да се кладим на Немце у Јужној Африци: сигурније је и ако је квота мала – рече министарка задужена за проналажење поштеног судије у Србији.
- Играј из кеца у двојку - добаци јој председница савета за објашњавање европским комесарима што су неке судије добре а друге нису.
- Тако сам и мислила...
Министар за Давање пара намењеним култури највећим неталентима у Србији није ништа говорио, само је осећајно, изражајно и са разумевањем, али ипак само за себе, певушио Лили Марлен у оригиналу.
- Ја сам за потпуну сарадњу са Немцима – рече један случајни пролазник кроз седницу владе који је у опозицији али подржава Владу – још је својевремено и мој деда сарађивао са њима и није имао примедби све док га комунисти нису стрељали.
- И мој је сарађивао а после је пришао комунистима па је он стрељао друге...
- И мој....
- А, и ми смо сарађивали, деведесетих, није било лоше, знате и сами...
- Није...
- Није...
- Мени је некако било најлакше 1999 кад нас је Луфтвафе гађао... некако ти је лакше кад знаш да те гађа твој и за твоје добро...
Министар за Набавку нових пендрака изјави свечано:
- Ми деведесетих нисмо сарађивали са Немцима организовано, више појединачно, кајемо се због тога јер ми смо данас нови људи.
- Шта фали Хрватима и Шиптарима што су руку под руку са њима? – рече министар за Олакшавање буџета на име очувања доње српске покрајине.
- Забога, господине, немојте то: Шиптари...
- Извињавам случај, гос-н државни секретаре, омакло ми се, жив човек па погреши, неће се понови...
- Да резимирамо – љутну се Премијер – журим на ручак. Операција је, хвала Богу, добро прошла, министар је још хвалије Богу: добро, и може да прионе на наручивање нових количина намештаја и непотребних лекова. Следеће недеље, према распореду, на операцију у Немачку иде керуша Мила, сад су потврдили из града. После ње крећу секретарице по министарствима, за уградњу силикона, решили смо, боље да то обаве у Немачкој: сигурније је. На тај начин ћемо створити позитивну и надасве лепшу атмосферу по министарствима па ће можда државни службеници почети да долазе на посао.
- А, ми остали који још нисмо били на операцију у Немачкој?
- Све према утврђеној динамици, господо – закључи Премијер омиљеном му фразом.
- Има ли ко шта да пита, пре него завршимо?!
- Хтео бих ја - јави се радник обезбеђења, који је на седницама владе присутан да се не би дрпосали лаптопови – Шта да радимо са поплавама у Србији, пита ме рођак, па да му јавим?!
- Ништа – одговори ко из топа премијер – да имају насипе као Немци, не би ни имали проблеме са поплавама.
Победонсоно устаде и крену а министри га тапкаху по рамену због овако ефектног поентирања.
- Али, народ...... – не заврши портир.
- Јебеш народ, ко им је крив кад нису Немци: било би им сигурније.