КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ

уторак, 14. јун 2011.

Антонио Еванђелиста – Косово 2000-2004


Антонио Еванђелиста
''Ћеле кула'' – Косово 2000-2004

Новоли, Београд, 2011

Жали боже: за дате паре. Па макар те паре од прихода, како стоји на првој страни, иду и у Дечју кућу у Грачаници.

Додуше, у предговору извесног Пина Арлакија пише да ''косовски рат је био лак војнички успех и потпуни политички неуспех'', што би делимично било тачно али није круцијално (мада није био лак ни у војничком смислу). Најважније је: због чега је дошло до тог рата и је ли требало бомбардовати једну европску земљу?! Баш нас брига је ли то било политички исплативо или не, по аршинима западних политичара и аналитичара.

Министарство за Косово и Метохију финансирало је књигу у којој већ на шестој страни пише да су Срби побили на десетине хиљада албанских цивила?! И да су ''западни политичари започели сукоб због добробити локалног становништва... које је српска влада годинама дискриминисала''. Тако да се већ на почетку књиге распознаје матрица: Срби су криви и требало их је бомбардовати али су касније Албанци мало претерали. Није важна истина колико је важно правилно расподелити критике чак и када се пише ван уходаног клишеа о Србима. Али, чини се да су овакве књиге још опасније од класичних памфлета, јер оне стварају привид објективности (ето, нису баш Срби толико лоши и криви за све) па се онда протурају кроз то опет клишеи и неистине (најгоре су полуистине). Опет, какво нам је Министарство за Косово и Метохију ово још и није толико лоше – а, колико би могло да буде.

По аутору предговора, у уводном и историјском осврту, постојало је решење конфликта и оно се састојало у промени власти у Београду. ''НАТО се умешао у грађански рат'' – каже исти, али то није тачно: на Космету се није водио грађански рат, већ сепаратистичка и иредентистичка терористичка побуна коју је држава Србија покушавала да угуши.

Ипак, он признаје да је НАТО прекршио међународне законе бомбардујући Србију без одобрења Генералне скупштине и Савета безбедности, али чему сада накнадна памет, па о томе је требало говорити тада а у покушају да се спречи бомбардовање.

Јесте по аутору ''ОВК гомила банди различитог порекла'' али су они настали ''као побуњеничка снага против злочина војске и српских парамилитарних снага''... Банда устала против злочина?! - ако сам ја добро схватио апсурдност става.

После недефинисаног, и ван контекста, увода шефа државне италијанске полиције следи текст самог аутора. Господин Евангелиста је 2000-те дошао на Косово и прво чему су га научили у Приштини, како каже: на обуци, било је да никако не показује уздигнута три прста. И он је то, како сам рече, научио. У конфузној и произвољној историјској ретроспективи кад пристиже до ''Косовске битке'' он и написа да су Турци, поред Срба које су расули на све стране и који су од тада навикли да буду робови, ''очистили'' и албанско становништво и да је 400.000 Албанаца тада ''кренуло према Италији''!?! Још од тог времена се, дакле, баратало само крупним цифрама кад су албанска страдања у питању. Па колико је онда Срба ''очишћено'', ако је толико било Албанаца?!

Онда следи кратка ретроспектива догађаја у последњих двадесет година, без дубље анализе, јалова и фразеолошки сачињена, са свим прихваћеним ''истинама'', долазак КФОР-а и УНМИК-а и побројавање њихових задатака.

Чиме се аутор највише бави у својој књизи? Проучавањем локалних обичаја и КАНУН-а (како он сам каже, а мисли на каноне Леке Дукађинија). Један од американаца, командант ''Одељења за истраге'', скренуо му је пажњу на то да би се убијање спречило на тај начин што би будуће жртве требало да оду у куће својих будућих убица и да тамо остану, зато што је по том КАНУН-у ''гостопримство испред освете, тако да докле год је потенцијална жртва под кровом могућег убице, до тада ће бити на сигурном''?!? Мислите да се шалим и пародирам док ово пишем? Не!!! Управо тако стоји у књизи, управо су овако инфантилно и неозбиљно размишљали они који су требали да заведу ред и мир на Космету!!!

Иначе, та легенда о ''беси'' и ''канонима'' Леке Дукађинија одавно на Космету нема никакву важност, и осим у појединим планинским крајевима: никада је није ни имала. Осим у литералном пољу и у домену легенде, у животу није примењивана а то најбоље знају они који су ишли на поверење и на част: а, како су завршили. Албански теоризам на Космету се испољавао у најподмуклијим формама, њима ништа свето није било. И то је тако у задњих неколико векова. Част изузецима, нараво: не треба генерализовати.

Од Еванђелисте, додуше, сазнајемо да је Лек Дукађини био принц: али нисам успео да сазнам: чији?! (Каснијом претрагом сам схватио да је помешао албанског принца Леку Зогуа са Леком Дукађинијем).

Даклем, КАНУН. Не би лењ Еванђелиста, отишао је у прву књижару на Косову на коју је налетео и купио књигу: КАНУН. И, богами се потрудио, па нам га лепо препричао а све о трошку српски порезних обвезника и јавног предузећа Телеком (опет о трошку српских пореских обвезника), и Народног музеја Ниш (опет о пореском трошку Срба). Највише пажње је посветио ставкама ''гостољубивост'' и ''крвна освета''. На страни 40-тој сазнајемо да је у Босни Милошевић вршио етничка чишћења и стварао масовне гробнице – али то је само успут и ако је ван контекста. Потом нас подучава шта су албански ФИС-ови. И тако, већ око педесете странице читаоц схвата да није купио књигу која говори о томе шта се дешавало на Косову из перспективе једног службеника УНМИК-а, како је то рекламирано, већ да у руци држи књигу о тзв. албанском КАНУН-у и, евентуално: књигу о мафији. Говорећи тако о обичајним правима, аутор на 48-ој страни пише: ''Увек имајући у виду освету, требало би подсетити на паљење добара породице (пракса која је даље широко присутна на Косову како су показали нереди од 17. марта 2004), пре свега онима који су криви за неко дело, и изнад свега за неодржану реч''. Срби су дакле убијани и паљени по канону Леке Дукађинија, другим речима: по обичајном праву Албанаца а због неке своје кривице. На истој страни аутор наставља: ''Албански свет, јуче као и данас, карактерише се као насилна али организована заједница, сумњичава али часна''. Убијали су дакле, али часно и из части.

Онда аутор пише и o албанској мафији, уопштено, опште познато, на интернету доступно, оно што се углавном зна. Веома мало својих искустава износи. Причом се селимо у Америку, међу мафијашке породице Њујорка, упоређује се ''коза ностра'' са албанском мафијом.

И када говори о свом раду на Космету (вема штуро и мало) онда он пише о немоћи ''Међународних снага'' да било шта ураде против албанских бандита. Кад год би кога привели за убиство: морали би после пар сати под притиском руље да исте пусте. УНМИК полиција се углавном бавила међусобним албанским разрачунавањима, површно, форме ради, пре свега бринући се о сопственој безбедности. Аутор између редова признаје да се они тамо нису питали ни за шта, већ да су о свему одлучивали локални вођи повезани са страним силама за које су радили. У књизи је подробно (али доста уопштено) написано о функционисању албанских криминалаца, међутим, аутор нигде не објашњава зашто ништа није урађено у спречавању деловања истих.

На пуно места аутор Косово помиње као ''српску покрајину'' али чисто реторички, мислим да је то чак додато посебно за српско издање, јер он ни на једном месту не оспорава окупацију, бомбардовање, протеривање, и најзад проглашење самосталности коју је његова земља признала. У стилу: то је српска покрајина али кога брига за то – ми смо ту. На исти начин се говори и о ''Резолуцији 1244''.

''Ако бих морао некако да назовем мартовске нереде, говорио бих о некој врсти општег ''сравњавања рачуна''...'' – каже аутор на страни 117, а спонзорисан од стране српске државе. Тада су, дакле, Албанци сравњивали рачуне са Србима?! Иначе, када говори о 17-ом марту, осим уопштеног увода у коме износи статистичке податке, али и податке да су Срби напујдали псе на албанску децу која су се подавила, он наставља углавном о проблемима са којима су се суочавале ''Међународне снаге'' тога дана. А, да је целу књигу посветио томе дану – мало би било.

''Српским породицама је било обезбеђено сигурно место где ће провести прву ноћ а да ипак не постану жртве мржње Косовара према њима''?! (страна 122) Косовара?! Ко су Косовари?! Зар по тој логици не би требало да и ти Срби буду Косовари?!

Неће бити тероризма на Косову, тврди аутор, јер Албанци воле Американце. Добро, видећемо.

Да скратимо. Ајде, укратко да видимо шта су то финансирали борци за српско Косово и Метохију из дотичног министарства владе Републике Србије?! Додуше помогли су и ''Телеком Србије'' и Народни музеј у Нишу, мада за ове задње заиста не знам шта су помогли, макар по садржају саме књиге?!

Држава Србија је финансирала књигу која:

- пише о тероризму али ни једним словом не помиње тероризам на Космету, не помиње стотине таквих аката према Србима, не помиње Гораждевац, Старо Гацко, макар аутобус ''Ниш експреса'' (јер то је терористички акт по уџбеницима) али говори о ''11 септембру'', о терористичким актима у Шпанији, у Лондону и на другим местима у свету, против америчке војске у Бејруту итд.;

- ни једном речју не говори о томе да Срби не заслужују оно што им се догодило;

- ни једном речју не оспорава тада већ евидентно кретање у правцу проглашења независноти (јер, аутор је ''као'' књигу писао пре тога а издао је после истог);

- ни у једном сегменту не доводи у питање клише да су Срби злочинци;

- се бави обичајним правом, традиционалним канонима, дакле једна врста етнолошког истраживања албанских обичаја уз помоћ којих аутор објашњава зашто су Албанци такви какви јесу;

- не прави велике разлике између Албаније и Косова са Метохијом, те се врло често не зна о којем делу територије аутор говори;

- сматра да је проблем мафије једини проблем који постоји на Космету, све остало је мање-више решено укључивши и статус, и права Срба, итд.;

- својим насловом манипулише са будућим читаоцима, наслов ''Ћеле кула'' је потуно ван контекста јер књига не говори о Србима и њиховим патњама, о етничкој мржњи и масакрима над Србима, о протеривању, о порушеним црквама и манастирима, запаљеним кућама. Испада да у време службовања дотичног уопште није било терора над Србима, осим тог једног дана у марту месецу 2004-е;

- нема у себи ни слова о злочинима над Србима (осим уопштеног и јаловог помињања 17. марта 2004, свега на пар страна) у било којем периоду, јер куд је аутор нашао за сходно да пише о историји или мафији у Америци, могао је да се информише и о томе;

- је солидан приручник са почетнике а по питању организованог криминала, уопштеног карактера, као неки увод;

- говори о проблему Италије и других земаља са албанским досељеницима и њиховом мафијом

- чије штампање у Србији није спорно, и која је требала бити представљена нашим читаоцима, али никако као државни пројекат и као нешто битно у вези расветљавања догађања на Космету и наше праведне борбе да исто повратимо, као нешто што ће допринети истини и дати нове чињенице.

На десетине изванредних рукописа наших и страних аутора није имало прилике да буду представљени аудиторијуму, зато што се паре троше на неадекватне ствари, што се води погрешна политика према проблему Космета, што медиокритетске креатуре гледају само своје интересе а на жалост имају моћ одлучивања. Зато нам овако и иде.

Ево шта је поводом књиге, између осталог, аутор рекао новинарки ''Данас''-а:

- Да ли је у време ваше службе, од 2000. до 2004, Унмик полиција имала податке о логорима за Србе и трговини људским органима о чему говори извештај специјалног известиоца Савета Европе Дика Мартија?

- Тада о тим стварима нисам знао, нити је то била моја област истраживања. Начин на који је Карла дел Понте у својој књизи описала трговину органима, чини ми се да је мало вероватан са практичне стране, имајући у виду жуту кућу на брду у којој су, наводно, убијани људи ради узимања органа. За такве ствари потребни су доктори, анализе, стерилан простор, лекови, тестови компактибилности, апаратура... такве ствари, кад су и илегалне обављају се у клиникама, опремљеним болницама, а не у колибама. Прочитао сам да се спроводе истраге на Косову, али се ради о илегалном пресађивању у клиникама. Извештај Дика Мартија нисам читао. Треба видети папире и документа које је он користио. Треба веровати сведоцима, али докази на лицу места говоре много више него сведоци, јер те ствари не могу да се лажирају. Да сам ја оптужен за такво дело, дозволио бих да се обаве све истражне радње зато што је у питању застрашујућа оптужба, и не треба се од ње крити испод бирократских зачкољица.

Не замерам ништа аутору. Написао је књигу која се може прочитати (и то је нешто), и која није памфлет какви се пишу на западу али која нема капацитета да понесе нешто ново јер је робовала већ прихваћеним начелима и уопште их није доводила у питање. Међутим, замерам институцијама које су од мојих пара одвојиле да се та књига штампа. Свакога дана купујући бензин, потрепштине, разну робу: ја плаћам порез. А, Косово и Метохија је део српске државе.

Понављам: није спорна књига, спорно је оно што следи после импресума на првој страни.