уторак, 14. јун 2011.


Антонио Еванђелиста
''Ћеле кула'' – Косово 2000-2004

Новоли, Београд, 2011

Жали боже: за дате паре. Па макар те паре од прихода, како стоји на првој страни, иду и у Дечју кућу у Грачаници.

Додуше, у предговору извесног Пина Арлакија пише да ''косовски рат је био лак војнички успех и потпуни политички неуспех'', што би делимично било тачно али није круцијално (мада није био лак ни у војничком смислу). Најважније је: због чега је дошло до тог рата и је ли требало бомбардовати једну европску земљу?! Баш нас брига је ли то било политички исплативо или не, по аршинима западних политичара и аналитичара.

Министарство за Косово и Метохију финансирало је књигу у којој већ на шестој страни пише да су Срби побили на десетине хиљада албанских цивила?! И да су ''западни политичари започели сукоб због добробити локалног становништва... које је српска влада годинама дискриминисала''. Тако да се већ на почетку књиге распознаје матрица: Срби су криви и требало их је бомбардовати али су касније Албанци мало претерали. Није важна истина колико је важно правилно расподелити критике чак и када се пише ван уходаног клишеа о Србима. Али, чини се да су овакве књиге још опасније од класичних памфлета, јер оне стварају привид објективности (ето, нису баш Срби толико лоши и криви за све) па се онда протурају кроз то опет клишеи и неистине (најгоре су полуистине). Опет, какво нам је Министарство за Косово и Метохију ово још и није толико лоше – а, колико би могло да буде.

По аутору предговора, у уводном и историјском осврту, постојало је решење конфликта и оно се састојало у промени власти у Београду. ''НАТО се умешао у грађански рат'' – каже исти, али то није тачно: на Космету се није водио грађански рат, већ сепаратистичка и иредентистичка терористичка побуна коју је држава Србија покушавала да угуши.

Ипак, он признаје да је НАТО прекршио међународне законе бомбардујући Србију без одобрења Генералне скупштине и Савета безбедности, али чему сада накнадна памет, па о томе је требало говорити тада а у покушају да се спречи бомбардовање.

Јесте по аутору ''ОВК гомила банди различитог порекла'' али су они настали ''као побуњеничка снага против злочина војске и српских парамилитарних снага''... Банда устала против злочина?! - ако сам ја добро схватио апсурдност става.

После недефинисаног, и ван контекста, увода шефа државне италијанске полиције следи текст самог аутора. Господин Евангелиста је 2000-те дошао на Косово и прво чему су га научили у Приштини, како каже: на обуци, било је да никако не показује уздигнута три прста. И он је то, како сам рече, научио. У конфузној и произвољној историјској ретроспективи кад пристиже до ''Косовске битке'' он и написа да су Турци, поред Срба које су расули на све стране и који су од тада навикли да буду робови, ''очистили'' и албанско становништво и да је 400.000 Албанаца тада ''кренуло према Италији''!?! Још од тог времена се, дакле, баратало само крупним цифрама кад су албанска страдања у питању. Па колико је онда Срба ''очишћено'', ако је толико било Албанаца?!

Онда следи кратка ретроспектива догађаја у последњих двадесет година, без дубље анализе, јалова и фразеолошки сачињена, са свим прихваћеним ''истинама'', долазак КФОР-а и УНМИК-а и побројавање њихових задатака.

Чиме се аутор највише бави у својој књизи? Проучавањем локалних обичаја и КАНУН-а (како он сам каже, а мисли на каноне Леке Дукађинија). Један од американаца, командант ''Одељења за истраге'', скренуо му је пажњу на то да би се убијање спречило на тај начин што би будуће жртве требало да оду у куће својих будућих убица и да тамо остану, зато што је по том КАНУН-у ''гостопримство испред освете, тако да докле год је потенцијална жртва под кровом могућег убице, до тада ће бити на сигурном''?!? Мислите да се шалим и пародирам док ово пишем? Не!!! Управо тако стоји у књизи, управо су овако инфантилно и неозбиљно размишљали они који су требали да заведу ред и мир на Космету!!!

Иначе, та легенда о ''беси'' и ''канонима'' Леке Дукађинија одавно на Космету нема никакву важност, и осим у појединим планинским крајевима: никада је није ни имала. Осим у литералном пољу и у домену легенде, у животу није примењивана а то најбоље знају они који су ишли на поверење и на част: а, како су завршили. Албански теоризам на Космету се испољавао у најподмуклијим формама, њима ништа свето није било. И то је тако у задњих неколико векова. Част изузецима, нараво: не треба генерализовати.

Од Еванђелисте, додуше, сазнајемо да је Лек Дукађини био принц: али нисам успео да сазнам: чији?! (Каснијом претрагом сам схватио да је помешао албанског принца Леку Зогуа са Леком Дукађинијем).

Даклем, КАНУН. Не би лењ Еванђелиста, отишао је у прву књижару на Косову на коју је налетео и купио књигу: КАНУН. И, богами се потрудио, па нам га лепо препричао а све о трошку српски порезних обвезника и јавног предузећа Телеком (опет о трошку српских пореских обвезника), и Народног музеја Ниш (опет о пореском трошку Срба). Највише пажње је посветио ставкама ''гостољубивост'' и ''крвна освета''. На страни 40-тој сазнајемо да је у Босни Милошевић вршио етничка чишћења и стварао масовне гробнице – али то је само успут и ако је ван контекста. Потом нас подучава шта су албански ФИС-ови. И тако, већ око педесете странице читаоц схвата да није купио књигу која говори о томе шта се дешавало на Косову из перспективе једног службеника УНМИК-а, како је то рекламирано, већ да у руци држи књигу о тзв. албанском КАНУН-у и, евентуално: књигу о мафији. Говорећи тако о обичајним правима, аутор на 48-ој страни пише: ''Увек имајући у виду освету, требало би подсетити на паљење добара породице (пракса која је даље широко присутна на Косову како су показали нереди од 17. марта 2004), пре свега онима који су криви за неко дело, и изнад свега за неодржану реч''. Срби су дакле убијани и паљени по канону Леке Дукађинија, другим речима: по обичајном праву Албанаца а због неке своје кривице. На истој страни аутор наставља: ''Албански свет, јуче као и данас, карактерише се као насилна али организована заједница, сумњичава али часна''. Убијали су дакле, али часно и из части.

Онда аутор пише и o албанској мафији, уопштено, опште познато, на интернету доступно, оно што се углавном зна. Веома мало својих искустава износи. Причом се селимо у Америку, међу мафијашке породице Њујорка, упоређује се ''коза ностра'' са албанском мафијом.

И када говори о свом раду на Космету (вема штуро и мало) онда он пише о немоћи ''Међународних снага'' да било шта ураде против албанских бандита. Кад год би кога привели за убиство: морали би после пар сати под притиском руље да исте пусте. УНМИК полиција се углавном бавила међусобним албанским разрачунавањима, површно, форме ради, пре свега бринући се о сопственој безбедности. Аутор између редова признаје да се они тамо нису питали ни за шта, већ да су о свему одлучивали локални вођи повезани са страним силама за које су радили. У књизи је подробно (али доста уопштено) написано о функционисању албанских криминалаца, међутим, аутор нигде не објашњава зашто ништа није урађено у спречавању деловања истих.

На пуно места аутор Косово помиње као ''српску покрајину'' али чисто реторички, мислим да је то чак додато посебно за српско издање, јер он ни на једном месту не оспорава окупацију, бомбардовање, протеривање, и најзад проглашење самосталности коју је његова земља признала. У стилу: то је српска покрајина али кога брига за то – ми смо ту. На исти начин се говори и о ''Резолуцији 1244''.

''Ако бих морао некако да назовем мартовске нереде, говорио бих о некој врсти општег ''сравњавања рачуна''...'' – каже аутор на страни 117, а спонзорисан од стране српске државе. Тада су, дакле, Албанци сравњивали рачуне са Србима?! Иначе, када говори о 17-ом марту, осим уопштеног увода у коме износи статистичке податке, али и податке да су Срби напујдали псе на албанску децу која су се подавила, он наставља углавном о проблемима са којима су се суочавале ''Међународне снаге'' тога дана. А, да је целу књигу посветио томе дану – мало би било.

''Српским породицама је било обезбеђено сигурно место где ће провести прву ноћ а да ипак не постану жртве мржње Косовара према њима''?! (страна 122) Косовара?! Ко су Косовари?! Зар по тој логици не би требало да и ти Срби буду Косовари?!

Неће бити тероризма на Косову, тврди аутор, јер Албанци воле Американце. Добро, видећемо.

Да скратимо. Ајде, укратко да видимо шта су то финансирали борци за српско Косово и Метохију из дотичног министарства владе Републике Србије?! Додуше помогли су и ''Телеком Србије'' и Народни музеј у Нишу, мада за ове задње заиста не знам шта су помогли, макар по садржају саме књиге?!

Држава Србија је финансирала књигу која:

- пише о тероризму али ни једним словом не помиње тероризам на Космету, не помиње стотине таквих аката према Србима, не помиње Гораждевац, Старо Гацко, макар аутобус ''Ниш експреса'' (јер то је терористички акт по уџбеницима) али говори о ''11 септембру'', о терористичким актима у Шпанији, у Лондону и на другим местима у свету, против америчке војске у Бејруту итд.;

- ни једном речју не говори о томе да Срби не заслужују оно што им се догодило;

- ни једном речју не оспорава тада већ евидентно кретање у правцу проглашења независноти (јер, аутор је ''као'' књигу писао пре тога а издао је после истог);

- ни у једном сегменту не доводи у питање клише да су Срби злочинци;

- се бави обичајним правом, традиционалним канонима, дакле једна врста етнолошког истраживања албанских обичаја уз помоћ којих аутор објашњава зашто су Албанци такви какви јесу;

- не прави велике разлике између Албаније и Косова са Метохијом, те се врло често не зна о којем делу територије аутор говори;

- сматра да је проблем мафије једини проблем који постоји на Космету, све остало је мање-више решено укључивши и статус, и права Срба, итд.;

- својим насловом манипулише са будућим читаоцима, наслов ''Ћеле кула'' је потуно ван контекста јер књига не говори о Србима и њиховим патњама, о етничкој мржњи и масакрима над Србима, о протеривању, о порушеним црквама и манастирима, запаљеним кућама. Испада да у време службовања дотичног уопште није било терора над Србима, осим тог једног дана у марту месецу 2004-е;

- нема у себи ни слова о злочинима над Србима (осим уопштеног и јаловог помињања 17. марта 2004, свега на пар страна) у било којем периоду, јер куд је аутор нашао за сходно да пише о историји или мафији у Америци, могао је да се информише и о томе;

- је солидан приручник са почетнике а по питању организованог криминала, уопштеног карактера, као неки увод;

- говори о проблему Италије и других земаља са албанским досељеницима и њиховом мафијом

- чије штампање у Србији није спорно, и која је требала бити представљена нашим читаоцима, али никако као државни пројекат и као нешто битно у вези расветљавања догађања на Космету и наше праведне борбе да исто повратимо, као нешто што ће допринети истини и дати нове чињенице.

На десетине изванредних рукописа наших и страних аутора није имало прилике да буду представљени аудиторијуму, зато што се паре троше на неадекватне ствари, што се води погрешна политика према проблему Космета, што медиокритетске креатуре гледају само своје интересе а на жалост имају моћ одлучивања. Зато нам овако и иде.

Ево шта је поводом књиге, између осталог, аутор рекао новинарки ''Данас''-а:

- Да ли је у време ваше службе, од 2000. до 2004, Унмик полиција имала податке о логорима за Србе и трговини људским органима о чему говори извештај специјалног известиоца Савета Европе Дика Мартија?

- Тада о тим стварима нисам знао, нити је то била моја област истраживања. Начин на који је Карла дел Понте у својој књизи описала трговину органима, чини ми се да је мало вероватан са практичне стране, имајући у виду жуту кућу на брду у којој су, наводно, убијани људи ради узимања органа. За такве ствари потребни су доктори, анализе, стерилан простор, лекови, тестови компактибилности, апаратура... такве ствари, кад су и илегалне обављају се у клиникама, опремљеним болницама, а не у колибама. Прочитао сам да се спроводе истраге на Косову, али се ради о илегалном пресађивању у клиникама. Извештај Дика Мартија нисам читао. Треба видети папире и документа које је он користио. Треба веровати сведоцима, али докази на лицу места говоре много више него сведоци, јер те ствари не могу да се лажирају. Да сам ја оптужен за такво дело, дозволио бих да се обаве све истражне радње зато што је у питању застрашујућа оптужба, и не треба се од ње крити испод бирократских зачкољица.

Не замерам ништа аутору. Написао је књигу која се може прочитати (и то је нешто), и која није памфлет какви се пишу на западу али која нема капацитета да понесе нешто ново јер је робовала већ прихваћеним начелима и уопште их није доводила у питање. Међутим, замерам институцијама које су од мојих пара одвојиле да се та књига штампа. Свакога дана купујући бензин, потрепштине, разну робу: ја плаћам порез. А, Косово и Метохија је део српске државе.

Понављам: није спорна књига, спорно је оно што следи после импресума на првој страни.

среда, 08. јун 2011.

РАДОВАЊЕ ЛАЗАРЕВО - RATKA MLADIĆA




            




 Да ли би постојала Република Српска да није било људи попут Караџића и Младића?

То је кључно питање.

Наравно не треба занемарити ни Милошевића.

И не треба занемарити нити брљотине свакога од њих.

Рецимо, хипотетички, избија рат у Босни а српске мондијалистичке и грађанске опције на власти са обе стране Дрине позивају на мир и Европу?! Алија потпомогнут са свих страна и од свих идеологија и фундаментализама крене на те „грађане“, похвата их по канцеларијама невладиних организација, по геј парадама, и скуповима подршке керуши Мили, и: заврши посао а ови невољници заједно са српским народом заврше по јамама. Опет Срби најебу, ко у последњем великом рату.

Да ли би Срби данас имали државу у Босни да није било тактички и стратешки добро постављене српске војске? И да том војском нису командовали квалитетни официри? У рату су ствари једноставне: треба да се потрудите да више страда ваших непријатеља од вас. А, у Босни се водио рат. Да је среће: да није. Али, јесте!

Сад, ја разумем што их шаљу у Хаг, сила нас притиска, хоће да нас угуше а ми слаби јер нас слаби воде. Али не могу да разумем да нико не помиње суштину свега. Тамо је био рат - а, да није било тамо рата Србима не би остала Република Српска, најсрпскија српска држава. Бисер српски је република Српска. Та држава је добијена добијеним ратом. Ми смо победили у Босни. Зато, не разумем: откуд ликовање од стране са које ни би требало да га буде а због судбине српског генерала?! Срби из Републике Српске више воле Србију од Шумадинаца. Они не тврде, као Црногорци, да су: Босанци. Србин из Босне је и даље Србин. И, из Херцеговине. Дочим, неки Срби из Црне Горе тврде да су Црногорци. Срби из Босне су сами по себи најjачи аргумент да су неки Срби из Црне Горе у заблуди. Срби у Босни не причају босанским језиком (ма шта то требало да значи): говоре лепим српским, поготову Херцеговци.

Кажу ових дана: „они су везивали стране војнике за мостове и бандере“. Нико не каже: „њихови авиони су бомбардовали Србе“ или: "шта су тражили ти страни војници у туђој земљи?", јер, јел' те, не би били ''страни''. Видите до којег степена апсурда су нас довели ови што врше модификовани инжињеринг над српским духом?! Кажу: „Сребреница“, али не кажу: „Братунац“, или: „зашто не и Жепа?“. Не говоре о целокупном контексту већ само о једном детаљу, свакако болном и тужном детаљу, али: ратном детаљу. Не говоре како је дошло до тога. Невероватно, чуо сам ових година свега и свачега, на пример да су Срби геноцид у Босни почели још у време цара Душана?! Или, да то није Србима први пут да кољу Турке, јер су и 1807. године кад су ушли у Београд направили масакр над „мирним и ничим изаваним Турцима“. То је поетна о контексту: није важно што су Турци Србе четири века пре тога убијали и кињили, битан је тај један дан кад су Срби поклали нешто београдске турчадије.

Проблем је и у ухваћенима и продатима. Одсуство потребе и нагона да се жртвују зарад онога у чијем су стварању учествовали: друга је то страна медаље. Откуд помајкање визије да се требало ући у историју усправно и без мрље?! Генерал Младић није смео да чека да га болест толико опхрва да више није у стању да контролише своју вољу и своје поступке. Шта је очекивао од свога даљег живота на прагу своје осме деценије, прогоњен као звер? Он је командовао многим младим људима који су дали живот за Српску, био је надређени многима који су убијали у његово име (а да то он можда није ни знао). Шта сад треба размишљати о свом животу који је евидентно при крају?! Није смео да се преда!!! Сад ће неспособног да га черече и да му додају све што и падне на памет.

Слична је прича и са Караџићем - али није иста. Младић је симбол победе који треба укаљати. И по могућству курвински анулирати резултате те победе. Отуд, као закључак по Младићевом питању намеће се следеће: или је требао да преда одмах или да часно умре. Сада тамо иде као људска руина, психички и физички девастиран, немоћан да било шта каже или објасни, неспособан да се брани и нешто од своје истине одбрани. Тамо је да поквари слику своје победе и сруши свој мит.

Легенде и митови су потребни српском народу. Били су, јест, и: биће. Тако лакше опстајемо у окружењу којим смо окружени (гле чуда). Сваки народ има своје легенде – једино Србима то узимају за зло. Као и увек: погрешне одаберемо, па добијемо како смо заслужили, пожањемо како смо посејали. Али, легенда и мит се не одабирају, они се сами изборе да то постану.

А, Ратко Младић, најтраженији човек на свету, седео је у кући свога блиског рођака у једном питомом равничарском селу?! Ко је кога зајебавао све ове године?! Време је да нам се то каже. Само је време и ништа више. Јер, као по обичају ми никада и ништа не сазнајемо. Нисмо се изборили као народ за то право - а хоћемо у Европу. Где су сада они паметњаковићи што се не скидају са свих могућих медија а који су говорили о Младићевом скривању?! Камо среће да је имао логистику, прстене обезбеђења и много новца. Камо среће да је поред њега стајао човек који је био задужен да га не да живог. Камо среће да је умро и да га никада нису пронашли: заживела би легенда о њему. Ми Срби би тиме доказали да нисмо начисто пропали. Овако?! Сви који нас мрзе и наши који су нас продали има да се сеире (прави термин сам одабрао за ову прилику). Сада само треба добити трку са временом па га понизити и осудити док не умре. После: како му драго.

Сад кад је Младић (и остали) у Хагу има да нам се свима посрећи. Тамо ће правда бити задовољена. Јес', како да не. Па и та прича о катарзи и националном прочишћењу, о суочавању са истином: то ће баш много помоћи онима који су убијени?! Па и после пресуде или некакве катарзе Сребреница ће остати у Републици Српској. И ми сад можемо у Европу. Нема везе ако је било злочина, важно да је Младић тамо. Ми сад можемо у Европу и уопште није важно је ли у Сребреници убијено четиристотине, две хиљаде или више људи и да ли је било злочина и на другим местима и од других страна у том рату. Схватате ли лицемерство?! Ми можемо сад у Европу. Кад би на она хтела и кад би ми хтели њу. Али, хвала Богу, нема ништа од тога. Порције које у испруженим рукама окренуте према Бриселу држе наши вајни политичари: остаће празне. И лебдеће тако празне све док их руке које их држе не смалаксају. Биће то ускоро, хвала Богу. Није добро што и ови иза њих, што хоће да их смене држе исте такве порције. Чак и да се суне нешто помија у њих, у те похабане српске чиније – вреди ли то свег овог понижења?!

Људи који владају Србијом стално понављају како Европа нема алтернативу. То је зато што су неспособни да било шта добро ураде за своју земљу, па онда постављањем неког магловитог циља глуме да имају визију и некакав план. Њихова највећа неподобштина састоји се у томе што сасвим погрешно представљају шта би та Европа значила за Србе. А Срби глупи да погледају около, па да виде. Хитлер је говорио о Уједињеној Европи, много гласније од Хабсбурговаца или Наполеона. Европска унија је остварени нацистички сан.

Да су српске власти хтеле добро својој земљи Србији, Младић би тога јутра „пружао отпор“ те би „у размени ватре морао бити убијен“. Сурово?! Да!!! Али у том тренутку једино добро решење и за њега, и за Србију. Турци су тражили Карађорђа. Милош није хтео да га да жива и ако је хтео да сачува власт. Неки кажу и: Србију. Силе увек траже главе оних који су их кидали и бедили. Није, дакле, првина да се тражи нека српска глава. Није првина нити да се дадне иста. Порази се не заборављају па макар на крају и биднеш победник.

Далеко је данашња власт од Милошеве. Немају тај капацитет, мали су играчи, шибицари. Али, Младић је неке битке добио, то што је остало иза њега историја ће упамтити. Ако су га тражили, то не значи да су имали право да га добију. И нису га предали због Србије, већ због власти. Хоће да владају уз помоћ стране силе. И такозвана опозиција у Србији сада хоће да дође на власт уз помоћ стране силе. И народ најебава уз помоћ стране силе, јер га је та сила опљачкала и урнисала. Нису морали да га дају и ако су морали. Требали су да кажу: „Ми нећемо, а ко хоће, пошто се мора, ајде нека га преда“. Али, слатка власт, слатке паре, слатки мерцедеси, слатке младе и ничим заслужене пичке. Баш тако: немој да је неко случајно цензурисао ово последње.

Елем, је ли Милош спасао Србију убиством Карађорђевим?! Турска је пропала те пропала већ тада, било је само питање времена. А ми смо могли лепо да не предамо Младића, па да нас лепо не приме у ту њихову унију (која је пропала те пропала и питање је само дана), па да најзад Србе размине тај баксузлук. Ми управо из тог разлога нисмо требали да дамо Младића (никога нисмо требали, ко је окрвавио руке сами смо морали да му пресудимо, због нас самих а не због њих): да имамо макар неки адут у рукаву који би их спречавао да нас увуку у тај остварени Хитлеров сан.

Као што је Милош преко Карађорђевог наслеђа и његовог јатагана успео да Србији обезбеди слободу, тако и данашњи властодршци шетају слободно Републиком Српском уз помоћ наслеђа Младићевих топова. Као што Србије не би било без Карађорђевог јатагана - тако ни Републике Српске не би било без Младићевих топова. На крају ће остати само та чињеница, све остало ће се заборавити и расплинути као дим из пећи Аушвица. Неће о геноциду причати они који су пре два века покривали Индијанце ћебадима зараженим колером, или они који су потпаљивали горе поменуте пећи: то су сада велесиле.

Ево како је о Карађорђевом убиству писао Владимир Ћоровић: „Убиство Карађорђево извршено је у селу Радовању, у Јасеничком срезу, у једној малој колиби, мучки на спавању, у зору 13 јула. Његова глава је послана у Цароград, као знак Милошеве верности и као доказ да је заувек нестало онога који је са гомилом скоро голоруке раје смео да завитла заставу устанка и борбе за слободу. Славни победилац са Мишара, онај који је после неколико векова васкрснуо нову Србију и пробудио националне енергије за велика дела наше будућности, прегалац са највећим замахом у XIX веку наше хисторије, завршио је живот начиним који није био далеко од симбола једне жртве“.

У зору једног пролећног дана, у питомини села Лазарева, ми смо можда имали у једној трошној кућици Карађорђа спремног да постави главу на пањ зарад вишег циља (па чак и да није био свестан тога), међутим, нисмо имали Милоша. После силних ратова који су Срби водили, у којима су бедили и губили, али много гинули и пострадавали: остао углавном шкарт.

ПС
ТЕКСТ ЈЕ ПИСАН У ВРЕМЕ ДОК СЕ ЈОШ МИСЛИЛО ДА ОНИ ШТО СУ ЛЕПИЛИ ПЛАКАТЕ СА НАТПИСОМ ''БУЛЕВАР РАТКА МЛАДИЋА'' НЕЋЕ ПОЛАГАТИ ЦВЕЋЕ НА ГРОБ ЗОРАНА ЂИНЂИЋА!!!