четвртак, 25. август 2011.

Реч-две...




Шизофренија новог светског поретка је у следећем: сви имају права да буду на Космету осим Срба. То сам већ негде написао, сада без гриже савести понављам.
Тешко је поверовати да су албанско-косметске вође предузимале недавне акције без претходних консултација са газдама у Вашингтону. Једноставно, тако ствари функционишу од почетка кризе, преко бомбардовања и окупације - па све до данас.
Шизофренија и лицемерство!!!
Демократија и преговори све док ми не дамо дозволу да се ствари реше силом – то је мото западних демократија. Навикли да са Србима то одлично функционише они данас не виде нити један ваљани разлог зашто би мењали тактику. Није њима до преговора и демократских принципа када на крају сваки проблем (и, увек) решавају и реше голом силом. Није њима до договора кад ни један постигнути никада не поштују.
Више ми је мука од ових овдашњих и наших него од њих. Или би наши ипак требало ставити под наводнике? Наводници нам срећу кваре. Док за ЊИХОВЕ знамо сигурно да су њихови, ми за наше никада нисмо сигурни на чијој су страни и јесу ли у истину НАШИ?! То је тренутно највећи проблем Срба и Србије а по свим значајним државним и националним питањима, поготову по питању Космета?! Не представљају нама непремостиве препреке притисци, уцене и брутални напади. Не!!! – нама проблем представља то што нисмо сигурни у искреност оних који треба да се одупиру томе а који оличавају власт и опозицију у Србији (при томе се мисли на релевантну власт и релевантну опозицију).
Осећај да се Космет не брани искрено лоше утиче на морал народни, на жељу да се не предамо лако или никако чак и уколико се победа не назире близу и скоро (као што се и не назире). И није то лажни осећај. У Србији, чини се, данас није ништа важније од власти. Власт је врховно божанство по коме се кроји систем вредности и морални образац. Кад је власт у питању све је дозвољено и све је забрањено.
Нема дакле поштења али нема ни памети. Ствари се прихватају здраво за готово, стално се понављају исте демагошке фразе, по сто пута горе од негдањих комунистичких, како Европа нема алтернативу – а све има алтернативу осим смрти, или: како ћемо преговарати по сваку цену и никада више нећемо ратовати – а најчешће у својој историји ми и нисмо одлучивали хоћемо ли или нећемо ратовати већ су то одлучивали други својим поступцима према нама, - и још гомила сличних бесмислица толико рабљених у задње време да већ добранo заударају.
Прихватили су европску причу као једину исправну, поштену и истиниту – бланко, без размишљања и здравог разума (којег, последњег, очигледно немају) и ако ствари изгледају поприлично другачије. Паметнији, који схватају, а има и таквих, понављају исте приче због користи (своје) и штете (српске).
На сцени је нова идеологија: паневропски фундаментализам или фундаментализам европских интеграција. Ускоро ће почети да бацају бомбе у куће онима који су против уласка у Европску унију и који су против европских новоконпонованих вредности. Ко устане против тога биће сатрвен. Оно што Хитлер није успео да учини тенковима сада успева окупација заједничке европске монете и унифицирани, најчешће бесмислени, закони. Наравно, неће ни то трајати довека (као што ни Сунце неће, и оно дакле има алтернативу само Eвропа нема) али ће иза тога остати непоправљиве штете. Срби немају више могућности да трпе велике штете од бесмислених експеримената: све нас је мање и све смо слабији. Ратови који ће се водити у циљу исправљања националних идентитета и граница значиће коначну пропаст какве-такве европске цивилизације. Услед тога, наша деца биће робови кинеских и руских велможа.
Какве везе има горе изречено са почетном причом о Космету? Све је то део исте приче у којој су данашње европске и српске елите поверовале да су оне најпаметније и најспособније од постанка људске врсте. А, у ствари је потпуно супротно. И, наравно, елите свакако треба ставити под наводнике. Како ико не-глуп може да прихвати причу о томе да је једини начин да спасемо Космет тај да о томе сарађујемо са онима који нам га отимају?! Хоћемо у савез са нашим непријатељима. По томе ће бити упамћена данашња власт у Србији: хтела је у пакт са непријатељем у жељи да победи истог. Молимо их да нас приме у Унију која нас је пре деценију бомбардовала, убијала и окупирала нас. Која је увек на страни наших непријатеља а који најчешће и реално нису били у праву без обзира на наше брљотине. Хоћемо да будемо квислинзи – то хоћемо!!! Па што онда да се не рехабилитује Милан Недић? Шта је то он радио што ови данашњи не раде и по чему се разликује данашња карта уједињене Европе од тадашње карте окупираних земаља?!
Политичке елите у Србији неискрено бране своје ставове и спремне су на компромисе и са црним ђаволом а да остану на власти (при томе је за њих компромис пристајање на све услове које супротна страна изнесе). Политичари у Србији (мислим да је реч елита у овом случају неприкладна чак и са наводницима) најчешће и немају став о важним националним и државним питањима и углавном говоре оно што не мисле а раде оно што им други нареде. Или супротно: свеједно је. Сви политички чиниоци у Србији данас говоре једно те исто, тако да нама уопште није могуће да схватимо ко се за шта залаже. Владаоци у Србији би хтели да буду мало или много трудни (према потреби) или невини неколико пута мање или више у смислу химена али и кривично-правно. Они би да се јебу али да им не уђе. Они би да њихов народ буде само мало мртав или по мало жив (опет према потреби). Они увек отрче још један круг око куће, као кокошка из вица, а не би ли у очима других испали курве. И зато свима њима треба све по списку. Значи: револуција!!!
ПС
Није нама ништа крива Меркелова и њој слични: они су нам непријатељи и као такве треба их поштовати јер су доследни и искрени у својој намери да нас поразе и дотуку.