петак, 16. септембар 2011.


Докле, бре...
Песму нисам написао месецима. Не дају ми неки људи... чак су и песму убили, макар жељу да се напише...
Две-три реченице изговорене у истом дану од различитих људи јасно су осликале и разјасниле докле је стигла и шта је постигла политика коју су водиле власти у Београду. Требало би а како да кажем: наше власти? Десет година замајавања и зајебавања и сад смо ту где јесмо: нигде и ни са ким.
Генерални секретар НАТО-а је рекао у Приштини: ''Нема повратка на старо''.
Заменик шефа мисије ЕУЛЕКС-а је рекао : ''На прелазима Брњак и Јариње биће успостављена царина 16 септембра: Београд је за то знао''.
На некаквом сумњивом скупу у Београду руски амбасадор је питао: ''Има ли међу вама Срба?!''.
У троуглу те три изговорене реченице живо је блато у које је потонула српска власт и њена недефинисана и неискрена политика. И заиста је у праву руски амбасадор у Београду у свему што је рекао. Председник Србије је седео и слагао се са представницима држава које се из петних жила труде да дођу главе преосталим Србима на Космету и то уопште не крију. На седници Савета безедности, у Приштини, у Бриселу, у својим земљама - те државе су јасно и гласно изнеле своје ставове који су сви од реда штетни за Србију. Наш председник седи и дивани са њима док Руси блокирају у Савету безбедности наш потпуни крах. ''НАТО и чланице ЕУ ће бити против ваших националних интереса али имам утисак да је вас баш брига'' – рекао је између осталог Конузин и био потпуно у праву, понављам не без разлога.
Шта значе речи Расмусена ''да нема повратка на старо''?! то значи да НАТО подржава досадашње потезе албанских терориста и да прихвата насиљем новонастало стање. То је оно исто место где су ''наши'' преговарачи направили катастрофалну грешку и непоправљиву штету кад су одлазили у Брисел да се приме печата (хатишерифа). Морало се тада инсистирати на повратку на стање пре насиља да би се наставили преговори, који нису требали ни бити започети. А сад друга страна каже: нема повратка на старо!!! Нема!!! Луди Срби, Бог да проси душу покојном доктору Рашковићу. А наши би само да преговарају чак и кад немају са киме и кад немају о чему.
Заменик шефа ЕУЛЕКС-а Спаркс својом изјавом разјашњава другу димензију краха српске политике: то што ЕУЛЕКС и КФОР хоће да доведу албанске царинике на север Космета није њихов хир већ договор постигнут са Београдом. Зашто се ствари не назову правим именом него неки владин чиновник, задужен за све и свашта, цинично изјављује ''како албански цариници неће ништа радити на прелазима'' – само ће бити ту присутни, док министар за Космет изјављује ''како је било и горих дана'' – па ово, је ли,и није тако страшно. Дана је било али људи није. Све ће дати и урадити само да остану још мало на власти.
Мислим, шта ми, у ствари, хоћемо?! Шаљемо преговараче да потписују уговоре а сад би да се мало играмо патриотизма зарад изборне кампање. Ако већ прихватамо печате онда морамо прихватити и да неко удара те печате – а ко ће други него власници истих.
Конузин је питао ''има ли овде Срба?''. И, сад, ако ћемо право, макар по саставу присутних: ту Срба заиста и није било. Било је српских држављана, додуше – што очигледно код нас није исто. Но ни то није важно. Без обзира колико гест руског амбасадора био недипломатски он је био преко потребан да разоткрије лицемерство политике коју води власт у Београду. Ми ћемо седети са душманима док нас Руси бране. Има ли граница испод које они који треба да бране државу неће ићи?! То је мазохизам, болесно стање. Грлиш се и љубиш са онима који уопште не крију да ти желе зло. Седиш са представницима влада чији агенти и чиновници у том трену доводе те фамозне царинике на једине прелазе који су Србима до сада значили опстанак. Да се разумемо, није Конузин ништа урадио без договора са Москвом. Па чак и ако уследе деманти и демарши Руси су нам поручили: доста је било курвања!!!
Ето, у једном дану, пар реченица разјаснило нам је нашу позицију у свету, објављени су резултати које су постигли српски политичари, постављено је све на своје место. Слугерањство и лицемерство, непринципијелност и неискреност – све то није могло дати другачије резултате. Ништа од додворавања западу и омаловажавања истока. Нисмо ни паћеници, нити мученици који истрајавају у својој праведној борби већ смо улизице и лицемери. Сочни Тадићеви пољупци на нареченом скупу - Јудини су пољупци, уколико је Косово распето, уколико је Космет персонификација Христовог страдалништва. Ту су и златници и све остало.
Једноставно то иде како су наши ''генијалци'' умислили (ваљда су мислили да то никоме до сада није пало на памет и да су они први дошли до те генијалне идеје): са свима о свему, на свим странама, под свим условима, неискрено. Бесмислице о стубовима спољње политике, о томе како ћемо и у Европу и са Косметом, како ћемо у НАТО и са Русима, како Европа нема алтернативу а ми нећемо у рат чак ни кад нас нападну а Косово је срце Србије, како ћемо бојкотовати доделу Нобелове награде због подршке коју нам пружа Кина а онда послати државног чиновника на исту доделу, како смо војно неутрални а вежбамо са америчким резервистима док са руским то не чинимо, и још мноштво сличних глупости – све то довело до те три изговорене реченице које су надгробно слово нашој спољњој политици.
Зла времена и лоши људи – осврнимо се...

субота, 10. септембар 2011.


О СВЕМУ ПО НИШТА: НА ПРОС' НАЧИН...
На компромисе пристајемо тек када почнемо да сумњамо у властиту победу. Компромис је најчешће нужда нејаких за победу. Да је свима до компромиса онда проблема не би ни било, не би имало о чему да се разговара. Компромисом се хвалимо кад желимо да подвучемо како смо паметни кад већ нисмо јаки. Компромис је нужда – победа је императив. Компромис не желе победници али му прибегавају несигурници: они који нису сигурни докле могу да стигну и шта могу да постигну. По некад победници своју победу назову компромисом не би ли олакшали да се побеђени брже преда. Из моралних и етичких норми компромисе чинимо: по некад. Само, људи и народи, морални и етички, пре и него дође до потребе компромиса уреде ствари тако да нема потребе за мирењем. Људи и народи поштени не чине компромисе јер не посежу за туђим па нема потребе за договорима, а кад бране своје онда су бескопромисни.

Када је хапсила хашке оптуженике власт је говорила да то чини себе ради (и: нас) а не због ултиматума Европске уније и ''европских перспектива''. То је, као, требала да буде некакава катарза. Уколико смо (су) нешто радили ради себе и личног прочишћења (и: колективног), па они, бога му, онда нешто знају о моралу?! Али ко хоће о моралу нека иде у цркву!!! Морала, дакле, у политици нема. Увек се нешто чини ради себе или других, из морања или користи, из потребе или намета. Зарад чега ће се одрећи Космета: себе или Европе? Или: због чега неће? То су кључна питања, макар због историје.

То што им нико не верује (ни они сами) да искрено бране Космет: на страну. Међутим, проблем је што они заиста немају сазнања због чега га треба бранити: то је већи проблем од искрености. Незнање и неосећање су већи проблем од неискрености. Зашто Срби не треба да се одрекну Космета?! Зашто треба да се одрекну Европе због Космета?! Или, зашто: не треба?! То су одговори који су потребни, посебно народу, посебно властима, (не, није то једно те исто).

Космет би требало да буде (да постане) тема о којој се ћути, која се подразумева, о којој се све зна и где нема никаквог простора за било какве расправе и разговоре. Где нема места за компромисе, где су исти забрањени. Космет је Свето писмо, то је књига која се не да исправљати јер је давно срочена и представља стуб вере. Космет је вера. У веру верујеш или не. Вера се не проналази већ се осећа. Вера је необјашњива али се животом брани.

Елем, ништа ми до сада нисмо урадили због других – тако нам кажу. Закони су доношени да би уредили државу (а не због ЕУ). Путеви се крпе да би смо лакше путовали (а не да нам лакше уваљују своју робу). Приватизовали смо (читај: попљачкали) све што смо имали због економске перспективе (а не да би уништили нашу економију због конкуренције из ЕУ). Растурили смо војску јер немамо више против кога да ратујемо (јер наши ''пријатељи'' из ЕУ неће више да нас бомбардују). А сад одједном долема: Европа или Косово!?! Сада одједном морамо нешто да урадимо због Еу а не због нас. Видите: кад год сте неискрени то вам се кад-тад обије о главу. Нека ми српски евро-паметњаковићи (еуро-...) објасне и кажу: постоји ли једна чланица Европске уније (или било која друга држава на свету) која би се одрекла добровољно дела своје територије?! Која би се одрекла дела својих грађана (да не употребљавам реч: народ)?! Ако има: да се одмах одрекнемо Космета. Ако нема: да неко плати што нас замајавају годинама, што су нас бацили на колена и хоће душу да нам узму.

Српска душа?! Дискутабилна тема. Али: тема. Каква је - да је: наша је и имамо је. Имамо је као колективитет, имамо заједничку душу чак и када је немамо појединачно. Душа као душа, ствар тешко објашњива, још ју је теже дефинисати, склоп унутрашњих стања и знања. Српској души арому и боју зачињује Космет. Уколико има сећања у српској души она почињу од Космета. Уколико има знања: она су се научила на Космету. Уколико има вере тамо јој се пали свећа. Ми смо време мерили од Косовског боја и пре тога, и после тога. И кад се зарачунамо увек се догоди нови бој да лакше почнемо да бројимо. Наша душа крвари или пева, верује или воли на Космету, наша душа лебди ко јутања измаглица изораном метохијском земљом. Ми немамо куд!!!

Све ово речено, и неизречено, тешка је и неразумљива тема за оне који данас продају Космет због маснијих сплачина која ће им у корито сасипати европски комесари. Сплачине су помије, то је оно што остане са трпезе. Али душа је душа: силне паре потрошише на разне невладине и нељудске организације да нам душе упрљају и поружње, да постанемо бездушни и као такви идеални за прототип новог европског човека. Када ће схватити те вуцибатине да они морају служити своме народу а не европским комесарима и америчким чиновницима. Ма какав био тај народ они се морају борити за њега: служећи му.

Није важно ''реално стање на терену''. Није битно ''имамо ли контролу над Косметом''. Важно је само да знамо да је Космет наш и ништа друго. За почетак. Наравно: и не одрећи се тога. Ми само треба да ''хоћемо'' и ''нећемо'', и не треба ништа друго да радимо: све ће само по себи доћи на своје право и једино место. Ми смо тек мрвица од времена и историје, шта смо умислили: да ми одлучујемо о нечему?! Па све и да хоћемо ми не можемо издати Косово и продати Метохију. То не зависи од нас, то је старовременска и историјска утвара: онострана. Питање Космета је давно затворено. Нема ту шта било која власт да решава и одлучује!!! По том питању можемо бити само слуге – никако господари.

Не може се увек тежити ка објективности (слично као и са компромисима). Мора се некада имати и ''своја'' страна а за коју ћемо навијати, коћу ћемо бранити, за коју ћемо гинути. Питање царине је питање државности. Само државе имају границе и на њима царине. Не може се признавати печат а не признавати државност власника тога печата. Српска власт полако, корак по корак, признаје Космет као независну државу. Неће то учинити спектакуларно, јавним признањем, већ полако, део по део, да се народ не узбуни а Власи не досете. Српска власт сматра да је народ којим влада стока и да може да чини шта јој је воља. Она вређа нашу интелигенцију својим потезима а још више својим објашњењем својих потеза. И док се наш вајни преговарач знојио пред камерама покушавајући да објасни необјашњиво, да оправда неоправдљиво, Приштевка се смешила објављујући победу. Срби више нису били на барикадама. Нису их, додуше, одатле склонили ни НАТО тенкови, ни шиптарски терористи преобучени у некакве полицајце – одатле их је склонио Београд да би на миру у Бриселу пристао на све што су друге стране тражиле. Једино је Београд тежио ка смиривању ситуације и ако једино Србима није одговарало да се та ситуација смири. Својим лагаријама довели су грађане Србије у стање да више у ништа не верују, поготову у то да сами својим главама могу размишљати и одлучивати. Безнађе и дефитизам. Рајинство и подилазност. Малодушност и капитуланство.

Смучило се и мени, и мом народу, више од слушања бесмислених флоскула које свакодневно чујемо из уста политичара. Ко све то може да слуша и коме се није згадило, тај је у озбиљним проблемима и треба да потражи стручну помоћ, психијатријску – наравно. Најбесмисленије реченице је изговарао председник државе, мада ни премијер не заостаје много за њим али његове речи имају мању тежину из разлога што га нико не слуша и он о ничему не одлучује. Поштено, ја њих ништа не разумем и после оволико година ја не знам за шта се они реално залажу. Обећавали јесу много али зато нити једно обећање нису испунили. Напротив!!! Зар нема нити једног поштеног човека из толике булументе?! На сваком пројекту су потонули. Сваки посао им је пропао. Понављам, нити једно обећање нису испунили осим што су керушу Милу оперисали и омогућили педерима да се прошетају улицама Београда. А даље нас замајавају. Чуш?!! Народ који им верује не заслужује ништа боље.

Ми немамо јавно мњење. Ми немамо систем вредности. Ми немамо минимум националног става: испод којег не идемо. Велике нације су оне које тај праг подижу све више и више, ми да га макар ставимо на висину до које можемо подићи ногу а да то не буде ''дизање ногу''. И када само мали можемо бити велики: ако имаш праг и прескачеш га кораком. Праг државни је ко праг кућевни: светиња. Да нема прага не би постојала граница иза које не дамо на себе. Кад нема прага свакакви гмаз ти се увуче у кућу.

''Не'' – каже председник – ''нећемо се одрећи европског пута јер је то једини начин да решимо питање Косова''.
Слажем се. Решење: да!!! Али: какво?! Има разних решења. И ово што се сада дешава је некакво решење. Додуше, неповољно за нас. Нама, пак, не треба решење јер ми не тражимо ништа ново, ми само хоћемо да се све врати на старо: историјски, међународно и правно, све већ давно признато и решено. Држава и њена територија се не добијају на поклон од другога. Држава се осваја и брани. Слобода се мора заслужити. Слобода се стиче отпором и борбом. Слобода се мора желети!!!

Ја лично, да се одмах изјасним (отуд оно о одабиру стране): на следећим изборима ћу гласати за онога ко је искрено против уласка Србије у ЕУ. Тиме сам све рекао и боље објаснио свој политички став но да сам написао стотину страница. Економија ме не интересује, то више не постоји у Србији, то више нико не може да исправи без револуције. Ваљда ће сељаци, надам се, нешто засејати да не поцркамо од глади. Када си против ЕУ ти, у ствари, исказујеш мишљење по, и, о мноштву питања и дилема. Пре свега је ту жеља да се одбрани идентитет и потреба да не постанеш униформисани идиот и модификовани човек који нема право да размишља својом главом јер је већ све регулисано.

У дужем временском периоду иза нас толико смо излизали речи ''издајник'' и ''издаја'' да данас морамо тражити синониме за исте а да би смо озбиљно именовали ствари - да нас људи озбиљно схвате. По некад се стиче утисак да имамо посла са уцењеним људима и да би неки од њих чак у урадили нешто добро по нас (или макар: изнели свој став) али да не смеју. Дошло изгледа време да се дугови врате а да се апанаже зараде. Док су се узимале паре за рушење Милошевића и извођења приватизације било је добро али сад је пристигло време за повраћај са све каматом. Колико је ситуција озбиљна најбоље говори чињеница да су се чак и дежурни кловнови и пајаци из Владе примирили.

Немогуће је да властима у Београду нико до сада, у затвореним разговорима, није предочио какав ће бити став главних играча по питању Космета а у погледу (гледе) наших европских перспектива. И да нису то предочили, а јесу сигурно, било је филигранском прецизношћу предвидљиво какви ће ти ставови бити. То није хтео да ''зна'' само онај који је зарад очувања или освајања власти желео да лаже. Али!!!, ко од њих није схватио да власт има своје лице али и своје наличје – није требао у то коло да се хвата. Наличје је по њима оно што су уловили у мутном а по мени је то суочавање са сопственим народом, једнога дана. Од историје су, пак, веома далеко. Ретко ће се створити гарнитура која је тако мало радила а толико велике штете направила. Да се размемо, и они пре њих су направили велику штету али су мислили да корист чине и веома су радили на томе. Дакле, на истом смо.
Знам!!! – они су говорили странцима: ''не износите то јавно, кол'ко да добијемо изборе, да се не врате мрачне силе на власт''. А овима одговарало да иду корак по корак. Док, на жалост, у Србији има врло мало правих ''мрачних сила'', тек по која ''мрачна сенка''. Камо среће да се неке ''мрачне силе'' докопају власти у Србији. Јер, нама више нико не може наудити. Нема више шта да се упропасти. Сада може да се нешто поправи на боље само уколико се нађу поштене ''мрачне силе''.

Можда би све имало смисла да се у последњих десет година осетио неки бољитак. Да је се кренуло на добро, да се осетило позитивне енергије, да се паметно газдовало, да се није крало, распродавало и поклањало. Можда би имало смисла размишљати о било чему да смо осетили поштене намере из те Европске уније. Али нисмо!!! Осетили смо само да нам желе лоше и зло. Лагали су нас и уцењивали, при томе увек држали страну нашим непријатељима.

Где тражити решење? Можда у речима француског мудраца Жила Пајоа: ''Отаџбина, њен разум, њена морална вредност, њен сјај, долазте од разума и моралне снаге појединца. Корисно радити за величину Отаџбине значи радити тако да сваки појединац да највише што може''.
Нема куд простије ако има коме!