уторак, 25. октобар 2011.

esej o sisi




Од кад смо први пут посисали
гледамо њих
као хипнотисани
Што би рекла Ерика Џонг
''тик-так: буп, пауза, буп''
Желимо нежност
дечачки анимално
да нас привију уз њих
(и само уз њих):
''тик-так: буп, пауза, буп''
Постајемо бескичмењаци
временом
кривимо вратове
као диносауруси
да боље видимо
што више зелени дохватимо
кад прођу (углавном туђе):
'тик-так: буп, пауза, буп''
А онда
свеједно кад
али већ дуже време
свакако
не чује се више: ''буп, буп''
више је то: ''блоћ, блоћ''
Оне су постале пластика
Ми постајемо педери

Игор Ђурић

ОПШТИ ИНТЕРЕС
Есеј о сиси x 2

  

                                   Клеман Маро, француски песник, написао је песму под насловом ''ЛЕПИМ СИСАМА'':
„Једне сисе од јајета беље,
Сисе од белог сатена жеље,
Сисе да постиде ружу у цвету,
Сисе лепше од свега на свету,
Тврде сисе, не сисе: округле
Белокосне мале кугле
На чија је средишта села
Јагода или вишња зрела.
И кунем се да је тако:
Нико их не виде, нико так'о.
Сисе што с рујним вршком ничу,
Сисе што се никад не мичу,
Ни да дођу ни да оду,
Ни у трку нит у ходу;
Лева сиса слатке жмарке
Увек је далеко од своје другарке,
А обе сисе сведоче, беле,
О лепоти особе целе.
Кад вас види, човека повуку
Жеље потекле из руку
Да вас пипа, да вас ваља
Ал се уздржати ваља
И лепоти тој не прићи,
Јер ће друге жеље стићи!
Дивне сисе, ни крупне ни мале,
Зреле сисе, за љубав стасале,
Сисе што дању и ноћу кличу:
"Дајте нас што пре неком младићу!"
Сисе што ти јелек одмичу, од тела
Барем за два палца цела!
С правом ће оног срећником звати
Који ће вас млеком напунити знати,
Кад девичанске сисе прене
И створи груди зреле жене“.

Писао сам већ да неким женама није много важна памет и остало, већ се све сведе на ''дужину'' и ''дубину''. Али!!! – ни мушкарци према женама нису ништа бољи по питању перцепције приоритета-квалитета. Неке жене у животу више успеју сисама него врхунским моралом и вансеријском интелигенцијом. Код мушкараца-свиња више вреди кило-и-по сиса, него докторат на Сорбони, него поштење, него искреност, него пожртвовање, вера, љубав. Све пада у воду кад затрес цунами  на женским грудима. Године верности, одрицања, пажње – једне жене, а према себи, мушкарац прода због сиса друге жене. Кад се појаве велике груди не тражи се никакав додатни аргумент, не тражи се потребна документација, макар: часна реч. Најпаметнији занеме пред аргументима дубоког деколтеа. И, ако најчешће за дотичног неће бити никакве користи (осим визуелног ефекта): од присутних груди.
Милан Кундера је негде написао: Жене се деле на две категорије: оне са великим сисама и оне са великом задњицом. На жалост, врло је тешко наћи златну средину, и ако већина правих мушкараца томе посвећује читав живот“.
Не заборавите да су сисе пре свега дојке.
Не постоје бујна попрсја код жена уколико нису од природе дата.
Креирају ли сисе начин живота и животни филозофију?
Да!!! Већина девојчица адолесцентског, па и млађег, доба и узраста одмах би отишла ''под нож''. Силиконе сматрају врхунцом свога животна успеха а све остало чистим губитком. Примамљиво је то у њиховим очима, није чудо. Кад год укључе телевизор, отворе новине , оду на концерт, оне не идентификују ништа друго као успех (по њиховим погрешним мерилима) до силиконских протеза.
Некако смо ми мушки у губитку, цирка једно пола века. Још од времена између два велика рата и пар десетина година после тога кад су жене заиста биле женствене, лепе и природне. После тога, седамдесетих година, разни модно-педерски лобији намећу жену танку као трска, мршаву, равну – ваљда да би изгледом више подсећала на дечачиће и мушкарце. Манекекне су шетале без душе у носу, јадне, издрогиране. Част су браниле оне које нису хтеле да се подвргну жељама оних који и не воле жене. Онда се појавило ово чудо са силиконима. У почетку стидљиво, доступно богаташима а данас се силикони (чак и у Србији) поклањају за осамнаести рођендан.
Велике женске груди поседују магичну моћ. И ако би се нашло десетине објашњења због чега је то тако: не треба трагати за њима. Једноставно је тако. Чак и ове вештачке поседују део те моћи, то је очигледно чим се толико посеже за њима. Али, није то: то! Мислим код оних у главу здравијих.
Сад, тачно је, може се приговорити овој причи: да нису све жене такве, да има разних, да има правих. И то је истина. Само ја овде не говорим о конкретном, већ говорим о обрасцу, о ономе што се намеће, што креира не-укус, мњење, систем вредности. Јер у свему овоме највише губе праве жене. Оне су приморане да посежу за тиме (а у прљавом мушком свету): како би успеле. Џаба им квалитет, памет, лепота... Зар не видите да жена више нигде не може успети уколико своје противнице не победи ''за прса'', ако није ''радила на себи''. Лакше се пробијају напумпане бабетине него младе, лепе и талентоване девојке које се ослањају на оно што су им Бог и природа подарили преко наслеђених гена. Па чак и када таквој природа дадне велике и лепе сисе - она друга увек може да тури веће.
Свуда је то неукусно, није наш изум. У књизи ''Једна година у Њујорку'' написао сам својевремено:
У Америци је све претворено у сису. Женску сису. Женску велику сису (јер, да се разумемо, постоје мале сисе и мушке сисе а и кравље или козје на пример). Дакле, женску сису (велику). Комада: 2. И словима: две. Све зависи од великих сиса. И са свију страна нас притискају и гуше велике сисе. Стварају у нама неугодан осећај клаустрофобије. Нема места за све: и за људе и за сисе. Угрожавају нас велике сисе и све су веће и веће (што је најгоре).
Сисе су гаранција успеха. И што су веће то је и успех крупнији. И за оне који их носе и за оне који се служе са њима - на завист (већу и већу) оних који их само гледају.
Сисе и само сисе. По неки гуз или нога, чисто реда ради, по неко лице (иза кога нема карактера) или коса (у којој нема природног сјаја) - чисто јер се без тога не може ма колико је небитно. Па опет, обрни окрени: сисе. Толико сиса да почињу човеку да се гаде. У реду, у почетку је било интересантно. Поготово нама из сиромашнијих и руралнијих подручја. Али се претерало. Забога, толико месишта, сала и силикона. Осети се човек нездраво.
Сисе су у порцијама. Сисе су у књижарама, на платнима, нотама описане, скулптурама овековечене. Сисе потписују уговоре, сисе добијају изборе. Оне су сва овдашња памет. Оне су израз саучешћа. Одраз господштине. Без великих сиса, у било којем својству и увек упарених, данас у Америци немаш ни имена ни порекла.
Ако немаш велике сисе - ниси жена.
Ако твоја жена или љубавница нема велике сисе - ниси мушко.
За сису ћеш добити милионе - за верност нећеш ништа.
Још је у своје време Бора Ђорђевић стиховао:''Америка воли код девојке када има две велике дојке...''.
Али, када је настајао овај стих силикони су били реткост и привилегија само најбогатијих а данас пола чистачица са којима радим уградила је по нешто на себи. Може ли се онда замислити размера?!?
Сиса је једна али увек иде у пару.
Због великих сиса около заборавили смо праву, мајчинску, хранилачку симболику сисе.
Сисе на жару. Поховане сисе. Пуњене сисе. Филети од сиса. Дупла порција сиса. Супа од сиса. (Млеко више нико ни не помиње). Сисовача - препеченица. Сисквоч - добра мешавина вискија.
Не помаже ти никаква памет када потонеш у ''аргумент'' деколтеа великих сиса своје саговорнице.
Оволико приче о сисама: помислиће људи да сам опседнут. Нисам!!! – више него је нормално. Нисам али волим: зашто не уживати у лепоти - па због тога постоји уметност. Волим, као и сваки нормални мушкарац који воли жене. Који воли једну жену а самим тим и све остале. Који воли све у једној. Имати све жене света у једној – скоро је немогуће доживети, сан је свакога мушкарца и привилегија веома малог броја. И све друго треба да је ту: породица, пријатељство, партнерство. То је то: наћи у једној све, не тражити у свима једну – јер свака је за себе и свака је уникат. То су две алтернативе, два правца. Не можеш бити срећан у многима ако ниси нашао срећу у једној. Између љубави и свакодневног живота јесте: секс. И све што иде уз то – јер секс није само коитус. Секс је једна целодневна игра, начин живота, ишчекивање, скривање, откривање. Наговештај. Свакодневне активности. Где у овој причи препознати или поставити духовност и филозофију силикона. Какве везе имају силикони са духом?
Не дајте се жене!!! Има вас. Ваше груди су лепе онакве какве јесу. Ваше усне су најсензуалније кад сте искрене и кад лажете: без додатака. Ваше задњице су управо онакве какве треба да буду ма колико различито изгледале. Увек постоји неко ко ће се лудо заљубити у вас и ко ће балавити за вама. Презирите силиконе: до вас је. Мушкарци не могу исправити ништа јер су свиње. На вама је много тога вредно божанског поштовања. Имате духа, дајете нам осмех, сузу, искрен поглед, разумевање, често се жртвујете због љубави, често нас варате, волите нас чак и кад сикћете као мачке на нас, мрзите нас кад сте умиљате. Дајте нам своје несавршенство.



четвртак, 20. октобар 2011.

Шумадијски астал





Шумадијски астал
Постоји ''шведски сто''. Он је намењен онима који нису гладни. Има од свега по мало и никад у довољним количинама. Оно, навале и они кад је храна џабалука али то раде као да им није до тога. Зато је то курвинска ствар. Због чега ''шведски сто'' тешко функционше у Србији?
Прво, јер је то за разлику од њихове курвинске работе код нас то домаћинска ствар. А, друго, зато што људи код нас хоће: кад једу, да се наједу и преједу. Нисмо 'тице, људи смо и ако Срби смо.
''Шведски сто'' је за Швеђане. За нас је ''шумадијски астал'': све редно и како требује да ти се приноси док ти седиш. "Шведски сто" је да се види, "српски" да се једе. "Шведски сто" је да се испуни форма, "српски" да се дочекају гости. "Шведски астал" је, да рекемо, добар само ако се на њему снимају добри стари шведски порнићи са Швеђанкама на пумпама, интернатима, па, ето, и на столовима. Швеђани су хладни људи, па су ето Швеђанке бивале прикраћене што се, опет да рекемо, њима не би десило да су послуживане са "шумадијског" а не са "шведског" стола (или на столу, да, рекемо, поново). На нашем столу се пије, на њи'овом: ич. На нашем столу се разговара, са њином: јок!!! Наш астал има чело и зачеље, по којима се мери какав је који човек и какав му је углед, њи'ов је обично октугао (па на ћоше) и не седају за њим да не би морали да се додирују лактовима са комшија, јер презиру људе уопште а комшије поготову. Ни ми не стојимо баш најбоље са комшијама али се макар мрзимо људски и са жаром, и макар (јопет) седамо за истим столом на даћама.
''Шведски сто'' некако треба да освајаш. ''Шумадијски'' да браниш. Кад се негде ''појави'' ''шведски сто'' сви се сјате према њему, опкољавају га, нагрћу из овала, па се опет враћају док га не опустоше: ко Хуни. ''Шумадијски астал'' се брани из бусије, заседнеш, заузмеш положај и не повлачиш се док те не изнесу са фронта, онако: по српски, као на Церу. За нашим столом ти водиш одбрамбену битку, за њиховим: освајачки рат. По томе се као народи и културе разликујемо. Кад си код ''шведског стола'' увек ти се чини да ћеш остати гладан. Код ''шумадијског'' се питаш: хоћеш ли издржати. За ''шведски сто'' у Србији мораш имати добре лактове и снаге као да се гураш у аутобус на релацији Београд-Лазаревац. За ''шумадијски астал'' мораш бити издржљив и дружељубив.
Јебеш сто за који не можеш да седнеш. Јебеш ручак о који мораш да се отимаш. Јебеш јело ако ниси жељан нечега, ако ти нису "гладне очи", ако си сит свега. Јебеш ручак где отимаш, где те не нуде и трпају ти највеће парчиће у тањир, где ти не гурају виљушку у уста и где не наздрављају те укрштају са тобом између два залогаја. ''Шведски сто'' му дође као неко самопослужење али у комунистичком маниру: узми колико ти треба (а ради колико можеш). 'Де то иде код Срба, мислим, тај комунизам. Ми волимо да трошимо више него што имамо и да једемо више него нам је потребно. Не можеш сам узимати храну, како рекох, мора неко да ти је приноси и да те нутка. Најзад, мора неко и пиће да ти сипа, да наздравља са тобом, да укршта чаше.
''Шведски сто'' ради по принципу: то вам је што вам је и колико вам је, те од кога је и превише вам је. Не може то у Србији. Код нас свега може да фали али хране за госте не! Ако смо Срби и домаћини. Ако смо Швеђани онда нећемо ни имати госте па је свеједно какав нам је астал.
''Шведски сто'' је за сите људе - зато он није за Србе који су гладни чак и онда кад су сити.
Волим шведске порниће ама "шведски астал": јок море!!!


Српска власт невољно и под притиском преговара са Приштином и ако, у ствари, не зна шта би требало да се договори са њима, је ли то добро за Србију, куда то води?! Они не знају шта је сврха тих преговора осим да се додворе европским комесарима (опет комесари?!). Власти у Србији немају појма куда даље што се тиче Косова и сада им се обија о главу неискреност о којој смо већ много пута говорили.

Није све изгубљено. Косово је отворено питање и биће то дуго још. Ми имамо још адута када је Косово у питању и зато нас оволико притискају. Још битка није изгубљена и није баш толико лоше глобално гледано, колико неки желе да прикажу. Јер да је све готово: због чега би нас оволико уцењивали и притискали, због чега би тражили оволико од нас чак и по цену њима непроцењивих европских интеграција. Дакле, има још тога што може да се изда, прода и прокоцка кад је Косово у питању. Иначе се не би ови из Европе толико узмували овијех дана. Изнад свега, Косово је српско и они то знају па траже да се сами одрекнемо нечега што је наше (а, они то знају), тамо су још Срби, народ који се не може избрисати и побити, па катастерске књиге, па имовина, историјски, верски, културни и правни аспекти. Све ће то доћи на ред кад-тад и све то стоји на списку који ''многима срећу квари''.

Затим: преко сто држава није признало Косово као независну државу а лицемери из Европске уније и наши ''пријатељи'' Американци то траже од нас. То је немерљива хипокризија и курварлук и ми са таквим режимима не можемо бити пријатељи (тек: пријатељи из нужде и права јачег).

Дакле, само од Србије зависи хоће ли Косово бити у истину независно или неће. Јер, шта је Косово?! Једна покрајина чију су независност додуше признале неке државе и неке силе али чију независнот исто тако нису признале неке државе и неке силе. Ако изузмемо ''банана'' државе, острвске државице које се не могу наћи на картама и ''крем-банана'' државе из окружења које су морале или улизивачки саме хтеле - тај број држава које искрено признају Космет је још и мањи. Косово није чланица Уједињених нација и неће бити све док им ми то не дозволимо. Косово није чланица нити једне међународне организације која је релевантна и неће бити све док им то не омогућимо. Они не могу чак ни у Кинолошки савез Европе уколико Србија то не дозволи. Али није само Србија у питању: има још много држава које се противе томе из овог или оног разлога, наравно највише због властитих интереса. Јер, већ смо и књиге писали о томе: Косово као преседан у ствари јесте буре барута и прва домина која може порушити све остале које су у низу.

Мало ли је ово што набројах?! Од нас, и само од нас, зависи хоће ли Косово бити права држава или неће. Није дакле све безизлазно. Ситуација, тренутна, на терену је технички део проблема али није стратешки. Отуд сви ови притисци и сва ова гужва. Ми треба да клекнемо, затражимо милост и признамо пораз.
Треба бити истрајан и тврдоглав. Можда то неће вратити Космет под окриље матичне државе у скорије време али ни они неће имати државу (чак ни ''крем-банана''). Отуд нервоза код наших душмана. Отуд претње и уцене. Ко прети и уцењује онога ко је већ изгубио? Нико!!! Крајњи је час да се сви релевантни чиниоци у Србији изјасне!!! Више овако не иде. Доста је било политиканства и лицемерства. Доста лагања!!! Мора свако да каже своје мишљење: ма какво оно било. И мора се залагати за то своје мишљење и кад се заврше избори. Не може више као до сада: једно да говоре а друго да раде. Политичари у Србији морају бити научени од народа да се не испалти лагати (а ни красти, али то је друга прича). Немају они око много чега да се изјашњавају, тако да ће им бити лакше. Косово или Европска унија? Свако треба да има право на своје мишљење без икакавих последица, осим по броју гласова који ће добити а то није најстрашније, признаћете. Доста је било мрцварења. Уколико хоће да се боре за Космет онда нека се боре мушки. Уколико хоће да га издају нека то учине као прави издајници.

Од кад себе зборим ама немам коме: кад је Космет у питању тренутно једино и најаче наше оружје јесте: време!!! Ми морамо да чекамо неко боље време а да у том чекању направимо што мање штете и поправимо шта се да поправити у међувремену. Зар смо мало пута до сада чекали? Чекајући ми не смемо помагати у сређивању тамошње ситуације као што смо до сада чинили. Косовско питање мора остати стално отворено и бременито проблемима. Никаква техничка питања!!! Никаква статусна неутралност!!!! Шта нас брига за шиптарске проблеме у вези овога или онога, што немају ово или оно, што не могу то и то?! Али!!! (увек има неко ''али'') – да би смо то урадили ми се морамо одрећи европских притисака. Баш тако: одрећи притисака. Јер се ми добровољно и мазохистички шљамчимо тамо где нам није место и уз то сами тражимо да нас притискају и уцењују. Европско чланство није никаква привилегија, то је пројекат Велике Европе где се само намећу обавезе. Већ сам негде написао: када би ми сада сасвим прекинули европске процесе и изјаснили се да нећемо у Европу они би нас на силу увели за десетак година. Каква је то творевина која настаје на претњама и сили. Која поручује да онима који неће бити у њој неће бити ни добро. То је једна хегемонистичка творевина где се тачно зна ''ко коси а ко воду носи'' и где државе ''добровољно'' пристају на окупацију.

Долазе избори, мада је штета свакодневна и све већа и већа. Најважније је, рекох, да се сви изјасне поштено а не као до сада где сви раде супротно од онога на чему су добили гласове, или не као председник и његова клика који говоре толико неразумљиво да их нико живи не разуме: и Европа, и Косово, итд. итд. Па онда нека народ одлучи а не да неко одлучује у име народа. Ни народ није цвећка али такав је какав је и ово је његова земља. Тај се народ преко својих гласова мора изјаснити: Европа или Косово. Изјашњавајући се о томе он ће се изјаснити о свим важним питањима. Остало ће се решавати у ходу.

Европа има алтернативу. Европа није цео свет. Европа би имала неког смисла да није непријатељски настројена према нама. Да не решава и дан данас исходе два светска рата. Европа је имала смисла док је била онаква каква је била пре уједињења: свака држава са својим посебностима и вредностима. Државе морају остати онакве какве су биле столећима пре. Што су растурали многе државе ако их данас уједињују? Да би их ујединиле по својим правилима. А економски (што је била основна идеја уједињења) ће се увек знати ко су јаки и богати а ко сиромашни и слаби. Прошетајте по окружењу па ћете то схватити. И што се види као напредак све је то туђе и задужено.
Идемо опет у унију са Хрватима, Словенцима, и осталима?? Са Мађарима који нас већ подло уцењују и који не могу да прежале до дана данашњег исход Првог светског рата, па у Другог. Хоћемо ли у Европу са Косовом као добрим суседом??? Ма 'ајте молим вас, па то је срамно и погрешно. Будимо људи и ако смо Срби.

Данас КФОР јуриша на српске барикаде. Храбри и до зуба наоружани војници српским властима ''пријатељских'' земаља јуришају на ''опасне'' и голоруке српске цивиле. А ствар са барикада је лако решива кад би сви у тој причи били искрени и поштени. Вратите стање онако како је било пре покушаја Приштине да на силу заузме прелазе и ствар је готова. Проста ствар али са лицемерима тешко иде. ''Пријатељи'' Београда би да уклоне барикаде али да се легализује претходно насиље. Отуд приче око некакавог преговарња бивају бесмислене. Отуд аргументи оних који кажу да ће Срби лоше проћи као и у Хрватској када нису прихватили план З-4 не пију воду. Као, све је нуђено а луди Срби нису прихватили па су данас ту где јесу. Свако нормалан зна да Туђман не би поштовао тај план. Њему је то било потребно да у том тренутку разоружа и примири Србе иначе би им се десило исто или још горе. Ко би био гарант тога плана: они који су бомбардовали српске положаје пре него је ''Олуја'' кренула. '''Дејтон'' се поштовао зато што је Младићева армија стајала иза њега. Јел се поштује резолуција 1244?

Срби са севера Косова треба да знају: ако сада попусте биће то пораз немерљив за последице у будућности. И зато је кључно питање хоће ли попустити. Никакве европске интеграције Србије њих не треба да интересују. Ови што се залажу за Европу не чине то зато што знају да ће нам бити боље већ да зараде своје апанаже и донације и њих је апсолутно брига шта ће бити са Косовом. Ја и сада тврдим да је сасвим болесно стање националног и људског духа: хтети са неким ко ти отима територију, ко те бомбардовао и зло ти чини.

Можда ће се ствари развијати још неповољније за Србе. Није ни то искључено. Такав је однос снага. И тада ће се јавити дежурни паметњаковићи који ће рећи ''ето да сте прихватили оно пре сад би било боље'' – и то није тачно. Не би било боље. Срби на Косову имају непријатеље у неколико ешалона а који им мисле то што мисле и који ће им доћи главе без обзира на све - само ако им се укаже прилика. Зато је је једино решење борити се свим средствима и свим могућностима тренутно доступним. Све док добровољно и сами не пристанемо да Косово предамо, питање ће бити отворено што ће значити да се можда једног дана може поштено и правилно решити.

Једно је извесно, садашња српска власт нема решење. Оно, има га она али је лоше решење. Тешко да ће добро решење имати и нека друга, следећа власт. Решње је далеко. Али зато није на одмет имати визију, некакав догоророчан план: тактику и стратегију. Пре свега тога треба знати шта хоћемо и шта нам је циљ. И: шта нећемо. Најлакше је предати се и отићи под скуте моћнога. Нису Срби такви никад били: у потпуности.

ПС
Сад, ако им је баш воља, они не морају прекидати те њихове евро-интеграционе процесе. Нек терају, нек се играду, само штету немо' да праву. Једино што треба да чине (то јест: да не чине) јесте да не прихватају било какаве захтеве и ултиматуме по питању Космета. Па да видимо доклен ће да стигну са тим поштењачинама?!

уторак, 11. октобар 2011.

СРПСКИ СТРАХ НА КОСОВУ!!!!


                                                            фото: Игор Ђурић

СТРАХ
Плашим се страха
Што долази из мрака
И доводи до стања:
Страха из незнања!

Плашим се страха
Страхом се плашим
Кад год сам усамљен
Њега се машим!

Машим се страха
Бојим се, знојим се
Бежим од сене
Која је испред мене!

Страхујем ни за шта
Мој страх је фикција
Тако реалан и постојећ
Опипљив: такорећ!

Плашим умрећу
Доживети нећу
Да победим страх
Макар на мах!

Много филозофирам о Космету. Свакодневно, стотине већ исписаних страница, пар књига. Са пристојне удаљености, додуше, од 1999-те. Тако удаљен од места догађаја можеш да причаш и пишеш о чему хоћеш и како хоћеш. Ушушкан у валовиту шумадијску питомину, ето, борим се за Косово и Метохију. Борио сам се и ономад са пушком, нејако али часно, међутим, сада кажу да више нећемо ратовати па ми је остало једино да лајем.
А, постоје неки људи који тамо још увек живе у страху и којима се свака наша реч о главу разбија, којима се повраћа од муке кад чују наше паметовање. То знам. Живео сам тамо, бринуо за породицу, највише за пород свој. Како ми је тада, док сам живео у Метохији, изгледало бесмислено оно што је допирало до мене од разних паметњаковића са пристојне удаљености на којој се и сам данас налазим?! Сви су они знали боље од мене шта ми се дешава и шта ми је радити, као што и ја данас ''боље знам'' од оних тамо. Сит гладноме не верује. Ни бон здравоме.

Страх!!! Можете ли замислити са каквим мислима у сненој глави заноћи неко дете у мрачној Метохији, док се у даљини назиру аветни масиви Проклетија?! Присетите се шта је о томе говорио Иван Карамазов.Све изгуби смисао пред страхом и у страху: вера, нација, држава... остану иза тога само вољени због којих се плашимо. Да се разумемо, мало ко се плаши себе ради. Плашимо се углавном за оне које волимо више од себе.
Кад си у страху очекујеш да те неко брани. Отац, брат, држава твоја. Кад си са оцем и братом заједно у страху – остане само држава. Значи: Србима са Космета - нико и ништа!!! Остали су сами са страхом.

Сви ми (са пристојне удаљености) имамо ''решења''. Имају ''решења'' и они који су се обогатили од нечасних радњи а живећи поред људи који се плаше. Решење немају само они који имају разлога да се плаше, невини и недужни, поштени и потиштени, часни и честити. Хоће да их убију само зато што су незаштићени Срби, јер се од Срба који могу да се штите плаше, итекако. Хоће да их протерају, да једном већ заврше са оним што десетлећима и вековима чине: тероришу Србе и терају их да се плаше за своју децу.
Куд ће они данас?! Где ће сутра?! Каква је њихова перспектива?! Чему да се надају?! Улудо се протраћили животе. Животне су то приче, индивидуалне. Личне!!! Косовска драма за оне људе тамо није универзална ствар, већ: лична!!! Косовска драма се састоји из стотине хиљада личних драма.

Косово нам отимају. То је класична отмица са таоцима. Срби на Косову јесу таоци те отмице. Постоје увек две стране када су класичне отмице у питању и преговори које затим следе: отмичари и они који покушавају да им доакају. Углавном страда трећа а непризната страна: таоци. Како год да се понашамо, шта год радили – ти људи тамо страдају. Страдају јер су многоструки таоци: Шиптара, државе Србије, окупатора, а највише властите жеље и потребе да тамо доле живе и преживе. Неки од њих, пак, другог излаза немају. Најгоре од свега, дугорочно, јесте ''стокхолмски синдром'' који се јавља у Срба.

Срби се на Космету плаше за своју децу. Српска деца са Космета се не плаше Баба Роге, вампира, грома, ветра, мрака – она се плаше за свој голи живот, плаше се од неких људи који живе око њих и хоће да их убију и то само из разлога што су српска деца. И тако је то од кад је века и света те отуд много боли што се ономад окупи онолика болумента од војске а све не би казнила вековне жртве: Србе. Косово је лажна и лицемерна прича испричана од такозваних ''демократија'': бранили су људска права нападајући и убијајући вековне жртве. Срби са Космета су морали још једном и због новог разлога да се боје.

Данас, у јуче, и било када, други системи вредности владају на Космету. Могло би се рећи да су свуда ти системи вредности постављени или прихваћени а да једино доле: владају! Од хиљаду написаних и изговорених речи вреднији је само један секунд извесности код тамошњих људи, две секунде сигурности. Они би дали за један миран сан десетогодишњу продукцију написаног и снимљеног о њима и у вези њих.

Лако је из даљине говорити шта им ваља чинити, тешко је разумети их. Схватити ти их, па , ћутати заувек после тога. Што онда и даље са пристојне удаљености пишем о томе шта и како, куд у вези Космета?! Из простог разлога не бих ли надлајао оне кучиће који такође са пристојне удаљености говоре и пишу о Космету али држе туђу страну. То су они који говоре о ''реалном стању на терену'' , о томе како је косовска прича завршена за Србе, како се требамо одрећи Космета зарад добро-суседских односа у региону и европских перспектива, а највише због оних који говоре да ''Европа нема алтернативу''. Због њих пишем, нек ми опросте они о којима пишем. Макар покушавам да браним, и ако је удаљеност пристојна, за разлику од оних којима удаљеност није битна јер нису имали од чега да се удаљавају пошто њихов свет почиње и завршава се ти уз њих и у њиховом тањиру. Покушавам речју да доакам и онима који нису ''пристојно удаљени'', који су доле, али који се не плаше јер су продали веру за вечеру. Нисам, дакле, ни дежурни издајица, ни дежурни патриота. И једни и други, то што чине – раде за новац и привилегије. Ја радим и говорим из идеала, патриотизма, ината и не добијам за то од никога и ништа. И шта онда? Не може се ћутати – ето то је то. Јер други не ћуте, шта више.

Али, да се вратимо на страх: туђи страх, страх људи који немају избора. Отуд и моја потреба да се оправдам што пишем о њима са пристојне удаљености. Осећам се лицемерно а, опет, осећам и потребу да нешто кажем, да не ћутим, да се борим онолико колико имам снаге и могу и онако како ми је могућно. А знам да је то свеједно и непотребно људима који се плаше и којима је доста лажног и нереалног охрабривања исто толико колико и: искреног и реалног.

Сећам се, читао сам новине и гледао телевизију, и у својој немоћи са сузама у очима питао: ''Да ли су ови људи, који овако говоре, нормални и имају ли макар мало душе да заћуте!?!''.
Тумарао бих бесмислено около, осећао несрећу која је ту негде иза ћошка у мраку, иза брда, и питао се: ''Зашто нас нико не разуме!?! Зашто не схватају да смо уплашени и да нас је брига за њихово филозофирање?!?''.
Говорили су нам о помирењу: док смо бежали испред ножа!
Говорили су нам о борби: кад смо изгубили већ!
Говорили су нам о победи: бежећи испред нас који бежимо!
Говорили су нам да смо оно што нисмо: хтели су да нас убеде да смо зликовци кад смо већ били убијени руком зликовца!
Говорили су нам да је Косово изгубљено: док смо били у рововима!
Говорили су нам да не дамо Свето српско Косово: док су бројали паре од издаје!
Говорили су нам да бежимо: али нису хтели да нас приме код себе!
Говорили су нам да останемо до последњег: али нису хтели потом да нас сахране!
Све су нам говорили а ми смо се плашили!
Онда сам у лето 1999-е побегао из Метохије.
Неки људи су остали или се вратили. Шта им рећи, уколико нису убијени? Ништа! Знам да би им било најлакше кад би сви са ове стране заћутали и само ћутећи се саосећали са њима.

Како им послати помоћ против страха?!? Само победом над онима од којих се плаше. Само победом коју им сада не можемо приуштити. Сад: не! Кад би могли??? Не зависи од нас већ од наше деце. Да би сутра победила та деца данас не смеју да се плаше. Макар док су деца.

Храбри су људи али се плаше. Плаше се јер им је одузето право да се боре. Увек је тако: бираш између смрти и понижења без права на борбу. Увек су ти људи између чекића и наковања, приморани да ћуте и трпе после сваког ударца а да не би уследио нови. Како позивати на борбу у којој ће други трпети ударце?! Како их позивати да буду мирни кад душмани не мирују?!

Сећам се једном: људи су палили новине испред киоска, у лето 1998-е, тамо негде у Метохији. Из немоћи и срџбе палили су новине из Београда. Нико их није разумео и сви су се поигравали њиховим страхом. Сви су хтели да ућаре на чињеници да су се Срби у Метохији тог лета много бојали за своју децу. Шиптари су у том часу хитали својим кућама са својим новинама под мишком. Срби су стајали окупљени око ломаче београдских новина. Није то имало никаквог смисла али је њима у њиховој немоћи било лакше. Па је оправдано: самим тим. Друго нису могли.

Тешко је то. Седео сам на својој тераси те гледао и слушао шта се догађа око мене. Говорило се о страшним догађајима, ту негде, у близини. Видео сам на хоризонту дим. Нисам био сигуран и безбедан чак ни на тој својој тераси. Из собе је допирао глас са радија. Разни новоконпоновани Харисони говорили су о томе ''шта се догађа на Косову''. Говорили су народу шта му се догађа, шта му ваља чинити, убеђивали га да види нешто друго од онога што му се стварно дешава. А народ је видео и доживљавао нешто сасвим различито: свој страх. Тада сам изгубио илизију.
Седео сам на тераси и слушао радио. Новине смо већ спалили.''Искључите радио!'' – викнух, па додадох: ''матер им јебем, тамо њима''.