среда, 30. новембар 2011.


НЕЋУ!!!
Игор М. Ђурић

Хоћу своје право да: нећу!!!
Хоћу да нећу, нећу да: хоћу
Алтернативно: нећу у Европу
Нећу ни да дајем паре попу

Да се педеришем: нећу
Ни сваки дан да палим свећу
Веру за вечеру нећу да дајем
Ни да се патриотом издајем

Нећу да дижем руку с' прстима
Ал' ни да се дружим са црнцима
Нећу да будем полит – коректан
Нит да због истог будем сјебан

Нећу да убијам за своју нацију
Нећу ни НАТО окупацију
Нећу да убијају мој народ
Нит' да се селим у Новогород

Ни лево, ни десно: нећу
Ни да ми други доноси срећу
Ни горе, нећу, ни доле: јашта
Довољна ми је моја башта

Добро су дошли, срећан им пут
Не желим под ничији скут
И свима около желим срећу
Ал' хоћу своје право да: нећу

Нећу у Србију: ни прву, ни другу
Ни ауто-равницу, ни низ јужну пругу
Нећу Егзит, ни Гучу
Ни у двојке круг, ни на север ил' југ

Нећу невладине џабалебароше
Нити владине сецикесе
Нећу потплаћене мондијалисте
Нити затуцане националисте

Хоћу своје право да: нећу!!!
Тако се борим за нешто више
Оствареним правом да одбијам
Ја своје ХОЋУ добијам

понедељак, 07. новембар 2011.


ПРЕОКРЕТ У ЕВОЛУЦИЈИ
Јалово је време. Сви се труде да глуме објективност и коректност. Отуд нам је потребно, више него икад, пуно субјективности и опредељености. Морамо бити веома пристрасни да би сачували макар део људскости. Људи смо: чим волимо значи да смо пристрасни. А волети се може (и, мора) све: не само други људи. Непристрасност значи незаинтересованост и ометеност у развоју. Недостатак страсти је то. А шта је човек ако у себи нема страст? Објективни идиот! Зар то хоћемо да будемо?!

Не увек, али често: да – потребно је да изаберемо страну. Хтели ми то или не, једноставно нас живот доведе у такву ситуацију. Када се страна бира, веома је важно да се изабере ''своја'' страна. Тада, и ако изгубиш, знаш да си се борио за своју ствар па си и у поразу: у праву. Обашка, и непријатељи са друге стране те цене. И њима је пун џак ''објективиста'' на њиховој страни. Код нас се данас бира објективност на тај начин што смо субјективни према погрешној страни, то јест, селективно смо објективни. Само за оно и онолико колико се плати. Код нас су ''непристрасни'' страствено против нас. Неки то називају: реално стање на терену. Није објективност и истина у томе и због тога што смо схватили и признали да је неко јачи од нас, или, не дај боже, што смо добро плаћени за то. Зато, најобјективнији су данас они који су искрено пристрасни и субјективни.

Како можемо волети некога уколико нисмо пристрасни? Како навијати за неки клуб уколико немамо страсти у себи? Како волети своју земљу кад објективмно иста и није нека а уколико није исконска лојалност у питању? Кад волимо онда нема места калкулацијама јер на тај начин издајемо. Шта? Оно најсветије људскоме бићу: љубав!!! Ајде, да ''волимо'' само најаче, најлепше и најбогатије – без обзира што је та љубав бесмислена и што никада неће бити узвраћена! Ајде да више нико нема права на истину осим оних који могу батином да нас натерају да ''верујемо'' у њихову. Да се потпуно продамо и предамо јер, боже мој, ми смо објективни и реални а такав је однос снага и реалано стање на терену.

Реално, кад сагледаш ствари, оно: јесте тако. Има лепших жена од оне коју ти волиш и има већих и јачих држава од оне у којој си ти рођен. Има и богатијих родитеља од оних који су се теби заломили, утицајнијих пријатеља од ове твоје ''шаке јада''. Ајде да се свега тога одрекнемо у потрази за другим решењима јер реално нисмо баш најбоље прошли у животу, у сваком случају: могли смо боље.
Сад, реално је, ако се већ предајеш да се предаш, зарад реалности и практичности, ономе ко је најјачи и најбогатији. Уколико те хоће наравно. Ма шта!!! – и ако те неће, ти се предај и продај, можда те једног дана буде хтео: макар и с' ногу и на брзину.

Ако си човек: мораш имати своју страну. Уколико си поштен: мораш бити објективан према својој страни. И веома критичан. Никада ни једна страна, па ни наша, па ни њихова, није идеална. Е, сад, ту има простора за испољавање реалности, поштења и жеље за истином и правдом: да поправиш стање на својој страни а личним примером. Ко каже да не можемо бити искрени и поштени а да уједно будемо на нашој страни.
Тако су ствари одвајкада постављене, нисмо ми измислили да свако има своју страну. Да свако има своју жену. Да свако има некога кога воли више од других и за кога је спреман да буде пристрасан ако се то буде захтевало од њега. Све и да нећемо увек ће нас неко други држати као некога са друге стране. Сва ова мука је баш због тих страна. И сад се нашли паметњаковићи који би да реше проблеме мењањем страна. Ништа: љубав, страст, пожртвовање, самопрегор... Не!!! – једноставно промениш страну, пређеш код оног јачег и: то је то, решио си проблем!!!

Није лако, али ми из ове коже не можемо. Кад је већ реч о нашој кожи онда је ваља ''продати'' што скупље и мушки. Да би нас жене волеле. Ко не може да воли жену судбином њему намењену – не може да воли ни оне друге које нису његове и које му нису суђене. Ко не воли своју земљу рођењем њему намењену – неће бити чак ни добар слуга. Јер и за слугерањство је потребно лојалности а ње код таквих очигледно да нема. У слугу мораш имати поверења, да те не покраде и не ода тајне из куће, а како веровати неком ко је већ издао своју земљу. Продао – још горе.

Ми већ дуже времена немамо правог издајицу, па да му буде богом просто. Издајицу из идеала, јер тако мисли, јер мисли да чини прави ствар за себе и своју земљу. Не!!! – наши издајници у својој простоти нису отишли даље од новца. Само ако неко дадне паре они су ту, иначе другачије неће да може. Кад Његош за жену каже ''да ће стотину вјерах променити да учини што јој срце иште'' – он опет говори о души, о срцу, о нечем унутрашњем. Има дакле издаје и из осећања, из неке унутрашње и духовне потребе. И то је за разумети – једино је неразумљиво ово за новац. Ови наши су толико оголили ствари да не можеш поштено и свеобухватно ни да их анализираш. Све почне и заврши се новцем.

Издаш за паре и неко те после тога опљачка до голе коже! Шта остане иза тебе? Бориш се за своје идеале и у тој борби изгубиш! Шта остане иза тебе? Рекло би се, у оба случаја: ништа! Само: није тако. У оба случаја остане нешто. У првом: стид и разочарење. У другом: бес и понос. Стидиш се јер си издајник а разочаран си јер и поред тога немаш чак ни пара због којих си то урадио. Бесан си јер си изгубио али си поносан јер си се борио. Схватате ли разлику?

Спустимо се са државног на лични однос. Разболи се вољена особа: супружник, родитељ, пријатељ... па, реално би било да напустиш такву особу и потражиш неку здраву јер је тако боље за тебе. Лепше ћеш се осећати уколико не мораш да бринеш о некоме, јер је много боље да будеш безбрижан са неким коме није потребна твоја пажња. Реалано, човеку је много боље и лепше да буде са здравом и лепом женом него са болесном и немоћном. Реалност је да ће болесна особа умрети и зашто онда губити време са њом. Оде нам младост док дворимо родитеље који ће и онако умрети, зар није реално да живимо безбрижно сада када нам они више нису потребни и само су на терету?! Релано би било да би нама било боље кад би дигли руке од оних којима је потребна наша помоћ. Ето, тако изгледа реалност, једног дела ''реалних'' у нас а када говоре о томе којим правцем треба да се крећемо и куда треба земља да иде (враћамо се, дакле, опет са индивидуалног на опште). Обзиром да нам је земља болесна и малаксала најбоље је да је препустимо самој себи а ми да свијемо скуте уз богатога и моћнога.

Право на отпор је једино људско право које се никада не требамо одрећи јер је то једино право које не може бити одузето. Док год задржимо то право ми нисмо изгубили чак и онда када ситуација изгледа потпуно безизлазна. Право да се боримо за оно што нам припада и чему припадамо јесте опредељеност за осећајност, љубав и лојалност. Ми смо лојални јер волимо а не зато што смо у праву или нисмо. Ми волимо зато што осећамо а не зато што смо плаћени за то. Ми осећамо јер смо људи са нешто душе, нешто срца и нешто муда.

Јалово је време па такви и људи које морамо да гледамо и слушамо свакодневно. Јалове и жене чим лежу са таквима јер да оне хоће могле би нешто да промене. Кад би жене тражиле да будемо мушки, све би друкче било. Овако, и оне исте: битно је ко је спонзор а не ко је човек. Када би нас родитељи васпитавали тако да будемо часни и поштени већ би били на пола пута од победе. Када би наша деца била поносна на нас што се нисмо дали и што смо због свога става страдали, па им тако ништа нисмо оставили јер се страдалник не може обогатити: победа би нам била на домак руке. Кад победимо, макар ће нам се вратили ови што нас данас продају и издају, јер и они су наши и нама припадају.
Овако...
Ко осећа – разумеће!
Ко разуме – схватиће!
Ко схвати – презреће!
Ко презре – слободан је!
Ко је слободан – бори се!
Ко се бори – човек је и воли!