петак, 23. децембар 2011.




У име правде
за име Бога
наиме будућности
због светлог имена:
не дајмо Космет!!!

Не може зора без јутра
Не дође данас без сутра
Нема росе без травке
Нема човека без мајке

Има нешто више
изнад нас:
у нама
Има нешто дубље
од плићака којим нас воде
Има нешто важније
од пуног корита помија:
који нам нуде.

Не може: у име Оца
ако нема Сина
ако Духа нема средина
неће бити ни: Амина!

Има нешто лепше:
око нас
У другима: нашима
Има нешто вредније:
од тридесет златника.

Не може осмех без деце
Не може слава без свеће
Нема образа без поштења
Нема будућности без поколења

Има нешто вечно
о чему се не договора
о чему се не разговара
о чему се не преговара
Има нешто веће:
о чему се ћути

Не може човек без истине
Не може ништа до века
Сем Бога Господа
И српског Космета

Не дајмо Космет из срца
Не дајмо тапију прадедовску
Са чистом душом у себи
Градимо пут победи

Игор М. Ђурић

Председник Тадић је изјавио, пре неки дан, следеће: ''Рат са НАТО-ом би изгубили''.
Значи ли то да ми треба да се одрекнемо Космета због силе која нам прети? Значи!!!
Је ли у тај и такав НАТО жели Тадић и његови? У тај НАТО који напада слабије и отима њихово? Је ли то Председников идеал?
Значи: они ће силом поразити људе који се боре за своја права!?!
Хоћемо ли у такву Европу? Европу где се силом отима од слабијих? Европу која прети и кажњава?! Јесу ли нам то пријатељи? Хоћемо да живимо у истом систему са народима који су нам отели део територије? То је болесно!
Зашто из Европе не чујемо толератне поруке као из Београда: да све треба решавати мирним путем?
Дотичемо дно, даме и господо, браћо и сестре, другови и другарице!!! Дно!!! Какав нам то систем вредности пропагира Председник? Какве то вредности хоће да наметне Србији? Сила су и јачи па морамо са њима. Не можемо јер је сила против нас. Не вреде аргументи пред силом. Не постоји правда, само сила. Не постоји право: само сила. Не постоји дијалог: само сила. За нас је битно да преговарамо и прихватамо све услове да они не би употребили силу. За њих је само битно да будемо послушни поданици и чинимо шта нам нареде: да не би употребили силу, јер су јачи и ми ћемо изгубити уколико им се одупремо, без обзира јесмо ли или нисмо у праву.
Да се разумемо, ипак, истине ради, не продају се они људи тамо на Косову због Европе већ због власти. Власт је хтела датум преговора и статус кандидата да би добила следеће изборе. И све ће учинити због власти као што ће и добар део опозиције све учинити и продати само да би дошли на власт. Већи део опозиције не жели у ЕУ због народног бољитка. Не!!! И они причају о томе само да би се докопали власти. У Србији се све ради због власти а кад су политичари и такозване ''јавне личности'' у питању. Нити један од њих нема минимум националних интереса испред себе: само власт.
Значи: сила. ''На силу'' – тако каже Председник. Па он онда има више решења. Не може против толике силе, покушао је већ све расположиво – нек се повуче. И онај што хоће да га замени: и он нека се повуче. Јер се његова прича не разликује од Председникове.
Свет који пропагира Председник изгледа овако: нећемо играти против Бразила – јачи су; сине, дај паре од ужине оној битанги што те сачекује испред школе – јачи је; нећу се удварати оној девојци, њен брат од мене – јачи је; слободно паркирај на мом месту – јачи си; ако си ми ударио шамар – јачи си; ако си ми туцао жену – јачи си (или, шта већ); слободно ме малтретирај у мојој кући – јачи си; у праву си – јер си јачи; хоћу да се дружим са тобом – јер си јак... На жалост, тема је озбиљна али се једино карикирањем може подвући суштина и неозбиљност таквих аргумената.
Треба ли подсетити да је актулена криза започела управо са почетком преговора и првим постигнутим договорима. До тада је стање било такво какво је, веома лоше али свакако не лошије од тренутног. А, онда, су кренули преговори, а што не рећи, и: договори. Сад, да ли неко погрешно тумачи договоре: мање је важно. Да их није било не би имало шта да се тумачи. Не било се договарат. Кад год смо покушали да нешто решимо компромисом са западњацима увек се лоше завршавало по нас.
Много речи се троши, тако да све постаје бесмислено од силне употребе. Ка томе се и тежило. Инфлацијом приче о Космету обезвредила се сама идеја да се нешто корисно уради по том питању. Полако и сигурно стање нације се доводи до тачке када ће народу бити свеједно шта се дешава не само на Космету, већ у следећем блоку, или улици. Први од стандарда ЕУ који се мора испунити јесте тај да се од индивидулаца направи кретен, од народа: стадо. Али, по строгим стандардима а не као до сада код нас: ђутуре. Европа тражи испуњење стандарда да би нас примила али је одавно превазишла оно главно: животни стандард. Зато је постала бесмислена. Јер Немци и даље живе као Немци а Румуни као Румуни, први су богати, други су гологузи и ако су примљени у Европу.
И шта је план, на крају крајева? У четири године, након следећих избора, кроз разне договоре, папире и уступке фактички ће се признати Косово као независна држава и ако се то неће учинити формално, опет: због следећих избора. Народ у Србији постоји само да би гласао и ништа друго.
Барабе не познају свој народ и зато га оволико подцењују и понижавају. Када буду схватили да овај народ није толико пропао, бојим се за њих. Све има своје границе а српски народ бива најопаснији кад изгледа незаинтересовано, ћутљиво и поражено. При том, списак бараба је много шири него што то то на први поглед изгледа. То ће свакако отежавати ситуацију при потрази па ће се неки, као и увек, извући.
Како не виде да постоји нешто више, дубље и шире?! Нешто што управо не могу да схвате због своје плиткоумности! Чак и да данашња, или било која друга, власт призна независнот Космета: ништа се неће променити. Не може се променити колективна свест и сећање потрахњено негде у генима, не може се поништити осећај будућих поколења. Већина то неће никада признати, ствараће се ново предање, нови мит, који ће у будућности бити много јачи него што је овај данас.
Српска власт, и опозиција, својим понашањем несвесно чине услугу српском националном бићу: омогућује му да се у будућности обједини око једне идеје, око истог циља, отвара му пут борби која никада неће престати.

*

понедељак, 19. децембар 2011.


Министар неких послова бива љубазно примљен од Председника свих грађана и његовог ментора лично.
- Разговарао сам са Немцима, имају нове услове – рече наочити министар.
- Какве, бре, нове услове?! Зар нисмо све испунили?! – виче Председник – Шта 'оће више?! Склонили смо барикаде, преговарамо са Приштином све у шеснаест, по негде и у седамнаест. Сложили смо се да буду регионално представљени, гласаћемо за њих на песми Евровизије, демонтирали смо паралелне структуре, укинули министру за Косово дуплу плату и три косовска додатка а ускоро ћемо да укинемо и њега!!! Шта сад 'оће?
- Не питајте. Држали су ме два сата у затвореној просторији док су ми образлагали шта 'оће. А знате да није пријатно кад те Немци затворе у неком простору па још почне да бива загушљиво. Укратко, 'оће да се извинемо због Другог светског рата. Морамо, веле, да се суочимо са болним истинама везаним за тај период.
- Каквим бре истинама?! И, зар се нисмо ми већ извинули и за то? – вајка се Председник и преслишава па уписа нешто у бележницу.
- Нисмо. Траже да јавно кажемо да смо ми криви што су нас бомбардовали 1941 и што су нас после стрељали сто за једнога.
- А за 1914 и 1999?
- То се подразумева. Ако хоћемо да добијемо статус кандидата морамо и да надохнадимо штету Немцима, иначе ништа од Европе.
- Какву сад па штету?
- Па бомбе коштају, господине председниче.
- Па да. Има логике. Колико је то пара?
- Доста, богами, накупило се временом.
- Оно, што јест: јест. Па, ништа, да се плати, Европа нема цену ни алтернативу – рече Председник – Само се надам да неће тражити да им надохнађујемо и за Циклон Б?
- То ће касније, рекоше, кад им понестане нових услова. До тада имају још услова које нису искористили. Пут у Европу је поплочан добрим намерама али и трњем.
- Шта лупаш?! Како може трњем да се поплочава?
- Више фигуративно, господине председниче, симболично, више као хипербола...
- Добро, добро.
Сутрадан. Исто.
- Звали су Американци. Проширили су услове: траже да признамо Косово а да не признамо Абхазију и Осетију. Траже и да платимо Јапанцима одштету за Хирошиму и Нагасаки. Ништа ме не питајте, нити шта разумем, само преносим шта ми је речено.
- Узми кредит од ММФ-а и плати. Ипак су нам ти Јапанци поклонили аутобусе. Уплати и неким невладиним организацијама по сто хиљада евра донација, па нека направе пар хиљада оригамија да им и то пошаљемо уз паре. Чекај... и... извините им се за сваки случај. Слушај ти мене: извињења никад доста.
Дан после.
- Звали су Енглези. Љути су.
- Што они: аман?!
- Кажу да су нас и они бомбардовали редно и ништа мање од Немаца, ето чак и они на Ускрс, па ми Немцима плаћамо за то а њима ништа. Али су то поменули само успут. Њихов нови услов за кандидатуру јесте да Ђоковић пусти Мареја на следећем Вимблдону, а уколико желимо у Европу. За Аустралијан опен ће да размисле, веле, ипак је и та држава њихов доминион.
- Ђаво нек их носи. Видећу са Новаком кад следећи пут буде прекинуо моје излагање. Види и ти са тим Ђоковићима: нек се извину људима.
- Хоћу...
И, би следећи дан.
- Нови услови, а? – пита гледећи испод ока Председник док министар улази у кабинет.
- Нови – уморно одговара министар.
- Шта је и ко је сад?
- Французи. Њихов нови услов је да признамо, поред Косова, и то да је Саркози висок 190 сантиметара, свакако да је височији од Карле Бруни.
- Како, бре то да признамо?!
- Мислио сам....
- Питање је хипотетичке природе, министре, немојте да ме љутите...
- Мислио сам: у кревету су исти, па...
- Министре!!!
Љутну се министар па уврђено настави:
- Ништа ја не знам. Тако ми је речено а ја само преносим, то ви видите са њиме. Знате како се прошли пут Берлускони наљутио због министра војног. Значи, ако желимо статус кандидата морамо да признамо да је толико висок и готово. Признаћете, сад ви, да то и није неки тежак услов. Нека Скупштина донесе декларацију. Ништа нас не кошта.
- Не кошта да је то једино што ће да тражи.
- То, што јест: јест, право зборите.
И би ноћ и други дан.
- Госн' председниче, сад су звали из индијског Министарства иностраних послова. Кажу, да, уколико желимо статус кандидата у марту, морамо донети закон о заштити крава.
- Шта, море, причаш?! Какве везе има Индија са Европском унијом без алтернативе. Они су само део једног од наших стубова спољње нам политике.
- Питао сам их ја то. Никакве, признају они, али подвлаче да су констатовали да нам сви постављају неке услове па то желе и они као међународни фактор у експанзији.
- Надам се да је то крај –упита клонули Председник.
- Није. Није, на жалост. Деда Мраз је поручио да ове године неће долазити у Србију уколико не признамо Косово и обашка неће гласати за статус кандидата. Обићиће само америчке војнике у Бондстилу који су далеко од свога дома усамљени и незаштићени. Каже да је одлуку донео тешка срца али и под притиском ММФ-а који му је поручио да Србија треба прво да намири дугове њима а децу, да простите: ко јебе!!!
- Ови из Ватикана...
- Они нису постављали нове услове...
- Мислио сам на децу...
- А, то...

субота, 03. децембар 2011.


ГРАЂЕВИНСКИ МАТЕР(И)ЈАЛ: И НИШТА ДРУГО!
- Ко су бре ти људи, што подижу барикаде са балванима на суседном и добросуседском нам Косову?
- Чобани неки, господине Председниче, примитиван неки народ српског порекла, чак ни Идоле нису слушали својевремено.
Размишља Председник, мудро, јакако, чешка се по својој седој глави.
- Колико кошта метар дрва?
- Између 30 и 50 евра, господине Председниче.
- Хм, хм – размишља и као да се нешто премишља Председник.
Већ дуже време не може да схвати шта се то догађа тамо доле. А, није: да није покушавао. Гомила саветника му свакога дана предочава и нешто говори о том Косову и том народу српског порекла доле, ама: џабе.
- Српског, кажеш?!
- Српског, господине Председниче, неко племе у изумирању, примитивно, само гусла о неким црквама и манастирима, о неком Завету и буди Бог с' нама: шта још. А, кад сагледате реалност: шта се то нас тиче, та ми смо, ипак, Европејци.
- Право збориш – потапша по рамену свога посилнога Председник, уморним покретом руке, погледа га очинским и тужним погледом и замахом руке одпусти.
''Добар момак'', помисли Председник, ''мало прича а и кад нешто каже ништа га не разумеш. Требало би да га поставим за премијера''.
Устаде па поче да хода по кабинету тамо-амо. Гледао је неки филм давно, обично мудри државници шетају по кабинету кад хоће нешто важно да смисле. А он има проблеме које мора брзо да решава. Избори су близу а њега године полако сустижу: све теже добија гласове на лепоту. Опозиција се досетила па и она почела да мантра о Европи, те му је тај адут по мало ослабила. Затим, зајебава га она здепаста Немица, таман кад помисли да је успео у науму она га полије хладном водом.Неће га у Европу и ако је стопроценти Европљанин, све док не реши питање српског народа доле на административном и добросуседском Косову. Поставили људи барикаде па удри по недужним и невиним војницима НАТО-а. Већ дуже времена му Срби загорчавају живот. Све би било лепше и простије да нема тих Срба. Сви би били срећнији, па и он сам.
Укључи интерфон па приупита дежурну секретарицу:
- Јесам ли се ја извинуо Косоварима због свега што су преживели због тих барикада?
- Нисте господине Председниче – одговори сексипилни глас са друге стране.
- Одлично, пиши... – те на брзину издиктира извињење, што му за кратко уплепша дан.
''И то Косово'', наставља да размишља први човек Европије, ''Косово па косово?! Како им бре више не досади?!''. Председник зна да све има алтернативу осим Европе: па и Косово. Направиће им ново Косово од приступних фондова Европске уније у Рашкој области ако им је толико стало до тога. Само нек раскрче путеве. Шта нас брига, нас Европљане и светске људе за тамо неко Косово. ''Ја чак и нисам са Косова'' – помисли Председник.
У кабинет, најављен редно, уђе блиски Председников сарадник по том неугодном питању. Стаде мирно и викну:
- Европа нема алтернативу а ми неће ратовати са никим...
- Ни са ким – исправи га председник – иначе, добро, одлично, тако је, видиш како се може кад се 'оће.
- А четири стуба? – упита мало постиђено сарадник.
- И четири стуба, наравно, и шест тачака, и све како смо учили – сталожено одговори Председник.
- Имам нови план – рече сарадник – предлажем да признамо Косово као независну државу али без статусног опредељења, то јест: статусно неутрално. Ми би смо признали Косово само да олакшамо живот грађанима иначе никада нећемо признати Косово, и тако даље – мало се збуни иначе виспрени сарадник.
- Хм, није лоше, није лоше, чак шта више – промрмља Председник.
- Довољно је само ''шта више'', не мора: ''чак'' – поентира сарадник и одмах се угризну за језик кад виде Председниково лице.
- Опа, духовит, а?! Слушај, боље би ти било да мало одобровољиш ону преговарачицу, него што се са мном зајебаваш. Кад је могао Веља са Медлин можеш и ти мало – би до бола злобан Председник.
- Али, није ти лоше то што си смислио. Другим речима, уколико добро разумем твоје слабашне идеје – још би љут Председник – признаћемо их а у ствари ћемо свима говорити да их нисмо признали, то јест, говорићемо тамо где треба да их јесмо признали. Није лоше, није лоше царе! Баци петака.
Сарадник схвати да му је опроштено.
- Узгред буди речено – намерно започе сарадник...
- Треба само ''узгред речено'', без ''буди'' – лежерно га исправи Председник.
Сарадниковој срећи не би краја, изгладио је ствар до краја.
- Узгред речено, остаје ипак проблем Срба.
- Знао сам!!! – крикну ко рањени орао од Мирјам Председник – знао сам да има још нешто!!! Шта је сад опет?!
- Неће да склоне барикаде, кажу да смо их ми натерали да их поставе а сад неће да их склоне и ако их ми опет терамо. Статусно би, ипак, требало, и неутрално, наравно, да их натерамо да склоне барикаде, јер смо о томе потписали уговор са представником тисућљетне косовске хисторије и илирске културе на просторима некадашње... углавном... треба склонити сав тај шљунак...
- Полако, све си помешао, полако, немој да те опет пропитујем, ајде: ко је написао ''Рат и мир'' од Толстоја?
- Не знам - спусти поглед на под сарадник.
- Наравно да не знаш, кад ништа не слушаш, од кад си почео да се дружиш са овима из Скупштине: ништа више не знаш!
- Извините, неће се понови. Ипак, тај шљунак мора да се склони.
- Колико кошта кубик шљунка? – прекиде га и извуче из невоље Председник.
- Не знам – збуњен је стручњак – ал' могу да се распитам.
- Дај, види, молим те. Градим неку спомен-викендицу у Смријечном, село неко историјско, па, ко велим, грота да пропадају толики балвани и сав тај шљунак. Види, опет те молим а ја не молим никога два пута за џабе, да на следећој рунди преговора то договориш са оном лепушкастом а ја ћу видети са Ерхардом да ми то претера. Овима одоздо дај још по један косовски додатак и дуплу плату, да зажмуре на једно око да их ја не би натерао да зажмуре на оба, да се тако симболично и параболично изразим.
- Може шљунак и балвани, али да буду статусно неутрални...
- Наравно, никако другачије...
''Рођен сам за високу политику'' – помисли Председник и размисли шта да ради са здепастом Немицом. ''Дал да опет активира Вељу, ил'.....''. Реши да затражи пријем код Новака и приупита га за савет.