четвртак, 19. јануар 2012.


Председник је уморан. Целу ноћ је гледао тенис. То аустралијско време га убија, прави му проблеме на послу, тешко устаје, касни на посао, а ови из опозиције све прате (уместо да прате тенис). Опет, не иде да сам себи скида сате, јер, кад погледаш, и то гледање тениса је некакав државнички посао пошто Председник у тим дуелима навија искључиво за српске тенисере.
''Ма заболе њих, опозицију, и за Србију и за корист коју има наша земља од тога што наши тенисери зарађују толике паре играјући по белом свету'' – помисли Председник али га у тај ма' и у сред мисли прекину министар тениса и сам поднадулих очију:
- Јесте ли гледали ноћас?
- Јок, ти си – одговори расположено али неиспавано Председник - Јеси ли видео Новаков ''хот-дог'' синоћ?
Министар благо поцрвене:
- Извините, нисам ја такав....
- Ма нисам мислио на то, е, бем ти, па види се да си студирао на Кембриџу... него, на оно кроз ноге, бре...
Министар гледа у чуду, све збуњенији:
- Мислите, између ногу...
- Слушај, само још једна алузија и не идеш са мном на рукомет...
- Па сами сте рекли, и мени је било чудно...
- Ћут!!!! Ни речи више!!! Што си дош'о?
- Имамо проблем, господине председниче – настави министар званично и увређено али се брзо смекша кад помисли на кокице ако оду на рукомет – шта да радимо са тим Николаидисом?
- Шта 'оће ти Грци сад?! Макар са њима до сада нисмо имали проблема.
- Није Грчка....
- Шта, Кипар!? Да нису нашли Милошевићеве паре које Динкић није нашао. Ја стем нем ништа!
- Није Кипар, господине председниче, то је...
- Знам, неки Американац грчког порекла оће да нам помогне плаћеним текстовима!
- Не!!! – викну министар форхендом.
- Па – умири га председник једним добрим дроб-шотом.
- Црногорци – узврати минстар са пуно спина.
- Црногорци?! – направи председник изнуђену грешку.
- Јест – одоговори овај дуплом сервис грешком.
- Па какав је то Црногорац, ако бога знаш? – завапи Председник бекхендом.
- Какав је да је, они тренутно бољег немају, али ми морамо нешто предузети – затражи министар челенџ.
- Па шта би са тим Скорцијанидисом?
- Николидис!
- Био онај тенисер, Сампрас, знаш да је он био Грк, али ово Пападопулос па Црногорац, први пут чујем.
- Николаидис!
- Добро де, све је то мени исто. Па шта 'оће тај Папалукас?
Министар схвати да је бескорисно исправљати уморног председника па рече:
- 'Оће да Вас убију ради цивилизацијског помака некаквог.
- Шта море!!! – рикну Председник к'о лав Рига од Фере ономад кад су Турци гушили у кули Небојшиној.
- Вели, требало је сви да изгинемо ономад у Бања Луци и свима би после тога било добро, живели би срећно и дуго.
- Е, јеби ми оца очињег, ако сам паметан и ако ми је шта јасно. Ја прво не могу да схватим како неко ко се зове Зорба може да буде Црногорац а ово друго око мог убиства ми није ич јасно?!
- Каже да би се на тај начин Срби казнили а други наградили...
- Па ја сам Црногорац а не он... како може да казни Србе ако убије једног Црногорца... и ко је тај уопште?
- Каже за себе да је уметник, концептуалиста, са афинитетима према тероризму.. ништа не разумем а ишао сам на Кембриџ.
- Ја ништа нисам скривио том Јанакису, па ја сам се свима извинио, чак и тог дана у Бања Луци, па ја...
- Он каже, нема то везе, Срби су криви за све а Ви сте први међу једнакима и он Вас не би убио што воли него да би одбранио своје уметничке слободе.
- Па што не убије неког Грка, него 'оће мене, јебо га Оназис, да не кажем Онанис....
- Аман, председниче, докле више да понављам: није Грк, Црногорац је!
- А, ја!? Шта сам онда ја?!
- Ви сте Србин.
- Е, то ћеш мало да попричекаш, па ваљда ја знам боље ко сам и шта сам.
Министар подиже руке и даде знак да је доста са празном причом.
- Важно је да ми кажете да ли да дамо демарш?
- Марш, него шта него марш и то зна се где....
- Дипломатски, мислио сам...
- И допломатски, наравно, да се поручи том Галису да не може он да убија људе како му падне на памет, чак и због уметности, чак и кобојаги. Него, то братство Папандреуа је ли велико, мислим јел' веће од Васојевића? Да му нахушкам ја оне моје из Смријечна, па да види тај кир Јања!
Министар клону. Погледа беспомоћно председника, поћута минут-два, крену према вратима, па стаде, поскочи и озарена лица викну:
- А на онај ''хот-дог'' сте мислили!!!
- Е, хвала богу, време је било – орасположи се и Председник – Него, батали то, да се не замерамо, важно је да претекосмо ономад, да не кваримо односе са Грчком због неке будале, па они нису признали Косово, јел си знао то?!
Министар затражи медицински тајм-аут, предаде меч потом јер је мало пре тога Председник направио брејк и узео му сервис. А без сервиса нема ни ручка, то се макар зна.

Председника нема ко да смени!
Председника нема ко да замени!
Није српски проблем лош председник и лоша власт колико је проблем још лошија (или: иста) алтернатива. Не кажем ја да се у Србији не би нашао ко-год прикладан и способан већ кажем да тај што сада може да га замени нит' је способнији, нит' прикладан.
Кад кажем ''Председник'' мислим на целокупну власт.
Ако хоћемо ''европљанина'' за председника онда нам је добар овај постојећи. Он је заиста изворно (и: искрено) за ту опцију. Зашто бисмо бирали новоконпоноване ''европљане'', ми који мислимо да Европа има алтернативу?!
Треба да изаберемо нову власт а не да променимо стару. Треба нам нешто ново, неискварено политиком а не мешање у већ старом и прљавом шпилу. Заиста је свеједно ко би био власт из данашње политичке понуде власти и опозиције. Треба нам нови систем а не нови људи. Треба да почнемо од малих ствари, животних. Крупне оставимо будућим поколењима, која ће сигурно бити боља од нас јер то није тешко. Зато су нам избори непотребни јер немамо шта да бирамо а само ћемо потрошити новца и народне енергије. Макар треба сачекати да се та енергија акумулира за време када буде била потребна.
Шта ћемо добити променом власти? Незадовољнике жељне да се наједу и напију привилигија и положаја. Ништа друго. Опет наново смењивање и постављање. Годину дана ће то радити. Следећу годину ће састављати тимове. Трећу годину ће се појавити субјективне тешкоће, иначе би било боље... Четврте године ће се спремати за изборе. Ето: то добијамо променом власти. А, ни ови на власти не ваљају. Ето, ту је највећи проблем Србије и српских држављана: немамо кога да бирамо а да већ није бивао изабран и показао се ко је, шта је, колико вреди, колико је поштен. Пуковнику нема ко да пише: Председника нема ко да смени!
Да, сада ће неко рећи: ''тај и такав дефетизам одржава лошу власт, мора се мењати по сваку цену''. Кога да мењамо са киме??? Зар ико реалан мисли да су ови што надолазе способни да ишта промене на боље?! Шта, то су неки нови људи?! Шта их је спречавало да учине добро Србији док су били млађи и јачи?! За шта да их наградимо: што су признали да су деценију и по водили погрешну политику, што су прихватили програм својих политичких противника, што су издали своје саборце??? Шта, треба да нам буду симпатичнији сада кад их примају и позивају амбасадори страних сила у Београду? Ето вам за то Председника, што да бирамо друге.
Ми сада у Србији имамо, још једну, апсурдну ситуацију да неке партије седе у власти, или помажу исту, а наступају као опозиција која нуди нешто ново и боље. Ово је достојно ''летећег циркуса''. Имамо странке чији се лидери не скидају са медија а чија је реална снага испод статистичке грешке. Па зар и од тих очекивати бољитак?!
Макар да не изигравамо будале, ако већ не можемо да се клонимо истих. Мењати само ради мењања лоше је и непродуктивно, то смо испробали деведесетих са Милошевићем и касније: ''петог октобра''. Ако промењено нема бољу алтернативу, па логично је: доћи ће лошији.
Нас тренутно ни револуција не може да спаси. Једноставно, истрошили су се људи, сувише дуго су потискивани памет и поштење, потискивани и понижавани. А без паметних и поштених: тешко да ћемо се ишчупати из блата. Не дај боже да револуцију поведу лоши људи, како нам се већ догађало. Тад најебемо: екстра!
Међутим, они који добро живе у Србији – живе тако од политике, живе од накарадног система вредности. Они који хоће да живе боље, играју по тим правилима. Зато је тешко нешто променити на боље. Треба се борити против система вредности, са људима би после било лако.
Треба бити паметан и реалан. Треба размишљати својом главом, не треба се опредељивати срцем и инатом, него разумом. Наравно, причам о изборима и промени власти. Срце користите кад хоћете да волите али у политици немојте никога да волите. Ви их 'лебом 'раните има да раде ко коњи за народну добробит и при том морају да воде рачуна како раде и да полажу рачуне свакодневно. То би била промена власти!!!
ПС
Ако постоји демократски свет (демократија) онда не би требало да постоје велике силе и њихови интереси. Зато не желим да ми говоре о некаквом демократском свету који силом остварује своје интересе! Чујем како често кажу: ''не идемо ми у Европу због тога што ћемо можда боље живети већ због европског система вредности''.
Који је то систем вредности?
Систем отимачине, уцењивања, притисака, бомбардовања, пљачке, понижавања... Ако су то демократске земље онда не ''постоје интереси великих сила'', како рече пре неки дан наш Председник. По томе треба да постоји само правда и истина, или: слобода, братство и једнакост.
Liberte, egalite, fraternite – ou la mort!!!
Ми видесмо од њих само ово последње.
ПС1
Ових се дана води полемика поводом снимка на којем се види како амерички војници уринирају по мртвим људима. Клинтонова је изјавила у већ изанђалом стилу ''како је то атак на америчке вредности''. А нико се не пита ко су заиста убијени људи, зашто су убијени и зашто су их убили амерички војници хиљадама миља далеко од својих домова и своје домовине?!
Гадафи је убијао цивиле, Милошевић је убијао цивиле, Хусеин је убијао цивиле, Путин убија цивиле – једино Клинтон, Буш, Обама и њихови претходници , кад убијају а често то чине, убијају искључиво терористе и лоше момке. Ако те убије амрички војник значи да си лош човек. Нико се, дакле, не пита ко су убијени и што су убијени: криви су и заслужили су смрт чим су их убили Американци. То што су убијени у својој зтемљи од некога ко је дошао са стране: то никоме није важно, само забога не пишајте по њима, макар не док вас снимају.

понедељак, 09. јануар 2012.


Водио сам,ових дана, рођака у болницу. Књижицу са упутом предали смо на шалтеру, у 7 часова. Дошао је на ред за преглед мало пре 13 часова. Све то време стајали смо у загушљивим подрумским просторијама, окружени стотинама истих мученика.
Сутрадан сам прочитао саопштење ''прес службе'' Председника Србије у коме се наводи да је Председник здрав (хвала Богу) и где се наводи каквим је све испитивањима и прегледима био подвргнут први човек нације. Све то је он обавио за пар сати: стандардне анализе, разне параметре, скрининге, маркере, морфолошка испитивања, ЕКГ, спирометрију, ЕХО, срце, абдомен, мишиће, доплер, РТГ, и: све је Председнику потаман (хвала Богу).
И нација је одахнула, макар део исте, јер не дај Боже да се Председнику слоши а ко ће онда управљати нашим војним и нуклеарним потенцијалима. Ту силу је лично он почео да ствара па је предао у руке другоме да заврши започето и угаси светло кад изађе.
15 новембра је оперисан мој рођак. 28 децембра је добио резултате биопсије. За ултразвук абдомена чекао је скоро два месеца. У локалним домовима здравља мораш да клекнеш и да се поклониш да би нешто саопштио сестри кроз мали отвор непровидно обојеног шалтера. Мораш да клекнеш чак и ако то не практикујеш ни у цркви. Бог ће те разумети, медицинска сестра тешко.
Зато Председник и не зна шта мисли и како се осећа његов народ. Није са нама чекао шест сати да га прозову, није делио један прљави и нефункционални клозет са 150 болесних људи, није доживео да вичу на њега. И не треба. Човек је успео у животу. Ко је нама крив што смо сви од реда губитници транзиције који и не заслужују да живе кад нису знали да се снађу у том хаосу и лоповлуку.
Био сам прошле године присутан када су болесној жени заказивали скенер за шест месеци док је она викала кроз ходник да неће шест месеци живети. Кад сам обилазио болесног пријатеља на вратима је писало: ''Опрез, плафон пада!!!''. Водио сам људе на прегледе где није могло физички да се продре у чекаоницу од силне гужве, одакле су непокретни људи враћани на неколико стотина километара удаљености због једног папира. Присуствовао сам сценама где лекар неће да удостоји пацијента нити једног одговора, где неће да прича са њиме, где заказује снимања за неколико месеци, да би потом, поподне, све то завршио за десет минута у својој приватној ординацији и при том био јако љубазан и предусретљив.
Опет, хвала Богу, Председник је добро. Мора нешто да ради и та његова ''прес служба''. Видели они то на филмовима, како у јаким државама људи брину за разне ствари, па и здравље Председника, те и они издали саопштење, то јест: дигли ноге да се поткују (као жаба).
Јер, не дај Боже да Председника нешто фисне под плећку: стаће нам свемирски програм, отказаће се нуклеарне пробе а акције наших моћних компанија могу да падну на светским берзама. Наше домаће и богате банке могу да пропадну услед панике која би настала. Албанци би могли да прогласе независност на Косову а не би имао ко ни да се по седми пут прошета преко моста на Ади кад се (поново) буде отварао.
Звали ја и рођак да закажемо неки преглед. Рекли нам: четвртак. Зором, по мраку, кроз лед и маглу, ми тамо а они нам после два сата кажу да доктор није ту, те да дођемо идуће среде. Макар смо се вратили по дану.
Нек нам је жив и здрав Председник, од срца то желим њему и свим људима на свету. Само, хоће ли рођак у среду завршити посао: о томе треба да размишља Председник. Наравно, ''прес служба'' неће издати саопштење...

недеља, 08. јануар 2012.


Србија се 1914 године замерила добром делу држава Европе, те су каснији, и данашњи, догађаји уско везани за тај период, за комплекс појединих држава и њихово непријатељство које је подгревало потребу за осветом. То што нас малтертирају у сваком погледу говори нам да нам нису сада пријатељи кад су нам већ вековима били непријатељи.
Ко све ту није задовољан и ко сматра да му је нането зло догађајима који су номинално започели пуцњима Принциповим на Видовдан а који су се, у истину, пре тога ''крчкали'' годинама?! Довољно је рећи да су после тога четири царевине пропале. И додати да су многе државе изгубиле, а друге добиле територије. Срби су ујединили јужнословенске народе, узели за се Војводину и назад Новопазарски санџак (Рашку област) који је био ван територије Србије чак и после Косова и Метохије. Да, само пар година пре тога Срби су Балканским ратовима ослободили вековима окупиране територије Старе Србије. Сви суседи су на неки начин остали кивни према Србији уколико изузмемо Румуне. Сви су сматрали да им припада по нешто од Србије. Отуд непријатељство и лешинарство четрдесетих и деведесетих: које је у суштини исто. Велике европске државе су само исправљале резулате Првог светског рата: деведесетих година па све до данас. Не треба заборавити да је Черчил не мало пута жалио за тиме што је пропала Аустро-угарска монархија. А да узмемо и то, како тврде наши суседи, да Срби нису ујединили јужне Словене, већ да су их окупирали, па да је то и истина, онда само говори да смо велика нација: чим можемо да држимо неколико народа осамдесет година под окупацијом. Али, то, наравно као и већина онога што се чује са те стране: није истина.
Схватају полако, овх дана, да су се негде прерачунали и да сене милиона убијених Срба воде неки онострани рат и добијају га. О чему се ради? Поред све муке, притисака и бомбардовања, пљачке и издаје, Србија, чини се, излази геостратешки јача него икада. Добила је пола Босне ма шта други мислили о томе и како то звали. Добиће трећину отетог Космета али ће изгубити милион и кусур Шиптара који би је својим непријатељством и паразитством црпели као вампири до издисаја. Најзад, пола становника Црне Горе изјашњава се Србима и сматра Србију својом отаџбином. Хвала Богу, равна је Војводина и плодна Шумадија: биће хране за све Србе, ма где били и живели. Нисмо ми као народ неке моралне и матерјалне громаде али нисмо ни пропали на том пољу као неки што су. Држимо се средине: нит идеални - нит најгори.
Није све, дакле, макар глобално, толико црно колико се жели приказати. Кад се буду заклали прасићи по српским двориштима 6 јануара биће то најбољи доказ да нам Европска унија не треба ништа, да имамо свој идентитет, и што је најважније: да нисмо још гладни. А неки суседи који су већ у ЕУ: буду то. А, оно што се срушило Гавриловим пуцњима, на њихову жалост, не може се поново подићи: тад је било труло – сад смрди.