уторак, 27. март 2012.


Менаџери ФИАТ-а (у даљем тексту: Фијат) не могу чудом да се начуде. Тамо напоље, ван Србије, знају своје место, не зарезива их баш свако, а овде се сваки дан друже са самим државним врхом, рек'о би неко: са властелом.
Није ни чудо. Свуд је Фијат око нас. Лепо се осећамо данас?! А, не, није то због пролећа. То је због тога што су Председник или Сир Оливер (не зна се још тачно: ко?) довели Фијат у Србију!
Напунио си 18 година?! То је због Фијата! Заљубила си се?! Због Фијата! Имаш шта да једеш?! Фијат! Немаш шта да једеш?! Зато што није било још визионара да доведу макар пар Фијата више!
Фијат је све и све је Фијат. Ми смо Фијатови - Фијат је наш! Има већ предлога да се лого Фијата стави на српску заставу уместо ретроградног двоглавог орла. Да се лепо зна кад је Србија стала на ноге и престала да се сагиње, кад је постала оно што данас јесте и што представља у свету. Какви великани у историји и култури, наука, славни ратови и вековна традиција – све то не вреди ни пишљива боба да ови не доведоше Фијат (још се не зна тачно ко?).
Па кад су већ успели да Га доведу ред је и да се мало похвале (кад већ неће други да их хвале, а требало би). То је зато што су ови из опозиције љубоморни, што нису они довели Фијат, па неки од њих ламентирају: ''Их, Фијат, ми кад дођемо на влас' има да доведемо Мерцедес, али и Ладу, јер смо ми и за истог и за запад, за север и југ''.
Тако, Србија осване и легне са Фијатом. Уместо химне, на почетку телевизијског програма појави се неки од Ањелија да нам пожели добро јутро. Онда следе извештаји о томе ко је све из власти тога дана посетио погоне Фијата и уверио да све тече у најбољем реду. Постоји посебна служба која прави распоред око тога кад ће Председникови а кад Сир Оливерови људи да уђу у погоне. И ови из опозиције би да вирну ама не може. Кад они буду довели некога нека се хвале, и онако је гужва и без њих.
Председник обилазећи штале српских домаћина, и преплашене краве, ових дана каже: ''Ничега од овога не би било (мисли на краве и млеко) да ја са грађанима Србије нисам довео Фијат у Србију''.
Сир Оливер, у истој штали, иза које се виде већ видно нервозне и благо депресивне краве, каже: ''Да ја нисам довео Фијат у Србију ове краве данас не би имале шта да једу, јер сад радници Фијата примају плате, па са тим парама купују млеко, па домаћин са тим парама купује сено, па краве са тим сеном дају млеко, па радници Фијата ујутро пију млеко, па иду на посао у Фијат који сам ја лично (и мој тим људи из министарства) довео, а довео би ја још само да сам био на власти а не у опозицији''.
Кад стигне опозиција, у ту исту шталу, крава више нема, јер су престрављене и индиспониране од силних парфема и камера морале бити пребачене у ветеринарску станицу на лечење, е, онда опозициони лидери кажу: ''Видите докле нас је довела ова власт, празне штале српских домаћина а овамо дају паре странцима. Кад ми будемо дошли на влас' довешћемо још најмање три Фијата, на хиљаде сименталки и хлеб ће коштати један динар''.
После овога, најзад и власник штале одлази у ''Лазу Лазаревић'' на психијатриско лечење, штала се закатанчи и чека нека боља времена да неко скине тај катанац и посади салату унутар хумусом богате: исте.
Кажу службеници матичних служби да се повећао број деце која добијају име Фијат, иза њега Пунто итд., Новак је тек пети. Од Немање и Уроша, преко Слободана и Новака стигосмо и до Фијата. Једино се Роми не уклапају у те трендове па је тренутно најраспрострањеније име у њих: Коштуница. На питање виспрене новинарке са јавног сервиса: ''Зашто Коштуница а не рецимо Ђилас који им даде силне контејнере?'', присутни Роми су одговорили: ''Зато што Коштуница снима филмови о нас!!!''. Роми су се, наиме, забавили својим јадом, нису они против Фијата, таман посла, само од кад постоји оно ''старо за ново'' све је мање секундарних сировина. А, кад су довели Коштуницу да крсти неког од својих новопечених имењака у глас су повикали: ''Није бре то тај, Перхан, ала кари, није тај, онај има масну косу и облачи се ко ми''.
И трендови у култури прате живот у Србији. Најважније ремек дело новије српске књижевности носи наслов ''Почетак довођења Фијата''. Снимљен је и изузетан филм: ''Фијат – дан после''. Чак и Коштуница, пардон, Кустурица, хоће да сними спектакл по Басарином ремек делу ''Кружиш ко Фијат око Крагујевца'', где ће се са критичким освртом проговорити о мрачној страни српске историје кад у Србији није било Фијата већ је око Крагујевца киша кружила а где раја није била рада кавзи.
Невладине организације, већ по мало заборављене, извеле су здружени перформанс испред Скупштине града под називом: ''Реци то Фијатом''.
Сир Оливер је отишао толико далеко да је на својој изборној листи по редним бројем два 'тео да тури ''фиаТ-500'' али се побунила Радио-дифузна агенција и произвођачи брашна јер то асоцира на брашно тип 500 а то је ипак Председников ресор, те је исти одустао.
Оно што боде очи српским непријатељима и осталој опозицији јесте чињеница да је Фијат дошао у Србију пре добијања статуса кандидата што говори о вековном пријатељству између Срба и Фијата. Један од чланова коалиције тврди да је то његова заслуга: ''Ничег од овога не би било да ја нисам лично купио први Фијатов модел још 1900-те''. Јес' да су признали Косово ал' опет нису отишли код њих већ су нама пали у загрљај.
И лепо им је овде. Србија је богата земља, вазда гладна за новим аутомобилима а то је сан сваке ауто индустрије. Зли језици причају да Фијат дошао код нас због тричавих милијарду евра поклона српских пореских обвезника што, наравно, није тачно. Фијат је ту јер је то остварење снова великих визионара, само да се још види: којих?
Ето, неки дан, отвара се мост по трећи пут, ал' не лези враже, док Председник или Сир Оливер, или когод други, држи-е говор-е, преко моста у позадини пролазе само Фијатова возила са натовареним фрижидерима Горење обојени у Бенетоновим бојама. И кад се ови из опозиције шетају мостом критикујући његову скупоћу, опет се Фијати возе преко њега што је, признаће се, курвински и непринципијелно. После, и једни и други седну у своје мерцедесе па оду на друго место.
Министар који гради путеве каже: ''Кад завршимо Коридор 10 са заобилазницама и приступницама онда ће Фијати моћи да јуре двеста на сат и то у кривину''.
Из Хага стижу опречни тонови: ''Бваћо и сестве, батавите те импевијалистичке ујдувме већ у граду где је рођен мој кум што ме издаде (двуги по веду) пвавите тенкове и кавашњикове''.
На табели Прве српско-фијатове фудбалске лиге води Стило, други је Пунто, трећа Панда. Последња три места деле Звезда, Партизан и Нови Пазар. Зукорлић тврди да је Пазар задњи јер су велико-српске хегемонистичке клике довеле Фијат у Шумадију и ако је баш он, Зукорлић, за регионализацију, и то такву да би он Нови Пазар турио у сарајевски регион, па није поштено што не отворише бар један погон у Новом Пазару, макар за производњу ''аир-бегова'', пошто они знају то око ага и бегова.
Власи пишу румунској Влади: ''Док не доведу Дачију у Зајечар не дајте им у Европу''.
Мађари пишу мађарској Влади: ''Не дајте им у Европу никако или макар док Фијат не направи модел који ће се звати Атила и који ће представљати наш национални идентитет и производити се у све 64 жупаније а са ''аир-беговима'' из Пазара''.
Председник српске Владе каже: ''Зна се црвена линија преко које нећемо прећи, Фијат волимо али ћемо се ипак и даље возити у аудијима и мерцедесима, што је порука Србима са Косова и целом свету: и Косово, и Фијат!''.
Предлаже се увођење нових предмета у школама, додуше факултативног карактера: ''Како је ? довео Фијат у Србију!''. Деца ће бирати који ће курс похађати према томе за кога се определе и верују да је довео Фијат. Веронаука и грађанско васпитање се укидају јер је ту све јасно: бога има или нема, грађанска права су веома растегљива материја – једино је Фијат стваран и доказан.
Чак се веома безобразно и непринципијелно умешао у све ово и Чак Норис који је изјавио ''како је он довео Фијат у Србију''. Наравно, нико нормалан му није поверавао.
Прва на листи турбо-фолк хитова наших звезда, сада већ и предизборни хит којим се ките разне странке, јесте песма ''Фијатоманија, са текстом:
''Дрогирам се руком левом
На мењачу ми је десна
Кад сам чеднос' изгубила
Фића није била тесна
Ђинђи-минђи, опа-цупа,
У шумици поред пута.
Берлускони, Трапатони,
Ћићолино, борсалино
- тополино, тополино!!!''.
Елем, фијат је један а крокодила пуно. Проћи ће и избори. Макар да се краве мало опораве да буде млека за децу.
ПС
7. мај 2012, ујутро. Ветар разноси прашину и поцепане плакате. Крагујевац спава. Србија спава. Фијат спава. Једино се краве буде због кошмарних снова по неколико пута на ноћ, у зноју и агонији. Сан је увек исти: неки људи у скупим оделима, окружени телохранитељима, са исуканим ножевима иду ка њима и мантрају: Фијат, Фијат...

Preporučujemo:
http://srbij-a.blogspot.com/2010/05/blog-post.html#comment-form
http://srbij-a.blogspot.com/2010/09/blog-post.html#comment-form
http://srbij-a.blogspot.com/2011/12/blog-post.html#comment-form
http://srbij-a.blogspot.com/2011/12/blog-post_19.html#comment-form
http://srbij-a.blogspot.com/2012/01/blog-post_7018.html#comment-form
http://srbij-a.blogspot.com/2012/03/blog-post.html#comment-form

среда, 21. март 2012.


Избори, избори, избори!!!
То што нема избора не значи да треба погрешно да изаберемо. По некад је боље не изабрати него погрешно изабрати. Али шта чинити кад је ситуација лоша и неиздржљива, кад се мора нешто учинити и променити јер је евидентно да је остајање на старом погубно? Шта ако се изабере лоше па буде још горе? Може то, знамо ми, спуштали смо се ми на то уже, и оно претеже, али од ућеравања памети у главу ни трага ни гласа.
Како изабрати од ништа: нешто? Како учинити од ничега веће, од непостојећег боље? Како се пробудити из овог кошмарног сна на бољем месту, у топлом кревету, у свом дому, срећан што си жив, здрав и сит? Како у земљи Србији уопште спавати и будити се?
Ситуација је као и овај текст: конфузна, са много питања без и једног одговора. Ситуација је таква да ће нам ускоро подметнути папир на коме ћемо, свак за себе, потписати да продајемо душу ђаволу, јер једино нам је то остало за продају и једини је још он купац који хоће нешто од нас да тргује, нешто са нама да послује. Прича се по паклу да и ђаволи зазиру од наших експерата и политичара, јер су успели да и ђаволу дрпе капу.
Како изабрати истог а променити садашњег, како скидати садашњег доводећи истог?! – има ли уопште смисла то што ће се догодити после избора? Траљав посао је тражити смисао у овом мору бесмислених ликова и ритуала везаних за изборе.
Избор је у нас смешан. Власт међутим није. Власт је озбиљна ствар која своме народу може доћи главе, кад му већ бољитак не доноси. Ништа добро од власти, кроз своју историју, српски народ није видео. И уопште није важно је ли била ''његова'' или окупаторска. И зато, што нам више у време избора изгледају смешни то ће док буду владали бити опаснији и погубнији.
Како из корпе гњилих јабука извући здраву? Како у корпу гњилих јабука додати здраву а да се убрзо и она сама не угњили? Како испразнити корпу кад немамо других јабука да је поново напунимо: појели смо их а корпа празна доноси још веће зло?! Како учинити било шта у земљи Србији где су поменуте јабуке скупље од банана? Банане су, наиме, јефтине. Тако је и са људима. Јефтини људи коло воде, скупих нема. Или ћуте, или су отишли некуд. Отуд јевтиноћа, отуд банане.
Шта убрати из обраног воћњака коме су стабла поломљена и оглодана па не вреди чекати ни следећу годину јер више неће рађати? Шта ухватити у празном обору, шта донети са пусте пијаце? Шта изабрати кад се мора нешто бирати? Дилема је, дакле, овогодишњих избора у Србији: шта чинити са ''ништа''? Како од гвожђа направити злато, како од гована начинити питу, како из шупљег просути у празно?
По некад помислим да је једини тренутни и могући избор у нас бирати између куке и мотике. Па коме се шта заломи. Само то не може да одабере један распродан народ, једна неуспешно приватизована нација која ''нема алтернативу''. Свуда у свету народ заслужује власт коју има, једино политичари у Србији заслужују народ такав какав јесте а због тога што су они такви какви јесу.
Не може променити ништа на боље народ збуњен и затупљен, народ који се седамдесет година храни само паролама о немогућности алтернативе и избора. Увек нам је наметан један избор без права на други: комунисти, братство-јединство, мир а сада Европа – увек је било без алтернативе.
Како бира убијени коме суде за злочин? Како да бира зликовац коме нису судили? Како да бира народ коме су други већ све изабрали? Његово је само да прошета тог дана, и онако нико ништа не ради па могу да се шетају до миле воље.
Како да бирамо кад знамо да нас лажу и да ништа од обећаног неће испунити? И не само што неће него и не знају, и не могу, и не смеју. Како да гласамо за промене кад ће све бити исто? Како да гласамо да све остане исто кад не ваља, поцркасмо?
Ја бих, да се шта питам, укинуо изборе. Увео бих револуцију. Кад год ко смогадне и скупи снаге лепо да изведе револуцију и да дође на власт. Тако ће се знати да је макар на власт дошао неко храбар и са идеалима. И да буде на власти све док га нека друга револуција не свргне одатле. Значи, треба водити рачуна да се не нагомилава народно незадовољство које је потребно да се револуција разбукта, па би власт могла бити и добра. Наравно, ни то није решење, осетили смо то на својој кожи не тако давно, али, ипак, колико-толико, то би било, куд и камо, шта више, боља варијанта, узгред речено.
Исти људи, бре!!! Сви исти и све исто. Годинама. Добијали или губили, све је једно, они се не мењају. Повуку се тек кад умру, дају оставку тек кад их ухапсе и иста важи све док не изађу из затвора. Сваки пут се појаве са неком другом причом тако да ми можемо само да се опредељујемо према томе свиђају ли нам се или не а никако према ономе за шта се залажу. Час су једно, час су друго. Оно што су једни били јуче то су данас њихови противници, заваде народ до крви а сутра се грле. Мењају кокарде ко родољупци.
Дакле, да закључимо: не мењају се политичари, не мења се народ, једино се кокарде мењају. Макар нешто. Зато пазите на коју ћете боју да турите задњи грош, јер, народе мој, ниси ти најебао што си се коцкао него што си хтео да се вадиш.

петак, 16. март 2012.

није трошила твој сапун....



НЕШТО НАБАЧЕНИХ МИСЛИ...
*
Пре него посегнеш каменом да некога гађаш – провери – можда у близини нађеш већи камен.

*
Окрени други образ само ако си слабији и кад си сигуран да ће се на томе завршити.

*
Грогираног противника који лежи на земљи: дотуци – то си и хтео, иначе, што би га уопште ''грогирао'' и обарао?!

*
Не љути се на неверну жену – није трошила твој сапун.
*
У књижевности је најтеже читаоца сексуално узбудити или насмејати. Најлакше га је заплакати. Најједноставније: лагати!

*
Водитељ локалне телевизије пита сеоског одборника:
- Када ће бити отворена новосаграђена капела на сеоском гробљу?
А виспрени ''функционер'' одговара:
- Грађевински радови ће бити готови у току лета а капела ће после тога бити ''пуштена у рад'' тек кад неко из села буде умро. Видећемо?!

*
Важно је, и има разлике у томе јеси ли сушени бакалар или жива баракуда! Јеси ли шаран у подварку или пастрмка у брзаку?!
Има велике разлике између бакалара у води и баракуде у води. Опет, јеси ли жива шаранчина или испржена пастрмка. И сушена баракуда је опет баракуда – а, бакалар је то што јесте. Сом остаје сомчина.

*
Пријатељ који је био код мене а да позајми неки новац, после двадесет минута звао је да ме пита: да није случајно заборавио наочаре. Да ли је стварно заборавио наочаре или је хтео да ми поручи да је забораван?!

*
Искуство је кад знаш али не можеш!
Неискусан може али не зна!
Некад искусан зна и може, али: неће!
По некад, неискусан може и зна, али: нема!
Само велики увек знају, могу, хоће и: имају. Само велики ''јебачи''!!!

*
*
Некад је разлог баналан
али је исход фаталан.

По некад је исход неважан
и ако је разлог озбиљан.

*
Надам се да Вас не жанира ако Вас пардонирам?!

*
Живот је леп.
Срећа је увек у нашем обору.
Права љубав је као вино.
Живот је пун кушњи.
Иза много грмова прежи звер.
Прежи у намери да нам отме вољену особу.
Не дати, борити се по цену свога живота.
За љубав се мора мрети.
Срећа оборна се мора бранити.

*

петак, 09. март 2012.


Ко год се бави политиком у Србији треба да зна најмање две ствари:
- шта год власт радила српски народ неће признати независно Косово;
- кад дође време Срби неће хтети у Европску унију јер су ратовали против њених родитеља Аустроугарске монархије и нацистичке Немачке из истих разлога који постоје и данас.
Одрећи се Космета зарад Европе значи одрећи се славне прошлости која нас дефинише као народ у име сумњиве будућности која тражи брисање идентитета. Најзад, какве везе има одричемо ли се Космета због уласка у Европску унију кад се ми уласком у ''то'' одричемо читаве Србије, свог националног идентитета и суверенитета.
Ми, дакле, јесмо сиромашни и слаби сада, уласком у ЕУ бићемо и даље сиромашни и слаби али са богатим и немилосрдним газдом и господаром. Докле смо то стигли, шта су од нас направили? Па ми тамо хоћемо због пара, продајемо се да би боље живели, тако кажу.
Шта значи ''бољи живот''? Нека ми неко то дефинише али на нивоу појединца, најдаље до нивоа породице?! Како може цела нација да живи боље или лошије?! Све је код тих категорија на нивоу поједница и ствар унутрашњег стања на које спољашњи фактори имају само периферног устицаја. Не постоји ''бољи живот'' уколико ниси здрав и прав, уколико ниси сам себи створио амбијент у коме се осећаш лепо. Данас нам продају догму да можемо бити срећни само уколико имамо скупе машине (које ћемо, наравно, купити од њих). Само уколико се задужимо до гуше стварајући привид виског стандарда, купујући углавном оно без чега можемо. Људи се задужују, отуђују, оптужују и мисле да је то идеал живота за којим треба тежити.
Данас, када су се и црнци по Африци ослободили колонијализма ми клечимо и молимо на коленима да будемо нечија колонија. Каква црна равноправност и остале баљезгарије са којима нас бомбардују преко медија. Како ми можемо бити равноправни са великим и богатим народима и државама. Кад су јесенас Немци рекли ''не'' нашој кандидатури – није било расправе. Кад су ономад Румуни нешто слично пробали, било је: ''Седите, боранијо, и договорите се нешто и немојте да глуматате да се нешто питате и да о нечему одлучујете''. На маргинама некаквог скупа, у ходнику су потписали некакав протокол или шта већ. Најзад, то што су се досетили Власи па загорчавају ''слављеничку атмосферу'' свим Председниковим људима само говори за себе и шта нам ваља чинити. Због те Европске уније сад свако може да шиљи ону ствар на нас, то је тачно. Али ти исти који нас препишавају са ''високих европских позиција'' аргатују са крампом и лопатом код осиромашених српских домаћина.
Нека свако одговори за себе, зашто хоће у ЕУ? Понављаће фразе које чује на телевизији или чита у новинама али до самосталног и оригиналног одговора неће доћи. Неће бити ни искреног одговора. Мислећи о својој деци и њиховој будућности ми мислимо о ономе шта ћемо им оставити а не о ономе шта смо им усадили у личност. Јел' стварно мислите да је неко Немче срећније од вашег детета?! И да ће бити срећнији сутра?! Није и неће!!! А, опет, неко јесте и хоће. Али не због нечега око себе већ због онога у себи. То је дилема о којој је Фром писао: имати или бити? То је поента, веома проста и очигледна али тешко уочљива због свакодневних баналности којима испуњавамо свој живот.
Бесмислено је. Пројекат Европске уније је пројекат крупног капитала, то је неоколонијални пројекат. То је првобитно био трговински споразум. Најзад, то је неодрживи пројекат јер га стварају национално компактне силе које ће се врло брзо суочити са вишенационалном творевином која нигде и никада до сада није успела. Да је Европска унија искрен и одржив пројекат онда се она не би ширила више од онога што је била првобитна идеја и структура. Овако, прва озбиљнија криза и ето сценарија из СФРЈ или СССР. Најзад, време ће донети нове елите са новим идејама, јерес ће постати модерна и примамљива, неко ће рећи: ''нећемо више ово сад хоћемо нешто друго, хоћемо опет да будемо МИ''. Велике силе ће се из тога извући релативно лако. Мале државе ће катастрофално проћи. Имаће законе и формиран апарат које ће бити потпуно непримељив и бескорисан јер је написан и створен за високотехнолошко друштво а биће примењиван за замљу у којој неће имати шта да се једе.
Све ми ово личи на Орвеловог великог брата у комбинацији са идеологијом национал-социјализма. Почне са обликом и величином краставаца који се може продавати по европским пијацама а заврши се са обликом лобање и бојом очију људи који желе да се крећу по европским градовима без траке око руке.
Оно што њихови дедови нису могли са тенковима успели су њихови потомци са штапом и шаргарепом. Успели су више новцем и банкама него штукама и пантерима. Мада, кад смо ми у питању ''дозивали су нас памети'' и оружјем.
И сад је дошло време да сви моле да их приме у Велику Немачку, а колико у прошлом веку смо се борили оружјем против њихових окупација. Сад молимо да нас приме у Аустроугарску коју смо убили 1914. Испуњавамо све услове да би се одрекли своје слободе у њихову корист. Бесмислено али вредно Орвела. За двадесет година ће забранити књиге на локалним језицима, историју ће убити а људе хапсити уколико у кафу ставе више од прописане количине шећера по европским стандардима, уколико им по тим стандардима уопште следује да пију кафу. Траке око руке нам неће требати јер ће нашој деци убризгати чипове уз чију помоћ ће вазда знати где су и са киме имају посла. Подстицаће се рађање стамених плавушана а из европских фондова ће се финасирати контрола рађања црнпурастих балканчића и осталих са листе нижих врста. Наравно, права животиња ће свуда бити загарантована: али на жалост, ми нећемо спадати у ту повлашћену категорију.
Управо оно што су урадили Председник и његови људи на прослави доделе статуса кандидата јесте парадигма онога шта нас чека у Европској унији (евентуално, ако икада будемо примљени) и нашег положаја у њој. Док ће у развијеним земљама ''Оду радости'' свирати симфонијски оркестри у акустичним и лепо загрејаним дворанама ми ћемо ту мелодију слушати у прохладној хали цупкајући а свираће је раштимовани трубачи. Ето, то је однос Србија – Европска унија. Шилер и Бетовен на фрули, где је фрула около су овце али не од оних које могу да се помузу и нахране нас, већ, овце-људи за шишање.
ПС
Обашка то што ми већ имамо и одличан симфонијски оркестар и одличне трубаче - и без Европске уније.

четвртак, 08. март 2012.


Нерешивост косовског проблема лежи у томе што су обе стране у праву и што аргументи обе стране стамено стоје као исправни. Наши аргументи су квалитетнији а њихов поседује квантитет. Ми имамо више аргумената али је један њихов бројчано јачи од свих наших.
Нерешивост косметског проблема јесте у чињеници да је он лако решив али стране у сукобу немају снаге да кроче ка том лаком решењу.
Да, Албанци су у праву што хоће да се одцепе од Србије и да имају своју државу на територији Космета. Али су и Срби у праву што им то не дају јер је Космет српска територија.
Ипак, има и оних који апсолутно нису у праву када је у питању косовски проблем: то је међународна заједница оличена у НАТО-у као продужена рука две или три стране силе. Они, Немци и Американци, са својим сатрапима, нису у праву када је Космет у питању, Срби и Албанци јесу ма шта чинили и ма како се понашали, и једни и други. То што хоће Албанци не мора имати везе са правдом и правом а да би било разумљиво. Наиме, мало шта има везе са правдом ако се осврнемо на историју освајања. То што хоће да отму Србима Космет мени је сасвим разумљиво. Не могу да схватим, са друге стране, зашто Срби не желе да бране своје. Кад нешто имаш, често неко хоће да ти отме то што имаш а твоја дужност да браниш своје без обзира какви су ти изгледи и са каквом се силом суочаваш.
Ако Албанци мисле да су Американци на Косову због њиховог добра: грдно се варају. Ако Срби мисле да су Американци на Косову јер мрзе Србе: и они се варају. Американци су на Косову због себе и својих интереса. То што се њихови интереси тренутно поклапају са албанским, то за будућност не значи ништа.
Дакле, како решити проблем у коме су обе стране у праву? Лако, нека га свака страна решава тако што ће чинити све да одбрани своје право а при томе негирајући другој страни исто. Па ко истраје. Тако мора, нисмо то ми из измислили.

петак, 02. март 2012.


СТАТУС КАНДИДАТА
Прокиснуо ми кров ових дана ванредне ситуације. Било снега и леда а ја на последњем спрату. Џаба секирација, пре свега она која произилази из дилеме од којих ћу пара да извршим поправке, ванредно не ванредно: пола плафона у једној соби прекрила је влажна мрља која прети да начини још већи белај. Ипак, већ смо се после неколико дана навикли на њу. Одомаћила се.
Али, не лези враже и не липчи магарче до зелене траве. Знао сам ја да после кише сунце сине, да после ноћи дође дан, да после сузе затитра осмех. Пробудим се јутрос и зачудим: сви насмејани. Жена не гунђа о неплаћеним рачунима и што сам овејани губитник транзиције, отац не помиње лекове, мајка не помиње очеву пензију, деца не причају са страхом о Перановићу, него, море, дотурају ми кафу са рахатлуком и чашицу љуте да се раздрмам. Па у глас, веле:
- Честитамо!!! Јууууупиииии!!!!!
А, то је то, досетих се онако нерасањен и бунован, па данас ми је рођендан, баш лепо од њих, ама, расањујем се полагано, зар ја нисам рођен у јануару а данас је 2 март.
- Шта славимо? – најзад се сетих да питам и њиховим евентуалним одговором разрешим дилему.
Увредише се подоста и сви.
- Како бре шта славимо, па 'де ти живиш, данас је највећи дан у историји Србије а ти питаш шта славимо!?! 'Бем ти човека – заврши отац тираду.
- Извините – промуцах стидљиво и уплашено.
Отац иступи напред, како доликује старом кадру и pater familias-у:
- Добили смо статус кандидата, Србија се више сагињати неће!!!
- Најзад ћемо живети као сав нормалан свет – примети моја жена.
- И флека са плафона се повукла јутрос, тачније ноћас, чим су јавили да су Власи подмирени и да смо добили статут, флека се одмах повукла са плафона. Схватила ваљда и она да не може ништа против статута.
- Статус – исправи је отац очински строго али правично.
- Шта?
- Статус а не статут. Статут је био, на пример како да кажемо, код Савеза комуниста, на пример и тако даље.
Мајка га умиљато погледа, због те памети га је својевремено и заволела.
Одоше да буде и децу, треба веле, сада кад смо добили статус да се види шта ће бити даље са њиховим школовањем, наиме, Србија више не долази у обзир, само да се види 'де даље: Енглеска, Француска или Америка.
- Ја и ти ћемо за доручком око годишњег одмора и новог аутомобила – рече ми жена кокетно.
- Шта да се договарамо кад знаш да смо скроз без кинте и дебелом минусу а ја уз то и без посла.
- Глупости!!! Сада кад имамо статус кандидата посао ти ништа не треба, биће новца за све из приступних фондова, кажу и више него што можемо да потрошимо, да се узме а за враћање ћемо лако.
Ућутах. Очигледно да су ме догађаји прегазили скоз неспремног и да овако велику вест дочекујем без јасне представе где сам ја у свему томе.
- Сад је и питање Косова решено – рече отац иначе задрти борац за српску ствар још од Осме седнице.
- Јеси ли видео шта значи Европа?! Једна пахуљица и готова ствар. Сад Албанци могу сами да иду 'де оће, да разговарају са ким 'оће, да се договарају са ким 'оће, да их приме у све организације у које до сада нису могли а ми смо мирни јер наше интересе брани једна једина пахуљица. То ти је, бре, Европа!!!
- Звали ујаци твоји са села – рече мајка – од јутрос ниш' не раде, само седеду и пиједу љуту ракију – мајка је увек пребацивала на локално наречје чим би поменула родни крај и браћу – садекенаке кад смо добили статут, овај, статус, не мораду да ору, копаду, косе, сеју, береду, све ће то само од себе, њиово је само да уживаду – заврши мајка зајапурена па се пребаци на градски нагласак.
Жена се, за то време, гледа у огледалу, окреће се лево – десно, подиже груди:
- Не вреди, са статусом кандидата морам имати најмање ''петице''.
Не смедох ни да питам на шта мисли али по њеном еротичном погледу скоро да сам био сигуран.
Нахрлише и комшије из зграде, исти они који неће да учествују у оправци крова који ми прокишњава.
- Прашћај – вичу – сад и онако више није важно, кров ће се закрпити од европских пара.
Отац поче да пуни чаше, мајка да поставља мезе, жена да зове ауто дилере, деца да наручују квалитетније наркотике, ћерка да отказује спонзоре.
Неко викну у већ пуном стану:
-Да живи статус кандидата наших народа и народности!!!
Сложно му се одговори из десетине грла:
- Живео!!!
- Цике, цике, цај!!!
- Ај, ај, ај!!!
Чујем жамор и гласове са свију страна:
Неће се више плаћати струја! Нема више пореза! Враћа се самоуправљање! Делиће се јопет полутке! Укида се претплата на телевизију (па наравно кад се више не плаћа струја)! Не мора више да се ради! Ни ови што немају посао не морају више да раде! Све ће бити бесплатно! Не мора да се иде у школу! Не мора више да се сеје пшеница! Неће бити поплава! Неће бити суше! Неће бити земљотреса! Не мрзимо се више са Шиптарима који су од данас Албанци! Хрвати ће нам опет бити браћа! Вратиће Северинин снимак! Косово је враћено мајци Србији! Нисмо више геноцидан народ! Сви нас воле, чак и Немци! Можеш да се возиш за џабе! Бићемо лепши, јачи, паметнији и говорићемо светске језике, колико још од данас! Сви ћемо купити нова кола! Можеш опет да бијеш своју децу! Укидају се педери!
Жамор у стану се појачава, слављеничка атмосфера полако прелази у излив одушевљења и неку врсту делиријума. Вирнем кроз прозр, који је тик до кревета, онако не устајући, и видим да је раздрагана маса изашла на улице. Вијоре се, везана једна за другу, шарена застава геј и лезбо популације са намргођено црном заставом десничарске организације. Грле се и љубе власт и опозиција. Скихендси из чисте и добронамерне зајебанације ударају прстенац Ромима а све то чежњиво посматрају гејеви видно заинтересовани да се они прикључе тим пошалицама.
Заноћио сам у једној а пробудио сам се у сасвим другој земљи: уређеној, срећној, богатој, правној, толерантној, ситој, јефтиној – и то све замо захваљујући добијеном статусу кандидата. Јесмо вала чекали али смо и дочекали. Још да Огуза ухапсе у ''Кад лишће пада'' и ми више немамо проблема. Председник и његови помагачи су били у праву за све што су нас лагали. Их, де би нам био крај да смо тај статус добили јесенас, кад смо реално и заслуживали. Али, никад није касно: једна пахуљицва у мору снега и готово. А шта нас кошта та једна пахуљица: скор па нић.
Већ се добрано једе и пије код нас, има брат брату већ педесет људи, жена и деце у стану.
- Ко ће да плати овај крканлук? – питам оца.
- Све је плаћено, од данас је све плаћено. Веле, не морамо више ни пензију да подижемо него можамо да је штекамо са стране. Наше је само да уживамо.
Уђе жена љута.
- Шта је, наопако?
За њом мајка још љућа.
- Оће и она силиконе!!! – сикће моја драга.
Посрамих се и поцрвенех, јес да смо добили статус кандидата, ал' де бре мајка у деведесетим годинама животног доба да ставља силиконе.
Исто мисли и моја жена:
- Јес да смо добили статус али то је ипак превише! Сачекај макар датум преговора.
- Ко прво, то са годинама нема везе, ниси ни ти снајка у цвету младости. Ко друго нисам тражила силиконе за оно, већ силиконске улошке за пету и стопало док ми из европске уније не пошаљу титанијумски кук – поентра моја стара мати.
Сукоб беше изглађен и појашњен. Лакну ми. Ипак је ово превише за мене. Још кад ми син објасни да са статусом кандидата може да се дрогира ко оће, 'де 'оће и скоро џабе - умало ме шлог не стрефи.
У тај ма' улете у собу комшиница, она успијуша са трећег спрата:
- Комшија, сад може слободна љубав, ово-оно, ево онај мој се већ приваћава са оном твојом у купатилу.
То преврши сваку меру. Сикнух као гуја љута. Скочих са кревета, преврнух шољу за кафу, и кренух према клозету. У ходнику ме пресрете отац.
- Морам нешто да те питам.
- Ништа ме не питај.
- Морам, важно је, оћу да променим неке ствари у свом животу, живот је предамном, ајде у собу, мирније је.
Уђосмо у собу и пре него отац проговори о поновној женидби са неком Немицом коју је упознао шездесетих на Јадрану и вијагри на рецепт, дигох главу према плафону да бацим поглед, као што сам чинио претходних дана. Флека од влаге је и даље била ту, од јутрос чак и нешто већа...