понедељак, 14. мај 2012.


- Крађа, крађа!!! Држ' те лопова!!! – уносећи се у камеру виче скупно двојац без кормилара. Кад погледаш, кормилар им и није потребан, широко им поље, Србији је све равно – чак и у Шумадији. Имали су они, додуше кормилара али дуга је то и болна прича...
Гледа бивши Председник, а сада кандидат, све то. Овога пута тражимо ироничну досетку за почетак а упућену њему али је не налазимо. По мало га и разумемо, некако нам делује озбиљно кад га упоредимо са другима. Наравно, то је само тренутак слабости, што би рекли духовни оци социјалиста: малограђанске сентименталности.
Зове Председник (тако ћемо га звати и у будуће, јер он више није функција већ је као и неки филозофски појмови ''по себи'') сарадника, верну сенку му:
- Дела, приђи, те ми реци: је ли ово истина? Јесмо ли стварно украли изборе?
 Гута кнедле сарадник:
- Не знам, стварно не знам. Ја о томе нисам обавештен, Главни одбор није о томе расправљао а Ви нисте ништа наредили по том питању.
- Како је могуће да смо покрали изборе кад смо свуда имали своје посматраче који су били задужени да то спрече? Неко изгледа није обавио посао како треба. Најзад, како њихови посматрачи нису опоменули наше посматраче да ми крадемо? Никаква кординација, брате!
- Али... – покуша сарадник да нешто објасни.
Председника га прекину:
- Здрааавооо!!! Значи: здрааавооо!!!
Не да се лако ни превејани сарадник:
- Ми смо тек од њих чули да смо украли изборе и да они, додуше, нису ништа приметили на самим бирачким местима али да су њихови поједини посматрачи излазили споради себе те зато нису ништа примедбовали али чим Ви обелоданисте да нећете подлегнути притисцима и да сте договорили са онима из ''мало морген'', они су схватили да је свакако било крађе. Не знају ни они како и где али знају да је било и њима више и не треба.
Председник мудро закључи:
- Мора да су неки врло способни лопови кад их нико није видео. Да, али они из Региона нису више са нама. А, и, ако је све ово истина нас ништа нису коштали колико сам схватио?!
- Да, да...
- Шта кажу остали?
- Ови што су прошли боље него су се надали кажу да је било све у реду. Они што су пропали придружују се оптужбама за крађу. Има и збуњених: они ћуте. И ми ћутимо: како смо се надали – добро смо се удали. Знате, криза, Косово, ово, оно, свуд је у Европи власт пала једино ми и Пољаци претекосмо. Што би рек'о покојни доктор Рашковић...
- А, шта кажу, богати, баш ме интересује: јесмо ли крали само за нас или и за ове што су добро прошли?
- Кажу: само за нас а од њих.
- Ако, не дај Боже, изгубим у другом кругу, да и ја кажем како сам покраден?! – размишља гласно председник.
- Није лоша идеја, чак би било добро да то кажете и ако победите, у стилу: добио бих ја више да ме нису покрали. То, заправо, они и тврде, јер руку на срце: они су добили највише.
- Значи и ако смо крали нисмо то добро урадили?
- На жалост, тако је Председниче.
- Него да се вратимо то око крађе, занимљива теорија, фактички ако се тако приступи изборима никада не можеш изгубити: или побеђујеш, или су те покрали. Могао бих нешто о томе да кажем студентима на неком од следећих предавања.
- Хм, хм... – промешкољи се сарадник – ови из РРА су Вас упозорили да више не помињете ништа у вези факултета јер то вређа Вашег противкандидата.
- Што, па и он има диплому, шта сад није у реду?
- Има, веле, али се он не хвали тиме, чак ни својим просеком који је већи од Вашег (просек, Председниче, просек), јер је он скроман, ето није био ни на окупљању генерације на прослави петогодишњице дипломирања исто тако као што је својевремено пропустио и бруцошијаду.
- Мооореее, да нисам демократа сад би рек'о: што не мањка ономад од глади, него ми загорчава живот! Здрааавооо!!!
- Није он гладовао тад, него је постио, хиландарски, те ако је веровати нутриционистима од поста је могло само боље да му буде: смањио је ниво шећера и довео у ред триглицериде...
Погледом га Председник прекину, па поче да врти главом те узе даљински да појача звук на телевизору који није ''три-де'' јер је за разлику у цени накуповао књига.
- Ми смо покрадени, требао је да победимо, да освојимо најзад власт, онолики народ по митинзима (а код њих нико) и на крају: шипак!!! Неће моћи оНе ноћи, има да изађемо на улице, са стиропором или без њега, има да изађемо на обале Београда на рекама, са Ђулијанијем или без њега, отворићемо канцеларије за брзо пребројавање гласова!!! Неће моћи више то тако: да се човек кандидује васцели живот а да никад не победи!!! – бруји и пршти са звучника плазме.
Председник утиша тон, спусти главу у шаке па прозбори више за себе:
- Лош сам а нема ко да ме победи на изборима: бојим се завршићу као Милошевић.
- Није за упоређивати – уплаши сарадника тренутна малодушност Председникова.
- Није, ал' и он је поприлично пута ни крив ни дужан добијао изборе.
- Он је крао гласове!
- А, ми?
- Нисам обавештен али се бојим да нисмо, немамо ми способне људе за то, сећате се, да их имамо не би требало да крадемо гласове већ би на основу постигнутог добијали изборе, 'ладно. А, и ови наши више воле паре, који ће им мој листићи – отвори душу и сарадник.
- Право збориш – одобри му Председник
– Па има ли уопште задовољних овим изборима?
- Има.
- Ко?
- Наследници онога што га поменусте мало пре, не желим ни име да му изговорим, камен ми у уста.
- Видиш – поентира Председник – он и сад побеђује, о томе ти причам. Здрааавоо!!!
Поћуташе. Први Председник прекину ћутњу:
- Друго мене брине.
Осети сарадник да је кренуло по злу.
- Како ми нисмо могли њих овакве какви су да потучемо до ногу, него су нас за мало надбројали? То ви мени одговорите, сви ви: како оваквог противника, којег не бисмо добили ни сами да смо га бирали, нисмо могли 'ладно да добијемо. Па никад лакшег нећемо имати. То значи само једно: да смо и ми начисто пропали!!! Здраавооо!!!
Сарадник ћути, тресе му се фотеља, цупка, гледа около, шара ногом по поду, не сме Председнику у очи да погледа, али се у задњем часу досети:
- Покрали су нас!!!
- Ко, бре?
- Исти они који су и њих покрали.
- Ко су они?
- НАРОД – рече сарадник и без дозволе напусти кабинет.