среда, 06. јун 2012.


Док смо за председника државе бирали бившег психолога ми Срби смо могли да се надамо да смо само луд народ. Сада када смо изабрали бившег гробара немамо више чему да се надамо јер је опсег услуга које нам он може пружити веома узак и ограничен.
Што се мене тиче, стари председник више није интересантан за моје перо (сем уколико не постане нови премијер) - изгледа, пак, да са новим неће мањкати тема. Ко држи до себе а интелектуалац је (''који је издао старог председника'', по његовим речима), писац и уметник, тај увек треба да буде у самосталној опозицији. Јер, не постоји идеална власт, увек треба указивати на лоше да би се макар нешто поправило на добробит свију.
Тако ја то схватам. Већина осталих: на жалост не! Поделили су се по политичким таборима, помажу политичаре у нади да ће се примаћи трпези велможа. А како најлакше могу да приђу осим као дворске луде?! Кад су политичари озбиљно схватали уметнике? Никад!!! И уместо да их уметници исмевају, дешава се супротно: политичари ироничнио карикирају уметнике држећи их иза себе као јефтину декорацију.
При свему овоме, како губе политичари тако губе и њихови дворски уметници, али су у основи исти сви који се подају политици било да су ''власт'' или ''опозиција''.
Зато је ситуација у земљи лошија него што је морала да буде, зато јер се политичари не плаше гласа писаца и уметника, но им отворено замерају што се, богати, нису више ангажовали око и спорад њих. Тај глас нема тежину кад је наручен од супарничке стране, кад није самосталан, морално чист, без задње намере, осим ако се у намеру не убраја жеља да се раскринка оно што не ваља.
Шта ће уметник уз политичара? Због власти, пара, привилегија? Не! – сваки ће рећи да је ту да би ствари мењао на боље. Али то није истина. Писац својим делом ствари мења на боље, писана реч је његова мисија али ако ту своју реч стави у службу другога онда престаје да буде писац и постаје писар, службеник, секретар, дактилограф. Уметник мења ствари на боље: СОБОМ, а не службом код другога.
Ето, добих ја нову тему. Стари председник нек ''одмори'' (као премијер ич неће боље да прође) док се не ''намести'', у шта не сумњам. Нови је душу дао за сатиру. Ако му је за утеху такви су и сви остали политичари у Србији. У Србији је сатира реалност. Сатирично не постоји у књижевној форми јер се сатирично живи, ради, одлучује, размишља. Србија је отелотворење хумореске и црног хумора, то је земља у којој се сапунице живе а књижевни ликови владају. Није то више ни апсурд јер не постоји супротна страна од апсурдног. Не постоји нормално. Србија није ни Дизниленд, и ако су ту и вук, и прасићи, и остали, али у бајкама на крају дође до срећног краја а тога код нас нема.