петак, 29. март 2013.

Српски матуранти



Српски матуранти
Завод за проучавање културног развитка
Вредности и културни активизам матураната Србије, 2013

Не би било овог текста да случајно не налетех на први програм Јавног сервиса, у зло доба кад ми време није. У првој реченици треба обратити пажњу на реч „јавни-о-а“ а када је реч о „кући“ о којој говоримо: јавни сервис – медијска кућа – јавна кућа! Емисија о идолима младих у Србији, некакво недавно истраживање у центру пажње.
Водитељка: тешко је наћи праве речи...
Гости. Још теже...
Видојковић, који све и да хоће, не зна ништа паметно да каже, осим да понавља општа места. Његов опсег интелектуалног поимања је узак, духовност непостојећа, мудрост: даће Бог. Он је фразама тртљао о томе како су друштво у коме живимо, систем, ситуација у земљи, криви за стање у коме се налази данашња српска младеж. Али, као да себе не рачуна у тај покварени и невредни систем: а треба. Требао је само рећи: какви се писци појављују на телевизији и говоре о младима - таква нам је и омладина.
Бора Чорба, уморан од свих ових година и веселог живота, ван контекста и теме, тешко је хватао конце.
Нека госпођа из невладиног сектора, оличење обрасца и доказ истинитости стереотипа о њима, острашћена мржњом према Србима и самопорицањем, поприлично глупа, притом. Она и њој слични су кривци што људи по некад говоре оно што не мисле: само да се разликују од њих.
Четврти гост, психолог Драган Попадић, једини се нешто трудио, са по нечим би се и сложио са њим, али човек се једноставно уклопио у сивило.
Ја у првом дану терапије за повишени крвни притисак, са препорукама доктора да водим рачуна о исхрани, а поготову да се не нервирам: изнервирах се до 180 са 120. Мазохистички издржах неко време.
Ујутро, рекох, ајде да погледам то истраживање, јер видим по другим медијима да „другосрбијанци“ гракћу о томе ко гавранови пред ветар.
Нађем на интеренту, све редно и како требује, и прво што сазнајем, стидећи се свога незнања, да постоји некакав Завод за проучавање културног живота. Затим наилазим на поменуто истраживање, хотимично и ничим изазван, и на самом почетку, опет стидећи се своје заосталости следеће:
„Са ратом се променио систем вредности у Србији, начин одевања становништва, променила се врста музике коју становништво слуша. Према речима многих истраживача антивредности (Павићевић, Симеуновић – Патић 2005: 105), вредновали су се култ криминала и насиља, ратно профитерство, шовинизам, провинцијализам, ксенофобија (Кроња 2004: 103)“.
Овај пасус се завршава, „бриљатно“ како је и почео, констатацијом како је код свих стигла демократија само, ето, код нас није.
Сазнали смо, дакле, на самом почетку студије, да се Срби лоше облаче (сељачине једне!), да слушају грозну музику (а не дивне шлагере са Опатијског фестивала или слично ђубре са запада), те да су Срби заљубљеници у криминал, насиље и ратно профитерство (сви до једног, мајку им њихову, једу бибер и плачу). Треба додати и то, закључујемо, да су лоши Срби махом провинцијалци (мада заиста ништа лоше не видим у томе, али знам да сваки од те феле мора да се очеше о Константиновића и његов „паланачки фашизам“). Најзад, такви су Срби још и ксенофобични, и ако су све републике СФРЈ етнички очишћене осим Србије.
Видим ја, читајући даље, да „неће да ваља“ за мој притисак. Јер, још и не знајући резултате истраживања, ја на почетку студије читам шта ће „истраживачи“ пронаћи у резултатима истог. Они су, наиме, истраживали да би доказали своје почетне тезе а не да би донели закључке на основу резултата истраживања. Ништа ново. Таквим спиновањем нам и гонише нану нанину све ове године. Прво се донесе пресуда, па се после износе докази. Зато бих прескочио добар део студије, није вредно помена, социолошки и психолошки типови, оријентација, методологија, оквири, ставови, трте, мрте... додуше, сазнах да постоји народна, популарна и висока култура, и:
„Предмет истраживања био је да се утврди да ли код ученика завршне године средњих школа постоји веза између вредносне оријентације традиционализма и понашања у културној сфери. Наиме, ставови неизоставно опредељују понашање људи у различитим ситуацијама, али је питање да ли вредности које их држе обликују и навике у области културног активизма и традиције, и обрнуто“.
Шта год?!
Циљ истраживања? Да ви народски рекнем: да се српској младости гони мајка мајчина, да се оцрни и убије у појам. Они, додуше, написаше нешто друго. Суштина је иста.
„Кроз аналаизу прикупљених података сагледано је колико су матуранти у Србији окренути вредносној оријентцији традиционализма коју граде национализам, ауторитаризам и патријахалност...“.
Узорак, веле, не мож' бит' бољи. Број анкетираних ученика 1773. Каплара је 1914-сте било 1300.
У истраживању и анкети се дошло до „поражавајућих“ резултата. Српски матуранти су изгледа углавном Срби, са традиционалним (где се „традицонално“ схвата као изразито лоше) мушко женским схватањима полног живота и привржени породици. Замера им се што у слободно време спавају уместо да иду у позориште, мада истраживање не говори о томе од куд новац за позориште кад им родитељи углавном нигде не раде а добар део њих живи у срединама где нема позоришта. Из истраживања сазнајемо и колосалан податак да матуранти традиционалисти неће да цртају, пишу а да су ови либералнији (имала их мајка) све уметник до уметника. Сазнајемо и то да се благи традиционалисти у слободно време више друже међусобно, док ови изражени играју игрице. Да скратимо, српски матуранти, још уколико нису колико-толико либерални, а изгледа да већина није, јер ич не зарезива Европу: слуша лошу музику, гледа лоше емисије, ништа не читају (и кад нешто прочитају то не ваља ништа, уместо да узму Видојковића па да постану интелектуалне громаде). Та „ђубрад“ уопште не посећује концерте озбиљне музике, а о галеријама да не говоримо. Већина њих није нашла за сходно да присуствује неком од перформанаса разних „уметника“ џабалебароша и медиокритета, где би одмах спознали суштину живота гледајући задригле „уметнице“ како се ваљају по блату. Па већина тих матураната уопште не ствара никакву уметност!!! Страшно!!!
Даље, српски матуранти, према истраживању јашта, мрзе све околне народе и још приде остатак света. Не могу да се отмем утиску да све те мале „нацисте“ треба истребити, кад већ то није успело са њиховим дедама и очевима. Замислите, чак не воле ни Албанце и Хрвате!? Ти матуранти, ти „зликовци“, као највећу вредност, на прво место стављају породицу а скоро нико од њих неће да буде грађанин света или Еуропљанин. Закључак: идоли су им лоши, нису по вољи „другосрбијанштине“.
Углавном, истраживање закључује да неке шансе имају ови либералнији матуранти, њих је мање, иначе су ови традиционалисти изгубљени за Европу и „другу Србију“. Ма, ајте, молим вас, обожавају Чорбу и Марчела, и Јелену Карлеушу. А, могу лепо, уместо те Карлеуше да обожавају Леди Гагу. Али која разлика у менталном и духовном склопу између њих две? Никаква! Ова прва макар пева на српском(?!).
Сад, погледајте и ово:
Традиционалисти као своје идоле чешће наводе политичаре, историјске личности и војсковође – „ратнике“: Ивицу Дачића, Милорада Улемека Легију, Моамера ел Гадафија, Владимира Путина, Тита и Драгољуба Михајловића Дражу (треба Михаиловић, прим. И.Ђ.), али и Таслу. Од уметника нису именовали ни једну особу (ни Видојковића, баш штета, опет примедба И.Ђ.) коју цене. Матуранти са нетрадиционалним и благо традиционалистичким ставовима ипак цене и уметнике (Ернеста Хемингвеја, Фриду Кало, Милорада Павића, Гогена, Сантјага Калатраву, Агату Кристи, Михаила Љермонтова) а од политичара и историјских личности поштују Тита, Наполеона, Гадафија, Гандија и Ђинђића“.
Ето, само на основу овога се може закључити да аутори студије немају појма о томе како размишљају млади и да су радили нешто у шта се не разумеју, нешто што не осећају. Све ово, што би својевремено рекао покојни Михиз „не вреди ни по пичке ладне воде“. Па кад матуранти кажу да им је идол Ивица Дачић, више је него очигледно да се зајебавају до бесвести. Кад помињу Легију они јасно поручују шта мисле о „другосрбијанцима“ и политичарима. Гадафи и Путин су им симболи борбе против америчке хегемоније. Они индиректно, симболима, езоповски, сатирично, ко зна да протумачи, показују више памети, разума и уметности него што ови могу да схвате. Па они им поручују: и у време Тита је било више слободе мишљења него данас. Кад готиве Дражу они само не желе да прихвате догму и тумачење историје, здраво за готово. Па и ови други се зајебавају, иста су то деца. Хемингвеј и Фрида Кало, то су филмоване личности и често коришћени симболи, имена из сваке укрштенице, ако већ треба да се праве паметни то им прво пада на памет. Павић је први озбиљнији естрадни писац у Срба обожаван од стране професорица књижевности, Агата Кристи сваког викенда на телевизији. Наполеон?! Па, ајте молим вас, ко није чуо за њега?! Ђинђић: то су вероватно додали истраживачи. Али је ипак врхунац зајебанције (види се да су се лудо забављали са њима) Сантијаго Калатрава – тек сам уз помоћ интернета сазнао ко је у питању. Идол српских матураната је шпански архитекта. Свака вам част децо, добро сте им завукли!
Истраживање достиже крешчендо, да не кажемо врхунац, следећим речима:
„Традиционалиста је чешће особа мушкога пола са израженом нетрпељивошћу према другим народима, похађа средњу стручну школу, прати спортске догађаје, одлази у кладионице, воли провод и забаву, слуша популарну музику, мало чита, а најређе се може срести у установама културе. Са друге стране, особа нетрадиционалних и благих традиционалистичких ставова чешће је особа женског пола отворена за упознавање и повезивање са другим народима, похађа гимназију, слободно време најчешће проводи са пријатељима, али воли да чита, па од установа културе, иако се ретко среће у њима, највише воли да посети библиотеку и позориште, док најмање одлазти на спортске догађаје и у кладионице“.
По овоме бих ја закључио да су Срби по мери Европе само ако су пичкице а да „права“ српска омладима постоји само у местима где постоје позоришта.
Да су истраживачи мало погледали око себе не би им била потребна ова цела ујдурма. Додуше, нешто мора и да се ради кад се прима плата са државних јасала, али је било и бољих решења да се потроше наши новци.
Каква је, у истину, српска омладина? То су деца коју срећемо свакога дана, која нам долазе у кућу. Не мрзе они, можда по некад причају оно што не мисле или што су чули од других. Има их различитих и свакаквих, баш као и у време кад је свако од нас био млад, баш као и у свако друго време. И кад сам ја био матурант, било је оних који читају врло мало, и оних који не читају много више, мање је било рокера а више народњака, а за позориште нас је, све заједно, да простите, болео криви стојко. Па и данас, сада у Америци, а живео сам неко време тамо, тек незнатан проценат младих чита, слуша озбиљну музику, иде у позориште, и: воли црнце у комшилуку.
Српски омладинци данашњи су свакако бољи од нас, мада им то није тешко бити. Не могу се лако превеслати, тврђи су и отпорнији. Другачије их је време васпитавало. И много су паметнији него што изгледају. Отуд цела ова ујдурма, клинци не размишљају како би хтели „спин доктори“ овдашњи, већ својом главом. Не, брините, биће ту и уметника, чак и писаца бољих од... Није циљ, неких тамо, да српску омладину освешћује - већ да је заглупљује. Заглупљени и ограничени они требају Европи.
Српска омладина се не разликује много од вршњака из осталих земаља света. Наша су деца сигурно боља и толерантија од деце из окружења. Има их наравно добрих и мање добрих. Као и увек што је било. Обзиром да су их убијали, протеривали, бомбардовали, а да их данас заглупљују евроатланским паролама и догмама, они су још и добри какви су могли да буду. Они су небески недостижни у сваком квалитативном погледу за оне који их истражују и расправљају о њима. А то што не воле педере и Хрвате сврстава их макар половично међу омладину са европским вредностима, наиме, хрватски матуранти не воле педере и Србе. Макар се у делимично слажу. Е, ово си требао да им саспеш у фацу Боро Чорбо!!!

уторак, 26. март 2013.

Колубара




Лазаревац, март месец 2013
Борба против корупције и криминала у Колубари ових дана поприма епске размере. Интензивирана је акција истражних органа и полиције под директним водством тима Владе Србије, те је убрзо дошло до епилога.
Елем, резултати су више него видљиви. Већ првога дана контроле ухваћен је један радник у вршењу кривичног дела, и то у мензи, снимљен је како узима парче хлеба које га по класификацији норме оброка не следује, и које, да ствари буду озбиљније, није ни платио. Извршен је увиђај на лицу места, проверена је документација, испитани су сведоци. Зликовац је ухапшен. Увече је Јавни сервис пренео најважније детаље ове маестралне акције тужилаштва и полиције, и још једном нас подсетио, мисли се на Јавни сервис, да је он у служби грађана и да се треба плаћати претплата како би се исплатиле зараде хиљадама недужних људи запосленим у њему. Наглашено је, у истом саопштењу, да се у Јавном сервису не краде хлеб и ако имају скоро исти број запослених као и Колубара.
Реаговао је и менаџмент Колубаре, те синдикати, као и самосталне трговинске радње из Београда и Лазаревца које сарађују са истима. Одмах је дотичном раднику одбијено од плате поменуто парче хлеба. Синдикат се оградио од незаконитих радњи тврдећи да је хлеб могао да се набави и преко њих и то на шест полумесечних рата, преко административне забране. Власти су најавиле конфискацију имовине дотичног криминлаца за којег се утврдило да има кућу, која додуше није малтерисана али није ни легализована. „Одакле му кућа?“ – питао се репортер Јавног сервиса – „и то у центру Дреновачког кика“. „Док наши јадни посланици морају да плаћају по 150 динара ручак у скупштинском ресторану овде се разноси и капом и шаком“ – саопштила је опозиција. Ни власт није била имуна на саопштења па је између осталог саопштила „да се министрима и председнику возни парк није обновио месецима, да авион само што не падне, да су фасаде на Дедињу пропале, док се у Колубари бахато понаша према природним богатствима“.
Потпреседник Владе је најавио још бескомпромиснију и жешћу борбу против организованог криминала, јер постоје сумње да крадљивац парчета хлеба није то могао сам да изведе, те да је имао подршку, вероватно из кухиње, или набавне службе, а поставља се и питање шта је након крађе радио са хлебом: да ли га је препродавао или га је сам јео?!
Колубара је поново била у центру интересовања истражних органа. Акција кодно названа „Свирање к“ дала је убрзо и друге резултате. На релацији Вреоци – Лазаревац, после муњевите акције специјалних једница МУП-а Србије ухваћено је неколико радника који су се шверцовали у аутобусу. Нису имали чак ни Бус Плус картице. Ти бедници немају своје аутомобиле већ се возе аутобусима, али не плаћају карте и тако штете државу за 80 динара по свакој тури. Одмах им је конфискована и распродата имовина.
На коповима су ухапшени припадници организоване криминалне групе која је перфидно и подло износила угаљ напоље. После опсежне истраге и неколико месеци праћења, утврђено је да дотични крминалци угаљ износе у чизмама, груменчић по груменчић, тако данима и годинама, а да нико није приметио. Оптужени се бране да су ти каменчићи случајно доспели у чизме, или остале на шарама у пети, да су чак и њима сметали те су их често избацивали, али ко им па верује после прикупљених доказа. Ти криминалци су чак износили угаљ и у облику угљене прашине, на лицу, гардероби, кобојаги су се испрљали док су радили, неки су је чак и удисали па преко унутрашњих органа износили. Нађе се ту, веровали или не, и по неколико грама вредне руде, по свакој тури. Влада је чврсто решена да стане корупцији и криминалу у Колубари на крај, па је тако клупко почело да се одмотава. И радницима који су у чизмама износили груменчиће угља биће конфискована целокупна имовина а они ће бити осуђени како и доликује криминалцима тога ранга. Њима ће кривица бити доказана уз помоћ сведока сарадника из службе за набавку ХТЗ опреме који је посведочио да су дотични радници намерно узимали чизме за број-два веће како би у њих стало више угља, а не како они тврде да би могли зими да обуку дебеле чарапе.
Због свега наведеног менаџмент је одлучио, а у спречавању даљег ширења криминала да се радницима више не даје хлеб, нити ХТЗ опрема, него нека иду по коповима гладни, голи и боси, али макар неће више бити криминала (неки су предлагали и да им се забрани да дишу али су после консултације са 3475 референата запослених само по том питању у Колубари дошли до закључка да је то тренутно неизводљиво). То ће их научити памети. Мало им је што живе у граду који једини у Србији има дан од 25 сати, и што смо први по броју механизације и транспортних средстава по глави становника у целој Југоисточној Европи, што се зида и гради где ко хоће, што је дрога најефтинија у целој Србији, што угаљ могу увек набавити код овлашћених дистрибутера по тек нешто већој цени него у самом руднику, што се греју на пару која служи за обраду угља а плаћају као да се греју на мазут или гас, што ће им бити поплочана главна улица сад кад су сви остали проблеми решени – него је примећено, даме и господе, да они воле да једу сваки дан, хоће да се купају свакодневно и још би да деци купе књиге. То вређа поштене, радне, успешне и цењене припаднике заједнице који због јавашлука дотичних персона са југићима и ладама немају где и како треба да паркирају своје џипове и луксузне али надасве скупе аутомобиле.
Да се мало ублажи мучан утисак из Лазаревца и Колубаре, менаџмент је у сарадњи са синдикатом, преко СТР Лабудово мудо из Београда и преко СТР Криви Стојко из Лазаревца, свој деци запослених радника, који нису ухваћени у никаквој криминалној радњи (за сада), биће уручени поклончићи у виду играчака: малих багерчића и камиончића, како би деца од малена расла у правом окружењеу, задојена правим вредностима и да на време схвате да се угаљ може износити само када га неки прави багер утовари на неки прави камион преко неког „правог“ чике!!!

среда, 20. март 2013.

О будућем (не)споразуму Срба и Албанаца



Једино што ће бити вредно помена, за неколико деценија, када је српска историја у питању, јесте отпор који смо пружили против тоталитаризма. Уколико буду постојали Срби, и уколико историја буде некога интересовала.
Сваки од нас је издајник и губитник Косова, као што ће наши потомци бити понаособ ослободиоци и осветници. Ништа не могу променити никакви договори и разговори сем привремених ефеката. Да се разумемо, тако је и са друге стране. Ништа, дакле, није коначно. Све је фарса.
Прво о ономе што се предлаже као споразум.
Што се тиче самог споразума о Заједници српских општина, о ономе што је Влада Србије предложила, може се рећи да је то преуређен Ахтисаријев план. Почетне идеје су исте, са тим што је српски документ нешто конкретнији, али је и у Ахтисаријевом плану својевремно остављено места за касније корекције и дораде, када су конкретне ствари у питању. У суштини, то је једно те исто. Детаљи се по мало разликују. Остаје, међутим, кључно питање целе ове приче: признаје ли Србија Косово као независну државу или не??? Иначе, ничег новог овај споразум не нуди  од онога што су Срби већ добијали Ахтисаријевим планом. Наиме, тај план је остављао простора за корекције путем закона које је требало донети. Ту лежи замка у коју српска власт тера српско јавно мњење. Ето, имамао неки план, он није најбољи али то је највише што можемо добити, прећуткујући при томе да су Срби са Космета то исто већ добијали од српских непријатеља а такозваним Ахтисаријевим планом. Разлика између Ахтисаријевог плана и оног што предлаже Србија  је управо у ономе око чега се сада ломе копља: по чијим законима ће радити српске општине, ко ће бирати судије и полицајце, иначе је суштина, мање више, иста.
А,сад, о највећој заблуди целе ове приче.
Српски преговарачи не разумеју оно што знају само људи који су живели са Албанцима, па и од њих: не сви, пошто у Влади ми имамо таквих људи. Не разумеју колективни и појединачни менталитет Албанаца, њихове историјске особености, опште народне навике. Не разумеју српски преговарачи да никакви договори и споразуми ништа неће значити албанском народу и њиховим вођама, и да се ни за јоту неће тиме променити њихов карактер и њихове навике. Где год буду могли, они ће и даље терати по своме. Где до сада нису могли, српска страна ће им овим договором омогућити. Албанска колективна свест је вековима грађена на темељима да могу вршити терор над Србима без икакве опасности да одговарају за то. У кратким временским периодима кад им је то било онемогућено они су кукали над својим правима. Људско право за Албанца подразумева да може да кињи и убија Србина.
Уколико се потпише некакав споразум он ће у својој практичној примени личити на ситуацију после првих значајнијих уставних промена у СФРЈ, а када је Космет у питању. Има још примера из скорије прошлости: споразум о прекиду борбених дејстава пре доласка ОЕБС-са 1998, када су Албанци одмах заузели положаје које су напустили Срби, супротно споразуму, договори из Куманова, резолуција 1244, итд.
Али, да проанализирамо тај Устав из 1974 (који је, мора се признати само финални производ нечега што се деценију пре крчкало), то јест, како су га Албанци у пракси примењивали?
У СФРЈ, то јест у СР Србији, Албанци су добили највећи степен аутономије до тада виђен у свету. Добили су, не само загарантована права, већ практично државу у држави. То је био јединствен случај у историји законодавства, време када је покрајина држала у шаци републику. Имали су сву власт у рукама: законодавну, судску, извршну. Пошто су вековима пре тога на силу мењали етничку слику Космета постали су већина и кроз институције су могли да остваре сва своја права и потребе. При томе, никада нису водили рачуна о својим обавезама. Требало је само поштовати Устав и законе, требало је обезбедити безбедан живот за све грађане.
Какво је то било извргавање руглу правне државе знамо најбоље ми који смо то осетили на својој кожи?! Албански милиционери су „видели“ само оно што им одговара, тупим погледима би слегали раменима када је требало ухапсити албанске злочинце и још тупљим осећајем тукли српске ухапшенике. Судије су судиле по систему „људ ћовек“ и „маљи деца“, и „то што прићаш је српски национаљизам“. Убијали су наду и трошили снагу Срба да се изборе са институцијама како би добили правду, ништа више. По некад је више болело што су нас правили будалама наочиглед свих, него сама учињена неправда.
Наставници су држли предавања из уџбеника Републике Албаније. Чак су и српски уџбеници бивали преправљани. Њихови функционери, нижи и они највиши, су једно мислили, друго причали а треће радили. Лагали су безочно и о свему. Игнорисали су законе, уништавали људске животе. А, на папиру је све изгледало идеално. Свесно су рушили државу коју су требали да бране. Цинички би се смејали невољи неког Србина којег туку и отимају му муку а после би на суду сведочили како је Србин тукао њих. Силовали су девојке и жене па би после на суду доказивали да је то било добровољно, или уопште не би ни хапсили силеџије, а кад би већ морали онда би исте проглашавали лудим или ментално заосталим. Своје сународнике који су били искрени у својим намерама да живе у миру и слози са Србима изопштавали су из своје заједнице, неретко и убијали. Уништавали су усеве, секли шуме, крали стоку и увек би починиоц остао непознат. Чак и када би оштећени Срби знали ко им чини штету, углавном би игнорисали те пријаве, правили би их будалама, неретко осуђивали због верске и националне нетрпељивости. У записнику би писало једно, ван тога, у четири ока, прећено је и саветовано да се иде са Косова.
Тако је отприлике и у кратким цртама изгледало поштовање устава из 1974 године и закона од стране Албанаца. У то време, када је безбедност у питању, ипак је било колико-толико боље него што је то данас случај. Постојале су републике и федерација, какве-такве. Можете ли онда замислити како ће они поштовати споразуме и договоре у време када је питање живота и смрти тамошњих Срба у њиховим рукама? Није, дакле, у питању сам споразум и његова садржина, већ хоће ли он бити испоштован од оних у чијим је рукама његова примена?!
Ако Албанци и потпишу некакав споразум он ће за њих бити мртво слово на папиру и доказ да је Србија одустала од својих територијалних права. А они ће потом својим понашањем и деловањем обесмислити сваку тачку тог споразума. Њима ће овај споразум послужити да окупирају северни део Косова.
Ништа од тога неће функционисати. Срби ће се мало играти избора и аутономије, за спољњу употребу. И даље неће моћи слободно да се крећу, и даље ће их премлаћивати и пљачкати, и даље ће бити грађани седмог реда. Албански клинци ће шамарати те будуће српске полицајце, и баш да видим тог судију Србина који ће осудити Албанца. Једина новина ће бити што ће од тада и Срби северно од Ибра бити у истој ситуацији. Србија ће све више и више напустати Космет, спроводећи нове и нове захтеве из Брисела, а зарад чланства у ЕУ, а Приштина ће све више и више преузимати власт тамо где је до сада није имала.
Тај евентуални споразум, сада је већ јасно, не значи ништа по питању пријема у ЕУ, јер су већ постављени нови захтеви. Будала је онај који мисли да ће уопште бити разговора за пријем у ЕУ док фактички и коначно не признамо Косово као независну државу. Понављам, ко год мисли другачије, тај, или будала која ништа не зна, или је плаћен да обавља прљаве послове. Овај споразум, евентуални, треба превести на језик који народ разуме: он није ништа друго до начин да се демонтирају наше институције на Космету а што је до сада био један од главних услова за датум. Споразум је само друго име за растурање институција државе Србије на територији наше покрајине. Тих институција нема много, али их није ни мало. Негде функционишу релативно добро, негде су само симболично  представљање Србије. Али су трн у оку и сметају ка коначној независности Косова. Кажем, оне не раде бог зна како тамо али су симбол српског непристајања. Уосталом, да не сметају не би оволико тражили да се демонтирају.
Никакав споразум са Приштином, а то је главни проблем, неће заживети на терену. То је оно што не знају, или: неће да знају, преговарачи у име српског народа. Албанци ће потписати све што од њих буду тражили њихови господари са запада али то неће после поштовати, баш као што ни ови, њихови господари, не поштују Кумановски споразум или резолуцију 1244.
Било би сувише лепо и нестварно, чак идеално, да су баш ови људи ти који ће учинити нешто спектакуларно добро у вези Космета. Немају они капацитета за то. Они ће решити проблема Космета због датума и сличних глупости. Али ће га решити на нашу штету. Само, нама не треба решење. Нама треба ослобођење. Или, макар подела, са којом би се ослободили Албанаца, додуше уз територијалне губитке. Два добра, наиме, ретко иду заједно.
Ево, и сад нас замајавају по истим рецептима од раније: ови наши, као, нешто нуде а Албанци одбијају и мрште се. Натезаће се тако неко време, запад ће „као“ посредовати, чинећи нам се пријатељем, а ми ћемо на крају бити „пресрећни“ што су Албанци прихватили нешто да потпишу, и то ће се представљати као велика победа наше политике и дипломатије. Кренуће, убрзо након тога, демонтирање српских институција на Космету, на тај начин што ће се прекинути финансирање, а са самом имплементацијом споразума ће се отезати јер ће бити потребно донети много пропратних аката и прописа. На крају ће се једнога дана наоружани Албанци стуштити на север Косова, логистички и војно помогнути од НАТО-а и тиме ће бити прича завршена. Додуше, само за неко време и привремено, као и свака друга прича везана за Космет.
Питање и проблем Косова и Метохије треба пасивним држањем Србије оставити отвореним. Никаквим преговорима не давати алиби највећој међународно-политичко-историјској срамоти од Минхенског споразума. Ми Срби не смемо тај чин аминовати и опростити им. Историјски суд треба чекати и што мање брљати. Боље је часно губити, него кукавички добијати нешто. А, то што ови садашњи на власти хоће да добију никад даље није било. Хвала Богу на томе!