недеља, 19. мај 2013.

Наша а туђа...



Због поквареног времена изгубила је се институција миловања деце на улици. Знате оно: старији човек или жена види лепо дете на улици па га помилује по глави. Онако: очински, више дедовски, зато што га је то дете подсетило на нешто што има, или на нешто чега нема а волео би. Или на нешто што има али му је далеко и недостижно, нешто што не може свакога дана да гледа и прати, како расте, проговара и проходава. Па из џепа извади јабуку или бомбону те дарује дерана или девојчицу.
Сада се више то не сме. Променило се време, избезобразили људи, поготову деца. Прозлило се окружење, само измишљају нова правила која би од свих нас међусобно направила странце. Не смеш да милујеш туђу децу, не смеш да бијеш своју. Не смеш да га васпитаваш јер је то регулисано законом. Твоје је само да га направиш и родиш, а питање је када више ни то неће бити потребно. Рађаће се деца из инкубатора а васпитаваће их машине. Али да се вратим садашњем тренутку: деца су неваспитана и погрешно учена у школи а родитељи или уплашени или покондирени. Обрни – окрени, можете доћи у ситуацију да вас попљују, изгрде, зову полицију и прогласе педофилом (уз обавезно појављивање слике већ у сутрашњим новинама) уколико помилујете по плавој косици девојчицу са кикицама која вас подсећа на вашу унуку која живи негде далеко, преко океана и коју сте видели само на сликама. А, од те исте деце можете доживети да вас извређају или ударе. То, дакле не смете, али уколико се залажете за педерастију онда вас рачунају за напреднога човека.
Ето и ја, нисам неки деда али нисам ни у цвету младости, али по некад на улици видим дете које ме подсети на сина када је он био у том добу. Пробуди се нека носталгија и жеља ношена осећањем да нисам знао довољно да уживам док ми је дете било мало – па кренем руком да уштинем детенце по буцмастим образима, или да га подигнем високо изнад главе, али се брзо призовем памети. Погано је време у коме не смеш миловати туђу децу  гледајући их као своју.

уторак, 07. мај 2013.

Србија се сагињати мора....



Председник у присуству потпреседника а овенчан дипломом свршеног студента, мудрује, како му и приличи:
- Обећали смо да ће бити боље и обећање испунисмо!
Потпреседник намргођен и некако патетично позиционираних фацијалних мишића, све човек мисли „саће се расплаче над васколиком српском судбином“, клима главом у знак одобравања, јашта и он мудро, па проговара:
- Али народ то не зна да цени, кад пустиш затворенике амнестијом, буне се, кад апсиш, опет се буне, ево и ови са Косова, за њихово добро покушавам да их се отерасимо али они ни да чују.
- Да, да – клима главом председник а кипа му јеврејска остала од посете Израелу игра по глави свиклој на шајкачу или шубару – али мора се ипак признати да смо успели. Прошли председник се само извињавао, додуше и он коме год је стиг'о, али ја се за разлику од њега при том и клањам до земљице. Дочим, прошли председник се извињавао јер је издајник, страни плаћеник и петоколонаш, а ја то чиним за добро Србије, да се она не би сагињала и клечала, зарад мојег шљивика у Бајчетини, зарад свакога сокака у Шумадији, зарад Булевара Зорана Ђинђића у Београду, зарад Европске уније и датума који нема алтернативу. Ту је разлика између мене и њега, ако изузмемо оних 70.000 гласова разлике између нас.
- Боље од овога нисте могли – повлађује му потпреседник – и, ако ме питате јесам ли задовољан, рећи ћу вам: па наравно да нисам! Ако ме питате је ли могло боље: није! Ако...
- Ало, еј, смири се, ниси код Тијанића на РТС те да претиш и плашиш народ, смири се, чуће те моји саветници! Какве то везе има са мном?
Примири се млађи од двојице великих.
- Опростите, ови са Косова ме тотално излуђују. Цео свет ме признаје као српског Елиот Неса, ено премијера већ ките ореолом новог Де Гола, мада по висини пре би ја то требало да будем, Ви ћете бити нови Вили Брант, а они нас ич не зарезивају ни за суву шљиву. Само, укинуће њима Били плате па има да се пуше. Али, ако ме питате какаве везе то има са Вама, рећи ћу Вам: нема! Ако ме питате јел могло боље...
- Еј!!! – подвикну председник овога пута куд и камо одлучније, насу потпреседнику мученицу из Бајчетине, па оде са друге стране великог астала на којему, да простите, он столује. Седе, те збаци са рамена талит, оно јеврејско шалче те уместо њега стави ленту Јерусалимског патријарха а преко ленте палестински шал.
Виде потпреседник да са њиме нема шале и да се бацио на тешка дипломатическаја мисленија.
- Како прође у Израелу? Јел'скупоћа? Каки су им затвори? Извинули се њима?
- Нисам се извињавао али сам морао да клечим на разним местима, умал' се не опрљих од ватре. А, ти како прође у Хрватској?  Јеси ли видео Северину?
- Није лоше, нису ме терали да клечим али сам морао да се улизујем, јер они ће ускоро бити чланови Европске уније а знаш да смо се договорили на Влади да се улизујемо ко год је из ЕУ. Нисам имао алтернативе али ако ме питаш...
- Други пут ћемо боље да се организујемо – вели председник – ја ћу да кренем из Карловаца а ти из Вировитице, па кад се нађемо између Огулина и Карлобага, да клекнемо заједно и извинемо се редно. Можемо да поведемо и премијера, он нека крене из Вуковара, па да цео државни врх клекне како и доликује и како смо их већ у добром маниру и навикли. Да виде да смо и ми спремни за Европу.
- Брине ме, хоће ли хтети премијер да клечи?
- Кад зна да клечи испред трубача има да клечи и за добробит Србије. Најзад, даћемо му један блекбери а ти знаш како је он слаб на њих?!
- Право и мудро збориш пресветли преседниче, мада, ако ме питаш је ли могло боље...
Подигнута председникова рука беше знак да се престане.
- Него, виде ли ти како ја заврших ствар са Босанцима и реших питање тамошњих Срба?
- Прелијепо и шућур, ефендијо – рече потпреседник, па се и сам збуни од својих речи, те стави руку на уста као да хоће да поручи да то саме речи из њега извиру без његове контроле.
- Елем, у Босни живе Босанци, наравно осим Бошњака и Хрвата, и готова ствар.
- Изванредно. Ето и ја кад бих у Хрватској, у пријатељској посети тој тисућљетној култури, видех да су и они пронашли коначно решење по питању мањина, додуше, тамо их више нема, нема Срба, али су и даље сви Хрвати и примљени богами у ЕУ, и ако мене питате ја се не бојим избора уколико ћемо на њима победити... – начисто се збуни већ збуњени потпреседник у жељи да буде конструктиван и покаже знање прилика и страних језика.
Схвати то мудри и намргођени председник по чијој се фаци најбоље види да нам не иде баш најбоље и поред његових бриљатних дипломатских бравура широм света.
- Тако ћемо и у Црној Гори да решимо питање Срба. У Црној Гори живе само Црногорци осим нешто Бошњака и Албанаца.
- А у Војводини живе Војвођани раме уз раме са Мађарима, Словацима, Хрватима и другима – ускочи одушевљено потпреседник схватајући полако матрицу генијалног председниковог плана.
- Браво! Видиш да можеш кад хоћеш – похвали га први за ту прилику специјално насмешен, па настави:
- У Србији живе Шумадинци, ето то сам ја, мада сам ја из Бајчетине, ондак Београђани, то си ти, затим Мачвани, Колубарци, Крајинци, и тако редом, оне са југа не знам како би назвали...
- Паприкари – предложи потпреседник.
- Може! -  прихвати мудри.
- Тако ћемо решити и проблеме са овим споразумом а са добросуседским нам Косовом, које нисмо признали и нека ми неко покаже где то пише! Најзад, шта ја имам као рођени Београђанин да се бакћем око тога. На Косову живе Косовари и тачка...
- И Метохијци – додаде патриотски председник...
-... и Метохијци, поред већ постојећих Албанаца и Цигана...
- Треба с правне стране, мада сам ја завршио менаџмент, да видимо како да избришемо оно“српских“ из назива Заједница српских општина и од сад то називамо Заједница општина Косовара!
- Одлично! Имамо сву силу овога света да тај план спроведемо у дело – рече потпреседник.
- То ми нешто познато звучи?!
- Ма, то су својевремено истим речима поручивали нашим противницима: имате сву силу света на располагању да спречите Шешеља да победи на изборима. Ел' се сад сећате?
- Ех, то су била добра времена – рече председник – Србија се сагињати неће, поручи Милошевић, а ми сви усправно у рат против целог света да сачувамо Косово и тамошње Србе који тада још нису били Косовари. И, да видиш, победисмо. Јел' се сећаш, једино ми не прихватисмо Кумановски споразум, какви смо јунаци били. Ја и кум још и војводе, и ако нисмо били из Војводине...
Изгуби се сетно председников поглед у даљину присећајући се прошлих јуначких времена. Али!!! – дужност пре свега, брзо се поврати па рече:
- Доста приче. Хитај за Брисел са премијером да пренесете нашу нову политику везану за преговоре између Косовара и Албанаца. Не часи ни часа, и не давај премијеру блекбери док не потпише и не рукује се једно двадесет пута са Тачијем, то ће му смањити рејтинг овде. И поручите Тачију да ћу му дати орден и клекнути пре њим тражећи извињење у име свих Шумадинаца, само да нам не шаље овамо више те Косоваре у буљуцима свако мало! Замисли, дођу овде и тврде да су Срби, ко да Срби постоје?!