четвртак, 27. фебруар 2014.

У лажи су неухватљиве ноге......



Политика јесте врста сексуалног односа зато и може бити сирова и отмена, плитка и дубока, романтична, али и смртно досадна. Но, за разлику од споменуте примитивне активности, у политици не вреде контрацепцијска средства: кога год дотакне, дотични прелази из првобитног у друго стање. И другови, и другарице, подједнако.
Александар Тијанић, Шта ће бити с нама


По некад слажем, и дан данашњи. Не крадем (још), нисам то чинио често ни раније, ако изузмемо дечаштво и адолесценцију, па и тада сам то чинио посве неконвенционално: пар пута рибе или воће, и свакодневно цигарете од оца. Додуше, крао сам књиге док сам служио војску. Добили смо у задатак да пописујемо некакву гарнизонску библиотеку, па ми се могло. Никога, наиме, није било брига колико и којих књига има у библиотеци. После нисам знао шта да радим са њима, остале су негде по ћошковима магацина који сам дужио, и само сам мали број понео кући, ризикујући тако да идем у бугакије због некаквих глупости. Так'о време било.
Нисам, дакле, често посезао за туђим, осим већ описаног (и, можда по нечег намерно заборављеног), али лажем и дан данашњи, а, као, стало ми је до морала и честитости. Данас сам, рецимо, слагао једну особу  у разговору телефонима (ипак су два телефона у питању). Тражила је нешто да проверим, ја сам рекао да сам то учино и да је резултат негативан, а, у истину, заборавио сам на то. Неки дан сам лагао да не могу отићи негде јер ми је ауто покварен, што није била истина. Сутрадан се ауто стварно покварио. Божја правда, шта ли је у питању?
Е, сад, и ако лажем лично, чудим се кад ме неко други слаже и моралишем те не могу да дођем себи: где је то свет, и људи у њему, стигао!? Међутим, има ту и некаквих разлика. Мислим у томе како и због чега и кога лажемо. Другачије је рецимо, кад слажете како нисте стигли некога да посетите због обавеза или рецимо кад вас слажу у неком послу где награбусите, пропаднете и уништитие своју будућност. Посве је друга прича кад вам неко лажима одузме најбоље године живота. Другачије је кад слажете жену да сте се задржали због неодложних обавеза а, у истину, сте били у кафани, од тога како нас лажу политичари и краду нам на тај начин једино време које имамо на овоме свету и које неповратно губимо улудо. Они убијају сваку наду својим лажима, ви само распришите некакве небитне илузије кад слажете небитно.
Да би неко лагао мора прво да има кога да лаже. У ту креће она народна мудрост: кад ме први пут слажеш – онда си  ти крив; када ме други пут слажеш – онда смо обоје криви; кад ме трећи пут лажеш – онда сам ја будала. Политичари не би могли да лажу да нема довољно будала који за њих гласају. То је дакле узајамна реакција. Није то с' неба па у ребра, већ процес који траје годинама и уопште није први пут. Невероватно је шта све причају ових дана, шта ће све урадити по убрзаном поступку, какве све имају генијалне идеје које ће се реализовати чим се влада формира: а сви су колико јуче били у власти. Нема нити једне партије ако обухватимо локални, покрајински и републички ниво да није негде сада на власти (или је била у скорије време). 
 Искрено, мене прича наших политичара подсећа на онај виц о Муји и Хаси, где Мујо на суду објашњава како је грешко убио Хасу: „Друже судија, несрећан слућај, ја сам иш'о путем и бритвом дељ'о неку грану. Мени у сусрет иде Хасо, и таман је приш'о близу, спотаће се и паде право на моју брицу: и тако пет-шес' пута заредом“. Е, тако, ми Срби на десетине пута падамо заредом  на туђе брице - самоубијајући се.

          Ко лаже тај и краде. Али само кад је лаж везана за крађу. Кад се политичари куну у поштење онда проверите новчаник. Кад вам обећају бољи живот онда скупљајте залихе за тешке дане. Кад вам обећају мир онда се спремите за окупацију. Кад вам обећају рат онда знајте да ћете бити у првим редовима, а онда ће вас проглашавати за ратне злочинце и хапсити исти ти политичари који су вас у рат и послали. Кад вам кажу да све чине за ваше добро - замолите их да вас више не бране (јер ће у недоглед трајати реплика: "Ајд' удари га још једном ако смеш"). А ја ето, само слажем стару мајку да се вечерас неће давати индијска серија због неких сметњи а да бих могао да гледам Лигу шампиона.
У овом периоду, нешто ми се јавља, лажи ће бити на све стране. Биће нових радних места, више пара, мање цене, мање криминала, биће нам већи полни органи (женама бесплатно силикони), укинуће се партијско запошљавање, политичари више неће зајахивати на директорска места и на саветнице те секретарице, укинуће свих шеснаес'иљада агенција, стижемо у Европу, и Европа и Косово, и Европа и Србија и Косово, и Русија, итд. итд. И да се разумемо: ништа им не замерам. Ако то ради и функционише (а, доказало се да ради) што да не употребљавају? Да смо ми мало другачији као народ онда би они морали по нешто и да ураде (не много, немам илузија у вези тога). Овако, са Србима (на врбима), довољно је само да лажу а Бог им дао талента невиђеног.
Е, сад, кад ујутру мајка буде сазнала да је индијске серије (са све Малом невесетицом) у истину било али да сам ја померио мало канал: више ми неће веровати чак и када сметњи стварно буде. Са друге стране, ми ћемо у Србији казнити политичара само уколико се примети да је искрен. Шта ће та будала у политици?! Па он ако не уме да лаже како ће се снаћи у муљању?! Какав је то политичар који неће да обећа ништа лепо?! Који нема маште да макар створи илузију да ће стварно тећи мед и млеко?! Лепо је имати хиљаду евра, макар и у обећању. Лепо је борити се против криминала и корупције макар и сада кад више нема шта да се краде, кад су се сви они намирили а нама искључују струју и плене старе шпорете због намирења дугова комуналним службама. Свуда у свету плене имовину због великих кредита и хипотека једино у Србији плене имовину онима који немају да плате воду и одвод гована канализацијом.
 Људи хоће да буду лагани, пре него да им се каже истина која им се не свиђа. Знам из личног искуства. Деведест и неке бејах на листи ДЕПОС-а за републичке изборе. Са двадесет и пар година, млад, зелен и глуп. (Сада сам стар, презрео и такође глуп). Вукли смо се по неким селима, бејасмо јако непопуларни тих година на Космету. Словили смо за домаће издајнике и стране плаћенике (што се, додуше, за неке касније установило и као истинито) и ако ја у том тренутку тешке инфлације и ако по њима бих страни плаћеник немадох ни десет марака у џепу. У једном засеоку, преко неких личних веза, примише ме мештани. Поставили астал, мезе, пиће, већ се мало и подгрејали са ракијом, и они, и ми. Кад у неки ма', један пита: „Ако гласамо за тебе, 'оћеш ли да асфалтираш пут до наших кућа?“. Стадох да се правим паметан како то нису моје ингеренције, народни посланик не прави путеве, може мало да лобира, али ако нема пара: џаба. „Оћеш ли или нећеш?“ – бејаше чича упоран. „Није да нећу, него не могу“ – рекох. Чича подиже клаупушу, прекрсти се, па ми рече: „Здрав се, да гласамо за тебе нећемо. Да пијемо: 'оћемо. Гласаћемо за оног другог јер нам је обећао пут. Ал' са њим пили несмо. Неће га ни он направити ама обећао је. А, ти, ман' се политике ако не умеш да лажеш“. И, мануо сам се. После тога сам мало најебао (и ако сам процентуално имао највећи резулатат у Србији, бројчано је то било ипак мало) али ме нико од изабраних посланика ДЕПОС-а никад није узео у одбрану. Били су заузети  скупштинским рестораном и избегавањем гласача које су лагали.
Био сам кажњен због истине. Рачунам, тако је и са већином вас. Ни сад ми ђаво не да мира. Кад дођу анкетари, уместо да се понашам као неки које познајем, па свима обећавају да ће гласати за њих, а ови то лепо евидентирају, па злу не требало: неко мора победити. Ја их најурим са кућних врата, а, они и у том случају евидентирају, и опет: неко ће од њих победити.
Да резимирам, човек не треба да лаже из моралних и етичких разлога а политичар да га не би ухватили у лажи. Тако би требало да буде. Код нас ништа није како би требало да буде. Зато, да се за крај послужим једним мојим старим покушајем афоризма:
ГЛАСАЈТЕ ЗА МЕНЕ!!!!
Када ме будете изабрали, ОБЕЋАВАМ ВАМ, да док будем подмиривао своје потребе ни једном нећу рећи да то чиним за добробит народа.

среда, 26. фебруар 2014.

ПРЕЉУБА!!!



                              ПРЕЉУБА!!!

Да се разумемо?! У прељуби увек учествује најмање троје! Ако нема трећег онда нема ни преуљубе. Највише у прељуби може учествовати четворо: два и две, од чега су најчешће половина преварени а друга половина су они који варају (прељубници). Прељуба без троје јесте обична обљуба. Тај трећи, у ствари, даје чар прељуби, он је зачин без кога би прељуба била бљутава и обична. Сласт прељубе је у размишљању о оном трећем, нема везе да ли је то осећање страха да се не буде ухваћен, стида, освете и једноставно страсти и сласти. Када тај трећи не постоји духовно, макар мало, онда чему његово физичко постојање?! Чему прељуба уколико немате осећање да некога варате?! Јер, ви тада не љубите већ прељубљујете. Уколико немате осећај гриже савести онда сигурно нисте прељубник.
Због свега горе наведеног прељубници таје и крију своје везе и само у то време илегале њима је лепо. Кад се све обелодани, кад се поразведу и раскину са својим старим партнерима, престаје и чар прељубе. Одглуме још неко време да им је лепо па свак на своју страну. Често сам се питао, због чега се мушкарац који има љубавницу и годинама то крије свако вече враћа у свој топли дом? Исто је и са женама, многе од њих на крају кажу да воле мужа којег су варале. То је управо зато што је њима лепо варање а не само огољени сексуални чин.  Како би рекао Црњански свом пријатељу Драгану Аћимовићу: Ах, да знате каква је сласт... на страху...
Ту је проблем и оног трећег (и: четвртог) – превареног. Тај (та) најчешће после неког времена осети или сазна. И, најчешће: ћути и трпи. То већ није сласт и страст, пре би се могло рећи да је то нека врста мазохизма. Шта ћете забога са особом која вас вара? Изговори су разни: најчешће деца, осећај посрамљености, заједничка имовина, мада сам знао и за мањи број оних којима се то допадало: да буду преварени. То их је узбуђ(о)вало, желели су да остане нетакнут тај троугао како би били у њему и на неки начин се такмичили. То би трајало кратко али би се у то време најчешћи свима у троуглу посрећило.
Највећи је промашај варање из ината. Тада нема страсти, нема сласти, нема никаквих осећања (јер и кад варате можете волети, и онога са којим варате и онога кога варате). То је тежак и мучан физички рад на крају кога се сви осећају уморно и прекраћено. Свакако, нико није задовољан. Јер када варате из ината ви се или светите или хоћете да окренете пажњу према себи што значи да вам је стало до онога којег варате више од саме преваре. Тада превара постаје средство а не циљ. Превара мора бити и остати само узбуркано стање тела и духа. Уколико се у време варања не осећате онако како сте се осећали кад сте први пут љубили онда треба баталити тај посао.
Са моралне стране варање не треба узимати здраво за готово. Наравно, није морално некога лагати и варати, па је још тај неко онај са киме сте у некој вези. Опет, чим сте осетили потребу за варањем онда вам није лепо са својим партнером па је живот са њим лицемерје. И то је врзино коло.  Где се умеша морал и етика нема доброг секса а добар секс је основа добре прељубе. Рационалности ту нема, тако да се моралисањем обично баве они ван троугла или завидници који све и да хоће не могу никога преварити јер најчешће немају кога и немају са киме. А, понављам, варање не би било то што јесте кад би свако обелоданио своје планове и радње. Не би постојало прељубе кад би сви били поштени. Кренете на посао па кажете својој жени: „Драга, данас ћу, уколико стигнем да те преварим са секретарицом“.
Најзад, сама превера је дискриминаторска работа у односу према половима. Кад се вара, мушкарци и жене нису једнаки, што не подржавам али се и не буним превише, а када је секс у питању. Жена која вара мужа бива од околине окарактерисана најчешће и неправедно као курва. Мушкарац који вара жену, пак, добије епитет швалерчине. „Свака му част“, говоре по кафанама, „кад може да стигне на све стране“. „Тај зна због чега живи“, настављају на послу. И што је мени најнејасније у целој овој причи: почну да га јуре и друге жене, уместо да га осуде, што би било логичније. Наравно, диксриминација према половима није баш тотална када је прељуба у питању јер је ту и преварени муж, рогоња, коме се сви смеју иза леђа, тако да је то половична ствар у питању а дискриминаторска је јер жене ипак нису подељене као мушкарци (на рогоње и швалере) већ су увек и једнодушно окаратерисане и олајане као: неморалнице. Али, и ту им се прави некаква услуга, јер познато је да мушкарци највише балаве управо за таквим женама. Каквим? – стварно не знам!
Наравно, од поднебља до поднебља, другачије се гледа на ову ствар. Енглески муж ће се осећати увређено уколико му жена нема љубавника јер би то значило да је потцењена и није вредна његових инвестиција у њу. Најзад, ако већ може неко други да ради посао уместо њега: што да не. Стари је то колонизаторски менталитет који предвиђа да неко увек ради уместо тебе. Код Италијана ствар је другачија, они воле да се варају међусобно, па онда да хрле назад једно другоме у загрљај кунући се да су преварили само зато што воле превареног. Француз ће се трудити да остане дискретан. Швеђанин ће тражити да и он уђе у кревет са женом и њеним љубавником. Немац ће волети да провирује из неког ормара и да снима своју жену. Американка ће сачекати повољан тренутак да изнајми приватног детектива који ће прељубу докумантовати а она ће на крају узети прељубнику све што има: тако је код њих, све је у сфери материјалног. Арапима је свеједно: ем су им све жене на улици исте, ем их имају по неколико па и не воде евиденцију. Швајцарац је тражити лекарско уверење од љубавника своје жене. Јевреји, пак, траже извод банкарског рачуна. Словенац је захтевати да га не узнемиравате док то радите.  Хрвату је само битно да га жена не превари са Србином – све остало јој опрашта. Хрватице, пак, не праштају – уколико им се укаже прилика. Црногорци са погачом и маљем крену пут планине, да јебу оца очињег неверници (иначе, они ређе варају жене: неће да се замарају). Код Срба, ех, код Срба ради секира, често, уколико се сустигне. Или, што је још чешће: правимо се да не видимо и не знамо. А, толико мугућности има. На крају, за Србе и Српкиње је права ноћна мора ово ново време: не дај боже да те жена превари са комшиницом или муж са поштаром.
Да закључимо: овде говоримо о класичним прељубама а не о данашњим релацијама где нико никога не поштује и воли. Не говорим о спонзорушама и спонзорима. Говорим о односима где се руши емоција, где је постојала духовна веза, где постоји заједнична прошлост. Неверство је као и издајство: не можете издати оно што нисте волели и што није ваше, и не можете издати за паре (јер тада нисте издајник већ плаћеник). Овде не говоримо о швалерима и курвама већ људим и женама који нешто осећају. Осећај може бити погрешан по критеријумима околине, али, нити је околина неки морални и етички бастион, нити, ми можемо увек манипулисати својим осећањима: једноставно се догоди. Таква су каква су: наша су - и сасвим људска. Ако је затвор за људе зашто не би била и прељуба?!
Ко нас је питао хоћемо ли се или не заљубљивати када се то догађало. Једноставно се догодило. Тако је и са прељубом: она се догоди било то исправно или не. Па сад, кад је већ ту, нека бар некоме буде лепо. Каква фајда да сви буду несретни? Као што рекох, ако је за прељубу потребно најмање троје, онда су у прељуби срећни и задовољни најмање: двоје. По некад и троје. А то, признаћете, није  мало. Не осуђујмо људе који желе да буду срећни. Ни чинимо исто као наши очеви и дедови када су стварали комунизам: изједначили су све у сиромаштву. У несретном браку је двоје незадовољника, у прељуби: само један. Па кад преварени удари контру: онда су сви задовољни. То кратко траје али је слатко. Карикирам, наравно, најебаће ми се мајке преварене жене и мужеви. Мада, по неко ће ме и благосиљати док чита овај текст, шћућурен уз свог љубавника, на неком скровитом месту, у паузи, док листа интернет преко телефона и прави тајни снимак који ће, на крају ће се испоставити, доћи главе обома. Наравно, фигуративно. Најебаће ми се мајке и супруга уколико ово прочита, и ако, верујте ми, ово елаборирам на чисто теоријској основи и нисам имао прилике да се бавим новинарским истраживањем. Ја ћу рећи да то нисам хтео – биће да нисам могао!
ПС
НЕМОЈТЕ ПЛАКАТИ КАД ВАС НЕКО ПРЕВАРИ – ДА ЈЕ ШТА ВРЕДЕО НЕ БИ ВАС ВАРАО И САМО ВИ ЗНАТЕ ШТА ЈЕ ТАЈ ИЗГУБИО (САЗНАЋЕ И ОН, АМА, КАСНО)

уторак, 25. фебруар 2014.

Realnost....



Косово не губи српски народ и Србија већ они који су владали Србијом: када људи на власти говоре о неминовности и реалности стања на терену они не треба да изгубе из вида да су они довели својим делањем, или не делањем, до тога стања, да су директни кривци за то и да би требало да поднесу рачуне овоме народу. Овако, дошли смо у апсурдну ситуацију да нам о неминовности стања на терену говоре директно одговорни што је до тога стања дошло.
Битку за Косово неће изгубити Србија већ српска власт, не Срби већ они који су владали Србијом. Да још више појасним: они који су се бавили политиком, на било који начин, у последњих педесет година, са освртом на последњих двадесет и пет година. Већа штета од тог евенуталног пораза и губитка Косова биће она да нама и даље владају они који су на разне начине владали у последње две деценије.
Стендал је негде написао: Велика је срећа за Француску што је изгубила битку код Ватерлоа, јер је ту битку, заправо, изгубила монархија а не Француска. На жалост, у нашем случају, битке увек губи Србија а њени владаоци (којима ни ђаво не фали) се периодично мењају: све једни исти.