петак, 14. март 2014.

Kuvarice.....



Нисмо добро прошли у животу јер смо били генерација васпитавана да кључ од куће може слободно да се држи испод вазе са цвећем или отирача пред вратима. Али то што нисмо добро прошли не значи да смо лоше васпитавани. Онда су, нагло и на препад, дошла друга времена и ми смо постали губитници транзиције. Хоћу да кажем: ново време не ваља ништа. Чим не ваља тотално, онда ни обичаји које то ново време носи нису добри. Жене престају да кувају.
Али нисам хтео о томе. Није све било црно. Некад смо били млади, постојао је неки ред, било је лепо. То што се касније догађало доказ је само да смо ми били на добром путу чим се нисмо снашли на лошем. Хоћу коју да прозборим о куварицама. Оним везеним куварицама што су их наше мајке, баке, тетке и стрине качиле у кухињи, као што ми данас качимо слике и статусе на друштвеним мрежам, желећи да на тај начин пренесу свој став и поруку.
Већ сам писао о томе. Не поштујемо више наше домаћице: мајке, супруге, тетке, бабе, љубавнице. Ми их не поштујемо а оне нас све мање воле. Или је супротно?! Није важно то сад. Сукоб је настао када су домишљани почелу да јавно, и све безобзирније, пропагирају како је мушко и женско исто, како нема разлике, да полови не постоје, па самим тим више није важно ко је са киме у вези, ко је гори а ко доли, ко коси а ко води носи, ко лови а ко кува уловљено. Ко кува уловљено? Да се разумемо одмах, и на старту, није проблем у делању већ у размишљању. У глави је проблем који нема везе са тиме ко ће коме помоћи или одмоћи. У глави је проблем, уосталом, као и већина свих осталих људских проблема.
Љубав излази из нас на много начина. Код мушкараца на уста улази. Код жена?....сад није важно и није тема.
Припадам генерацији која је припадала очевима који су се бријали свакога јутра обавезно ударајући контру и који су говорили учитељима: „Удри га ти у школу – а ја ћу код куће“. Тукли смо се на ферку и због девојака, бранили сестре и девојке од напасника, крили се од својих професора у кафани а наше мајке су изнад шпорета држале закачене везене куварице. Наслеђивале су их од својих мајки и бака, или су их саме везле. Најчешће су их доносиле са спремом, уз мираз (то би најчешће био једини мираз уз такозвану спрему).
Мудра жена мора знати
мужа волети и кувати
Или:
Која жена мужа чува
њему добар ручак кува
Порука је била више него јасна! Она је уједно одређивала односе и правила, оно што је свето и недодирљиво у браку: да се зна ко је домаћин а ко домаћица. Поставља се питање данашњим генерацијама: ако жена воли мужа, па још има и децу, због чега јој је тешко да спрема храну и да то чини са пуно љубави?! Не кажем да су све такве али је тренд више него очигледан. Наше су мајке и баке биле неприкосновене и бескомпромисне. Ниједна од њих није дозвољавала да јој се неко други брчка по кухињи, да се меша у спремање хране, да пере њихово посуђе. Оне поготову нису имале поверења у ово последње. Кад би ко-год вратио тањир у коме је баба послала уштипке комшијама, ма колико изгледао чист, она би га опет прала. Имала је поверења само у оно што прође кроз њене руке. И ми остали смо имали поверење у њу.
У кујни мужу места нема
где му жена ручак спрема
Или:
Кад у кујни влада ред
жена слатка као мед
Наше је било само да једемо. И, да спремимо потрепштине: да сушница буде пуна меса, да дрва буду сложена, рачуни плаћени, амбари крцати. Али, добра домаћица је знала да спреми ручак и кад нема ништа, без ичега, а да буде бољи од краљевске гозбе.
Куварица добро кува
али опет новац чува
Уколико, пак, мушкарац није добар домаћин онда би га чекала следећа куварица на зиду:
Зашто гледаш ти у лонац
кад ми ниси дао новац
Мада су оне и саме себе опомињале са порукама типа:
Куварице мање збори
да ти ручак не загори
Наравно, где је љубави и хране, ту је и еротике те страсти. Зна се шта најбоље дође после јела и кратког одмора а пре цигарете. Одмор траје док жена опере судове а муж прелиста новине. Ипак, постојале су и куварице којима је био циљ да благо ероткси подсете мужа на његове обавезе:
Гости наши могу сваког часа доћи
Зато ме пољуби па ћу ти помоћи
Или:
Ручак скуван све у шали
ал ће мужић да га хвали
Или:
Мани се шале човече
изгореће ручак шалићу се довече
Или:
Добар ручак мужу дај
у кући ће бити рај
Или:
Мудра жена мора знати
мужа љубити и кувати
Када домаћица превазиђе саму себе у кухињи, па све то још и добро зачини после... зна се где.... Онда следи  опуштање и награда:
Сада имам лепе дане
муж ми кува кафу
а ја читам романе
Данас је све другачије, тако и треба да буде, друго је време, други обичаји, стигли неки нови клинци. Али, то је време по мало накарадно па није ни чудо што је све више девијација у сваком погледу. Није чудо што је све више педера, на пример. Кад већ нема више разлике, кад мушкарци мора да раде све женске послове (и: супротно) а што онда на крају и да не сексуално опште међусобом?! На жалост, ново време и односи који се пропагирају нису донели ништа добро. Није више лепо ни за столом, ни у кревету. Не долазе нам више гости, а и када дођу не радујемо им се но смо љути што морамо да их дочекујемо и нервозни што морамо да им спремамо и да се трошимо. А куварице се више не везу и не мећу у кухињи изнад шпорета већ, као што рекох, стоје на екрану рачунара или као профилна слика на фејсбуку:
Од шпорета компјутер јој слађи
шта у њему домаћица тражи?
Зато се слабије и дружим са млађим генерацијама и ако су ми неки од њих драги. Не можеш са њима ко човек да седиш и мезетиш јер се сви нешто врте око стола, доносе, односе. Сви!! – осим домаћице. Највише шоњасти мужеви а већина их је таквих. У Америци сам престао да зовем госте, прво, јер они мене нису звали код њих, а друго, чим једу, а одмах се баце на јело без седељке и ракијице, одмах носе сами тањир у кухињу, преперу га па га уредно сложе у машину за прање суђа. А онда ћаскају у кухињи.
Наравно, има строго мушких кулинарских захвата у које се жене не мешају: роштиљ, ражањ, котлић. Мало ли је?! Зовемо ли ми њих уз ракијски казан кад у жар бацимо кокошку?! Не!!! Ето равноправности. Терамо ли их да топе маст и одвајају чварке који цврче?! Мешају ли оне смешу за кобасице?! Служе ли оне гостима пиће? Најзад, за кисели купус смо неприкосновени и нико боље од мушкараца не чисти паприку за зимницу!!!
Тешко је са овом новом филозофијом поимања полности и ту настају проблеми. У геј браку, на пример, ко је домаћин а ко домаћица?! Или, у лезбејској вези, ко треба да почасти у кревету домаћицу за добар ручак кад су два домаћина или две домаћице? Држим да они то знају у крвету али треба да знају и у кухињи, самим тим и у кући.
Припадам генерацијама које су уз пиво јеле слатке наполитанке, носиле бригадирке и патике шангајке. Припадам генерацији коју су родитељи слали у госте тек кад их добро наједу код куће: да се не брукају и не једу много по туђим кућама. Припадам генерацијама и времену где деца нису смела за сто са старијима. Деци се давало да једу у кујни, још чешће у руке, па напоље. Онда би чекали да гости оду па би овале са стола пустошили док се родитељи поздрављају са гостима. Празни тањири су били највећа награда нашим мајкама, које би се смешкале и певушиле док би уводиле ред у својој кухињи а отац припит сваки час викао на нас: „Тише мало, да чујем вести!“ - па би захркао после два минута.
Припадам генерацији у којој већи део женске популације није завиривао у наше новчанике већ у наше душе. Ми смо их волели, покушавали и ми њима да вирнемо у душу (и у деколте, најчешће безуспешно, ништа пре брака) а када би их довели да нам буду жене и мајке наше деце, онда смо им вирили у лонце и шерпе. Ми смо се њима удварали у стилу Душановог Плавог жакета:
Добар вече, Цвето,
С допуштењем мало бих прошето
И:
Таман све то – кад залаја псето!
Ја јој рекох: „Држ' се мене Цвето!“
И држали се поруке која овде није изречена али која се подразумевала: да жену треба поштовати као жену а не пројектовати је као нешто што би требало да буде равноправност а у ствари је пркошење природи, нешто као генетски инжењеринг. Морају постојати мушко-женске игре и правила јер само тако све то има драж. Па и код животиња се зна ко је мужјак а ко женка, зна се како се удварају, паре, једу и живе. Ако је све то природно, како нас убеђују, па зашто онда међу животињама нема хомосексуалних веза?! Ако, хипотетички, сви постанемо гејеви, ко ће онда продужити врсту? Најзад, припадам генерацији у којој су жене владале кухињом а самим тим и целом кућом, и ако по некад, и на први поглед, то није тако изгледало. Када жене владају кухињом оне владају и светом.
У филму Било једном у Америци, дечак на степеницама чека радодајку, са колачем у руци. Тим колачем треба да плати „радњу“. Гледа колач са чежњом, са подељеним осећањима, не зна да ли више жели свој први секс или да у сласт поједе колач којег је жељан. И једно и друго му је сан недосањани. И за једним и за другим чезне. Полако попушта, скида прстом шлаг, дотерује колач, држећи да је и даље комплетан, да се неће приметити и да ће добити сатисфакцију за њега. А онда поједе и вишњу, остаје само костур од колача, није то више то. Он се размишља, за оно што је остало од колача, нема секса, можда евентуално само ручна обрада, а то, размишља он, МОЖЕ И САМ. Па у сласт поједе цео колач. Поука ове приче је да су секс и храна нераздвојиви али и да се, кад се одвоје, онда ћеш нешто морати САМ. На теби је избор. Мораш се борити да буде оба и заједно са неким.
Е, па један део данашњих „домаћица“ неће да кува својим мужевима, па зато они све више ствари МОГУ И РАДЕ САМИ. Онда и оне РАДЕ САМЕ. Зато смо све више као људи САМИ!!!






среда, 12. март 2014.

Vizionari....

Визија
Данас сви имају неку своју, или туђу, визију. Мало, мало, па са телевизије (или радија) чујемо неког „визионара“ (или: „визионарку“, оне су посебно интересантне) како каже, јел'те, да он (она) има визију а ови други, опет, је ли, немају визију: ич! Они су у политици јер имају визију, они су успели у бизнису јер су то чинили са јасном визијом, најзад, чим неко умре и престане да буде конкуренција, намах постане визионар, те се и то његово визионарство раби и глође. Тешка су времена, визије и визионара никад довољно да се покрпе све рупе, што би рек'о прос' народ: на ову кризу, у аер је и мува у дупе да ти уђе.
Наши политичари. Дакле, немају морала, немају програме (њихови програми кад се остваре постану погроми), нису доследни ни у чему дочим су недоследни у свему, али сви од реда имају неку визију. И, по њима, сви остали, сем њих, немају је. Они прелазе из једне странке у другу искључиво због визионарства и визије, ону коју напустају због недостатка исте, а у ону у коју прелазе због изузетних услова и разумевања за своје визонарство. Када некога издају они то чине из виших, визионарских порива. Када погреше и направе штету то је због тога што остали који су учествовали у томе нису делили њихову визију, па су упрскали ствар. Код нас, чак и политичке баба Сере имају неку своју визију која их одваја од других и препоручује за вођу. Те баба Сере не раде, опет додуше, свој посао, њихови клозети (у метафоричној равни) су прљави и огавни, смрди до несвести, али то њима не смета да визионаре и да им се у тим испарењима полусвеснима јавља ТО.
Када крене предизборна кампања, како је сад кренула код нас (мада, руку на срце, она код нас никада и не престаје) онда са свих страна почну да ничу визионари, ко печурке после кише, или се буде стари, да не кажемо: повампирују се. Још кад се у сред кампање поклопе датуми смрти пређашњих вођа и политичара, онда се о визионарству прича на све стране од свих страна у сваком правцу. Крећу лажи, преваре, издаје, продаје, предаје, улизивање, додворавање, трговина, уцене, мобинг, претње, подметања, уметања, натицања, примања, давања – и, све то због ВИЗИЈЕ. Мало ли је на ову скупоћу?! Не раде они све то да би дошли на власт, већ да би остварили своју визију (која је вероватно, ако је визија, онда визија освајања власти, али се то никада не каже).
Они који су у политици већ четврт века и који су уништили све што се дало уништити (чак и оно наизглед уништено или пак неуништиво) говориће о својој визији  свих ових година, и о томе како их нико није разумео те су их још и спречавали у остварењу својих визонарских снова о поштеној и богатој Србији. Да, грешили су, а ко па није?! – Боже мој. Али су грешили са визијом о томе како ће једнога дана свима бити боље. За њих саме, лично, брига их, јер  су они своју душу и тело потчинили својој визији бољега сутра (које смо ми већ потрошили, тако да немамо ни сутра, ни прекосутра, управо због њих).
Интересантно је да постоје визије о свему и свакакве: политичке, филозофске, историјске и финансијске визије, о томе како треба да изгледа месна заједница, град, држава. Све го Сократ, Макијавели, Черчил, Елиот Нес.... Поред тога, где би се такви визионари, тог калибра и потенцијала, држали закона кад закон није плот а они нису пијани (како који?!) како давно примети праотац  данашњих визионара. Значи, данашњи визионари имају два постулата којих се држе у својему визионарству а које су наследили од оних до којих држе (али тек после смрти): не треба се закона држати као пијан плота и коме је до морала нека иде у цркву јер моралу нема места у политици!!! Програм кратак и јасан, и што је још важније остварљив у пракси. Визија је важна, она одваја једне од других, обичне од великих, смртнике од бесмртника. Они нису политичари – они су визионари! Они нису лопови – они су визионари! Они нису преваранти и лажови – они су визионари. Они нису глупи – само други не разумеју њихову визију!
Кад год је потребно да се нешто конкретно уради, или каже, они се позову на визију. „Нису потреби овом граду људи и политике, програми или тимови“ – веле они –„потребна је визија“. Како изаћи из кризе? Уз помоћ визије! Не лажемо ми због нас – већ због визије! Не „крадуцкамо“ раде себе – већ ради визије. Не лажемо и варамо што волимо – већ остварујемо своје визионарство. Није онако како изгледа (што је омиљена изрека мужева кад их ухвате у варању: in flagranti) већ је то због визије, остваривања исте, која није баш јасна свима јер, боже мој, кад била јасна онда не би била визија и не би била доступна само одабранима и великима.
„Шта је ваш политички програм?“ – питају га оригинално. „То је визија о бољем сутра“ – одговара он генијално. И сви буду задовољни. Како и не би били кад је визија у питању?! Тако и треба овом народу кад је без визије! Овај народ без визије заслужује управо овакве визионаре. Сваки народ заслужује политичаре какве има, једино Срби, као по обичају, прођу горе. То је зато што Србија нема политичаре већ визионаре, а ипак, признаћете, много је то визионара за овако малу и сиромашну земљу. Да се ја шта питам, а не питам се ништа ни у мом улазу, ја бих овакве визионаре пожелео и препоручио нашим најљућим душманима. Само тако би имали шансу да извучемо неку победу против њих.
Политичари, са правом, поручују овоме народу: ко вам је крив кад немате визију! Другим речима: они имају визију – паре за буџет нека обезбеђује неко други; они имају визију – државу законски нека уређује онај ко мора; они имају визију – а за то богами мора и да се плати; они имају визију – а имају и телевизију са новинарима који промовишу њихове визије; од њих је доста и визија – нек се и други мало потруде па нек раде нешто, нек поштују закон, и тако даље.
Визионари, међусобно, никад не иду до краја, један против другога, визија против визије. Шта знаш?! – требаће некад, можда једнога дана затреба туђа визија на власти и тај други визионар, и ако је противник и визија му не вреди ни пишљива боба. Али времена су тешка, визионари треба да се држе заједно против руље која живи обичним невизионарским животом. Зато се  визионари, противници, једни према другима понашају половично као Земунац кад оде код фризера: са стране си међусобно јебу кеве а на врху се испоштују.
А шта је са народном визијом, постоји ли то? Постоји, али на жалост, она се јавља периодично те циклично и везана је та визија за куку анд мотику. Или-ти што би тетак Ђорђе рекао Црном Груји: „Јавља ми се да ћу некоме да јебем матер!“. Нажалост, изгледа да од тога у скорије време неће бити ништа. Наиме, кука и мотика нису по стандардима Европске уније. Они све раде на фињака и не зарезују много сиротињу и њено право, поготово ону без визије. Народ нема времена за револуције јер мора да враћа кредите (или да прави барикаде испред извршитеља), да чека у разним редовима, да чепрка по контејнерима пре него нагрну пензоси, они мало јачи, а, све и да неко овај народ позове на револуцију, људи немају пара за превоз до места извршења исте. Ајте, молим вас, па ко је луд данас у Србији, да некога гађа јајима или парадајзима, кад их нема ни код куће. Кад би неко и разделио српским револуционарима јаја и парадајз, за почетак неке ружичасте револуције, да гађају парламент или зграду владе, намах би се све то разбежало кући да најзад скува пристојан ручак. Ако би им дали бакље и бензин да пале: они би то однели за огрев. Ако, би им, неко, не дај боже, дао оружје, вратили би га у полицију јер нико нема пара да плаћа порез за оружје, кад већ годинама нису платили за станове.
И ја имам своју политичку визију, да не кажем снове. Сањам, да ми се да макар десет минута на националним телевизијама да изложим свој програм гласачима, да их убедим да гласају за мене. На питање: каква ми је визија будућности?, одговорио бих следеће: моја је визија да завршим посао за себе и своју породицу, евентуално неке пријатеље, да се обогатим, купим некретнине, да ме вози шофер у службеним колима и да ме обезбеђује туце полицајаца, да ми је секретарица сисата и витка (јесте ли приметили да никада не бирају секретарице и саветнице које нису такве), да сам у неколико управних одбора, да кркам ручкове бесплатно, да не плаћам рачуне и да имам рачуне у иностраним банкама. Кад ме буду питали: а народ, држава?, рекао бих им: за народ и државу, да простите, заболе ме криви стојко. Ето, то је ВИЗИЈА СВИХ ВИЗИЈА. Није моја, украо сам је али ми се свиђа ЈЕР РАДИ код нас деценија без грешке!!!!
Шта, дакле, да стварно поручим, своме народу пре изборе?! Ништа!!!
ПС
У дану када је настајао овај текст, увече, гледам прилог из једног града у Војводини, који говори о преласку из једне партије у другу. Девојка која нема више од двадесет година, већ је стигла да се учлани у једну партију, да стекне неке позициије, чим телевизија говори о томе, и да пређе у другу партију а која ће вероватно овога пута добити изборе. На питање због чега мења партију? - девојка је ко из топа одговорила:
„Због визије коју има ова странка и њен председник!“.
Тако млада а већ има визију.


уторак, 11. март 2014.

Како и зашто су умрле новине у Србији?!



Како и зашто су умрле новине у Србији?!
Србија данас нема правих новина. Посебно недељних новина, недељника који заслужује да се због њега оде до киоска и дадне нешто новаца (којих немамо довољно па је у питању нека врсте жртве). Ипак, нису новине у Србији умрле напрасно. Трајало је њихово пропадање и умирање дуже времена, агонија је била тешка и било је само питање: кад ће. Већ неко време многи од нас су знали да још нису умрле али „кад ће“ то још нисмо знали. Сад знамо. То се десило кад су и на последњим бастионима каквог-таквог новинарства закуцали на врата медиокритети и квази-новинари, секретари партија и тајкуна, чанколизи и увлакачи, неписмени или полуписмени у новинарском смислу. Закуцали, на силу отворили врата, преузели ствари у своје руке и стигао је крај.
Сада се у Србији, на киосцима не продају новине већ само папир на коме је нешто штампано. Продаје се и све мање цигарета, људи одлазе на пијаце те купују дуван и увијају крџу баш како су то чинили наши дедови. Само, наши дедови су макар имали и по коју новину да купе и прочитају. Чак и у доба најригиднијег комунизма постојале су новине и новинари који су знали како да покрену права питања и да напишу текст који на први поглед личи на комунистички билтен а у истину је критика истог. Данас када можеш да кажеш све што мислиш на жалост нема оних који мисле.
Има папира, има штампарија, има трафика, али нема писаца. Нема новинара који знају да пишу и још приде (не дај боже) имају свој препознатљив стил. Текстови су данас јалови и неинтересантни, без икаквог личног ауторског печата. Све је по неком шаблону, чланци сличе ко јаје јајету (мада је јаја све мање), неактуелно је и глупо. Све се више користи интернет а сви ти који тако пишу не схватају да је и читаоцима тај исти интернет доступан. Данас, кад ујутро купимо новине ми више у њима не тражимо вест. Њу смо већ нашли на интернету или чули на телевизији. Ми већ знамо шта се догодило, проверили смо на некој друштвеној мрежи све релевантне факте, чак и више него нам је потребно јер смо по истој теми у претраживачима добили на хиљаде текстова и информација. Нама данас, то јест, српском новинарству, треба аутор са својим текстом који ће нас заинтересовати својом оригиналношћу, својим стилом, својим ставом, својом харизмом. Текст данас мора да буде став појединца (што је увек и требао да буде) а не јалова коректност. Не треба нам ни анализа, ни синтеза, већ нам треба објашњење генезе и евентуално предсказање. Треба нам саговорник са друге стране пера. Неко кога осећамо као свога али паметнијега и талентованијега. Неко у чијим речима препознајемо своје мисли и дилеме или нас терају на размишљање и ако се не слажемо са њима. Треба нам новинар чији текст одмах тражимо чим купимо новине.
А шта данас имамо кад су српске новине и новинари у питању? Идеологију, политиканство, плиткоумност, неоригиналност, недостатак стила, помањкање храбрости, инсинуације, олајавања, рекла-казала, блаћење. Када су дневни листови у питању, они су или анемични или су таблоидни, или не говоре ништа или говоре свашта. Недељници су још гори и слободно се може обелоданити њихова смрт. Све једни те исти гуслају на исту тему на исти начин. На пример, један недељник којег сам ових дана гледао, али нисам могао да читам, а којег сам куповао и читао још као гимназијалац и нисам престајао све док се није приватизовао и док га медиокретени и партијски прирепци нису тотално уништили, у том броју садржи текстове једног министра, гувернерке НБС, једног професора који се не скида са телевизија разних, итд. Људи који су већ свепристутни у медијима, који су их већ толико контаминирали да ништа здраво не може да им приђе, који изговарају свакодневно гомиле бесмислених речи, који су константно и стално у кампањи, ето,  добијају шансу да нас тероришу и преко недељних новина које су некада биле култне и у којима су писали Михиз, Тирке, Тијанић, Капор, Мандић, итд. Уместо да пишу о министрима, новине су постале гласило у којима министри пишу. При томе, текстови су, уосталом као и оно што говоре, потпуно бесмислени.
Недељне новине су данас толико идеолошки и политички поларизоване да више личе на партијске и идеолошке билтене него на новине. У сваком од тих недељника ви данас знате шта ћете прочитати без да их купите и отворите. Ипак, пре свега новине су пропале јер у њима пишу они који не знају да пишу, и они који то чине успут. Немају појма, види се по текстовима да се невиђено муче, да из себе цеде на једвите јаде тих неколико фраза. Користе туђе дефиниције али не и туђе мисли јер тамо убично нема никаквих мисли.
То што политичари убијају новине и није чудно. То им је посао и од тога зависи колико дуго могу да лажу и мешетаре. Политичари не воле праве новинаре и праве новине. То што сада нема новинара да им се пером и стилом супроставе крива је генетика и лош природни одабир. Па сада нема ко да удари стилом на силу. Пошто се то рађа, па тек учи, онда је важно да буде и препознато. Код нас је међутим важније којему је газда јачи и моћнији те је природно да су индивидуалци изгубили битку и рат, и требаће много времена да се ствари поправе а томе може помоћи само интернет на којем нема монопола. Код интернета је, са друге стране проблем квантитет из којег је тешко извући квалитет.
На жалост, како су новине убијане тако су и прави читаоци умирали. Зато су се сада нашли, и једни, и други, на пола пута пропасти таман онакви какви заслужују једни друге. Јер Србија данас нема више грађане, средњу класу, која чита, она чак нема више ни бираче (јер су сви који гласају у некаквим партијама) – има само партијске војнике, чланове странака који се боре за своје вође хотећи да у тој борби и сами себи нешто намакну. Они тачно знају шта им треба, они унапред спознају своје истине, те је посао новинара само да осете како и коме треба ићи низ длаку, и: то је то. Какав курчевити став  и стил, каква јебена екслузивност и оригиналност, какве вагиналне игре речи и метафоре?! Све је то данас сувишно и непотребно. Када прихватите једну идеологију и један став, онда нема више мењања истих, анализе, синтезе, објективности. Тера се том линијом све док се има снаге и док се може, док те не смене или пређеш у опозицију. Снагу и моћ изгубиш када те политички противник, којега си олајавао и рушио, тољагом дотуче.
Морал и истина! – чему то?
Знање и стил! – зајеби!
Истрајност и пожртвованост! – поново зајеби!
Сви данас пишу у новинама осим новинара: политичари, аналитичари, експерти, независни аутори (независан а свакога месеца прима по две-три плате), колумнисти, блогери, коментатори, саветници, пи-арови, итд. Сви пишу а нико не зна да пише. Што је нагоре нису ни прочитали много и добро па нису могли да виде како су то радили неки пре њих. Већини је битније да буду виђени него да буду прочитани. Они пишу да промовишу себе а не да мењају свет својим писањем. И чим мало успеју у саморекламерству одмах се баце на политику.
Да упростимо дефиницију новинара у Србији: они би хтели да имају сношај али да им не уђе. Они не би да се после сношаја кају па то чине пре тога акта самоцензуришући се. После истога се уопште дакле не кају ако су досегли каменом докле су хтели. Њима је духовно задња рупа на свирали, морално и не знају шта је и једино „шушкенаруке“ код њија постиже некакав ефекат. Па забога, они више не иду у кафане и не опијају се!!!!
Српски новинар данас не жели читаност и тираж, он само сања о томе да постане директор или уредник (не дај боже: министар!). Учлањује се и подржава странке због тога. Па онда чека дан кад ће његови да се докопају власти а он да се после тога најебе миле мајке свима којима се није свидело његово писање. Српски новинар дозвољава да га постављају и смењују политичари а да при томе не користи своје перо, осим у политичке сврхе.
Код нас се не аналазирају феномени већ се они прихватају као матрица. Цела Србија прати силиконску кобилу која нема своје занимање али новинари не пишу о том феномену већ је то само по себи суштина и вест. Што је најгоре, и те кобиле су почеле да добијају простор да саме пишу и исказују своје мишљење. Политичари се у новинама руже и нападају свакодневно али само као предмет противничке стране. Једне партијске новине нападају друге. Писаћемо рецензије и критике али само оних књига које смо сами издали и уређивали. Или ћемо бити до стерилности објективни у тежњи да се не замеримо политичарима, Хрватима, педерима и Ескимима. (Зашто Ескимима?!). А прави новинар-писац не сме бити објективан јер је онда само обичан репортер. Да би био писац-новинар мора бити субјективан, личан и свој. Читаоци желе да прочитају шта он мисли и зна, а не математичку анализу пуну података и чињенично стање са освртом на политичку, верску и полну коректност.
Покојни Милојевић је својевремено објашњавајући суштину новинске вести говорио да није вест кад пас уједе човека - већ кад човек уједе пса. Данас у Србији не постоје вести, не постоје новине и новинари, већ само људи који словима уједају једни друге. Чак и кад се зубима гризу то више није вест већ свакодневна борба да се ближе приђе кориту власти и новца. Бог нека душу прости и нека је вечена слава и хвала српским новинама и новинарима.