уторак, 29. јул 2014.

Čudesni svet vodene Srbije....



Пролог:
Последњи руски цар Николај Други Александрович није имао среће у животу и владавини. Царевину је изгубио, са њом и главу, пред пијаним пролетерима у неком подруму, држећи за руке своју децу. Човек је био баксуз. Родио се на дан Светог Јова што се у Русији сматрало лошим знаком. На дан венчања му је умро отац. На дан крунисања у маси коју је захватио одрон земље страдало је око 3000 људи. Док је владао Русија је губила ратове и добијала револуције. Што није успео његов баксузлук успевала је корумпирана бирократија и грешни отац Распућин. А, сматрало се, по неким круговима, да је реформатор.
Направићемо лепше и старије мостове и јешћемо корење ако треба. Тако је!!! Направићемо још лепши и старији Београд на води. Кад већ није успело са Великом Србијом, макар да се успе са мокрим Београдом. Кад је успело са Обреновцем, што не би и са престоницом?! Град који спава деценијама заменићемо градом који никада не спава. Још ће бити и на води. Неће то бити обичан Београд на води, то ће бити Београд на мору. Од Николе Пашића до Кнеза Павла очијукало се око српског излаза на море. На Солун. Онда је све то постало реалност. Ископаће се канал од Србије до Солуна (до Солуна сто сомуна), па ће тако индиректно Београд постати први српски град који излази на море, после Дубровника, јашта. Са сто милијарди обећаних инвестиција пред изборе (и јефтинија струја, нормално, са стотинак хиљада нових радних места, без те-ве претплате, без поскупљења хране и телефона и канцеларијама за брзе одговоре, без агенција и са уштедама на јавним набавкама) и десет хиљада милијарди које треба да се слију у источну Европу, делом и преко канала, требало би размишљати да се направи и један Београд на планини, на Авали. Тако да имамо Београд на води, Београд у шуми и Београд  средњак (ово последње је највероватније). Ко не потоне, у шуму, па шта му бог да, боље и то него да ти неко стално гура средњак где не треба. У шуму једно четири године, па кад се спусте, ови из шуме: право на Дедиње. Да будемо мирни једно пола века.
Тог 16. марта ништа није слутило на лоше. Додуше, тих је дана пао снег, уништио младе цветове и крхке воћке, али, да простите, ко их јебе кад су млади и крхки. Људи су се угодили, умили и изашли на биралишта. Они који се не умивају само кад се гласа, већ скоро свако јутро: остали су кући. Већ је у априлу пола Србије било „умивено“ поплавама, дакле: под водом. Није се тада кренуло од Београда већ од сиротиње како и доликује социјално одговорним властима: кренуло се од југ и исток. Овог пута, додуше, власт је преузео Свевишњи, да и он мало припомогне око тих скаламерија са водом и реформама којима треба довести у ред зле Србе који би плате и пензије редовно и да има за 'леба. Решило небо да дадне према заслугама, земаљска и небеска власт се удружише да награде Србе што су најзад решили да ураде нешто са собом, да престану да се друже и да иду на Славе једни код других, него да смело закорачају пут Европе где ће радити као робови за робовласнике и банке, те редовно плаћати порезе да би могли политичари лепо да живе, јер, болнице су такве какве јесу, школе су још таквије, нешто не видим да се болесници возе мерцедесима и аудијима, чак ни аутобусима, дочим....
Елем, како доликује, после априла стигао је мај. Стигао је тачно на време. Са њиме је стигла и Тамара. Поплавила је другу половину Србије, ону која не беше обухваћена новим мерама владе у априлу. Стиже вода, опет не она београдско-на-води-вода, већ нека друга, подиже се до кровова, стока и народ страдаше (јер су једно те исто), летина и поврће однесе вода, а покућство пропаде да би се заменило са другим, овог пута по европским стандардима. Све време, клизишта нису мировала, јер каква би то била клизишта ако мирују и стоје?! И, испуни се једно од обећања пред изборе: Србија више неће стајати у месту и чекати да јој се нешто догоди. Србија је кренула, клизи полако и сигурно, у светлу пропаст.
У јуну је стигао торнадо пошто вода није свуда била толико висока да страдају кровови и горњи спратови, клизишта нису могла баш све да докосуре јер је имало доста тога да се уништи, а не иде, кад си у рефромама да оставиш посао на пола. У међувремену је град ударао и докусуривао оно што је неким случајем претекло. Ако је и остало после града, после скакаваца, који кренуше са југа земље, и комараца који се сјатише са севера, не остаде више ништа. Тако је најпоштеније: да сви будемо равноправни. У немаштини.
Громови и муње, киша и град, убили су и спалили у јулу подоста тога. Из дана у дан. Не стају. Свакога дана у исто време. Да нам се покаже како све то није случајно већ смо под третманом и казном. А, ми некако навикли. У шест поподне гром удари, до седам град, а до пола осам киша са олујом. У пола осам: дневник. Да видимо колико смо данас успели са реформама и колико због тога боље живимо. За сада, „боље живимо“ 10% процената и „ни цента више“. Ако то не успе, живећемо још боље за још толико. Да не рачунамо струју и поскупљења која ће следити за њом. Дакле, заиста, заиста вам кажем, (по Јовану: Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси. Ко воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свијету сачуваће га за живот вјечни), Бог и Власт су се удружили да среде Србе, мајку им њихову, мисли се на Србе. Врбе смо преживели, ово тешко. Треба да умремо, као зрно пшенице а не би ли поново оживели. Наш план је, дакле, на библијском новоу, па је на том нивоу и остварљив.
Најзад, ако нешто ипак остане, а увек остане зерица, неко зрно које није умрло, скакавци из Београда, а то нису они библијски, нити они што иду од Куршумлије, већ они из разних државних зграда који имају људски облик, уништиће то што је остало. После њихове најезде више ничег неће остати сем пустоши и безнађа, ничега неће остати за неке нове поплаве, клизишта, торнада, громове, тучу (град) и скакавце, осим људи, а они су у Србији данас најефтинија роба.
Направиће се Београд на води, направила се Србија под водом, па не морамо копати тунел него да се чека нова поплава па лађом низ Моравску и Вардарску долину према Солуну и сомуну. Јел'  неко поменуо Нојеву барку? Јел' неко поменуо баксузлук?! Влада је већ кренула у извиђање, аутобусом. Боже, оооо, луди српски народе, хвалили су се јер су ушли у аутобус. Сматрају то великим успехом личним. А још се нису ни са празилуком раскрстили. Јеси ли ти то српски народе заслужио?! Јеси, јебем те глупог!!! Јеси!!! Сваку сузу и кап зноја: заслужио си!!! Требали су они да седну у прави аутобус, онај што вози обичне Србе свакога дана, без климе и прљав. Па да се њиме возе цео мандат, а не један дан. Е, то би била одговорна влада народа који је у кризи. Овако, већ од данас их чекају расхлађене лимузине и разголићене секретарице (или секретари) а у животу нису поштено зарадили нити један једини динар, већ само узимају од државе. Не од нас. Ми немамо државу.
Што рече Бора Стјепановић возећи се аутобусом у филму „Ко то тамо пева“: „Боже, 'оћемо ли стићи живи?!“.

среда, 16. јул 2014.

Serbia is not free - Serbia is for free, или: зелена трава дома мог



Serbia is not free - Serbia is for free
или: зелена трава дома мог
Ово је текст, чист плагијат.
К'о да се враћамо у деведесете. Само је малко горе. Сада само старији и исцрпљенији но пре. Истрошили смо све резерве, материјалне и здравствене. Јер тад, тад сам био млад. О живцима, да се народски изразим, нећу ни да зборим. Да могу пред вас да испружим руке да видите како се тресу. Ко Бори Тодоровићу својевремено. Као да се враћамо, мајку да немам. Стандард суновратно бележи слободан пад, падобрана ниоткуда. Људи се плаше својих сенки, новинари својих уредника, уредници својих ментора, ментори Главног одбора, Главни одбор Највећег међу најмањима. Ови што раду брину за пос'о. Они што не раде брину да се не запосле код неког од робовласника пошто су на државним местима сва места заузета по четири пута већ. Опозиција не постоји, па нема чега ни да се боји. Синдикати, сад кад су требали да ураде нешто, вештом руком попљувани због корумпираности за коју се знало и пре. Па сад, ови што не подржавају Власт они су покварени и примају огромне плате, а ови што подржавају Власт они су поштени и не примају огромне плате. Мало ко диже глас против власти зато што има мало кога коме се у Србији диже. Нема мушкога.
Ето, док ове редове почињем да пишем, то је око 25. јуна (завршавам данас јер ми то веће нестаде свеће, безбели), то чиним уз свећу, старински. Нема струје, због олује, (нема ни шибице, ни рибице). Чим се неко куче попиша на бандеру, да простите, нама нестаје струја. Све чешће ти кучићи пишају, добили и они људска права. Кад нестане струја: нема ни воде, (и ако вода оће да нас однесе), па се некако осећам прљаво, као некад давно што ми рече једна доцимерка у Студењаку после пијане ноћи кад ујутро схватисмо шта урадисмо (док сам чекао да се дигне и покупи ствари). Без обзира што не долазе струја и вода редовно, рачуни за њих стижу у минут тачно: онда опет немамо струју и воду јер нисмо платили на време. И, кад смогнемо и платимо, чистачи ни у два не односе ђубре, јогурт и млеко купујемо само за велике празнике, не крећемо на посао јер га немамо.
У продавницу идемо само кад морамо, кад баба и деца почну да протестују без млека и хлеба. Између куће и продавнице се озбиљно размишљамо дал' да утекнемо од куће, негде - било где, али немаш од кога да позајмиш паре и полудиш скроз, да купиш карту и седнеш у воз. Шта се узимало на кило, сад се узима на граме. Почеле су и цигаре да се крчме. Мали број има све више, велики број све мање, највећи број нема ништа. Па се тај највећи број осећа по мало бедно. Потрошачка корпа више није корпа, све може стати у кесицу бомбона, за те паре. Обећање је испуњено: нема више редова у продавницама!!!
У реду, не мирише на рат. То је зато што смо се предали и свима окренули дупе. Деведесетих смо макар мислили да се боримо за нешто, па је куд и камо бивало лакше. Неки су се борили за ово, други за оно. На починак кући лети, вештица на својој метли. Макар смо се борили за различите идеје. Ми смо једина земља на свету, макар по причи политичара, која спрема војску која неће да ратује, и у којој неке жене не прате војнике. Ваљда ће да преговара, шта ли? Ми смо земља која је сама уништила своју војску и пензионисала најбоље, ратом прекаљене официре. Кад данас говоре о пензијама и пензионерима зашто нико не помиње да су десетине хиљада људи из војске, полиције, правосуђа, итд, пензионисани у најбољем животном добу уз материјалну стимулацију Европске уније, како би се кобојаги Србија ослободила Милошевићевих кадрова.
Нема ни инфалације, рећи ће неко. Нема. Али шта сада може да нам пропадне инфлацијом? Шта? Штедња? Новац у сламарици? Некад смо макар могли да се закунемо у по коју марку. Комуналије смо плаћали динарима и јефтино. Сад марке можеш наћи само у пошти. Сад постоје само робне марке. И, наравно, Џеј.
Пустимо то. Врнимо се на час потрошачком контејнеру. Цене полако, али све више и више иду на горе, најављују свој пир али и пирову победу: ускоро више нико ништа неће куповати, па могу да дижу колико им воља. Ускоро неће морати да продају - него да бране. Ускоро неће бити ни за шанком делимично пијаних. Откуд пара за то?
Што мислим да се враћају деведесете. Па, појављују се наново неки давно заборављени ликови, али и нови, живописни баш као и они деведесетих. Па се некако осећам превареним. Враћамо се у деведесете са потпуно истим људима на челу колоне. Свет се дели на пионе, на пионе, и шампионе, а брод тоне. Главних можда нема, они тик иза њих су ту. Малтретирају ме исти људи који су ме малтретирали и деведесетих. Само сада на другачији начин, подједнако болан.
Све се чешће чује пуцњава на улицама, све више се помињу неки ликови из подземља. Па се плашимо бесних паса.Спорт је дотакао дно, као пред деведесете. Па немамо чиме да се забавимо. Нема ни хлеба, ни игара. Култура је у блату, вири јој само глава на коју се испишавају владаоци. Они који нису у блату, из културе, њима вири празилук. Па се осећамо глупо.
Индустрија је средњевековна, пољопривреда на нову лепенске цивилизације а закон о раду је робовласнички. Па се осетимо бескорисно. Једино зеленаши добро раде, а зелени нема ни на пијацама. Однеле поплаве. Враћамо се у деведесете али много исцрпљенији и задуженији. Све залихе одавно потрошене, ниоткуда нема нам помоћи. Летина нам је пропала, воће је убио град, стока се подавила. Већина ради само да врати дугове, остали који не раде: задужују се код родбине и кумова.
Једино политичари и државни чиновници добро живе. Ту је још и невладин сектор, разни саветници и стручњаци, аналитичари који постају власт, упослени у агенцијама и институтима, директори. И њихове лепе секретарице, лутке са насловних страна. Лепа нам Србија бре, погледајте секретарице и саветнице, погледајте јебемвеее у којима се возе наши државници. Све лепо. Баааш оооонооо лееепоооо!
Људи више немају ни за главу шећера а срески капетани скупи и ишту све више. Ту нема бога, нема правде. Криминалци страхују од других криминалаца. Власт се одлучује између једних и других. Власт је трећа страна у сукобу.
Вође раде за себе и неке друге, не разумеју народ и ако мисле да их народ воли. Срби ретко кад воле оне који су успешни и оне који су на власти. Срби се само претварају да их воле и чекају тренутак кад ће показати ту своју љубав у правом светлу. Власт не осећа и не разуме свој народ. Не схвата колико тешко људи живе и колико њих се креће по самој ивици. Власт мисли да је народ ту ради ње а не она ради народа. Зато народ све више призива некадашњу народну власт и све што је претходило њој. На сцени је класична грешка властодржаца, много пута већ виђена, и епилог увек буде исти.
Враћамо с у деведесете али више немамо фабрика из деведесетих, нити предузећа, нити синдикате које деле полутке и лук. За разлику од деведесетих када смо имали нешто своје, данас немамо ништа, јер је све туђе. Све што смо тада имали, продато је. Остали су људи избачени на улице, социјални случајеви који не могу радити ни пред вратима вецеа, незапослени који немају ни два динара за пишање и пензионери. Станове које смо добијали деведесетих за џабе, сада нам плене због неплаћених рачуна.
Враћамо се у девeдесете али данас, ма који од нас, старији смо за двеипо деценије и исто толико болеснији. А, Галеника је пропала, Хемофарм продат. Па немамо лекове.
За разлику од деведесетих данас млади не одлазе из Србије. Шта, и даље одлазе?! Извините онда. Авиону сломићу ти крила.
Враћамо се у деведесете да затворимо круг нашег пропадања (о чему би данас певао Милан Младеновић?!, за Чорбу знамо), увек у крајности, и кад одбијамо и кад прихватамо, и кад смо против и кад смо за. Оно што првих деведесетих једино нисмо погрешили сад исправљамо грешком. Сад грешимо то што једино нисмо погрешили. Једино!!! Да завршимо и пропаднемо ко људи кад већ нисмо људи.
Враћамо се у деведесете само што смо тада имали шта да бранимо а сад немамо шта да изгубимо. Све што је могло да се изгуби – изгубљено је. Сада се враћамо у деведесете да покажемо свету и себи лично да ми Срби никад не пропаднемо толико да не можемо пропасти још.
Не враћамо се у деведесете – враћају нас!!!

петак, 11. јул 2014.

„Милошевић је некад био за правду и Србију а Вучић је то исто данас“



Слушао сам их, пре неки дан, у тамо неком селу где сам се случајно затекао, док смо испред задруге пили љуту из "унучића" и ладили се пивом: величају Вучића. Исто онако како су некад величали Милошевића. Чак и сами то признају, веле: Милошевић је некад био за правду и Србију а Вучић је то исто данас. При том немају нити исказују ни један рационални разлоg за то. Нeмaју га лично за себе, није био мени потребан. Не знају због чега, не желе да се сете ко је и шта је био он. Или, можда баш због тог што знају ко је и шта је био?! Не!!! Они га једноставно воле и због те љубави имају поверења у њега. Чак сам чуо исте аргументе које су користили својевремено за Слобу и Тита: Добар је он али ови око њега не ваљају ништа.
Један каже: Ако он не среди ствари, пропашћемо. Кад га питам: које ствари? – он слеже раменима. Не зна, није му важно. Важно је да се нешто среди и да то Вучић среди. Хапси, то је важно. Кад поменем да ће дићи порезе, смањити плате, отпустити људе, дати Косово, одвести нас на силу у Европу, најзад, и да ће већина тих ухапшених бити пуштена и узети одштету од грађана Србије - они то не желе да прихвате ни под разно. Ма нема шансе он то да уради, управо супротно, кад похапси све које је планирао има сунце да нам сине“. И ако смањи плате, баш их брига - они су махом земљорадници. И ако отпусти неког – неће никога од њи'ових јер су гласали за њега. И ако подигне порезе – па имају по неког у фамилији ко ради, па мало овамо, мало тамо, скрпиће се. За Косово, да простите, већ их одавно боли стојко. Европа, то их он само паметно вара, да нам помогну. Елем, сматрају да су гласајући за њега цепљени против свих ружних ствари које се евентуално могу десити његовом владавином. Они о томе немају појма, а ако су и чули, сматрају да се то неће десити или се макар неће десити њима. Баш супротно: они су гласали за њега да би завршили неке послове, доста су други запошљавали децу и добијали повластице – сад је ред на њих!!! Економија за њих не постоји. Реформе, транзиција: ништа! Само хапшења!!! И, да се нешто заврши сад кад су гласали. Наравно што је ухапшени богатији и славнији њима је све слађе. Сматрају да је дошло њихових пет минута.
Један је отишао толико далеко, веровали или не, да је после подужег цуга из пивске флаше, рекао следеће: Ех, да му је Шешељ ту, све би лакше било, он би му помог'о. Ал' не пустају га зликовци“. Еј, није се уопште шалио!!! Једноставно, немају појма нити шта се десило, нити шта ће се десити. Они само знају да је он ухапсио Мишковића и још неколико бараба и ту се завршава њихово поимање Вучићеве политике. Добар део њих, они који су од јутра до мрака у њиви и са стоком, немају појма да се он са Шешељом раскантао (да је сад добар са Наташом Кандић), да није више за Велику Србију (френд је са Хрватима) и да је за Европску Унију (френд је са Меркеловом и Швабовима), да је за слободу медија (чак и оних плаћених из иностранства који служе за блаћење Срба, оно што је морао да их гаси то је чинио јер је био млад и непросвећен), да је за либералну економију а не за социјалну и националну правду (и ако нема нити једног радног дана у привреди и није зарадио нити динар плате у реалном сектору, како воли сад да прича, него већ 25 година прима плату од државе).
После треће туре: сви су од реда псовали Европу, Шиптаре, Хрвате и остале и клели се у најрођеније да ће на међи остати сваки онај ко проба да им узме динар пореза више но до сад, да не желе да плаћају ни то што је до сад, ни струју, ни претплату (веле он им је обећао за ово друго) и лобирали код мене да се пронађе веза за запослење деце, по могућству на државним јаслима јер код приватника ништа не ваља, мала плата а много се ради. А, у реформе неће због печених прасића и ракијских казана. Да ми је само да могу да им уђем у мозак и видим о чему су размишљали ономад кад су гласали. Наравно, била би то tabula rasa.
А: ја? Јесам ли им се противио, јесам ли покушао нешто да им објасним? Не!!! Наравно: не!!! Повлађивао сам им кетмански и подржавао их. Чему? Није то рационална политика, рационално размишљање, то је емоционални и нерационални доживаљај. Убеђивати заљубљеног у неоснованост његове љубави, залудан је посао. Тај те не чује и не види, а једино стигне да те омрзне. Лакше је овако, попијеш две-три ракије у миру са њима, па пут под ноге. Никада се они неће опаметити. Кад се угаси љубав према Вучићу, заволеће другога, или ће помрети у међувремену.
Зашто сам ћутао и повлађивао? Не можеш се користити фразом: јесам ли вам говорио  са пуном личном сатисфакцијом, кад свињарије о којима си их упозоравао утичу и на тебе лично. Прво, нико ти неће признати да си стварно то говорио. Друго, каква корист од тога што си говорио, што си знао: кад ниси могао?! Зато треба нешто мењати: ако можеш. Мање говорити а више радити. Само од кога почети а да те не ухвате?!

четвртак, 10. јул 2014.

Певанија једног српског вола (просечно поплављеног), у народу нареченог Игор Ђ., међ' стоком непознатог.....



©Igor M. Djuric
copyright by ©Igor M. Djuric

Певанија једног српског вола (просечно поплављеног), у народу нареченог Игор Ђ., међ' стоком непознатог.....
Зором се пробудим, па са собом роморим:
дал' да се мијем, ил' да се бијем?!
Пошто не умијем другог' да разбијем,
зарад истог мнијем сам себе да збријем.
Због скотова разни' џепови ми празни.
Немам ни да пијем, камол' да се мијем,
Захтев ми одбијен да рачун пребијем
на некол'ко рата, исто ми се вата.
Немам агрегата а касни ми плата
а без струје неће ни уз помоћ свеће.
Није антитеза већ је хипотека:
„бити или не бити“ исто ће се збити.
Мораш прво подмирити, па се после бити,
мораш прво платити, па се онда млатити,
на конопцу клатити ил' са моста скакати,
по вољи ти послен, кад си незапослен.
Никако да дође, да ме мука прође.
Око ситних сати – туга се поврати,
па лошије спијем и још грђе снијем.
Ујутро се мијем – уместо да бијем. Себе.
За воду се снађем, мало снаге нађем:
ко се мије не умије неког другог да убије,
ко се мије чистији је од скотова крмељиви',
ко се мије тај не смије бити гори од бештије.
Ко умује шта је боље: да се мије или друго,
тај је проп'о већ подуго.
И не вреди да убије, нек се мије, нек се смије,
самом себи и братији овејаних губитана.
Доћ'е вода једног дана, биће земља окупана.
Устаћемо једног јутра: дочекавши боље сутра.

Епилог:
Вода дође, дође вода, ал' не чиста већ прљава,
преплави нас на брзака, не бирајућ' много при том:
дал' мештана, ил' дошљака,
да ли Џамба, ил' Тарзана,
вода стиже, с' много страна,
с' реке, с' брда и са неба,
кад већ нема да се пије, не треба нам ни за 'леба.
Оде вода, однесе нам што остаде за камату,
не однесе зло са собом, оста'смо у горем блату,
поплављени, преварени, одувани, изгужвани.
Нит' мивени, нит' бивени! Само у ред доведени!