петак, 29. август 2014.

tenci, bre.....



Јебеш писање о политици кад не можеш њиме било шта променити на боље.
Јебеш, уопште, писање кад њиме не можеш утицати на свет који те окружује.
Јебеш неписање – зашто постојати?
Како рекох: какво јебено писаније. Кога брига за то. Савршено функционише та ствар: ви пишите шта хоћете а ми ћемо да радимо шта нам је воља. Брига људе. Мало се насмеју, неко каже: „Свака му част, ако им је рек'о“; други кажу: „Лупета глупости мајмун искомплексирани“; трећи туре коментар и лајк – и: то је то! На истом смо месту одакле смо кренули.
Изливаш свој бес и немоћ у перо, па су ти редови бесни и немоћни. Зајеби. Уместо да оштриш перо, боље би ти било да наоштриш глогов колац. Са неуништивим вампирима ми имамо посла.
*
Реплика из неког америчког филма коју изговара блаженопочивши Робин Вилијамс, један од ретких америчких глумаца који је личио на човека (јер како каже Емир Кустурица: Холивуд прави говна, али је најгоре од свега што се та говна некако трансформишу у читаву идеологију а то је већ опасно), те отуд није могао ни да издржи до краја, гласи у парафрази овако:
Мењајте политичаре често као пелене: због истог садржаја и истог разлога због чега се мењају пелене!
*
Са такве као што сам ја у Русији се говори да ће умрети поред плота.
*
Гладан и крвав је народ мој
А славна прошлост је лаж.
Милош Црњански, Спомен Принципу (1918)
*
Србофобија је била само рукавац русофобије у аглосаксонским државама.
Екмечић
*
На стотине пута сам пустио да ме преваре, чак и када ми је било више него очигледно и јасно да то чине. По некад ме је било срамота што сам прозрео преваранта, што сам га ухватио у превари, па сам скретао поглед и црвенео. Кад ми иде дужник у сусрет, ја пређем на другу страну улице, да се не сретнемо. И тада, и сада, мислио бих: нека га, нека ме вара, нек лаже, није ни њему лако чим мора то да ради и то му је довољна казна. И најчешће сам се варао у томе. Било их је брига а моје понашање и васпитање су те битанге тумачиле као моју слабост и страх. Нису имали никаквих дилема, нити гриже савести. Сматрали су да чине оно што треба и шта уопште није лоше.
*
На просторима бивше СФРЈ, а под утицајем идеолошких матрица, догађају се чудне ствари. Постоје државе које су настале, постоје и народи који су их створили, те вере којима припадају ти народи. Настале су и нове нације, те нови језици. Оно за шта су били потребни векови у историји нација и језика, на овим просторима настало је декретом. Црна Гора је ипак најспецифичнија. Тамо можете бирати које сте вере и нације, којим језиком говорите, а да све буде исто, па у једној породици може бити да су чланови њени различити народи, да припадају различитим црквама и говоре другим језицима. Родитељи могу да буду једно а деца друго, и, мешано. Један брат може да буде Црногорац, припадник њихове цркве, који говори црногорским језиком, а други, да буде Србин, који говори српским јзиком и припада Српској православној цркви. Оба да буду од истог оца и исте мајке, да буду једнојајчани близанци. Чудо је Црна Гора!

четвртак, 28. август 2014.

posle p...e, posla vina, najslađa je domovina



Не вреди!!! Ако га не кажеш како треба: ко да га ниси рек'о. Дакле, ствари стоје овако: после пичке, после вина, најслађа је домовина. Или би требало тако да стоје: ако стоји! Кад не стоји: најебава околина (народ). Наиме, дискутабилна је треће набројена сласт. За прве две се побринуло. За трећу канда није остало снаге и воље. То и кад је импотентно, што је да кажемо чест случај, јер се у хедонизму владања брзо истроши и све му је доступно, домовину овек стави на последње место. Чак и у оваквом поретку ствари, који је природан и људски, домовина је одлично рангирана. Кад човек намири своје анималне инстикте може да поведе рачуна и о свом станишту. Ето, чак ни љубав није ту негде. Али, на жалост, није тако. Нова парола би, у ствари требало да гласи: после шупка и кредита, најслађа је ЕУ кита!!!
*
Интелигенција нам не служи за сопствену употребу већ за друге, зато се не опрашта кад је неко глуп“.
Габор Васари, Монпти
*
Када упаднеш у замку покушаја да преправљаш и исправљаш туђе мишљење о теби (себи), закорачио си на каменит друм који те свакако неће одвести на добро место. Бавићеш се безнадежним и беспотребним сизифовским послом од којега никада нећеш добити позитивних резултата. Другим речима, постизаћеш контраефекат: што се више будеш трудио да укажеш како заправо ти ниси такав каквим те други (они) доживљавају и схватају то ће они бити уверенији да су у праву. Једино је безнадежније трудити се да будеш вољен од свих, или од некога ко те не воли. Треба бити срећан када те воли сасвим мали број људи, жена и осталих, јер, што те мање њих воли то си мања будала, и: супротно.
*
Србин Федор Драгојлов био је генерал НДХ а генерал Јован Дивјак генерал бошњачке армије. Мислим, обојица чак и начелници штабова. Пре њих беше познат и Светозар Боројевић вон Бојна, који бејаше командант армије прозван Лав са Соче. Једино потурица, не сећам се имена, можда су га звали Хамза, у Муратовој војци не беше начелник штаба. Ако ћемо право, Мурат и није имао штаб, имао је Диван.
*
Константин Паустовски у књизи Повест о животу, на страни 176, пише: Али све посете високих особа нису пролазиле тако глатко. Бивало је и непријатности. Таква једна непријатност десила се са краљем Србије, Петром Карађорђевићем. Знали смо да је ступио на престо после дворског преврата и да је повлађивао Аустрији у поробљавању Балканских народа. Недељу дана пре његовог доласка Платон Фјодорович нас је почео учити српској химни „Боже правде“... Још нам је било наређено да поздрављајући не вичемо „ура“ него „живео“... Онизак краљ, грбава носа, седих бркова, у плавом шињелу са добрим украсима брзо, подскакујући, уђе у предворје... Ми смо се у свему договорили унапред. Чим је краљ ступио у пролаз између плавих гимназијских мундира, грмнули смо сложно и у један глас „Жуљо!!!“ (мангупарија). То је личило на живели... Ништа не подозревајући, краљ је лагано ишао звецкајући мамузама, климао нам главом и осмехивао се... Кад се краљ враћао, сложно смо узвикнули „Держи јево!!!“ (држи га). То је опет личило на „живео“.... А кад је поред нас пролазио седобради председник владе Пашић, који је сматран либералом, први пут смо повикали јасно и правилно „Живео Пашић!
Матрица која је коришћена у тадашњим левим круговима, а која је духовна потпора каснијих ставова Коминтерне, титоиста и данашњих невладиних организација. И ако ништа није истина, а никога то није посебно ни интересовало, важно је заузети анти-српски став по сваком питању, јер су Срби као највећи словенски народ на Балкану реметилачки фактор у остваривању хегемонистичких идеја на Балкану, а као православци пријатељи православне Русије. Нити је краљ Петар повлађивао Аустрији, напротив, то је била политика збаченог и убијеног Александра Обреновића, а још више његовог оца Милана, нити је он учествовао у поробљавању балканских народа, напротив опет, борио се против Аустрије, и у Балканским ратовима (индиректно), и, у Првом светском рату, управо за супротне циљеве. Понајмање је Никола Пашић либерал.

уторак, 26. август 2014.

p..ke...



Уметници у Србији су углавном пичке. Зато нам је уметност лоша, опозиција не постоји а власт је грозна. Зашто? Пичке од људи немају храбрости, па не смеју да загазе у праву уметност која би подразумевала да се уметничко и животно поклапају, да уметник мора живети као што ствара. Затим, чим су пичке које немају храбости онда не смеју ни да нагазе и нагузе власт, ма каква она била, поготову лошу власт, какве су биле све од кад излазимо на изборе, и дуже. Кад си пичка онда ниси мушко. Кад ниси мушко онда ниси човек. Кад ниси човек не можеш бити уметник. Кад ниси уметник онда нема уметности. Осим уметности подилажења.
*
Видео сам пре неки дан оглас окачен на бандеру: Откупљујемо златне зубе!!! Дискреција загарантована!!! Дотле смо дакле дошли. Људи су почели да ваде златне зубе и продају их. По некој логици постојале би две варијанте за то: пошто су их стављали углавном сада старији људи некад, данас тога више нема, онда потомци ваде зубе очевима и мајкама, или, пак, кад им умру баба или деда, прво им се изваде зубе па после их сахрањују. Ја иначе не видим неки трећи начин да се дође до тих зуба. Или, можда, пензионери кад крену на пијацу оду прво до ових што откупљују па прво продају зуб а тек онда на пијац. Последњи пут се нешто слично дешавало у конц-логорима.
Да би ме стварност тотално докусурила потрудио се догађај на пијаци, коме сам присуствовао. Овај дуван што се шверцује, (бог им помогао, нек прехране породице), сад се више не продаје на килограм или граме. Не!!! Продавци увијају сами, па продају на комад цигарете. Пришао је човек и купио три цигарете па их је ко неко благо (ко да су му златни зуби) нежно савио и ставио у џеп те кренуо пут куће поприлично задовољан. Тај је градио фабрике и станове које ове битанге данас откупљују и изигравају газде, тај је зарадио пензију својим радом, исту ону коју ће му наречене битанге умањити да би напунили џепове богаташима код којих нас задужују.
*
Изгледа да са годинама постајем мудрији јер све чешће чујем из својих уста реченицу: „Не знам“. И немам више мишљење о свему, чак ни илузије да ја све најбоље знам. Све више сумњам да разумем пуно ствари, видим да све има неку дубину и ширину које нисам у стању да досегнем, трудим се да не тумачим ствари по првом утиску и онако како наизглед изгледају. Све се више трудим да слушам друге, све мање желим да будем чувен. Старији сам али сам мудрији јер све више схватам како је мудрост релативна ствар и како зависи од много ситница и крупница, то, је ли нешто мудро или није. Мудрост је најчешће непримењива у пракси. Мудрост је знати када треба прећутати мудрост, када је треба заштити од огољености свакодневнице а када је треба положити на пиједестал узвишености.
*
Пошто му је у школи надимак био Миш, Нушић вели: „На основу тога што та животињица малог раста грицка мрвице са туђег стола, судбина ми је одредила да будем – српски књижевник“.
*
Прво су Римљани бацали хришћане лавовима а онда су хришћани спаљивали невернике по трговима. Између тога се догодио Милански едикт који се претходних месеци славио и обележавамо.
*
Ајкуна је служила у кући где је одрастао Андрић. Након тога, повремено би се видела са све славнијим писцем. Она је у међувремену живела све бедније и сиромашније али се Андрић није претрзао да јој помогне и ако је већ имао много новца. Када је Андрићу Коста Димитријевић пренео Ајкунине поздраве из Вишеграда и њену поруку да народ тешко живи а да се функционери богате, Димитријевић вели да је нобеловац скочио ко попарен, да више није хтео да чује ни реч о томе, говорећи: „Никако не разумем Ајкуну шта ми приреди? Она зна да сам ја под старост постао члан партије, нисам се тамо ни препоручивао ни гурао, али кад су ме кандидовали, није било друге па сам морао пазити да се не дешавају оваква изненађења. Зар вам није познато да сам ја данас на функцији члана Савета федерације?“.