уторак, 30. септембар 2014.

halteri i ostale stvari....



Ој Требиње, Требиње, кад ме видиш: јеби ме!!!
*
Какви су, ко да их је поплава избацила – вода их однела. Да су макар бујица, да протутње и оду?!  Јок, море!!! То је талог који ће морати лопатама да се струже, дуго затим. Међутим, и кад састружеш, испод нема ништа – све је уништено осим голе земље. И та земља би била довољна за почетак.
Какви су, ко да их је крава жвакала. И, испљунула. Али се од те детелине и надула. Какви су, ко да их је Хитлер све редом правио. А за такве смо говорили, некад давно, кад кренемо на пишање: „Одо да пустим сузу за Хитлера“. Сви личе ко јаје: јајету. Све мућак до мућка. Видели да су се коњи некад поткивали па и они сад дигли ноге. Али, кад принцеза хоће да их пољуби не постану они принчеви већ се принцеза преметне у жабу. Или, силују принцезу од позади тако да не стигне да их пољуби.
Њихова животна филозофија и политичка доктрина, њихов план и  програм за опоравак земље, садржан је у следећим начелима:
- државни лапот који ће спровести Хрон (Сатурн), пошто прождре децу а пре него постане управник Јелисејских поља (гробља);
- тактика: жаба дави змију;
- тактика: уби коња - па иди пешке.
То и следи народу који је бирао по систему: Бирала Бирка ћоравога Мирка.
Ко преживи, кад одложи лопату са којом је стругао и држалицу са којом је тукао, нека каже: Како смо се јебали – добро смо се удали... и нек истули електрику....
*
„За уметничку слободу је потребно витештво духа. Сви да вам кажу да сте будала, не треба да се поколебате него да наставите својим путем“.
Александар Поповић, драмски писац
*
Видите, ја сам човек идеалиста. Кад већ није пронађен лек против рака и осталих тешких болести које убијају људе – за мене је највећи и најлепши изум човечанства: халтер који држи свилене чарапе на женским ногама. За мене је најнеиспитанији део наше планете онај део голе коже од чарапа до гаћица. За мене је шав на чарапама најбољи аутопут на свету, онај који води на најлепша места. Какви авиони и камиони, рачунари и терминали, то ме, бре, не интересује! Шта ћу? Така ми жица.
*
„...опет ћемо за сваку ружну реч о Србији добити повишицу...“.
Милорад Павић
*
Природа је вука да коље овцу. Природа је натерала и ону чувену шкорпију из приче да уједе жабу на пола реке те да обе умру. Природа је мушкога да хоће женско. Болесно је да одрастао човек жели дете. Тако исто није од природе да мушко хоће да буде женско. Кад женско пожели жену то само значи да није срела право мушко да ту жену подели са њиме.
Шопенхауер је, сходно времену у којем је живео, написао да „кад су закони дали женама права једнака са правима мушкараца, требало је да им даду и мушки ум“. Надовезала се аналогија сама од себе: кад су већ закони дали права хомосексуалцима да буду исто што и нормални а онда нека им ти исти закони дадну и вагине. Макар оним пасивним.
*
„Предувјет који сам себи поставио јесте овај: не исплати се страдати непознат и због чланчића (петиције и сл.). Узалудне жртве у тишини нису мој идеал! Писац мора одјекнути при паду или је промашио свој позив“.
Игор Мандић , „Себи под кожу“
*
Долази време када треба више мудрости него знања, више мирноће него вредноће, више стрпљења него успеха.
Долази то време: мени.
Осећам да морам да ућутим – док се не питам; да се повучем – док ме не позову; да пропустим и ако ми се хоће.
Дошло време кад више волим да дам него да узмем. Кад више волим да пружим него да прихватим. Дошло време када ми ништа не треба а и оно што ми је потребно није више неопходно. Пробао сам разне укусе, не жудим више ни за чим. Желим само да све буде исто, да задржим мира и тишине, благог стања а не благостања.
*
„Мој живот је саткан од финеса, не од прецизних одговора“.
Момо Капор
*
Својевремно, седамдесетих година, сматрали смо за највећи облик дисиденства и отпора властима две ствари: да запевамо песму „Ој војводо Синђелићу“ и да дочекамо Српску нову годину.

Srbija je...



„Немогуће је обљубити све жене света, али треба покушати“.
*
Србија је... хм .... Србија је: Србија. Боље а тачније дефиниције немам за земљу у којој храна поскупљује а наркотици појефтињују. Шта рећи за земљу у којој ар најплодније оранице кошта мање од флаше мало бољег вискија? Како назвати земљу у којој те из гована вади онај исти који те је у говна гурнуо? Никако, до: Србија!!!
Србија...хм.. јединствена земља на свету. Једина која се добровољно одриче своје територије и моли окупатора да окупира и остатак. Не би Србија била прва држава која је изгубила део територије. Не!!! То се догађало и догађа се. Али ће бити прва и једина која се исте добровољно одриче.
Србија је земља неуспели експеримент: исти људи који су се залагали за Велику Србију сада стварају Београдски пашалук. Бујрум. Србија је земља у којој министри који носе мајице са ликом Че Геваре заговарају екстремну либералну економију кроз законе и подворништво послодавцима.
Србија је земља у којој се ђубре баца по рекама а рециклирају се само политичари и идеје. Србија је земља у којој најтежи болесници чекају на зрачење месецима а која је управо потрошила милионе да би се одржао педер-бал.
Србија је земља мазохиста који на изборима бирају садисте. Кад их изаберу, онда вичу: „Удрите нас!“, а ови одговарају: „Нећемо“. Тако су сви задовољни: мазохисти-народ пате због неиспуњене жеље и тако уживају а садисти-власт уживају јер неиспуњавањем жеља овим првима гледају их како пате.
Србија је земља где полиција крвнички туче брата најмоћнијег човека у држави. Чему да се онда нада обичан народ? Србија је земља неправде и то се не сме заборавити када правда једнога дана стигне.
*
„Срби се уче на својим грешкама а Енглези на Кембриџу“.
Брана Црнчевић
*
Паметна а лепа жена се мора трудити да изгледа како је глупа - уколико не жели да најбоље године свога живота проведе сама. Јер, лепота јој се може опростити и увек ће се наћи неко ко се исте неће уплашити. Лепоте и памети, међутим, заједно: сви се клоне и плаше. Пре свега плаше!!!
*
„У љуто превратно време, најпре цветају крајности“.
Михиз
*
- Рекао сам му то за његово добро, ма како болно било!
- Немој!!! Прећути то за његово добро.
- Боље је да зна!
- Боље је да не сазна од тебе. Зна он сам најбоље.
- Ма ја бих да га посаветујем, да му помогнем.
- Немој саветом да га помажеш, ако хоћеш стварно да му помогнеш дај му паре.
*
„Уска је наша средина: не може да ти заборави што си крао крушке кад си био мали. Он писац?! Тако се каже. Зар он?! Ма тај је крао крушке“.
Влада Булатовић Виб
*
Деца су све неваспитанија, елоквентнија и глупља. Скоро да не можеш више наићи на дете које ће ти бити симпатично због своје природности и дечије наивности. Не, све су то сада стар-мали, што смо некада говорили само за ретку децу. Све су то неки стар-мали који гледају како ће да те зајебу, да простите. У реду, такви су им и родитељи, али некад си ипак могао да сретнеш мирно, вапитано и понављам: наивно дете. Дете које верује у бајке, у добро, у лепо. Данас већ то није могуће. За трен ока, дете те прочита, зна са киме има посла и тако се понаша. Гледа само неку ћар да извуче од тебе.
*
„За стварање је основа таленат, јаја до кољена и очи соколове“.
Миодраг Булатовић
*
Све почне наивно и замаскирано. Тако је са људима најлакше: кратко живе и још краће памте. Некада си могао да кажеш шта мислиш. Па како то Бог да. Уколико си у већини: добро је. Супротно: најебеш. А онда је почела „политичка коректност“. Као, сви имају иста права и нека права, у ствари, нико нема никаквих права. Све је само привид. Прво су наметнули да не смеш помињати боју коже, па веру, па нацију. Дође ти црни Арапин, муслиман, у кућу и проси ти ћерку. Раније би добио шта га следује, сад мораш да ћутиш и да пазиш да ти и жену не нагузи, јер ће се у супротном твом понашању на тебе сјатити све невладине и владине организације овога света јер си се дрзнуо да браниш обрезаном да ти кара фамилију.
Ускоро нећеш смети да се буниш кад ти у Чачак дође из Милановца у просидбу. Таки ће закон да бидне. Не можеш поменути, нити питати зета „оклен је?“, „шта има?“, „шта тражи?“. Не смеш га питати ни из које је улице. Оно што је почело наивно завршило се тиме да је политички некоректно и забрањено питати га: „Је ли мушко уопште?“.

понедељак, 29. септембар 2014.

sve za slavu - a slava za p...u



„Смешна је вера онога који верује у оно у што верује само зато што нема храбрости да у то не верује“.
Монтењ
*
Јуче је, веле, био историјски дан за Србију. Ја се данас ни мало не осећам историјски. Шта више! Замислите само да наши преци могу на кратко да васкрсну и да нас приупитају: „због чега је јуче био историјски дан?“, а ви морате да им одговорите:
- Драги наврдеда, јуче су дајгузи шетали Београдом – уз то по мало срамећи се због овог „навр'“.
Стан ми је удаљен неких две стотине метара ваздушне линије од цркве и спомен костурнице где су заједно сахрањени српски и аустро-угарски војници погинули у Колубарској бици. Већ чујем чегртање од њиховог окретања у гробу. Верујте, окрећу се и једни и други.
Признајте да је лицемерно изјављивати како је геј парада важна за Србију у тренутку кад је људима у Србији смањен оброк, грејање и све остало. То ме подсећа, по мало и без жеље да вређам било чије успомене, на приредбе које су организовале управе концетрационих логора. Као: културни живот и право на забаву, а ујутро пут купаоница и крематоријума. Каква људска права деловима једне нације која нагрће на контејнере?! Као она сцена из филма „Живот је леп“, Бенињијев, кад Немац игра питалице са предратним пријатељем несвесан новонастале ситуације, да је овај у логору и бори се живот свога детета. Тако и ови: потпуно несвесни ситуације замајавају нас глупостима.
Опет код нас Срба брат ударио на брата. Па, мислим, кад погледаш, премијер је наредио да жандармерија изађе на улице Београда.
То што си геј не значи да ниси педер!
Ја сам за то да се суочимо са проблемом људских права геј-ева. Никако нисам за то да се томе  (тима) окрећу леђа. Ни у војсци се нисам сагињао за сапун.
То што Србин не може да се прошета Приштином за ЕУ није уопште важно колико им је битно да педер може то да уради по Београду.
Шта је са осталим људским правима у Србији: правом на рад, школовање, здравствену заштиту, достојанствен живот??? Шта је са тим правима у Србији???
Знате ствари нису једноставне, једни хоће да се бију, други хоће да се јебу, а већина гледа како да изгура до првог у месецу.
*
„Јунак на мегдану, речит на дивану“.
*
Сад мало излива скромности.
Разлика између популарне књижевности и онога што ја пишем је иста као разлика између „нашег шлагера сезоне“ и концерта AC/DC. Моја књижевност је соло деоница Ричија Блекмора кад је ономад свирао „Дете у времену“ у Токију, док је остало што пишу моји савременици на нивоу песама „Криво је море“ и „Погледај у моје очи“, а моја поезија пуна псовки је лирскија од свих сладуњавих шлагова из ружичастих збирки и слична је гласу Јана (Ијана) Гилана из горе поменуте песме док ово друго личи на распон гласа Фране Ласића док пева песму "Загрљени"..
Наравно, само мали део конкуренције заслужује ово упоређење. Остало је чисти турбо фолк. Да је макар „српска двојка“, па с' триста ђавола. Зато ми слабо иде са продајом књига: истичем тешку мисао изговарајући беобразне речи у психолошком миљеу - а немам сисе и дупета. Оно, дупета имам, боже ми прости, да не чују ови од јуче.
*
„У извештајима које је подносио Бечу 29. и 30. јуна 1914., генерал Поћорек вели да су ''у Сарајеву српске радње потпуно разорене и да је међу пљачкашким елементима било чак и дама из бољих сарајевских слојева''“.
Михаило Милошевић, Јевреји за слободу Србије 1012-18
*
Да је Шкотска којим случајем Србија: већ би била независна. То је због тога јер је у Србији обичај да се гласа за једно а добије се друго. Тако би српска влада неки дан пошто би се грађани изјаснили за останак у унији прогласила независност. И: супротно.
*
„Зета је посљедња од српских покрајина пала под Турке 1499. Послије пада под Турцима њено досадашње име и њен значај постепено се губе. Име Зета замјењује се именом Црна Гора, и то само за онај простор између Скадарског језера, зетске и бјелопавлића равнице, Паштровића и Херцеговине. Простор све самих каменитих брда и урвина, где је такорећ био немогућ људски живот. У тим и таквим гудурама узмакоше послије пропасти Зете и настанише се „заточеници мријет навикнути“. Најраснији Срби.
Ова безводна и каменита црна брда добила су доцније назив Црна Гора, а њени становници прозвани су по њој Црногорци“.
Јован Ћетковић, Ујединитељи Црне Горе и Србије
*
Треба да знате!
У невољи сте оног тренутка кад сте принуђени да изговорите реченицу: „Није оно како изгледа!“.
Далеко сте од дијалога ако кажете: „Ја сам рекао своје!“.
На лошем сте путу ако мислите да „су сви против вас“.
У грдном сте проблему уколико сматрате „да је другима боље а једино вама иде килаво“.
Ипак, ћутањем се највише киксне и то оног тренутка кад саговорника који вам нешто говори уместо да гледате у очи а ви гледате преко његовог рамена.
А, опет, заиста, ништа није онако како изглед. За болеснога је здрав: богат. Кад се пробуди у лепо пролећно сунчано јутро болесник схвати колико су здрави људи богати само зато што могу да уживају у таквом јутру али и колико су глупи зато што то не чине. Пун куфер евара богатство је у нас, у пустињи је богат онај који има чесму из које стално тече вода. Кад се нађеш у пустињи са пуним куфером евара сиромах си и будући мртвац са скупим тоалет папиром. У сибирским врлетима не можеш се одбранити од медведа, нити упецати рибу, са пуним куфером евара али можеш њима потпалити ватру – уколико си богат у Сибиру па имаш шибицу. Онај коме се не диже сматра богатог онога коме 'оће и даће сво своје материјално богатство да и он измогадне. Онај коме се без поблема „то“ – нема ништа, ни са киме. Љубоморно гледа мултимилијардер из свог златом опточеног болесничког апартмана где му се броје последњи дани како доле на улици бескућник здрав као дрен пребира по канти за смеће.
Ништа није како изгледа да јесте али то људи обично схвате кад је касно. Заљубљен не схвата како то да га нико не схвата. Не разуме како га нико не воли, поготову ОНА. Непојмљиво му је да други не деле његову срећу. Увек је туђи тањир пунији, увек је неко други срећнији. Туђе жене су лепше, туђа деца боља, туђи родитељи богатији, туђа говна мање смрде. И ако је све супротно, ако све супротно појмиш – опет си у проблему!
Или глорификујемо, или омаловажавамо ствари око себе – то је суштина наше не-среће. Наиме, није исто кад си не-срећан и кад си несрећан. Између та два појма стоји супстанца наше среће али смо ми некако увек на једном или другом крају захваљујући нашој не-мудрости. И није све увек како изгледа.
*
„Детињство нам је једина отаџбина“.
„Све за славу, а славу за пичку“.
Момчило Селић, „Изгон“