петак, 28. новембар 2014.

kuresanje....



Данас у 10 часова ступио је нови закон о фејсбуку чији први члан гласи: УСТАНИТЕ ОД СТОЛА И ИДИТЕ У ПРИРОДУ ИЛИ КАФАНУ, ОБИЂИТЕ РОЂАКЕ ИЛИ ПРИЈАТЕЉЕ, ЋЕ НАЧИСТО ДА ОЋОРАВИТЕ, МАЈКЕ ВИ ГА НАБИЈЕМ БЛЕСАВЕ!!!
*
Џаба се ја овде куресам да подвучем проблеме са којима се сусрећемо (макар и уз помоћ слика голих жена) и да укажем на грешке власти (било које), да по некад будем сатиричан, по некад да напишем нешто о својим општим и уметничким размишљањима, итд. итд., кад је 80% објава које видим на фејсу типа „шта је Цуца (нека) изјавила о Шабану (неком)“.
Шабани смо сви ми и има да га Цуца-ламо. Боље и не заслужујемо.
*
''Град је врио у озбиљној свечаности, а и у нападима панике и побеснелог страха, кад би се рецимо пренела дивља гласина да је водовод отрован, или када би неко поверовао да је у гомили открио српског шпијуна''.
Томас Ман, ''Доктор Фаустус'', стр. 460
*
Уживајте још мало, цирка месец дана, у илузији да ће нам 2016-те бити боље. Одмах после нове године премијер ће почети да говори да ће нам бити боље 2017-те.
ПС
Респект (што би рек'о Али Џи) за начин на који се најебао мајке овима из Европског парламента.
*
У Подгорици (Титограду) постављен је билборд са поруком „Боље банана у руци него руска чизма за вратом“. Изнад поруке је знак НАТО-а. Боље, боље је банана.... Али, шта ћемо са људима тамо? Мислим, има тамо и људи осим мајмуна...А, што се тиче чизме: руска, НАТО, јебем ли га, није ли свеједно?!
*
''Истинитост страсти и веродостојност осећања у датим околностима - ето шта тражи наш разум од драмског писца''.
Пушкин
*
Ја сам српски писац (какав-такав) рођен у Метохији, срез Источки. Или, писац који пише српским језиком (на српском језику). Сад, хоћу ли једнога дана постати лазаревачки (или не дај боже београдски) писац: то не зависи од мене. Ја сам одабрао Лазаревац, није он мене. Дошао сам у једном, по мене и целу нацију, тешком тренутку 1999-е године. Али ја нисам од оних који је дошао у један град да би нешто узео од њега. Ја сам од оних који даје средини у којој борави. Ја сам могао да бирам где ћу купити стан. А купио сам га овде. Нисам га добио - купио сам га. Свом месту боравишта поклонио сам и десетак књига (више него што су имали све заједно до мог доласка, мислим на праве књиге, наравно). Хоћу ли постати лазаревачки писац зависи од Лазаревца. Хоћу ли бити цењени Метохијски Лазаревчанин зависи од тога колико овдашњи људи могу да препознају нешто добро што се управо догађа њиховом (и мом) граду - значи никад!!! Ја се нећу натурати. Нећу се ни бунити. Ипак, томе треба прићи са опрезом. Ја нисам поуздан партнер. А није чини се ни Лазаревац. Мени се по некад догоди да ми Лазаревац у исто време постане широк онда када ми је Њујорк тесан. И супротно. Тако да ни прихватање једни других само по себи неће значити ништа. А неизвесно је и то хоће ли ко бити на добити или штети од тога.
*
''Подсвесно стваралаштво природе кроз свесну психотехнику глумца''. (Подсвесно кроз свесно, рефлексно кроз вољно).
 Константин Сергејевич Станиславски -''Систем''
*
Ја сам видео 1999-те човека, војника, Србина, како на носилима сав израњаван, одсечене ноге: пева!!! Тешка је то додуше песма, глас је нехармонично храпав, више личи на крик звери но на људско појање. Док носила у рукама болничара заједно са песмом ношеног замичу према бригадној амбуланти, питам: ''Забога, што ли пева?!''. И одмах добијам одоговор: „Авио бомба погодила његов бункер, сви мртви и искасапљени, нема шта да се скупи а једино он неким чудом преживео. Зато пева“.
*
ИЗ РУКОПИСА:
Мића Поповић је негде написао да човек и нехотице, ако је и најискренији, кад прође извесно време, почне да измишља своју сопствену биографију. Бирс је рекао да су успомене онај део нашег живота који можемо да испричамо не црвенећи. У добу кад моја перо шкрипи о хартију, остављајући траг о овоме, човек више не црвени. Љермонтов сматра да је биографија сваког човека, чак и најситније душе, подједнако занимљива и корисна као и историја целог народа. Пекић је, пак, о мемоарима рекао следеће (написао): „Тим путем се не добија пуна истина о нама, али, срећом, ни потпуна лаж. Изолује се, у ствари, једна од наших верзија – она која нам највише одговара, разуме се. Као да смо скрпљени од многобројних, мање-више, различитих личности, па смо због јасноће и прегледности изабрали да исповедимо једну од њих, најбољу, разуме се“. Не, нећу исповедити најбољу, ни најлажнију, ни најистинитију, верзију својих сећања. Исповедићу једину коју имам, притом, можда негде сећање превари, ипак, мислим да се то може догодити само у детаљу, никако у суштини. Један Шпанац је написао да су дела за нама - наша биографија! Бојим се да би онда моја биографија очитавала на празном листу хартије. А, нећу је писати ни као Салман Ружди: у трећем лицу. То је и за писца претерано самољубиво. Ово и није биографија, ово је роман о човеку којег познајем. Гинтер Грас је у својој аутобиографској прози написао како су га у животу мориле три глади: за храном, за сексом, и за уметношћу. На крају овог пасуса желим да цитирам Зорана Ратковића, из његове аутобиографске књиге Невидели дан: У овим мојим записима сигурно има ''покрадених'' мисли. Уверавам себе да су све то оригинална размишљања, али сумњам да је тако. Ако сам понешто и ''украо'' то није намерно. Наталожи се у човеку, током година, много тога прочитаног, одгледаног, наслушаног. Ни сам не може да разабере шта је његово, а шта туђе. Али, намере су поштене. За ''плагијате'' се извињавам и поред тога што мислим – некад није на одмет и неке ствари – поновити. Случајно или намерно – свеједно.


четвртак, 27. новембар 2014.

slačak....


''Нечисти духови постоје, несумњиво, али појмови о њима могу бити врло различни''.
Достојевски, ''Нечисте силе'' 2, 252 страна
*
Србија се сагињати неће!!! А, и, зашто би, кад је легла и дигла ноге?!
*
У Грчкој генерални штрајк због најаве нових мера штедње. А само пре неколико вечери премијер Србије је рекао: „Ето, и Грци су се бунили кад су им смањене плате и пензије, а данас се већ види да су изашли из кризе“. Види се нема шта.
ПС
Они су добили скоро 100 милијарди помоћи, опроштене су им камате и имају туризам, па се нису „извадили“ мерама штедње.
*
ДИЈАЛЕКТИКА
.....Револуција. Пролетери свих земаља – уједините се! Боље рат – него пакт! Боље роб – него гроб! Друже Тито љубичице бела. Ужичка република. Жито за фронт. Стрељање за суву шљиву. Труманова јаја. Урнини пакети. Доле кулаци! Национализација. Експропријација. Доле приватници и буржоазија! Колонизација. Расподела вишкова земље. Сакупљање пољопривредних вишкова. Реформе. Колхози. Задруге. Принудни откуп. Ударници. Норме. Пребачај. Напред у нове радне победе! Реформе. Живела Прва петолетка! Индустријализација. Електрификација. Самоуправљање. Реформе. Фабрике радницима. Њиве сељацима. Поштена интелигенција. Студенти – радници! Црвени уневерзитет Карл Маркс. Гастарбајтери. Топли оброк. Регрес. Тринаеста плата. Мензе. Синдикалне полутке. Синдикална летовања. Реформе. Штедња. Стабилизација. Реформе. Имаш кућу – врати стан. Нема кафе и детерџента. Нема бензина. Бонови за гориво. Пар – непар. Девизе. Реформе. Кредити које поједе инфлација. Реформски курс. Менице без покрића. Пропала предузећа. Црвена буржоазија. Зајам за препород Србије.  Стара девизна штедња. Језда. Дафина. Инфлација. Девалвација. Реформе. Транзиција. Приватизација. Саветници. Сарадници. Тајкуни. Камиони. Авиони. Реформе. Експерти. Либерална економија. Реформе. Мере владе. ММФ. Светска банка. Рационализација радних места. Европеизација. Реформе. Денационализација. Рецесија. Отварање поглавља. Кредити. Кредити за рефинансирање. Камате. Судски извршитељи. Швајцарци. Еурибор. Реформе. Финансијска консолидација. Порези. Акцизе. Таксе. Реформе. Реконструкције. Страна инвестиција. Реорганизација. Уштеде. Отпуштања. Реформе. Смањење плата и пензија. Реформе – проформе. Реституција. Проституција....Револуција.....
*
''Русија је игра природе, не разума''.
Достојевски, ''Нечисте силе'', 2, 20 страна
*
Таман сам се јуче "пувао" како овај блог бележи рекордне посете и у истом дану посета драстично паде. Не ваља се пувати и дувати. Само радити оно што мислиш да треба и ћутати (осим ако ти је посао да причаш).
*
''Воли уметност у себи, а не себе у уметности''.
Станиславски
*
Уместо неемотивне и хладне речи: СВРШИТИ, у мом крају се користила много топлија и лирски разигранија реч: СЛАЧАК. Па тако, уместо: ''свршио сам'' (као да си радио неки тежак посао, косио или копао), ви девојци или жени кажете: ''дош'о ми слачак'' (било је нешто лепо и слатко).
*
Многи , када се нађу на сахрани, гледају на родбину покојника или покојнице (дакле на супруге, мужеве, децу, родитеље) са неком врстом прекора, индиректно их оптужујући да нису дали све од себе да покојника спасу или да му олакшају живот. Увек постоје она оговарања међу људима ''да је могло боље'' и ''да га нису гледали како треба'', најзад и оно чувено ''џаба сад плачу кад га нису пазили за живота''. Срећом све то кратко траје, најдаље до ручка, када нас ти исти које смо прекоравали и оговарали нуткају храном и пићем а ми се саосећајно смешкамо према њима нудећи им сасвим другу причу: ''немојте да вам је жао, ви сте урадили све што је било до вас па чак и више него је требало, али Божја воља...''.
*
ИЗ РУКОПИСА:
Зато, поштована господо Фројд, Адлер и Јунг, ево реших да Вам напишем неколико речи! Шпански писац Франциско Ајала је своју мемоарску прозу насловио именом: Сећања и заборави. И, био је потпуно у праву. Много више заборава не уђе у такве књиге него што сећања буде описано. Ипак, мислим да нема ничег поштенијег од аутобиографије. У њој човек говори о човеку којега је за живота најбоље познавао. Кроз аутобиографију ми говоримо о томе ко смо и исказујемо оно што смо желели да будемо. Аутобиографија је то између: од тога ко смо до тога шта смо желели да будемо. То је оно најважније у људском бићу. У аутобиографији има изравнатих и отписаних рачуна, има измирених и неисплаћених дугова, има оствареног од планираног и неоставареног од сањаног, има успетог од случајности и неуспетог од плана. Нигде човек није јаснији него у аутобиографији чак и кад лаже у њој. Из измишљених аутобиографија више сазнамо о човеку, који стоји иза ње, него из чисте фактографије. Јер, човек кроз лаж говори највеће истине о себи. Мада, у атобиографији то и нису лажи: то су неостварени снови.
Треба из себе исцедити сећање на нешто велико и важно из живота. Дође време када је све „велико“, када више нема малих и небитних догађаја и успомена. Дође животно доба када би чак повратили и ружно, и гладно, и понижено, само да опет буду оне године кад смо млади и када у своме незнању ишчекујемо да нам се деси нешто грандиозно и значајно – па, да самим тим и почнемо да живимо прави живот.
Деси се само старост – и то: како коме.
После четрдесете: садашњост и будућност су само остаци прежвакане прошлости!!!
У Бертолучијевом филму, стари земљопоседник којега глуми Берт Ланкастер, каже отприлике следеће: није страшна ни болест, ни рат, ни никакво друго зло, већ вели он: Проклет је онај коме се више не диже! Млеко и говна. Нема сврхе. Неће очврснути. Кад не поможе ни младо девојче, које му одговара да нико не може мусти бика, узе човек конопче те се обеси. Сваки покушај понирања у своју (властиту) прошлост сведе се на причу о женама. Сва људска (мушка) стремљења окренута су томе, док је мушкарац способан и репродуктиван. Чак и када то више није: он се најрадије сећа жена. И жене, добар део живота, посвете женама: бране од њих свога мужјака, своје дете, саме себе. Ни мушки, ни женски, никада нису искрени пријатељи са женама. Све се врти око секса и еротских сањарија. Најзад, држим као потпуно тачну Фројдову теорију да су осим тежње за опстанком све остале човекове енергије сексуалне природе. И остале Фројдове, а много озбиљније теорије, сматрам, ако не потпуно тачним, а оно као сасвим солидне путоказе ка расветљавању нечије личности, поготову уметникове. Једино не сматрам тачним да су те тежње узрок девијација и обољења. Човеку је болест у његовој природи дата.




среда, 26. новембар 2014.

sisateljice.....



Што турам голе и атрактивне жене (на женама ће и остати, нек се не надају неки) као илустрације за текстове на блогу? Ако хоћете да вам то искажем „у рукавицама“ и „озбиљно“, онда је у питању концепција. Концепција загребачког часописа „Старта“, на пример, који је излазио давно, у време моје младости, и који је на насловној страни и дуплерици објављивао слике голих жена а на осталом простору у часопису доносио одличне текстове. И дан данас већина људи, кад се помене „Старт“, сећа се тих дуплерица и слика које су их мамиле са излога киоска, а само се мали број се присећа веома добрих текстова које су тада, између осталих, писали Тијанић, Лазански, Куљиш, Дракулић, Бобићка, Пироћанац, Худелист, Хаџић... а као повремени сарадници тада највећа имена политике и књижевности. Најзад, „Старт“ је преузимао текстове тада најбољих светских недељника и новина, и приказивао најбоље карикатуристе.
Ако, пак, хоћете искрено објашњење, оно је следеће: покушаваш да будеш оригиналан и духовит, диваљ и софистициран - уједно, обавештен и интелигентан, напишеш по некад и добре редове – и поред свега тога увек исти, мада не мали број људи то отвори и чита. О рекламирању свога сајта нема ни речи, ти људе те већ знају. Са друге стране, нека „колегиница“ постави „селфи“ из купатила, или са плаже, са својим атрибутима, или једноставно нађе неку слику неке жене са још много бољим атрибутима, без текста (макар броја телефона) и накупи посета и посета. Воле људи да погледају. Рекох себи, зашто не и јаре и паре, и да гледају и да читају?! И, ето, тако је настала нова форма, ето мене, ето вас, ето СРБ(И)ЈА, блога који у последње време бележи рекордне посете а и чита се, то схватам у интеракцији читаоца и мене.
Хвала вам. Кад нам једнога дана све ово досади, смислићемо нешто ново. Не бојте се, нећу се ја скидати го и сликати, осим ако будем пожелео да нико не долази и отвара блог.
*
''Французи су од мене направили националисту, што никада нисам био. Толико су ме измалтретирали пљујући по Србији да сам почео да лудим од свега и да им одговарам на ружан начин. Нама приписују национализам а они су највећи националисти''.
Љуба Поповић
*
Ако се одрекнемо Космета (како смо кренули) и пустимо оне по Војводини да се сепаратистички зајебавају, остаће само ужа Србија. Скраћено: УЖАС. Мада, кад смо код реалног стања, ту смо данас негде и са Косметом и са Војводином, мислим што се тиче УЖАСне ситуације.
*
''Онај који се данас (1934, Немачка) жели борити против лажи и незнања и који жели писати истину треба да савлада најмање пет тешкоћа. Мора имати ХРАБРОСТИ да пише истину, иако је она свуда прећуткивана; мора имати МУДРОСТИ да је препозна, иако је она свуда прикривена; мора поседовати УМЕЋЕ да је учини оружјем подесним за борбу; мора имати тачног ПРОСУЂИВАЊА да изабере оне у чијим ће рукама истина бити делотворна, мора имати ЛУКАВОСТИ да се успе проширити међу таквима. То су тешкоће велике за оне који пишу у фашистичком поретку, али оне постоје и за оне који су протерани или су побегли, па чак и за оне који пишу у земљама грађанске слободе''.
Бертолт Брехт; ''Преиспитивање претпоставки естетике''
*
Прочитах негде РОМАНОСПИСАТЕЉИЦА?!
Изгледа некако дугачко, па самим тим и „озбиљно“. Занимање, макар по имену, као и пре неки дан поменуто „кардашијан“. Наиме, на крају се успех мери колико је „фото-шоп“ моћан, остало није важно. Где не помогне не тај програм за обраду фотографије, е ту већ буде материјала за прави роман (најчешће социолошко-трагичног карактера), али без списатељице, евентуално да се одузме слово П, између РОМАНОС(и)ИСАТЕЉИЦА.
*
Испекли смо поприлично велико прасе за празник, да бисмо показали колико смо велики верници, Срби и патриоте (и ђенталмени). Прекрстићемо се кад год потегнемо мученицу. Некад и по три пута (трећи пут Бог помаже, па Свето Тројство, итд.). Ипак, нешто иде килаво. Мени се прасетина једе на Велики петак а не када је има пун астал. Мени се ракија пије у време поста (или кад ми је лекари забране) а не на празник када се чак ни моја жена не љути што пијем. Чему онда?
*
ИЗ РУКОПИСА:
У Америци сам радио свашта: чистио сам клозете и физикалисао, возио лифтове и разгртао снег, што би рекла данашња младеж: видео сам света! У време док сам чисто америчка говна већ сам имао солидан роман иза себе и изгубљен рат против њих. А, отишао сам тамо кобојаги да успем у животу и сачувам достојанство пољуљано немаштином и кризом у Србији. Онда сам се запитао: „Па где је ту достојанство и лепши живот?“, и утекао назад, главом без обзира, надајући се неком новом рату у ком ћу победити и некој новој књизи где нећу помињати ове детаље.
Тако мој живот личи на приче америчких писаца типа Милера или Буковског, Синклера, Твена или Хемингвеја, (неки критичари тако нешто и називају америчким биографијама). Оно по чему се ја разликујем по свом животном путу од поменутих авантуриста јесте, да сам за разлику од њих, много, много, читао. Ништа ми то није користило у стварном и уметничком животу, али је зиста тако. Ма где да сам био, ма шта да сам у том тренутку промашивао од живота, стално сам имао књигу поред себе и увек сам читао: између два секса, између два опијања, између два гладовања, између два самозадовољавања, између два чишћења клозета, између два промашаја, између два поготка, између два рата, између два живота – оног којег сам додиривао и оног који је стално бежао од мене – ја сам увек читао!!! А, између читања и писања, будућем писцу, или оном већ оствареном, најбоље што се дешава јесу: жене!!! Између писања и читања стоји жена. Не би имало смисла писати, или читати већ написано, да није жена. Оне дају топлину и влажност написаном и прочитаном, оне својом меком кожом, својим дојкама, брадавицама и међуножјем, чине књижевни рад ароматичним и најлепшим на свету. Кад знаш да после писања следи жена а пре читања одлазиш од жене: онда си испуњен и као уметник, и као човек, и као мужјак.
Књижевност је: жене - док можеш, и детињство које ти се у мислима враћа - када више не можеш!

понедељак, 24. новембар 2014.

javna kuća i komunalno preduzeće....



Обзиром да су на Филозофском факултету искључили грејање, струју и воду, студенти сада имају додатно право да траже смањење трошкова школовања, јер, и онако, управа жели да уместо високо-школске установе направи јавно-комунално предузеће, а зна се да кад услуга комуналних предузећа затаји онда се рачуни умањују.
*
''Ради нашег савршенства морамо да будемо витално дивљи и духовно цивилизовани; морамо да имамо дар да будемо природни са природом и људски са људском душом''.
Рабиндранат Тагоре
*
Шта знам? Ваљда може бити и тако: ко ће најбоље знати да спаси земљу од оних који су је ојадили. Можда може бити тако (али у бајкама)?! Уосталом Том Хенкс на крају филма узме фалсификатора којег је толико јурио (ДиКаприа) за саветника у борби против фалсификатора.
*
''Највећа грешка у лечењу болести што постоје лекари за тело и лекари за душу, а ипак је то двоје једно и недељиво''.
Платон
*
Успешан тајкун у Србији?
Човек који у животу није поштено зарадио ни један динар.
*
''Можда изгледа грешно што смо их освојили; али би свакако било лудо испустити их''.
Тукидид о грчким колонијама на Сицилији
*
Издаја нема везе са идејом, она је повезана са људима које сте оставили на цедилу. Издаја је практична ствар и њу не може учинити човек сам за себе, нити сам по себи, већ искључиво у односу на друге. Отуд прича о идеологији, идеји или становишту, које је неко променом мишљења издао: ни пије воду. Издаја увек има дејство на друге, никад према себи. Чак и када промениш мишљење ти не смеш тек тако напустити своје дотадашње истомишљенике и саборце. Мора се пронаћи спортски и џентламенски начин да се то учини, најбоље властитом жртвом. Лако је у сред битке, против надмоћног непријатеља, одједном од ратника постати пацифиста, али се положај мора држати до последњег метка ако желиш да останеш човек, пошто то твоји саборци очекују од тебе. Пацифиста можеш постати тек кад се битка заврши а ти се нађеш на победничкој страни, јер кад се битке изгубе појава пацифизма није ништа ретко.
*
Ганди:
1.     све религије су истините;
2.     све религије  имају у себи неку грешку;
3.     све религије су ми скоро исто толико драге као и сопствени хундуизам.
*
До речи углавном држе они
од којих ништа не зависи.
О верности ћете чути само
из уста жене коју неће нико.
О духу говоре само ружни.
О поштењу зборе сиромашни.
О вери сричу они који
су већ заслужили пакао.
Ко: о чему? Курва: о поштењу.
Војник: о скраћењу.
*
Природа орла је висина (и оштре канџе). Природа змије је отров (оштри зуби и хендикеп). Природа човека јесте страх. Орао лови змију. Змија лови миша. Човек лови пушком. Пре тога замком и тољагом, луком и стрелом. Најпре припитомљавањем. Када је човек припитомио неке животиње није више имао потребе за ловом због опстанка већ је то касније чинио из чистог задовољства што је придодало крволочности. Природа човека је, дакле, страх и крволочност.
*
Хватам себе како саучествујем у малограђанско-рођаким ритуалима где свако свакога оговара и пљује али из неких недефинисаних, а свакако мазохистичких, разлога и порива, свако се са сваким виђа и дружи. Тим ритуалима ја орасположим и охрабрим нешто личне сујете и потребе да будем приземан али са друге стране губим на ширини и дубини духа (а немам и онако ни једно, ни друго, плитак сам и узак). Човек тако постаје закерало и циција - што ја свакако не желим да будем.
*
И најгора камењарка може за тили час да се привикне на богат живот из сиромаштва. Само права жена, од карактера, може достојанствено да прихвати сиромаштво из богатства.