BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА

ИГОР ЂУРИЋ - БЛОГ
BLOG - IGOR ĐURIĆ
©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a
Игор Ђурић. Рођен 26. јануара 1968. године у Истоку. Писац. Објавио: Збирку песама „Недовршене песме“, 1997; Роман „Колона“, 2005; Збирку прича „Источке приче“, 2009; Збирку есеја "Метохија и Косово", 2010; Роман "Клинички живот", 2012; Збирку прича и песама "Источке приче - сентиментална историја једне вароши", 2014; Роман ''Време злих пастрмки, 2016; Роман "Девети круг Светог краља - изопачено време велике деветке", 2017. Заступљен је у зборницима, збиркама, штампаним медијима и присутан на интернету. Одсутан из свих институција, интересних група, партија и организација.  
 

недеља, 22. фебруар 2015.

КАКО ЈЕ КИШ ПРЕПИСИВАО А ДРУГИ ГА БРАНИЛИ...


У полемикама око Кишове књиге Гробница за Бориса Давидовича, и потоњем његовом одговору у књизи Час анатомије, било је свега и свачега, само није било литерарних становишта. А, поштено, нико ту није био посве крив, нити прав. Данас је, наравно, међу друго-србијанцима, па и осталима, модерно да се бланко стане на Кишову страну јер је то политички коректно, сматра се да се тим чином стаје на страну напредних снага.
Али, да ли је баш тако? Ако је Киш био спреман да фалсификује потписе, и сам садржај, на дописници послатој Жану Деско-у, ако је имао образа да преправља текст Драгослава Михаиловића намењен његовој одбрани у часопису ОКО, зашто не би био способан и да препише који ред? Само питам?! Ништа не закључујем. Киш је Деско-у послао разгледницу са следећим текстом: Адреса – SERRATORE JEAN DESCAT, PAS BRANE SCEPANOVICA,  адреса факултета; текст – ЈЕДИ ГОВНА И У НОВОЈ ГОДИНИ КАО ШТО СИ ИХ ЈЕО И У СТАРОЈ!. А онда су уследили фалсификовани потписи (мислим, сем Ковача и још неког – један од „потписника“ Бећковић, јавно је демантовао да је у питању његов потпис) књижевника и јавних личности. Жан Деска је у том тренутку шеф Катедре за југославистику на Универзитету у Бордоу и преводилац на францски језик свих значајних дела са ових простора, па и Кишових књига. Киш је сумњао да је он први, као преводилац, уочио да је овај позајмљивао читаве делове туђих рукописа а да нигде то није навео. Ето како је Киш „представљао“ југословенску књижевност у свету?!
Колико може да се прати са ове временске дистанце, ни тада њега није нико оптуживао да је преписао целу књигу, већ да се користио неким деловима које је дословце пренео и самом тематиком: дакле, нијансе су у питању а не огољена оптужба. На крају, комунистички суд 1979. године пресуђује у Кишову корист. Нешто, опет, није у реду, или са комунистичким судовима, или, са Кишовим напредњаштвом?!
Али, нема поенте у свему горе реченом. Поента је да су се и тада писци крљали међусобом, као последњи уличари. Какав црни сукоб између реалиста и модерниста?! Свађали су се за добробит књижевности? Не! Свађали су се за боље парче колача, који је тада био богат и обилан, али не и неограничен. Евентуално: на иделошкој основи, али је у позадини увек била корист. Па би се по негде и само-причували, поред већ постојеће само-цензуре. Кад Павловић и Михиз састављају писмо подршке студентима 1968. године, Пекић, Радовић, Ковач и Бећковић потписују одмах, не потписују Киш (тај велики борац за демократију и противник комунистичког режима) и Михаиловић, измишљајући некакве баналне и процедуралне глупости као алиби.
Боро Кривокапић је у књизи Треба ли спалити Киша прикупио поприлично релевантних докумената из тадашње полемике, нагињући као и већина на Кишову страну. Из те књиге ћу направити кратку ретроспективу о томе како је афера започела и кулминирала. Праву полемику започиње Драгољуб Голубовић Пижон, новинар, у загребачком часопису Око, у новембру месецу 1976. године. До тада су само чаршијом кружиле гласине. Он у том тексту, Огрлица од туђих бисера, износи озбиљне оптужбе за плагијат. Киш одговара у истом броју, текстом Ниска од ниских побуда, а сам текст почиње реченицом: Шта зна свиња шта је диња. Академски, нема шта. Цео одговор Кишов је увредљив и неуверљив, ма шта други мислили и говорили о томе. Иза сваке Кишове реченице провејава бес, мржња и увреда. Он то чини без трунке стила, мучећи се да по негде буде духовит или ироничан.
Голубовић у следећем броју одговара и између осталог, а поводом увреда у Кишовом тексту, пита се: Када један писац овако пише, ја морам да се питам чији је онда онај добар и леп језик у његовим књигама? А затим му пребацује и убацивање (непотребно) јеврејске теме у саму дискусију. (Киш је то често чинио, кад год не би знао куд ће и шта ће, онда је оне са којима би полемисао оптуживао за антисемитизам). Апсурдно је и то да је Киш Голубовића и свом одговору називао Влахом а чинио се жртвом некаквог национализма, чак и нацизма. Даље, Голубовић поново прозива Киша и пита га одкуд читави пасуси и странице преузети од других аутора а представљени као своји и при томе наводи ауторе, књиге, стране, итд. Најзад, у том свом другом обраћању јавности, Голубовић тражи од редакције да се уз текст презентују фотокопије делова књига на које се позива а које је доставио редакцији. И на овај текст Киш одговара прво увредом: Бисер не ваља пред свиње бацати. И опет у кратком тексту само увреде и нити један против-аргуменат.
У дискусију се укључује и Велимир Висковић, који брани Киша не спорећи позајмљивање већ говори о сасвим дозвољеном поступку који није стран у књижевности. А то што Киш није навео изворе у фуснотама јесте зато што Киш није писао знантсвену расправу о стаљинизму већ, је ли, књижевно дело.
Углавном, браниоци Кишови, најчешће користе реч и име: Борхес. Није дакле Киш кривац већ тамо неки Борхес, хоће они да до-кажу. Од Твртка до Матвејевића. Тако Твртко поменути Куленовић у тексту у којем брани Киша углавном пише о Борхесу, а после тога, ко се то родио мајци да удари на Борхеса (преко Киша). Онда, вели његов бранитељ (домовинског рата), презименом Матвејевић: па зар Андрић није користио француска документа за Травнички хронику а Црњански мемоаре Симеона Пишчевића за Сеобе? Дакле, ни он не спори да је Киш мало позамљивао“, но и он брани искључиво књижевни поступак. У истом контексту неки помињу и Мешу Селимовића (и Андрића) са хроникама Мула Мустафе Башескије.
Због афере књига не добија Андрићеву награду и ако ју је Киш већ видео у џепу (овај горе поменути Матвејевић је био у жирију). Драгослав Михаиловић аванзује због свега тога и тада се родила клица сукоба између два писца. Пре него уведемо и др. Драгана Јеремића у дискусију, треба истаћи да он није тек макар ко: он је професор универзитета, председник Удружења књижевника Србије, уредник у СКЗ и Књижевним новинама. Уједно је био и један од чланова жирија за доделу поменуте Андрићеве награде. Да ствари буду још горе, он непосредно после тога он добија Октобарску награду којој се Киш такође мерачио али која је такође отпала због афере.
Међутим, структуре нису наклоњене Јеремићу како се чини. Напротив, доживљавају га као непријатеља. Значи, по логици, да Киша сматрају пријатељем. Драган Јеримић има и лошу предисторију своје универзитетске каријере, када је изабран за асистента професора Душана Недељковића, на Филозофском факултету. Професор Недељковић је тада оптужен од неких професора да на факултет, довођењем Јеремића, доводи четничке елементе. То ће касније определити судбину Јеремићеву у томе ко ће га нападати у борби против Киша а ко ће смети да га брани.
Јара Рибникар у својој аутобиографској књизи Живот и приче, пише: Дочекали су ме Шпиро Галовић и Едуард Иле. Питали су ме који је резултат нашег жирија (жири за доделу Октобарске награде Београда 1976, пр.аут.). Кажем: Јеремић, једногласно. Каже Шпиро: Сутра да даш награду Васку Попи. Јеремић не долази у обзир. Савладала сам своје запрепашћење... Кажем: Сви су слободно одлучивали. Сви су се изјаснили. Немогуће је. Шпиро Галовић устаде да ми да на знање да је разговор завршен, и понови: Сутра дајте награду Васку Попи.
Михаило Лалић, у својој дневничкој књизи Прутом по води, говори о овом случају: Но кад је објављено да је ипак награда додељена Драгану Јеремићу – вечерњи листови су донели нападе на жири. Најгори је био Студио Б, који је био станица градског комитета. Нападали су Јару као председника, нагађали разлоге да се да награда опскурној личности. На седници Културно просветне зајднице напао је Јару новинар Стдија Б на тако груб начин да је Јара пала у несвест, одвезена је у болницу и једва враћена у живот.
И, док Данило Киш глумата да је прогоњен и угрожен, нико или ретко ко, помиње тортуру кроз коју је прошао Војислав Лубарда. Али, Лубарда се сукобљавао са комунистичком олигархијом скрећући пажњу на њихово бахато понашање – што Киш никада није чинио. Лубарда је скретао пажњу на тежак положај Срба у Босни и Херцеговини, на исељавање Срба из те републике – што Киш никада није чинио. Киш се никада није сукобио са системом и носиоцима истог – он се сукобљавао са поједницима ван система.
У једном тренутку, тај систем покушава да подмити Лубарду добрим радним местом. Тако су чинили са већином његових колега. Тако су чинили и са Кишом. И, сви би након тога заћутали. И Киш је ћутао. Престанак напада и тишина уплашили су Лубарду. Овако он то описује у својим сећањима под насловом Свилен гајтан:
Коментар Меше Селимовића био је кратак али, као и увијек, луцидан:
- Ништа горе од змије шарке!
- Мислиш да ће пецнути?
- Док шишти, није опасно, човијек се може измаћи. Али, припази: неће увијек да шишти.
Наравно, Никола Бертолино држи страну Данила Киша у скандалу око преписивања. Он је, као уредник, пустио књигу Гробница за Бориса Давидовича у штампу. Зато „наравно“ али и због идеолошке матрице: наравно! Углавном, бранећи га, ни једног тренутка не оповргава саму суштину напада на Киша. Он тврди да је Киш нападнут јер је говорио против национализма у Србији?! О томе како се српски национализам будио још у време ригидног комунизма: углавном се слажу сви другосрбијанци.
Међутим, када читамо сећања Николе Бертолина ми увиђамо да је ток афере и расправе све: само није спонтан. Киш је организовао своје снаге и следбенике, звао их телефоном и посећивао, давао им инструкције кога ће и на какав начин напасти. По речима самог Бертолина, Киш је био острашћен и безобразан. Иако му је овај држао страну и виђали су се свакодневно, Киш је једнога дана свом пријатељу рекао следеће: Уосталом, ко је у ствари тај Јоса Даска? Само пишљиви преводиоц – рекао је Киш свом пријатељу преводиоцу. Наравно, Јоса Даска је Жан Деско, исти онај који је преводећи Кишову књигу открио плагијат.
Пошто су Бертолинова сећања објављена много година после тога, он не сме да до краја разоткрије икону другосрбијанаца, већ каже следеће: Стога није било разлога да се осетим повређеним: „инцидент“ је само потврдио мој утисак о крајње високом степену узбуђења у које га је довело оно што је називао „хајком“.
Као члана жирија Октобарске награде, у јеку афере око Кишовог преписивања, Бертолина позива Шпиро Галовић, тадашњи извршни секретар за културу Београда, и каже му: Видим да не помињеш Драгана Јеремића и оно његово... како се зваше... Сновање и стварање. Желим да ти скренем пажњу да не би требало да Јеремић добије награду!
По писању тог истог Бертолина, само годину дана пре тога, по истом мотиву, као члана жирија, позвао га је Давичо и сугерисао да Шћепанповић не добије награду. Високи партијски функционери и утицајни људи званичне политике наступају отворено против Кишових противника у полемици, а овај (и његови следбеници) све време себе представља као жртву режима, бујајућег национализма и београдске чаршије. Како је Јеремић ипак добио награду, по речима Бертолина, уз помоћ марифетлука Јаре Рибникар, Киш му окреће леђа и није га више сматрао пријатељем, и то онога тренутка када је увидео да му овај више неће требати
Бертолино који је подржавао Киша и који је изјурио Јеремића из комисије Удружених издавача, убрзо је авназовао: постао је уредник у тада веома значајном НОЛИТ-у. Бити на страни Данила Киша (тада и сада) увек је било исплативо у Београду. Наравно, та издавачка кућа ће после тога објавити Кишов Час анатомије (после Философије паланке најизвиканију књигу на овим поднебљима). А пошто је Јеремић био члан Програмског савета НОЛИТ-а, тражио је, по закону, да види рукпоис за који ће гласати или неће. Није му удовољено. Није могао да види рукопис књиге који је издала издавачка кућа чији је члан Програмског савета. Схватате ли, само на основу овога примера, колико су била јака Кишова леђа у то време.
Али, кад говоримо о Јеремићевим нагомиланим функцијама, које он својим делом свакако није поткрепио, хтели ми то или не хтели, полемика излази из књижевних оквира (ако је тамо икада и била) а то се види по томе ко припада којој сукобљеној страни, па се самим тим и зна ко шта напада а шта брани. Приметно је, на пример, да Киша бране у Загребу сви, и у Београду већина, док Јеремића ама баш нико у Загребу не сматра чак ни за човека достојног да се са њиме полемише. Тако на пример, уредништво магазина Око одмах Кишу шаље пристигле текстове његових опонената, пре него се штампају, да би он могао још у истом броју да одговори, док другим учесницима у полемици то не чини. Михаило Лалић каже: У Србији се увијек нађе неко ко ће писца подржати, осим што се за Драгана Јеремића не нађе нико.
Када се форма разодене са истине у истину, схвата се да је у позадини читавог сукоба прерасподела књижевних награда и признања, самим тим и новца, а непријављени текстови Луја Реоа и Роја Медведева које је Киш крстио својима, су само повод. Елем, Јеремић у свом првом обраћању у јавности, одговара на нападе и између осталог каже: Њега (Киша) су размазили и чим није добио оно што је желео, он је, као распуштено дете, почео да разбија све око себе. Истина, мора се признати да је у последње време био доведен до озбиљних сумњи у снагу своје инспирације и аутентичности свог стваралаштва. Зато су му и биле потребне награде о којима је толико реч... Из садашње психолошке кризе он може изаћи само ако онима који поводом његових књига помињу Борхеса, Шулца, Пенжеа или Медведева, својим будућим књигама докаже истински стваралачки потенцијал.
Никола Милошевић ће бранити Киша. Тада. Много година касније, духовна копилад тог истог Киша, из такозване друге Србије одужиће се старом професору на тај начин што ће му вулгарно прекидати трибине и предавања а улазна врата његовог стана мазати говнима. Али, Киша (и Матвејевића) брани и Милорад Вучелић, индиректно оптужујући Јеремића да руши братство-јединство, обзиром да исти спочитава Јеремићу како је Матвејевићу пребацио да он из Загреба не би требало да се меша у београдске књижевне теме. Димитриј Рупел пак, оптужује Јеремића сасвим супротно од Вучелића, за државно - бирократски тип културе и соц-реализам. Чак су Давид Албахари и Раша Ливада написали и комад против Јеремића Анатомија дуплог гулаша.
Наравно, ни Јеремић није невин у целој то ствари. И он игра прљаво а позива се и на самоупрвани социјализам, Маркса и једног од главних теоретичара и творца нашег самоуправног друштвеног система, Едварда Кардеља, оптужујући Матвејевића како га спомиње у неком тексту само једанпут и то критички. Матвејевић се, додуше, правда у свом одговору објашњавајући због чега је Кардеља споменуо само једном и поручује Јеремићу: Драги Јеремићу, читајте радије друга Кардеља, видјет ћете да он воли критичност, а додворице и апологете јеремићевског типа није никад окупљао око себе... Није ни тај Матвејевић био блесав да чачка по другу Бевцу. Чак се и позива на марксистичку критику.
Душко Радовић у НИН-у, јануара 1983. године, пише: Данило Киш је такође државни писац. За његово незадовољство сазнала је скоро цела планета. Због његове угрожености у Југославији замало да цела ствар дође пред Уједињене нације да га заштите. Када сам се срео са Јосипом Бродским у Њујорку, великим руским песником који тамо живи као емигрант, издиктирао ми је читав списак политички угрожених писаца код нас. А то су све баш они који најбоље живе и које најпажљивије подржавамо. Исти писац, у својој аутобиографској књизи Срећан гост живота, каже: Заиста нисам ни у каквом сукобу са влашћу. Никад ми нико ништа није рекао. Можда неки људи прецењују тежину онога што говорим, а можда подцењују надлежне. Не жудим за славом прогоњеног човека. И то је код нас компромитовано. Кад сам код неких странаца чуо ко је све код нас прогоњен, запрепастио сам се. Прогоњени су чак и они са нјавећом друштвеном подршком.
На чијој ће страни бити и кога ће бранити Давичо у овој полемици уопште није било доведено у питање. И ако би логично било да он ипак буде на линији соц-реализма (у идеолошком и књижевном смислу) – он ипак то није. Давичо је међутим кратка цртица. Он се ту појавио ради реда и подговорен. Никола Милошевић и Драган Јеремић се после тога надуго прегањају на теоретско-практичној основи око тога шта је плагијат а шта поступак: са промењивим успехом.
Михаило Лалић у свом дневнику под датумом 2. јул 1976. године, бележи: Драган Јеремић је у Књижевној речи показао, наводећи дела и странице, да је Данило Киш у својим књигама преписивао из разних књига, чак и из неких које су код нас преведене... Тиме је Јеремић открио и нешто друго: да је код нас уведен чудан режим, чудни обичаји у култури: ако је нека књижевна творевина по вољи неког секретаријата, онда се писцу све опрашта, чак и плагијат; онда се читава штампа мобилише да ућутка оног ко се усудио да нешто зуцне против плагијтора, онда се плагијат награђује високом наградом, па се и високо морална награда упрља на тај начин. У бившој трулој Југославији тога није било.Тамо кад је неко указао на плагијат Витезице, или касније Голчева-Кутузова, ни славно презиме није помогло да се крађа прикрије. Нешто се овим преокренуло; експропријација је широко схваћена, легализована и примењена, па је Киш награђен што је експроприсао младог приповедача Радомира Глушца, а Глушац добио негативну оцену зато што је признао да је Киш пресликао једну његову приповетку. Шта се овде да приметити?! Лалић комуниста оптужује Киша антикомунисту да је по вољи секретаријата и да се читава штампа мобилише да ућутка онога ко се усудио да у комунистичкој земљи устане против антикомунисте.
Киша бране али га не воле ни његови истомишљеници. Супруга Видосава Стевановића и он лично, оговарају Киша после њеног повратка из Париза баш у време када Стевановић у свом дневнику бележи да је прогоњен од Милошевићевог режима, на страни 142. истог пише: Зар се Данило Киш не сматра прогнаним писцем, антинационалистом, зар се не прича по Паризу да је дисидент? – пита супруга, а Видосав одговара за свог пријатеља следеће: Тако је у његовим и чаршијским причама. Стварност је другачија. У текстовима против национализма никада није поменуо ниједан конкретан, нарочито не српски. У полемикама поводом наводног плагијата – сабраних у књизи Треба ли спалити Киша? - бранили су га комунисти и националисти, његови противници поражени су партијском одлуком. У Паризу има статус дисидента, а не излази из Културног центра, а амбасада приређује пријем за три стотине узваница поводом његовог одликовања. И не заборави, прошле године је постао члан исте Академије коју је Богдан Богдановић напустио, а ја одбио, тамо не примају без тврдих гаранција да си на њиховој страни. Најзад, мораш имати у виду да је болестан и да је постао света крава чаршије.
Додуше, овај, Стевановић, о никоме нема лепу реч, па је тако у горе поменутом дневнику имао за свакога по нешто без обзира на политичку опцију, ипак није поменуо да је Богдан Богдановић син оца Милана који је напистио веру због жене, па се поставља питање због чега је он напусио САНУ?! Тако је, по Стевановићу, Милисав Савић проверени кадар а Пекићев роман Златно руно је исти као и Ћосићев Далеко је сунце.  Драгослав (Михаиловић) је постао чаршијски миљеник, Михизов пратилац – звали су их сестре Кеслер – академик, близак Добрици и националистима, остао је без хумора, срдачност му је хлапила, шарм нестајао. Додуше, Крлежа је велики писац. Макар нешто.
Момчило Селић у књизи Шпијунка, пак, вели: А нешто пре тога бејах читао Горкога, препознајући кобни утицај који нас је довео до Милисава Савића, Јосића Вишњића и Видосава Стевановића... Ваља учити од мајстора али с мером – иначе нас ето уз Лазу Лазаревића уместо Филипа Вишњића. Момо Капор каже о њему: Дружио сам се са Кишом, поклањали смо један другоме књиге са дирљивим посветама. Моје књиге су за њега биле исувише површне, а његове за мене досадне.
Ово је атмосфера. Овако говоре писци о својим пријатељима. Можете ли замислити како онда говоре о својим непријатељима?! По речима горе поменутог Стевановића, ни Буле Миодраг Булатовић нема превише високо мишљење о Кишу, за чија дела каже да су на нивоу писмених радова студената светске књижевности. И он додаје да су Пекићеве књиге скрибоманске и грандоманске. Тишма у свом дневнику вели да је Киш добио Авнојеву награду само зато што је у том тренутку био тешко болестан: Киш се појавио, али јадан, сав некако збрчак око уста и носа, који је морао да обрише пре него што је узео да чита припремљен текст... А друго, награду су му дали, сада, вероватно зато што се зна да је смртно болестан. Тишма је стално подвлачио да је полујевреј, па је вероватно зато смео овако да се руга Кишу. Додуше, до деведесетих година Тишма говори о свом јеврејству као расном комплексу. После, кад му је затребао да отперја у иностранство, изјашњавао се без комплекса. Овде се поставља друго питање: каква је разлика између другосрбијанског ругања Кишу, па и његовој болести, и критичких осврта на његово дело које исти ти другосрбијанци проглашавају српским национализмом, шовинизмом и расизмом.
Час анатомије, који је уследио, није баш тако бриљантна књига како неки данас желе да је прикажу. Ту је Киш и даље безобразан, троши време и простор на потпуно небитне ствари, обазире се на грешке које немају никакве везе са суштином сукоба. И он, као и његови уставо-бранитељи, не негира позајмљено већ се брани књижевним поступком, а на неким местима чак и ситне разлике између два текста наводи као главне аргументе да није преписивао већ само књижевно поступао.
Божидар Милидраговић је у јуну 1978. године са једним текстом поприлично разбуцао Кишове аргументе из књиге Час анатомије. На крају је веома успешно поентирао тезом да чак све и да није Киш плагијатор већ је само користио Борхесов књижевни поступак – онда је он тек опонашао Борхеса. Момчило Селић у роману Шпијунка на страни 530. пише: Киш уопште није мимо естаблишмента како се жели приказати, већ само модернијии паметнији Драган М. Јеремић. Његова Гробница за Бориса Давидовича јесте добра књига, али су битније све по којима је написана – као што је Пишчевић вреднији од Црњанског.
Најзад, све се завршило на суду, који пресуђује у корист Киша. Онај који је себе представљао као жртву режима добија повољне пресуде од судова тог режима. Онај који је себе представљао прогоњеним имао је више бранилаца него они који су га нападали, и не само то, већ су сви ти Кишови браниоци до изнемоглости прогонили његове противнике, видећемо после: веома ефикасно.
Мило Глигоријевић у књизи Грађевина животописа пише: Афера је увећала књижевну славу Данила Киша на Западу, јер се Запад саосећа са жртвама по инстинкту праведника, ма како жртве биле створене и прoглашене. Јосиф Бродски, у предговору француском издању Гробнице за Бориса Давидовича, написао је да је аферу око те књиге створио српски антисемитизам. Тврдњу – над којом ће се зачудити чак и Кишов истрајни бранилац Борислав Пекић – Киш није демантовао.
И Михаиловића су својевремено медији нападали, а после тужбе несуђене Петрије (Даринка Живковић из Доње Мутнице), да је он уствари описао живот дотичне жене по њеном казивању, другим речима: да је украо причу. Ствар се вукла по судовима и медијима. Па, да ли се то могло назвати анти-српском хистеријом и нападима тадашње растућег антисрбизма? Одмах ће неко одговорити у име друге Србија: то су глупости и теорије завере! Да, за антисрбизам то су теорије завере, али за антисемитизам: е, то је по њима истинито и реално. Многи се труде да, говорећи о национализму и вређању националних осећања у том случају, превиде и прећуте чињеницу да је Киш на почетку расправе своје опоненте и неистомишљенике називао власима. Радован Поповић пише о сусрету са Кишом у Паризу 1980. године: Прича као отрован, кад је о нашим приликама реч. Све му смета у земљи.
 Проблеми са идентитетом код Киша су наследне природе. Наиме, Данилов отац је своје јеврејско презиме Кон мађаризовао у Киш, највероватније из нужних разлога опстанка. То га није спасило заточења у Аушвицу. Мало се ко од силних кишолога икада питао или је анализирао због чега су у тадашњој Мађарској (и у остатку Европе) Јевреји морали да мењају презимена у покушају да физички опстану. Али су зато до последње јоте „анализирали“ „антисемитизам“ у Срба, и у Србији. Ни сам Киш се није довољно одужио оцу: много више времена и књижевног простора посветио је Сибиру него Аушвицу, где му је отац био заточен. О Голом отоку где је било много рођака његове мајке није ни слова прозборио.
На крају, како већ поменух, православни монах у лику Амфилохија Радовића, опојао је Киша по његовој изричитој жељи. Крава која је дала много млека, ритнула се и просула све.
Киша, а против Срба, злоупотребљавају и дан-данас. Тако је извесни новинар и службеник УНПРОФОР-а  Марк Томпсон (асоцијације око имена и презимена остављам вама) скоро написао, у памфлету Извод из књиге рођених,  како је Киш разоткрио српски национализам још у повојима, те му то нису могли опростити. Зато су у Београду и организовали напад на њега, највећи познати удар на неког писца у Титовој Југославији. Томпсон говори о антијеврејској хистерији у Београду у време кад није прошло ни три деценије од Аушвица и Јасеновца. А, колико се сећам, њега су оптуживали за плагијатство, те не знам какве везе то има са српским национализмом. Затим, уколико је то највећи познати напад“, шта ћемо са писцима који су носили букагије у Титовим затворима (Киш није хапшен, нити осуђиван)?
Аутор ових глупости је иначе ожењен Хрватицом, па ви сад видите корене бедастоћа о којима је писао. Јер, зашто је увек и у свему српски национализам? Зар не постоји могућност, макар теоретска, да неко или нешто буде и антисрпско, националистички острашћено против Срба? Или је заиста тако, да нико други на свету не мрзи осим Срба? Српски мрзитељи споља и друго-србијанци изнутра су увек искључиви и острашћени. У расправи између два писца, рецимо око чувене локалне боје, никада неће стати на страну онога који описују српску локалну боју, али ће увек и без икаквих аргумената стати на страну сваке друге локалне и верске боје само да није српска или православна (православна, не у верском већ у културолошком смислу). Они чак одузимају право својим неистомишљеницима да говоре у име својих идеја и ставова.
Како претходно поменута, тако је и покушај књиге Викторије Радич под насловом Данило Киш, идеолошки и антисрпски оптерећена. Чиста друго-србијанштина. Киш је геније и космоплита а Срби су олош и националисти. И то, опет понављам, говорећи о писцу који никада није осуђиван и чија нити једна страница није забрањена. ''Ауторка женског рода'' није успела да се уздржи, те да стално помиње Слободана Милошевића поптуно ван контекста књиге.
Шта рећи о ''писцу женског рода'' који на првој страни своје књиге о Кишу пише следеће: Тридесет година након тога, 1989. године, авион ће донети његов леш у његов вољено-омрзнути Београд... Земља је тада кренула путем расула; у наредних десет година пала је на морално, политичко и економско дно. Формирају се права правцата (!?) злочиначка гнезда (?!), екс-комунисти, неофашисти, национално успаљени интелектуалци (?!) и најобичнији разбојници распарчавају савезну државу која је некад уливала наду, убијајући друге народе и упропашћавајући сопствену нацију... Страствени национализам и фалсификована историја нису само пролазне појаве, у Србији су присутне и данас (2005, прим. И.Ђ.)... Суочавање са прошлошћу као своју обавезу види само шачица интелектуалца, а то наилази на широк фронт отпора и осуда.
Дакле, на првој страни књиге која је требала да се бави животом и делом Данила Киша?! Само шачица људи нешто вреди у Србији (остало је шљам), која ни после пада Милошевића није ништа боља но што је била у његово време и у време Данила Киша. Србија, дакле, никада и ништа није вредела. Али, међу, на пример, екс-комунисте, ауторка не рачуна Дуњу Блажевић, ћерку Јакова Блажевића комунистичког функционера и хрватског националисту, а коју на широко цитира и позива се на њу као на признатог ''кишолога''. Сад, ова заиста није могла да бира чија ће кћер бити, али би друго-србијанци могли да бирају ко ће нам делити лекције о екс-комунистима, и као што рекох, а кад је Блажевић у питању и: националистима, а пошто су уживали благодети комунистичке диктатуре у врху олигархије – мисли се на делиоце лекција.
Већ на следећој страни овај ''аутор женског рода'' вели: Данила Киша је сахранио један од најрадикалнијих српских православних попова, уз помпезни црквени ритуал. Добио је почасну парцелу на београдском православном гробљу... ваздухом се ширио мирис тамњана... Видите, Киш је својом последњом жељом тражио да се сахрани по православном обреду. Друго-србијанци ни то не поштују. Као што не знају да Амфилојије Радовић није поп, у најмању руку је монах. Затим, не постоји српски православни поп већ само српски или само православни, пошто је то једно те исто, Срби немају попове других конфесија. Најзад, то није српско православно гробље већ гробље где су сахрањени људи свих вера и нација (Алеја великана). Бранећи Киша н овај начин наносе му још веће зло. Јер само тенденциозна незналица женског рода може започети књигу о Кишу на овај начин.
Киш се очигледно дуго ломио, он је пред саму смрт и одлуку да буде сахрањен по православном тируалу говорио 1989. године: Ја нисам српскохрватски писац, већ сам више Црногорац, ако не писац Војводине, можда чак донекле јеврејски писац, са сасвим мађарским презименом. Србином се дакле до пред саму смрт није осећао. Поводом тога се Ерих Кош брутално изјаснио на следећи начин: Пре смрти је наводно изразио жељу да буде сахрањен по православном ритуалу, и црква је са пијететом, свечано обавила обред над лешом овог полу-Црногорца, полу-Мађара и полу-Космополите, који је у основи био агностик, а сада је постао конвертит. Да је ово, неким случајем не дај боже, изјавио неки Србин, тога не би опрале све реке Србије заједно, а ово би био један од кључних доказа српског антисемитизма. Пошто је Кош човек са само једним словом разлике у презимену а без разлике у Кишовој вери, дакле Јевреј, другосрбијанштина га за ову поприлично тачну констатацију поприлично вешто избегава. Киш је иначе своју националну припадност користио према потреби: како је требало. У иностранству је био Јевреј. И, у Београду: кад би био у проблемима. На исти начин се понашао и Оскар Давичо. У Италију је утекао, за време рата, по јеврејској линији и вези. После је био Србин, по кључу.
Киш је био добар учитељ. Та ''особа женског пола'' Викторија Радич, која се потписује са Radics Viktoria, на великом броју страница користи књигу Боре Кривокапића (и других аутора), која додуше није ауторског типа, али је ред напоменути да је заправо он све то први сакупо на једном месту, мисли се да документа и чланке везане за полемику. И дотична ''особа женског пола'' је дакле користила Бирхесовске „књижевне технике“. Напомиње она, сасвим на крају, литературу коју је користила, помиње и Кривокапића, и остале, али на месту које мало ко од просечних читалаца икада и прочита. Тако се створио утисак да је ауторка дуго истраживала оноо чему је писала. Слично је радио и Киш.
Али, погледајте, како она и даље „брани“ Киша на страници 315.: Јеремићева полемика све више почиње да личи на теолошко цепидлачење са могућношћу веома опасних последица и иронија судбине (баш оригинално, прим. И.Ђ.) што се то дешава управо на примеру једног инквизицијског регистра и новеле која говори о инквизицији Пси и књиге. Јеремић је ископао („бараба“ успела да ископа скривени текст, подвукао и примедба И.Ђ.) латински оригинал записника (Киш је обрађивао француски превод), и оно што у очима данашњег читаоца делује запањујуће фантастично (кишовски стил, нема шта, прим. И.Ђ.) и само појачава уметничко дејство (уметност, бре, прим. И.Ђ.) дела – наиме, што је аутор пронашао један документ који је сам по себи фрапантнији од сваке новеле (новеле треба да буду „фрапантне“, прим. И.Ђ.) и са толико мајсторских интервенција (то мајсторе!!!, прим. И.Ђ.), трикова (велики стилиста и чиста поетика, прим. И.Ђ.) и са својим бравурозним гипким српским језиком, од датог материјала обликовао дело (ја наивно мислио да се дела пишу, а оно видиш, она се обликују, прим И.Ђ.) – све је то (шта: све то?, прим. И.Ђ.) за професора Јеремића представљало необорив доказ плагијата и потпуног недостатка оригиналности. Шта можемо закључити из овог пасуса одбране Киша? Да је он пронашао докуменат, додуше не оригинал, који је већ сам по себи уметничко дело, али га је он са својим мајсторлуком и триковима учинио још бољим. Да може да се јави из гроба, Данило Киш би завапио: Немојте више да ме браните!!!
На крају ове књиге (да, морао сам је читати до краја), којој смо недопустиво много дали простора, али пре свега да објаснили психолошки профил „друго-србијанштине“, ова ''ауторка женског рода'' најзад поентира оним што јој је све време на памети (добро, било је још по нечега): Киш је поред осталог, гадећи се масног (и помамно разметљивог) народњаштва и примитивизма српског „писца-мудоње“ и не желећи да подилази читалачком хоризонту очекивања што га је захтевао сирови реализам остао веран идеалу префињене ументости.
Ако је Киш био толико видовит, искључив и принципијелан по питању српскога национализма, ако је још од малих ногу био против њега, како то да је пристао да буде члан САНУ, коју друго-србијанци и остали инострани олош, сматрају леглом, извориштем и главним духовним покретачем тога истога национализма, или шта већ све говоре?! Ко ће све то похватати и дати му смисао?! Дописним чланом САНУ он постаје 1988. године, али он тада не помиње и не ограђује се, рецимо, од чувенога Меморандумa САНУ који је две године пре тога прoцурио у јавност и који се смaтра настaвком већ извиканог Начертанија, које је настало у другим временима и историјским контекстима, те нема никакву вредност за доказивање некаквих велико-српских тежњи. Добио је он и награду АВНОЈ-а, и Седмојулску, али, гле чуда, од железаре Сисак добија награду за Час анатомије. Дарује га, дакле, и радничка класа. Радничка класа стаје на страну једног полемичара за кога запад тврди да је антикомуниста.
Киш је у тексту За плурализам написао следеће: Такозвана ангажованост на књижевном плану и није ништа друго до детерминанта те и тако схваћене књижевнотеоријске примесе: сликати живот провинције, писати ''за ползу народа''. Свако одступање од ове и овакве поетике, јединомогуће и јединоважеће, сматра се луксузом и атаком на добре обичаје и светињу наше традиције, а терор ове заостале концепције живота и литературе постаје још последња књижевна политика данас и овде. Он, дакле, у ''ангажованом'' тексту говори против ангажованости, писац и човек који је, кад год би с  нашао у шкрипцу ископавао и ангажовао своје јеврејско порекло и антисемитизам као појаву, који се, како је сам говорио, ангажовао против стаљинизма (али оног већ мртвог и негде тамо далеко).
Његови поборници данас тврде да се он ангажовао против национализма, српског, наравно. Против комунизма у СФРЈ се није борио никада, чак ни декларативном. Чак и лист Комунист бива на његовој страни у полемици око плагијата. Господин Киш је хтео да се бори против стаљинизма и да пише о гулагу и у време када су то други већ учинили на много бољи начин од његовог. Хтео је да препричава Штајнерову књигу 7000 дана у Сибиру и ако је она већ била написана. А Голи оток му је био ту, пред носом. Ни речи о томе! Тада! Нити једне једине речи против Тита! Могао је да добије информације из прве руке од тада доброг пријатеља Михаиловића Драгослава, да пита шта се тамо збило па да преприча а не да преписује од Медведева.
Кад је ова књига (и овај текст) већ добрим делом настала прочитао сам две књиге Небојше Васовића који се поприлично детаљно и аргументовано бавио Кишом. У питању су књиге Лажни цар Шћепан Киш и Зар опет о Кишу. Навешћу детаље из обе књиге који су ми се учинили интересантним, мада се у њима може преппзнати линија којом сам се и сам кретао, додуше, после Васовића.
У књизи Лажни цар Шћепан Киш, Васовић, између осталог, пише: Полемика са Јеремићем и неколицином београдских писаца имала је на западу искључиво политичку ауру. Они западни душебрижници и племените душе који су ћутали кад је код нас „Голи оток“ радио пуном паром, када је шиканиран Драгослав Михаиловић јер је о дотичном отоку проговорио, када су у „свијету међународне сурадње“ с Југославијом забрањени роман Предрага Чудића и песме Гојка Ђога (о хапшењу да и не говоримо), нашли су се одједном позвани да се залажу за слободу уметничке речи на нашим просторима чим је пала прва критика на Кишов рачун. И док су талмудски, француски и ини националисти бранили Киша од српских националиста, Киш је – на мала врата – постајао признат као писац, а да се нико није бавио озбиљнијом анализом његових дела, већ само његовом биографијом. А кад је већ постао „велики“, ПОСЛЕ СЕ – како би рекли неки неуки људи који нису читали Киша – ЗАБОРАВИЛО како је постао велики... Годинама су српски књижевни старци боловали од холестерола, крвног притиска и сличних болести. Но, у последње време, мучи их још нешто: постмодернизам. За време полемике Киша и Јеремића, класични старци српске литературе (национали и православни) били су сви одреда на Кишовој страни, баш „зато што не воле посмодернизам“. Кад их је Киш у својим полемичким текстовима исмејавао, они су сви одреда ћутали, покорно, као пред турским пашом. Данас би ти исти класични старци да се обрачунају са постмодернизмом, да опет заобиђу „светски признатог Киша“. Сводећи ову азијатску стратегију, они крећу у лов на млађе писце иза којих не стоји талмудски или светосавски лоби. А кад се добро уморе и окрваве руке у лову одјашу своје атове и распусте ловачке псе. Потом седну поред камина и крадом читају Киша. Читају, онако, тотално хладни... Смели борац против насиља и политичке репресије, Киш не пише о стаљинизму средине у којој живи (Голом Отоку, политичким затвореницима „несврстане Југославије“), већ се смело, заједно са Титом, обара на руски стаљинизам. Киш не жели да буде сведок свог времена, већ од туђих сведочанстава ствара литературу... Да бисмо прецизније појаснили на шта мислимо, осврнућемо се на два писца истог порекла: Данила Киша и Станислава Винавера. Оба писца имају мајку Српкињу и оца Јеврејина. Но, да ли смо о томе ишта рекли о њима као личностима, да ли смо тиме и додирнули њихово уметничко дело? Одговор је: нимало. Упркос сличности њиховог генетског стабла, тешко је да ћемо наћи два писца који су толико различити. Винавер је учествовао у Првом светском рату и борио се за земљу у којој је рођен и у којој је живео, Киш је зарад личне користи и каријере извргавао руглу средину из које потиче. Винавер није истицао јеврејско порекло јер није хтео да пише о нечему што не познаје, Киш је градио своју каријеру на имиџу јеврејског писца и на јеврејским темељима иако је његово познавање јеврејства више књишко него животно. Винавер је један од највећих зналаца српског језика, Киш нема ни основно чуло за матерњи језик. Винаверов модернизам је изворно наш, Кишов је модернизам увезен из иностранства. Винавер је тврдио да су најбоља дела нашег модернизма равна великим делима европске модерне књижевности, Киш је пак тврдио да ми морамо да увозимо стране моделе и стране узоре. Винавер је полемисао са Крлежом, а Киш је обожавао Крлежу. Винавер је луцидан и духовит, Киш је извештачен и патетичан. Оно што је занимљиво и што нам открива вредносне критеријуме јеврејске књижевности данас – то је чињеница да су јевреји света изабрали Киша као свог значајног писца, а нама су оставили Винавера, на чему ћемо ми им бити вазда захвални.
Интересатно је да се Крлежа уопште није изјашњавао о сукобу о којем је овд реч. Ваљда је сматрао да је испод његовог нивоа. Јесте једном рекао Ченгићу, али посве двосмислено, тако да се није определио ни на једну страну, следеће: Рецимо у Часу анатомије Киш је неке ствари стварно доказао, и доказао их је веома умјешно... Претјерао је у неким стварима, дакако, не водећи рачуна прави ли или не вербалне инјурије, извријеђао је људе око себе вербално потпуно сувишно, али их је дотукао и књига је добра... Киш је добар писац без обзира што му злобно пребацују да преписује. Тако људи раде, на концу, тако се и може радити. Једним ударцем: две муве (двије мухе). Потпуно крлежијански. Похвала која се већ у следећој реченици негира: књига је добра али увредљива, а Киш је добар писац и ако преписује.
Небојша Васовић у књизи Зар опет о Кишу на једном месту пише: Истина је сасвим супротна од онога што нам Киш открива у Часу анатомије: од појаве Гробнице за Бориса Давидовича па све до данас, Киш је био и остао недодирљив, заштићен од сваке критике, осим по цену највећих  денунцијација његових критичара. Кишови опоненти губили су станове (у случају Јеремића), судске процесе (чак и када су у јавности називани свињама – у случају Голубовића), бивали преко ноћи оспоравани као аутори и аку су били превођени и цењени (у случају Булатовића и Шћепановића), игнорисани као да не постоје (у случају Божидара Милидраговића или енглеског писца Габријела Јосиповиција). Не постоји ниједан писац или критичар који је икада критиковао Киша а да за то није кажњен, ако не правно, а оно негирањем целокупног његовог дела, блаћењем његове личности.
Највећи део ове књиге настао је пре него сам се упознао са целокупним делом Небојше Васовића, поготову горе поменутим књигама. Пре него је други наслов уопште изашао из штампе мој текст је већ месецима био презентован на интернету. Отуд ми фасцинантно делује сличност у појединим деловима, поготову сличност у начину размишљања. И поред горе наведеног, ауторство сваке идеје и реченице које се подударају признајем и приписујем господну Васовићу.
Зденко Лешић у својој Теорији књижевности, у одбрану Киша и свих осталих потенцијалних, дефинише могуће решење проблема на теоретској равни: У времену које називамо постмодернизмом интертексуталност је постала јединим од дистинктивних обележја стваралачке поетике. Наиме, у постмодернизму јача него икад постојала је жеља писаца да комуницирају с делима других писаца, да своје дело конструишу као дијалошки говор, као одговoр на друга дела, а често и обрачун са неким од тих дела или чак са књижевном традицијом уопште. Неко се са овим слаже, неко не, и то је суштина овог спора. Зашто се тај спор није сводио само на књижевно, то је питање за његове учеснике, али и за данашње настављаче те већ давно мртве расправе.
Кад је цео тај случај плагијатства у питању, па ето, и, ја, најчешће, у овој књизи нећу наводити изворе. Баш ме брига! Плагијатство је тешко утврдити баш као и очинство без ДНК. Могу да ме оптуже за шта год хоће. Није лоше, и поред свега реченог, наћи се у друштву Киша, Михаиловића или госпође Атанасијевић. Уосталом, ко то има тапију да сматра за своју интелектуалну својину нечији цитат који је први користио или анегдоту? Најзад, све те фусноте замарају читаоца. Кога буде заиста интересовао неки извор: нека се сам сналази. Ова књига није писана за оне који се не могу снаћи по том питању.
У светлу књижевних теорија, могло би се рећи да ја у ствари и не цитирам никога већ водим дијалог са туђим ставовима и мислима. Баш у књизи горе поменутог Лешића, Теорија књижевности, говори се о дефиницији цитатности, где се каже да поред цитата са или без наводника, постоје и друге форме као што су алузија, реминисценција, пародија, парафраза.... Дакле, кад хоће да се краде то може да се назове разним научним именима. Макар нека корист од теорије књижевности.
Ја се овде највише користим такозваним фетишким цитирањем, наводећи туђе мисли ја доказујем своје, не снагом аргумената већ снагом имена аутора. Добро, није баш тако, али мож' да бидне. На крају, како доликује, следи и један цитат, Меша је у питању, презименом Селимовић а именом Мехмед: Своју мртву, шаблонску мисао поткрепљујемо јачом, канонизираном, стерилизујући свој и туђи дух. А, можда, само показујемо колико смо образовани, шта смо читали, у жељи да и друге упутимо тим путем. По некад, само једна реченица открије ново име, пробуди у нама знатижељу и потера нас да пронађемо књигу из које је цитат коришћен, те је на крају и прочитамо. У ери нечитања, макар да на овај начин приближимо дело и мисао некоме, туђу или своју, свеједно је. Поменути Небојша Васовић по овом питању има мишљење да право на цитирање туђих мисли стећи ћете сличношћу вашег стила са стилом аутора којег цитирате, никако сличношћу ваших одеја са његовим идејама.



3 коментара:

  1. Коначо да после 30 година; квази-политичког, западно-подаништва у земљи Србији, без икакве; филозофско-идеолошко-уметничко-теоретско-православно-стваралачке-снаге -духа у Срба, да прочитам и нешто сасвим, сасвим нормално.

    ОдговориИзбриши
  2. Браво за овај сјајан текст! Сећам се да је "НИН" објављивао препуцавања Киша 1978. године, ако се не варам. Згрожена сам била текстом оне његове разгледнице упућене Жану Деск -у.

    ОдговориИзбриши