КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ

среда, 08. април 2015.

Игор М. Ђурић, МЕТОХИЈА И КОСОВО - (јуче, данас, сутра)



Завршио сам са писањем књиге о Косову и Метохији, где на око 600 страница говорим о историји, медијским манипулацијама, потезима међународне заједнице и српских власти и ономе што сам лично доживео док сам живео тамо, преносећи сећања из дневничких забелешки која су настала у релевантно време. У књизи се говори о Рачку и како је конструисан тај догађај са доказима да је све намештено али и о КПД Дубрава, о Жутој кући, о раду невладиних организација и антисрпској кампањи која траје у континуитету један век. Књига разоткрива лажи, пре свега. Платформа је моја књига ''Метохија и Косово'' штампана пре пет година али у много мањем обиму (имала је око 280 страна). У књизи сам обрадио на стотине књига писаних о Косову, исто толико текстова по новинама и сајтовима, много докумената и траскрипата са суђења у Хагу и Србији. То је једна синтеза онога што је писано у свету и код нас. У књизи сам описао шта сам видео и доживео пре, за време и после рата. Без лажне скромности: таква књига је и по форми и по облику испред већине штампаних на ту тему. Она би била важна пред најављену резолуцију такозваног Косовског парламента о геноциду јер доказује да никаквог геноцида није било, да је већина ''разлога'' за бомбардовање лажна, да се манипулисало са бројем мртвих и несталих. Била би вредна и по томе што би свако ко би је прочитао размислио о неким стварима и можда ревидирао став о ''Европи без алтерантиве''. Међутим, књига има једну ''ману''. Аргументовано иступа против Европске уније и Бриселског споразума. Тако је штампање одложено док се не нађе неки храбрији издавач. Ево пар краћих пасуса због којих ми је враћен рукопис, а већина текста је у истом смеру.



                                  Игор М. Ђурић
                МЕТОХИЈА И КОСОВО
                                  (јуче, данас, сутра)
                              
                    Друго, допуњено и измењено издање



„Можда изгледа грешно што смо их освојили; али би свакако било лудо испустити их“. - Тукидид о грчким колонијама на Сицилији
Када је Слободан Милошевић изгубио изборе, 2000-те године, због тога што је бранио Косово оружјем и ратовао са НАТО пактом, губећи изборе добио је 1.826.799 гласова. Када је Александар Вучић ''историјски'' добио изборе 2014, којима је потписом и ''мирољубиво''запечатио ''Бриселски споразум'' а који је документ продаје Косова због Европске уније, добио је у победи 1.728.000 гласова. То довољно говори о историјским капацитетима легитимности онога што данас ради. Српски премијер и његова влада, данас у 2015. години, Косово ''бране'' примајући савете (и, плаћајући га за то) од Тонија Блера. Како га и са киме бране: тако ће га и одбранити. Чак се и доказани анти-србин Тим Маршал, некадашњи новинар ''Скај њуза'' и аутор књиге ''Игра сенки'', чуди томе: „Мало ми је чудно да човек који је ојачао Клинтонову вољу за бомбардовањем Србије сада саветује вашу земљу“. Зашто српски премијер жели толико да понизи свој народ? Јел' није било никог другог, паметног и поштеног човека којег би узео за саветника осим Тонија Блера? Па премијер већ сасвим довољно добро лаже и без савета једног од највећих лажова високе политике: икад? Можда је део из књиге ''Политичко гробље'' Славољуба Ђукића, најбољи опис о каквом се човеку ради: „Мада је рат вођен под окриљем НАТО-а, био је то рат Америке против Србије. Тек сваки пети авион, од 1.100, није био амерички. Са Вашингтоном су најближе сарађивали Британци, са својим премијером Тонијем Блером, кога је толико захватила ратничка грозница да је лично учествовао у одабирању бомбашких циљева. Ни државника невинијег изгледа, ни већег бојевног расположења. Њега, Медлин Олбрајт, Хавијера Солану и команданта НАТО-а Веслија Кларка, западни медији су називали ''боговима рата''. За Блера је речено да је то ''његов фокландски рат'' којим жели да надвиси победничку славу Маргарет Тачер“.
Тачно два месеца пре потписивања ''Бриселског споразума'', 18. фебруара 2013. године ''Политика'' преноси текст: Познати холивудски глумац Том Хенкс изјавио је јуче у емисији кабловске станице „Е!” да је Косово одувек било српско и да ће једног дана Срби успети да врате своју земљу. Говорећи о снимању филма о историјату настанка израелске државе, у продукцији Стивена Спилберга, Том Хенкс је упоредио Јевреје са страдањем косовских Срба. „Јевреји су за време Другог светског рата доживели холокауст, а да не говорим шта им се све дешавало стотинама годинама раније. И поред свега тога, никада нису губили веру у своје корене и наду да ће вратити своју земљу, па су се цео један миленијум поздрављали са ’Догодине у Јерусалиму’. Сличан случај имамо и данас када је реч о Косову”, изјавио је познати оскаровац. „На Косову су некада живели Срби, подизали манастире и имали своје краљеве, а онда су дошли Албанци и протерали Србе. Крајем 20. века на Србе су падале и НАТО бомбе, али они и даље не желе да признају да је Косово самостална држава и говоре „Косово је Србија”, попут некада Јевреја, који су се на крају ипак вратили у своју земљу, па можда то буде случај и са Србима”, закључио је Хенкс. Мало је познато да је Том Хенкс православне вероисповести. Грчкој православној цркви је пришао 1988. године, после женидбе с Ритом Вилсон“.
Покушајте да сагледате духовни и морални простор између ''саветника'' Тонија Блера и онога којег саветује и Тома Хенкса и онога што он поручује?! То је простор између патриотског пигмејства и моралног титанства.

---------------------------------------------------------------------------------------------

 

Патрик Бал (Patrick Ball) је за потребе Хашког трибунала написао документ под називом ''Политика или паника – Бекство етничких Албанаца с Косова март – мај 1999''. Цео ''докуменат'' има за циљ да докаже како НАТО бомбардовање није имало никаквог утицаја на то што су Шиптари напустали своје домове. Никаквог!!! У том спису он тврди како је користио само документе са албанске стране, а највише оне руком писане на самој граници у релевантно време, и то највише код прелаза Морина. Даље, постоје и анкете, обично на узорку од око 1000 испитаника, где, то и сам аутор признаје, анкетирани одговарају на питања униформисано, сви исто, као по наредби.
Ево једног примера какав је ''докуменат'' Хашки трибинал узимао за ''релевантан доказ злочиначког удруженог подухвата''. У том папиру, на страни 14. пише: „Највећи број избеглица с Косова у било ком тренутку током сукоба ушао је у Албанију 27-28 марта, када је више од 62.000 људи прешло границу током 48 сати“. Како рекосмо, да су главни докази спискови писани руком, а то су документа граничара са Морине, онда да видимо како су то они могли да изведу. Ако је за евидентирање једног избеглице било потребно само 1 минут, то је 62.000 минута, или преко 1000 сати. А није могло само за минут завршити један упис, већ је требало 5-10 минута. Дакле у питању су хиљаде сати потребних да се сви они попишу, на самој граници, у неописивој гужви. Чак да је било и неколико пунктова, а није их могло бити много јер је то мали прелаз, па опет су били потребни дани да се такви спискови направе руком, поготову са људима који су тврдили да су им сва документа одузета. Физички је било неизводљиво направити документе за 48 сати, на које се позивају аутор и тужилаштво. То значи да су спискови прављени нахнадно.
Следећи навод из поменутог документа гласи: „Према бројним изјавама избеглица, припадници српских паравојних снага су им дали само неколико минута времена да спакују ствари и напусте домове“. Обзиром да се у овом документу наводи како је протеривање Албанаца извршено у неколико фаза а да је прва фаза била најмасовнија, поставља се опет питање: колико је било потребно људи у тим ''парамилитарним снагама'' па да обиђу све албанске домове, да свима дају неколико минута, итд? Или је и ово доказ да је било другачије: тако масовно и истовремено покретање морало је бити организовао. Албанци су се покретали из више разлога: из страха колективног и појединачног, али и зато што их је неко преко њихових канала огранизовао. Не спорим да је било и једног и другог. Да би Срби обишли све албанске куће, или већи део, било би потребно на стотине хиљада људи и на стотине хиљада сати.
Ево како је било у Истоку. Оно што сам сазнао од људи којима се може веровати. Албанци су били узнемирени. Почела је да пристиже војска из Србије. Послали су делегацију у станицу милиције да питају за савет. Тамо им је речено да полицијске снаге неће бити довољне да их све заштите, уколико буде била потребна заштита, али им није експлицитно ни сугерисано да оду. Нико није хтео да преузме одговорност до краја. Сутрадан су у трену, као по команди сви били на улици. Кренули су у избеглиштво. Гледао сам их испод ока. Било ме је срамота да им погледам у очи. Нисам знао зашто иду. Нисам знао много тога. После неколико дана, један део њих се након силних лутања вратио у Исток. Били су смештени у школу и постављена је стража ради њихове безбедности. Кретали су се слободно Истоком, ишли у пошту, продавнице, болницу. Нити једном није фалила ни длака са главе. Знам да су се плашили. И ми смо. После рата њихова пропаганда је све то назвала ''концетрационим логором''.
Ево још једног сведочења из поменутог списа: „Напустили смо Ђаковицу 28. или 29. марта, јер смо се бојали. У Ђаковици су подметани пожари и догађала су се убиства... Отишли пре него су стигли до моје куће. Мушкарци су одлазили пре жена, али су касније отишле и оне... Отишли смо у Маглице, где смо остали четири дана. Међутим, у Маглицама је било на хиљаде људи из Ђаковице, па су нам сељани рекли да идемо јер су се бојали да не буду гранатирани... Зато смо се вратили у Ђаковицу... Пронашо сам камион чији је власник био Албанац, укрцао сам се у њега и тако отишао. Моја супруга је била пред самим порођајем, па сам је оставио у болници. Чуо сам да смо добили девојчицу“.
Шта би непристрасан посматрач могао да закључи из овог сведочења, које је било ''релевантно'' за Хаг? Прво, да су отишли пре него су српске трупе стигле. Друго, мушкарци су отишли а оставили су жене и децу: што је невероватно. Пре ће бити да мушкарци нису ни били у својим кућама већ у формацијама ОВК. Треће, сељани из Маглица се плаше да не буду гранатирани, они дакле седе у својим кућама и не планирају да их напусте, иначе што би страховали ако се спремају да беже?! Најзад, они се без проблема враћају у Ђаковицу, траже камионе чији су власници Албанци (нису дакле ''још'' попљачкани), сведок оставља жену у породилишту где добија ћерку. Зар у једном ''геноцидном чину'', како је представљана српска страна тамо, има места причи о болници, трудници и порођајима? Зар по пропаганди то дете није требало да заврши ''на српским бајонетима''?

Нема коментара:

Постави коментар