четвртак, 29. јануар 2015.

trivan(ijalnosti) po kragujevačke linije...



Овде, где сам а као да нисам, када хоће нешто да ми кажу о себи, о свом завичају и родном месту, веле ми: „'Де си Шиптаре?!“.
Ја, кад хоћу њима нешто да кажем о мени, о мом завичају и родном месту: напишем књигу.
*
Заштитник грађана не може ни себе да заштити. Нека, он макар прима велику плату за разлику од већине незаштићених грађана.
*
„Благодарим вам, другови моји, на заједничкој патњи и вери и победи и молим вас да ми опростите што не могу да с вама делим и власт као што сам делио борбу... Ми песници смо за борбу рођени; страсни ловци, али од плена не једемо... Зато вас остављам, другови завереници, и идем да потражим има ли гдегод која мисао која није остварена и која тежња што није извојевана...“.
Иво Андрић, Прича из Јапана
*
Из Америке:
Амерички начин живота који се оличава у прерасподели добара подсећа на средњевековне гозбе и баханалије. На челу стола је моћник са свитом и како се од тога чела удаљујете све сте ниже у хијерархији али се и даље по нешто захвати са астала. Најзад, остају они који уопште нису за столом и они хватају оно што моћници недоједено бацају. И ухвати се ту по некад и тек начето парче меса, можда само пар пута загрижено. Наравно треба да сте јаки за то. Оним слабијима остану кости али увек довољно масне да се не умре од глади. Већина код своје куће, тамо негде далеко, није имала ни те кости па су итекако задовољни. Овде јесу тањири пуни (некад ''начетог меса'', некад ''костију'') али се срећа не мери величином порције. По тој логици свиње су најсрећније.
Песник Блез Сандрар, рођен у Швајцарској, написао је 1912. године песму ''Ускрс у Њујорку'' чији један део гласи:
''Гомилу сиромаха за које сте Жртву принели,
Овде су у склоништа збили, уторили, сапели.
Огромне црне лађе са свих страна света долазе,
Путници, збрда-здола, на понтонске мостове прелазе.
Има Талијана, Грка и Шпањолаца,
Руса, Бугара, Монгола, Персијанаца.
То су циркуске животиње што прескачу меридијане,
Комад црног меса им бацају као да псе гладне хране.
Срећни су због те хране над којом се муве јате,
Господе, смилујте се народима који пате''.
То је, дакле, то.
Најбесмисленије у свем бесмислу је бесмисленост послова који вам овде по правилу западају. Некима само на почетку - некима до краја. Амерички писац Хенри Милер написао је на једном месту: ''Бејаше то типичан поглед с дворишног прозора у Бронксу: дрвене ограде, сохе, конопци за рубље, бедне тратинице, типске стамбене зграде, лестве за спасавање и тако даље. Сподобе су тумарале амо-тамо поред прозора у свакојакој одећи. Спремали су се да пођу на починак како би сутрадан прошли исту бесмислену рутину. Можда ће један од стотину хиљада њих измакнути заједничкој судбини; што се тиче осталих, било би најбоље да им неко ноћу, док спавају, префикари вратове. Пука је лудост веровати да би те јадне жртве биле у стању да створе нови свет''.
Ово је земља потуљене диктатуре и ''нељудских права''. Официјелно сви имају иста права, у пракси количина ваших права зависи од количине новца који поседујете. И од тога да ли сте нека од ''мањина'' или сте нормалан човек. Ваше право да не волите животиње или педере овде не уважавају. Ваше право на рад губи се зарад ових ''не-права''. Кад добијте упитник, апликацију за посао, чик напишите да не волите животиње, педере или америчку колонијалну политику: можете се ''сликати'' са својим запошљењем и поред прокламоване слободе говора. О Јеврејима нећу ни да причам.
Овде никада нећете имати паре. Бар не на свом располагању. И колико год имали у банци њихови токови су углавном усмерени и не зависе од вас. У Америку дођите само ако хоћете да штедите. Ако желите да трошите останите у Србији. Аутомобил имате да би банка зарадила на томе. Кућу или стан имате да би банка зарадила на томе. Кредитну картицу имате да би банка зарадила на томе. Нема овде слободе. Нема овде демократије. Нико не поштује ваша људска и грађанска права: ако нисте богати. Овде вас неће угњетавати политичари (као код нас) овде ће вас угњетавати сви остали. Највише ће вас угњетавати императив да добијете чек сваке недеље.

šiptarčeta ni od korova...



И време је против Њега!
Целе зиме нигде снега!
Зиме целе нигде смета!
Ни у смету Шиптарчета!
*
Ако је до мене: Србија је на добром путу и биће брзо примљена у ЕУ. Изјавио је Министар спољних послова Аустрије. Значи, до Курца је!
ПС
Да му сваки пут дат по евро на овакве зајебанције по Србији и региону, сада би био милионер.
*
Влада Србије је упутила оштар протест амбасади Словеније због подривања њених реформских потеза. Наиме у једном граду је на великој светлећој реклами фирме GORENJE изгорело слово N, па сада ноћима обасјава град порука: GORE JE!
*
У светлу чињенице да све већи број људи изводи тзв. перформанс ћутања на улици: једна од најчешће извођених изведби у нас јесте - студент ћути на испитима. Мислим, то је права уметност перформанса.
*
Увек сам умео препознати способности, али нисам умео препознати карактере.
Јован Ристић


среда, 28. јануар 2015.

upečila ga strelka....




          Логор Сајмиште (или: Јеврејски логор Земун, Judenlager Semlin) налазио се на територији коју је контролисала такозвана НДХ и био је немачки логор. У њему није било нити једног стражара или џелата који је био Србин. Било је само Срба логораша, уз Јевреје. Већина страдалих српских Јевреја ту је погубљена. Треба истаћи и следеће: „коначно решење јеврејског питања“ у Србији су спроводили Немци, а, у Хрватској су то спроводили Хрвати. Још једна чињеница у сенци обележавања холокауста: од свих европских народа, само Срба није било у СС јединицама које су ратовале на руском фронту, под Стаљинградом или Лењинградом. Чак је и Руса било у тим јединицама, било је Француза, Енглеза, да не говоримо о Ханџар дивизији, Скендербег дивизији и Хрватској легији, било је чак и Јевреја (у финској војсци у садејству са немачком армијом) - једино Срба није било тамо на нацистичкој страни. А, нацизам је највеће зло које је задесило човечанство. Ми нисмо били на страни зла.
* 
Ми нисмо били на страни зла али смо често на страни: глупости.
         Чујем да је неки посланик владајуће већине изјавио у Скупштини да смо за време НАТО агресије са ручним преносивим системом СТРЕЛА 2М срушили 70 непријатељских авиона?! Пазите!!! Тај и такав верује да ће нам донети бољитак и да ће нам бити боље, те гласа за све што му се принесе у скупштину. Па, биће нам боље управо онолико колико смо стварно оборили авиона са тим системом (нула).
*
      Уместо да деца, јуче, декламују на Светог Саву, како је наопослено, њихови учитељи и наставници су „декламовали“ своје захтеве испред Владе.
*
„или породи ме,
као срна на снијегу....“
Бреговић, Бијело дугме, Где да пођеш у ово страшно вријеме...

Срне се не порађају: оне се теле!
Теле једно!
Не по снегу: већ у јуну!
Јуне једно!
Никад зими: увек лети!
То не треба: с' ума смети!
Чак и кад се: с' „белим“ лети!

ПС
Како окарактерисати овај текст? Докони попови и срниће крсте. Мислим, ствааарнооо! Анализирати у стиху стихове једног преваранта.
*
Кад сам био у Васојевићима, једна жена је дошла у кућу и рекла мушкарцима:
- Ено неких Црногораца, донели су дуван и продају.
Ти Црногорци су били суседи Морачани.
Адам Прибићевић, Од господина до сељака

понедељак, 26. јануар 2015.

živote, kurvo ili Drino, jebem ti.....




То може само у земљи Србији, која више није ни међу шљивама, ни међу свињама, ништа скоро да више немамо. Два новинара у емисији на Пинку цело вече трубе о томе како нема притисака на медије и цензуре. Ако нема: што цело вече троше причајући о томе? Ако има: какви су то онда новинари који бране власт од јавне речи? А суштина је у следећем: прави новинари, чак и у Данској, Норвешкој или Аустралији, увек говоре да постоји опасност од притисака власти и да има покушаја цензуре медија.
Слободе никад доста, притисака на слободу увек много (чак и кад не постоје).
*
Хтео сам нешто да напишем за данашњи блог, пала ми је на памет „страшна мисао“ синоћ али сам је заборавио после трећег чокања ракије. Жив се јутрос изједох: шта сам то хтео да напишем?
*
Из Америке:
Којег год сам земљака овде упознао, или већ познатог упитао за децу: од свих сам добијао увек скоро исти одговор. Сви ти синови и кћери, и не само они него и унуци, братанци, рођаци и тако даље, дакле сваки од њих појединачно је ''најбољи'' ђак у школи, а, и шире.
''Ал' да видите како се само снаш'о, најбољи је у школу...''.
''Наша деца су паметнија од америчке, ал' овај мој.....''.
''Звали ме из школе, так'о дете још нису видели, нуде му све могуће стипендије...''.
Све ме то подсећа на деведесете године кад су у Србији почели масовније да се набављају рачунари. Деца су углавном знала да их укључе и покрену игрице, а већина је компјутер искључивала уз помоћ кабла. Али су зато њихови родитељи говорили:
''Да га видиш само како ''ради'' на компјутору, растура бре... Турио слике све се види, може и колико је сати и који је датум... Ево сад ћу ти дам његов ''сајт'' (мислећи при томе на ''е-маил адресу'') па да му пишеш....''.
А амерички образовни систем је конципиран тако да ако радиш редовно домаће задатке и ни једном не избодеш наставника ножем: самим тим си добар ђак. Макар, у државним школама где иде фукара.