петак, 31. јул 2015.

У ЧОРБУ



У ЧОРБУ
Ниси мог'о баш како си 'тео! И над попем је био поп. Кад кренеш да базаш по околини, или си решио да се купаш (и уз пут да пецаш), или, не дај Боже, имаш заказану утакмицу са ''центрашима'' или ''љугашима'' (јер ти си ''фабрикант'') – увале ти млађег брата на чување. Обашка, што га вешти родитељи увече испитају и томе где си све био, шта си радио и какве си све шерове направио. Наравно да је то била сметња невиђена. Ниси слободан, не можеш да јуриш слободно. Ако клинац падне па подере панталоне или колена (најчешће и једно, и друго), или се окваси до голе коже, ти ћеш кући ''да поје'ш попару''.
Покушаш ти све: обећањима, подмићивањем, претњама – ништа!!! Мали је тврдоглав и упоран. Та, твој је брат – 'де не би био такав. 'Оће упорно за тобом, неће да седи мирно на месту где си га посео, а таман сте нашли добар вир пун пастрмки, или сте угледали пуну трешњу у туђем забрану (а сама реч ''забран'' је толико инспиративна па те вуче да прекршиш забрану). Мали само смета. Вучеш га за руку, он не може да те прати, па пада, или 'оће да се отргне. Ти се изнервираш због тог сецања, па му лупиш чвргу, а онда му се пола сата извињаваш, молиш га да престане да плаче и да те не изда код родитеља. Твоје друштво, около, саветује те како зна и уме, говоре ти шта ти ваља чинити, али само под условом да исти немају сличну ''приколицу'' као и ти.
Најгоре је било, враћам се у време док је млађи брат још клиња, кад одеш да се купаш, доле у Брод, и кад се оде у Лојзе, да се играју лопте. Добро, код реке је у питању страх: плашиш се за њега, да не оде у воду и удави се. Код фудбала је друга прича. Кад се игра фудбал, онда си љут. Имаш место у тиму, цене те као играча а ти сваки час мораш да прекидаш игру, да јуриш за братом, да га тражиш кад се изгуби, да му скидаш панталоне кад 'оће да пишки, да му бришеш дупе кад каки. И шта можеш очекивати за све то што чиниш за њега? Да ти сутра узме део од куће и имања. Интимно, по стотину пута дневно пожелиш да си јединац. А после, у току тог истог дана, млађем брату даш срце од лубенице коју сте украли. Или, кад крајичком ока угледаш неког билмеза како је ударио твог брата, претвориш се у риса и онда кроз батине које даш напаснику покажеш колико волиш брата.
Елем, да би се ти проблеми са млађом браћом како-тако решили у смислу да може да се играју лопте и да они буду на оку, постојао је начин који се колоквијално називао ''у чорбу''. Дакле, поделите се, мада не мора да буде само фудбал у питању већ било која друга игра, рецимо, пет на пет. И твој млађи брат уђе ''у чорбу''. Шта подразумева бити ''у чорбу''? Тај што је ''у чорбу'' трчи по игралишту, покушава да дође до лопте, јури на све стране а нико не обраћа пажњу на њега. Он званично није у игри али има право да буде на терену. Чак и ако случајно лопта стигне до њега, онај наближи, без обзира којем тиму припада, одузима му је и наставља игру. То није проблем јер су сви већи, јачи и бржи од њега.  Клинац често и смета, али се сви труде да га избегну. Сви вичу један другоме: ''Пусти га, он је у чорбу!''. Чак да тај што је ''у чорбу'' и да го(л), то се не важи јер је он ''у чорбу''. Тако ти одиграш утакмицу а твој малђи брат има осећај да је учествовао у игри и веома је поносан због тога. Чак ће и бити послушан неко време због тога.
Проћи ће време. Заборави се све то. Дође час када клиња крене у школу. Тада ћеш га бранити кад га дирају старији гилиптери, нећеш се мешати кад се туче са својим вршњацима, само ћеш пратити да буде ''ферка''. Ти ћеш га водити на прве игранке и опалити му шамар кад га први пут ухватиш са цигаретом у устима. Позајмићеш му своје фармерке кад крене на први љубавни састанак, уводићеш га у биоскоп на своју карту, ако буде имао среће и код локалне курве (такође на своју карту). После ћеш бити илегалац код њега, кад он стигне као бруцош у ''студењак'' а ти си већ љоснуо неколико пута. Никад се нећеш посвађати са млађим братом, осим што ћете се чаркати – чак ни онда када се ожени са неком роспијом која ће га завадити са целом породицом. Кад постанеш стриц, гледајући свог братанца, сетићеш се, по некад, клинца ''у чорбу''.
Отуд се синтагма ''у чорбу'', код нас користила и у другим сегментима живота и разним конотацијама. Тако је неки муж код властите жене већ дуже време био ''у чорбу'', и мада цело село то зна он и даље мисли да је у правој игри. И излапели баца је одавно ''у чорбу'' што се тиче кућевних послова, новчаника и одлучивања у домаћинству. Он и даље ламоће али га нико не слуша. И сеоски ђилкош не зна да је ''у чорбу'' код младе удовице, којој сваки дан ради по пољу, цепа дрва и риља башту, надајући се награди. Давно ту свраћају много јачи играчи од њега. Најзад, ''у чорбу'' је и председник оптшине, само му то још нису јавили из комитета.
Како године пролазе а разни скотови у Србији на власт долазе, и ја лично све више схватам да сам ''у чорбу''. А, ви?

понедељак, 27. јул 2015.

ПОМОЗИТЕ ШТАМПАЊЕ!!! ПОДЕЛИТЕ И ПРЕПОРУЧИТЕ!!!



ПОМОЗИТЕ ШТАМПАЊЕ!!! ПОДЕЛИТЕ И ПРЕПОРУЧИТЕ!!!
Проза, публицистика и историја на једном месту, у овој књизи о Косову. Спој личне и националне историје. Најкомплетнија и најискренија књига о Косову. Дупло обимнија од првог издања.
Књига која покушава да предочи атмосферу у којој су живели Срби на Косову (кроз сећања аутора), да појасни менталитет Албанаца (кроз историјску ретроспективу), да прикаже манипулације, лажи и преваре (кроз анализу написаног о Косову код нас и у свету) и да каже шта нам ваља чинити (кроз лични став аутора).
Књига која говори о лажима и манупулацијама западних политичара и медија у циљу припреме и извођења агресије на Србију (и уколико немате времена и жеље да читате редом, онда обратите пажњу на главу МАНИПУЛАЦИЈЕ). Књига која доказује неоснованост аргумената да Србија буде бомбардована и један њен део окупиран. Књига која говори о стварном броју жртава на свим странама и џелатима којима није до сада суђено и пресуђено. Књига која доказује колики је стварни број жртава.
Књига која говори о историји, терору, исељавању, побуни, манипулацијама, лажима, грешкама, ОВК, ''жутој кући'', Бриселском споразуму, злочинима, Слободану Милошевићу, Рачку, КПЗ Дубрава... Књига дневничких бележака и сећања аутора пред, за време и после бомбардовања и окупације.
Књига која анализира и цитира на стотине књига, текстова, филмова, транскрипата, извештаја...
Књига која ствари назива правим именом.
Књига која говори о бесмислености флоскуле ''Европа нема алтернативу'' и штетности преговора са Албанцима...
Јако лична књига која говори о најважнијој српској теми: Косову! Лична је и по политичким ставовима. Аутор се често служи класичним публицистичким приповедањем које повремено прелази у прозно, са личном цртом испод текста. По својој форми ова књига је компилација жанрова, вешто уклопљених. Књига је резултат истраживања и мноштва прочитаног о Косову и лично преживљеног, јер је аутор живео на Косову и учествовао у рату. Лична и национална историја уткана у причу о личној и националној катастрофи.
Ово није никаква књига о теоријама завере. Ова књига барата са чињеницама у добром свом делом и са сећањима и доживљеним у другом делу.
Јединствена књига.
Игор Ђурић
064 36 75 900
www.djuricigor.net

среда, 08. јул 2015.

„Какав хат – такав сат“.



„Какав хат – такав сат“.
*
Пи'те пензионери, нећете дуго!!! – обавезно би узвикнуо свако ко уђе у ''Дом пензионера'' у Истоку. Пензионери, уколико би се који нашао ту, само би подигли главу, звирнули кроз наочаре, махнули руком у знак поздрава и наставили да играју домине или шах. Кад год видим Вучића на телевизији или у новинама, сетим се тог узвика из Истока.
*
Србија, земља пластичних базена, пластичних жена и пластичних суверена. Србија – на сваком кораку, у реци, шуми, парку, улици – земља пластичног отпада.
*
Велики проблем је Србије је наталитет, али није једини. Наиме, веома је важна по том питању и породица, то јест, окружење у коме ће расти та новорођена деца. Поред наталатитета битно је ојачати и институцију породице. Важно је да од њих постану људи а не функционални идиоти, као на западу.
*
Грци могу да подигну само 60 евра - дневно. Већина Срба би била задовољна када би могла да подигне 60 евра - месечно. Чудно, нама добро иде а они банкротирали?!
*

уторак, 07. јул 2015.

„Свашта је хтио: свачији је био“.



„Свашта је хтио: свачији је био“. Овако говоре људи из југозападне Србије и северне Црне Горе за онога који није свој и не зна шта ради. Имамо ли ми таквога у Србији? Мнозину! За њега (њих) би још рекли, исти они људи из наведених крајева: „Тако је добар Србин – штета што се није потурчио“.
Данашња Србија је најбољи доказ да се не треба борити за добробит народа већ само и искључиво за личну корист. Три деценије (и још охохооо времена) једни те исти варају, лажу, краду и отимају, крчме, продају и издају – а, опет, кад дођу избори неко гласа за њих. Ако се у том периоду и појавио некакав идеалиста који је хтео добро свом народу, макар и на своју штету, прегазили су га и понизили и народ и политичари. Свака идеја је обезвређена, сваки свети циљ је исмејан, свака категорија је обесмишљена (патриота, издајник, поштен, непоштен, лажов, итд). Уколико желите да материјално будете скромни а духовно широки – онда вас прогласе за затуцаног губитника. Јер, ако нисте богати и политички моћни, ништа вам не вреди ако сте паметни и поштени.
Данашња Србија је доказ да уколико желите да мењате ствари на боље морате то чинити револуцијом (има разних револуција али све имају исти циљ: из корена променити све). Уколико желите да лажете и крадете – бавите се политиком и бићете дуговечни. Уколико желите да промените Србију на боље – морате је мењати из корена, то јест, затрети коров у корену. А то може само кад се све старо сруши, па се ново гради са новим идејама, новим вредностима и новим људима. Само, где наћи нове људе у Србији?

петак, 03. јул 2015.

Подгревање Сребренице уместо ручка гладном народу.




Други јули је. Флаша је при крају. И црно мастило у мом налив-перу. После дуже времена нашао сам црно мастило и силно се обрадовао. Остало је, мање више, углавном потрошено.
Пошто је у Србији еволуција стала - потребна је револуција. Да је стала закључићете по оволиком броју мајмуна који одлучују у наше име. Погледајте медије, скупштину. Глобални је тренд да земља постаје планета мајмуна. Да закључим пре краја: мора, буразери, да се изађе из куће. Јебеш више ово. Од лајкова и шеровања нема селамета.
Кад погледаш, какво јебено мастило и бакрачи у земљи где ''Пинк'' влада?!
Срби су онострани народ. Док нам подмећу резолуцију о геноциду – ми гледамо Вимблдон. Кафкијански. Није ни чудо. Саветнице у министарствима су старлете, министарке су са мозгом старлета, председник гробар, премијер барон Минхаузен, посланици су Нушићеви ликови, невладин сектор из председникове бранше: пљачкаши гробова. Писац ових редова десетлећима није примио ни динар од државе а рећи ће вам оно што треба да кажу они који дебело масте брке са државног корита.
Отишао сам у суседни град да купим живу пастрмку. Да ме жеља мине. Пичка им материна, истераше ме из куће чија је тераса гледала на рибњак пастрмки. Другачије не могу да је једем: ако није жива купљена. Навика. Порастао сам уз њу. Уз пут ме је зауставио полицајац који је читао моју књигу ''Метохија и Косово'' и позвао ме на ручак, кад год хоћу и где хоћу. Ако лажем вас – лажем себе. Знам ја да накитим, али је ово истина. Код куће сам направио грчку салату, испржио пастрмаку и отворио флашу водке. Онда сам схватио да сам на столу поставио увод у мој политички програм. Пастрмка – здрава Србија са чистом водом. Грчка салата – треба поћи њиховим стопама у раскиду са владарима из банака. Водка – окренути се мајчици Русији чак и онда кад се маћехински понаша према нама, јер ће запад увек у нама гледати мале Русе, како год се ми понашали.
Почео сам да уживам у храни и пићу кад је кренуо филм о Сребреници. Беснео сам из трена у трен. Колико лажи и манипулација. Нико не каже следеће: сваки четврти убијени у Босни је био Србин, а тамо живе три народа. Водио се прљави рат. Било је злочина на свим странама. Али није било геноцида. Да је било геноцида не би било Сребреничких мајки. Да је било геноцида било би гробова жена и деце. Да је било геноцида не би се данас манипулисало оволико. Знам, лицемерно је и покварено: једем и пијем а говорим о мртвима. А зар то не чине политичари свакога дана?! Тешко им да кажу ово што ја говорим. Тешко им да признају да је и мојих Срба много страдало. Да је и мојих муслимана много страдало. Хрвати нису моји, али су и они страдали. Дабогда им запале плате које примају на нашој несрећи, свима њима, који примају.
Упоредо сам гледао и репризу дочека кошаркаша из 1995. године. Сви са балкона вичу ''Живела Југославија'' а публика им отпоздравља. Те године ја сам већ био без посла јер сам говорио ''Јебеш Југославију, 'оћу Србију''. И што сам био против радикала и социјалиста. Данас, после двадесет година, опет владају радикали и социјалисти, опет сам без посла и опет нема Србије. Из Југославије је гурају у некакву ЕУ.
А брат ће да вам каже програм опоравка а да се нико не отпусти, да се ништа не прода и да се не смањују плате и пензије. Да не најебавају само радници и сељаци, док се ''круг двојке'' башкари у незарађеним новцима. Програм је следећи: укинути све буџетске дотације културним пројектима, невладином сектору, спортским организацијама, туристичким организацијама, агенцијама. Укинути сва давања за манифестације, организације, удружења. Давати само за плате. Ништа друго. Кад се уштеди новца, онда полако, корак по корак, давати само за оно што вреди. Данас се троше милиони евра за разне манифестације, за разне ''уметнике'' и њихове ''пројекте'', за спортисте, за удружења. То сада није важно, треба народ да преживи. Зар није боље давати женама које рађају децу него глупостима Марине Абрамовић. Или, за филмове које нико не гледа. Или за разне роштиљијаде, Гуче, Егзите. Сад ће неко рећи: ако укинемо за културу за шта се онда боримо. Не! Ја не кажем да треба укинути културу: већ ово што се данас сервира као култура. Јер земља у којој се троше милиони узети из гладних уста народа а при том једна СКЗ или ''Матица српска'' пропадају, треба одмах да укине, на неколико година, сво то безвезно трошење новца. Само да се укину службена кола и дневнице, те репрезентација, и за годину дана ће се опремити све болнице у Србији. Тако је рођаци: прво да народ преживи и да се изроди, а после ћемо да правимо манифестације и да штампамо књиге. Обашка што неко треба и да напише неку књигу: време је.