среда, 26. август 2015.

tenis - penis



„Косовска битка је за нас симбол љубави према слободи“.
Миодраг Б. Протић, Нојева барка II, стр. 246
И зато, додајем ја, ми Срби, не славимо пораз већ славимо борбу за слободу у том поразу. Славимо љубав према слободи. Све вам по списку, заједно са вашим споразумом.
ZSO - JSO = UQK
*
Стање у медијима не може бити добро кад нема новинара од памети и муда (у првобитној верзији је требало да пише ''од пера и дигнитета'').
Дефиниција ''јавног мњења'' у Србији: УНС + НУНС = ANUS
Иста дефиниција се може применити за уметнике и интелектуалце.
Кад је власт у питању, они раде свој посао, онај за који су плаћени.
Формула функционисања власти у Србији: СНС + SUMMUS =  PENIS
Народ?! Овакав какав је: треба га јебат да се размножава, што му се и чини али са контрацептивним средствима.
Дефиниција стања српског народа: ANUS + PENIS = PENETRATIO
Инвестиције: TENIS = PENIS
Залуђивање већ лудог народа: ТЕНИС + DUPLIS + FUNDUM + FRATRIS = STULTUM SERVUM
ПС
Речник мање познатих латинских речи:
SUMMUS – врховни шеф;
DUPLIS – парови;
FUNDUM – фарма;
FRATTRIS – брат, велики брат;
STULTUM SERVUM – глупи роб или глупи слуга;
У првом случају је произвођач свиња ''тенис'' а у другом случају игра ''тенис''.
*
Пита ме:
- Где би волео да отпутујеш на одмор? Малдиви? Хаваји?
- Волео бих да одем у Бања Луку, на неколико дана – одговорих.
''Сељачина'' – помисли она.
''Јадница'' – помислих ја.
Од набреклих силикона на уснама нисам успео да јој видим лице. Она после мог одговора није ни хтела да гледа у моје. Да сам успео да јој видим лице, можда бих се сажалио на њену душу. На жалост, није ишло: лице се није видело а силикони за душу још нису пронађени.
*
Како године пролазе, младост ми у снази слаби а у сећањима јача.
*
Ако је веровати Вучићевим шефовима из Америке и Брисела, који су формирали Хашки трибунал, највећи злочини на Косову извршени су од стране српских власти док је Вучић био министар у тој влади. А, те злочине Срби су вешто крили својом пропагандом у исто то време док је Вучић био министар информисања (још кажу да слобода медија и изражавања тада бејаше катастрофална).
Удрите браћо, ал' нешто ту не штима. Јесу ли лагали тада, када су говорили о злочинима и пропаганди, или лажу сада, када говоре о његовој демократији, миротворству и реформама?!
Знам, знам, лагали су и лажу: тада и сада. Знам...
*
А, било је овако:
Прво су они хушкали – а ми смо били ''домаћи издајници'' и '' стрррани пваћеници''.
Па су нас мобилисали - док су они министровали и станове добијали.
Па сад хоће да се мире и сећају на жртве - а нас оптужују да смо ратни злочинци, јер смо, јел' те, ратовали кад су нас ономад мобилисали и у добровољце гурали.
Не треба нама ''дан сећања на жртве'' већ ''дан упозорења'' на оне који су до тих жртава довели. Нама треба ''дан сећања на кратку памет, глупост и осионост''.

понедељак, 24. август 2015.

face-to-face



Мит о хришћанској и хуманој Европи јесте најпогубији српски мит. За католике и протестанте, православци су већи непријатељи од муслимана, били и остали. О њиховој ''хуманости'' и ''просвећености'' имали смо прилике да се уверимо у последња два века наше историје, од Наполеона, Хабсбурговаца, преко Хитлера и Черчила, до ЕУ бомби.
Је ли то Европа којој треба да тежимо, ова данашња и овако конципирана? Она у која у својим редовима као пуноправног члана има једну Хрватску, чији политички врх, власт и народ, величају нацизам и холокауст, а у домену људских права нису у стању (читај: не желе) да обезбеде две-три двојезичне табле?! Јесу ли то ''еУропски стандарди'' којима се наша власт дичи, па пичи ли пичи – у пропаст?!
*
Обама позвао Вучића (вероватно циркуларним писмом али наши медији наглашавају ''ЛИЧНО''), да се нађу у Америци, очи у очи са још стотинак присутних, па он њему реч - овај њему реч. Да се (з)договоре о заједничкој борби против исламских терориста, из Исламске Државе. Што да не? Кад су се већ (з)договорили како да реше питање шиптарских терориста на Косову, сада могу да наставе са даљом ''успешном'' сарадњом.
*
Остајемо код премијера. Нећете веровати, а знам да хоћете, на локалној телевизији гледам, директор ''Колубаре'' каже:
- У овој години, до сада, ископали смо (па толико и толико тона угља), баш онолико колико је премијер Вучић рекао да ћемо ископати.
Е, ископаће тебе Били, ја да ти кажем.
Ништа, дакле, струка, пројекције, инжењери рударства, багери, објективне и субјективне околности, дугорочни планови производње, потребе, визије, документа, временски услови.... Не, како је и колико рекао премијер, кад је држао седницу владе на копу – толико ће и бити.
Када је својевремено Тито обилазио фабричка постројења, у једној фабрици пословодство се договори да му предоче обим производње десетоструко већи него је иначе и неколико пута већи него је и теоретски изводљиво. Када су му изнели те напумпане, немогуће и преувеличане податке о производњи, Тито је само повукао дим из томпуса и замишљено рекао:
- Маљо је то, другови, маљо.
*
Е(р)мигранти?! Шта се сад чудите?! Одрекли смо се државног суверенитета, отворили границе, сјебали војску начисто, увели законе Европе сједињење са српским стандардом и менталитетом, одричемо се дела територије, суочавамо се са полу-диктатуром, и, сада, одједном, чудимо се што долазе неки црнпурасти да пију воду са Мораве и што ће прво поглавље које ће бити отворено у нашим преговорима са ЕУ бити поглавље звано: ''подизање ограде око Србије''.
Зашто нико од политичких и медијских пичака у Србији не каже кратку и просту истину, те дефиницију о избегличкој кризи која потреса Балкан и Европу. Та истина гласи: ''Сви ти људи беже јер су им Американци и најјаче земље ЕУ разрушили државе и институције у њима, што су их бомбардовале и донеле рат, што су на тај начин омогућили стварање те Исламске Државе, против које Вучић 'оће да се бори заједно са све Обамом који ју је и створио''.

среда, 12. август 2015.

taj neće brigu.....



„Cazzo non vuol’ pensier“. - К...ц неће брига.
Казанова, ''Мемоари'', III књига, страна 275
*
Задатак песника данас, сада, (уколико уметник може да има задатак?!) није да описује лепоту цвета, његову симболику и живописне боје, већ је његово да говори о томе да је неко изгазио тај цвет и испишао се по њему. О томе треба да пева данашњи песник: о пишању по цвећу. Што се тиче романа, ствар је слична. Некада су писци могли да себи приуште луксуз, па да пишу поетичне, сладуњаве и бајковите романе – коректне у сваком погледу: садржајно, по форми... Данас роман мора да има муда – или није роман! Опет, писац без муда не може написати ''роман са мудима''. Е, сад, потпуно је друга ствар, и невезано за тему, што ће о ''роману са мудима'' углавном одлучивати они који имају локум међу ногама, неки чак и без ратлука...
*
Цена коју морате платити да би вас ''поштовали'' у региону је више понижавајућа него висока: морате пишати по себи и свом народу!
Да би вас уважавали код куће, код једних, морате чинити оно горе наведено; код других: морате пишати по другим народима и људима.
Они који су у средини, који покушавају да буду реални и поштени, најгоре прођу: по њима пишају сви, споља и унутра – и нико не шара.
*
Био Мујо у Кејптауну, некада давно. Дочека га пријатељ, па крену заједно у биоскоп. Поче Мујо да се гура како би уш'о у аутобус, а пријатељ му каже:
- Види се да си нов овде: црнци се гурају а белци улазе на предња врата нормално.
На благајни бископа тражи Мујо партер а благајница му каже:
- Ти мора да си нов овде: црнци седе у патеру а белци на балкону.
Седне Мујо на балкон али ми се припиша. Пита за клозет и добије одговор:
- Ти мора да си нов овде: кад ти се пиша онда не идеш у тоалет већ пишаш са балкона по црнцима.
Шта ће Мујо, извади га и почне да пиша, кад чу глас одоздо:
- Хеј, ти мора да си нов овде, па и ми црнци имамо нека права: ШАРАЈ мало!!!

понедељак, 10. август 2015.

опанци из ''круга двојке''...



Александар Тијанић:
 Бити Београђанин, то је стање духа! Наравно, за све особе са духом; осталима према заслузи!“.
СВАКА СЛИЧНОСТ СА СТВАРНИМ ЛИКОВИМА ЈЕ НАМЕРНА!!!
Насмеја се слатко један пријатељ, неки дан, кад угледа пред вратима мога стана опанке гумењаке, такозване ''пироћанце''. ''Откад ово нисам видео'' – рече.
Откуд мени ''пироћанци''? Мајка је у њима избегла 1999-те. Били су јој најудобнији, када смо кренули у бежанију. Ја, после, нисам дао да се баце, но их држим пред вратима, да могу комшије из зграде да их виде. Наиме, такве исте је носио мој деда, у свом животу није обуо ципеле, уколико се не рачунају војничке цокуле. А, на крају, не би било ни стана, ни врата од истог да се пред њима оставе опанци, да није било дединих плацева, да се продају.
Те ''пироћанце'' обично обујем кад хоћу нешто брзо да опослим: да одем до комшије, да изађем испред зграде, да скокнем до продавнице или киоска, да узмем нешто из кола. Ово последње има и симболику: из опанака у скупа кола. Људи, поготово млади, ми се смеју, мисле да сам сељак који је залутао у град, вероватно ме сматрају простаком и како воле данас да кажу: губитником. А, искрено да вам кажем, никада раније нисам носио опанке, осим по авлији, кад натучем бабине или дедине. Било је у школи деце која нису имала друге обуће осим опанака али ја нисам био међу њима. Отац је био службеник па је могао да ми приушти патике, касније и ципеле. И куповао је много књига.
Па зашто онда, кад већ нисам искакао из опанака, данас држим исте пред вратима и нервирам комшилук подсећајући их одакле су побегли? Прво, ратове смо добијали у опанцима а мир губили у ципелама које су замениле одбачене опанке. Нама највеће зло чине политичари који глуме да нису сељаци. Затим, зато што ме иритирају снобови, што не подносим опанке које су се поципелиле без духовне потпоре тог ципеларења. Јер ја немам ништа против да се опанци у глави замене ципелама на ногама и у глави – али само кад се стекну услови за то, опет у глави. Најзад, оне требају увек да ме подсете да су ми оне купиле стан а не нека друга обућа. Моји опанци испред врата су предсобље за књиге у мом стану – купљене и својом руком написане. Чудан сам ја, зар не? Имам и књиге, и опанце.
ВУКАЈЛИЈА:
Конобар: Шта желите?
Миx: Дужи "експресо" са млекем (читати са "београдским нагласком")
Зоки: Ја ћу "ки он".
Живим у средини где је тема о којој пишем: опште место. Многи људи су оставили своје њиве и стада и запослили се у руднику или их државна јасла хране. Данас примају добре плате али материјална експанзија није пратила културолошки и духовни развој. Ципеле су се обуле а размишља се (прикривено) опанком. Има и оних који су између: ни тамо – ни тамо. И, тако данас, папучице скупих аутомобила притискају опанци маскирани ципелом. Опанци преоденути у скупе ципеле. Гледате около људе којима све то не стоји и не приличи. Напротив! Они носе најскупеље ципеле – ви видете опанке на њима. Они возе скупа кола – ви видите запрегу и балегу. Они водају скупе кучиће – ви на повоцу који држе видите козу хранитељку. Они граде огромне куће – ви видите плетене вајате. Они се запиру у биде-има – ви видите како им гузице вире из кукуруза. Кад прозборе, не видите сељака већ сељачину. Кад гласају: никад не гласају као ви.
Али, свуда тога има. У свим градовима и варошима Србије. И по свету. Код других народа. И код наших напољу, гастарбајтера. Не свих, наравно, али у једном делу: итекако. Шта сам све напољу видео. Људи који у духу нису заслуживали ни опанке, понашају се у духу најскупље обуће. Не знају шта желе да ти кажу али осећају да их те опанке из родног краја чвиле и боле, па кад се нађу у ћорсокаку, онда изваде слику куће коју су направили у постојбини својих духовних опанака (и, правих). Такви су најгори кад дођу на годишњи одмор, у отаџбину, па онда данима малтретирају своје рођаке на селу. Одбијају да седну у ''југо'' или ''ладу'' који немају клима уређаје и говоре како пију само куповну воду и ако она из дединог бунара нема премца на свету, уз домаће слатко до шљива, које су претходно лежале у кречу. Кад крену назад, понеће балоне шљивовице неспособни себи да објасне зашто, ако су већ обули ципеле, не пију коњак или виски?!
Почасте они своје рођаке са пар стотина нечега па онда кркају и пију месец дана док не испразне торове и оборе. Гледају са висине своје рођаке који поштено сеју, копају и жању, не признајући да су ту ''висину'' заслужили чистећи америчка и немачка говна. Натукну по некад и опанак, на брзину, кад се збуне. Тада мисле да чине велику част онима код којих су дошли. Деца су им необразована и западњачки проста, носе накривљене качкете као да су црнци или латиноси, а малиша из комшилука који је већ прочитао ''Време смрти'' и ''Рат и мир'', чежњиво ће им завидети на ''ајфону'' и скупим ''најкама''. Само до следеће године. Када до тада буде прочитао и Достојевског, код њега ће титрати супериорни осмех, јер ће схватити да се код поципеларених гостију ништа није променило на боље осим телефона и патика.
Опанка је у глави: није на ногама. О томе вам ја говорим. Је ли већи господин био мој деда који нам је толико оставио, а никад није носио ништа осим опанака, или ми који смо то распродали: у ципелама. Зато је моја препорука да сви држимо по један пар опанака испред врата. Сви!!! Ти опанци испред врата треба да нас подсете чији смо, одакле смо, и што је најважније: где припадамо – где нам је место. Наравно, опанци без књига не вреде много, осим ако нисте на својој земљи и жуљевитих руку храните се од исте, ако нисте сељак - у најбољем смислу те речи.
Момо Капор:
 Занимљиво, они који својом највећом вредношћу сматрају то што су рођени Београђани, углавном ништа и не знају о свом граду и његовој историји, па им је тако свакако потпуно непознат и одломак из путописа Опис Београда из 1587. године Рајнолда Лубенауа где стоји: "То је врло стари град, изграђен веома лепо, са двоструким зидинама и високим кулама који су сада сасвим порушени. Сада има већином ниске куће, улице су блатњаве, али, иначе, дугачке и велике... У граду станују Турци, Јевреји, Грци, Дубровчани, Далматинци, Хрвати, Италијани и још свакојаке нације."
Као што се види, преци рођених Београђана се у овом путопису уопште и не помињу. Они, заправо, и не живе у Београду, граду, већ изван зидина, улица и било какве цивилизације, као обична раја.
А та раја, ти дошљаци, носле Првог и Другог устанка почеће да рађају овај град.
Да резимирамо: Саву и Дунав, две наше највеће тековине, нису пустили да теку рођени Београђани, него Господ Бог, Калемегданску тврђаву такође нису подигли рођени Београђани, него Римљани, Турци, Угари, Аустријанци и деспот Стефан Лазаревић, који се није родио на Теразијама.
Коларчев народни универзитет подигнут је захваљујући парама Илије Коларца који је преко Дунава допливао у Београд држећи се ждребету о реп.
Капетан-Мишино здање није дело ниједног рођеног Београђанина, већ Мише Анастасијевића, дунавског канетана, који се ломатао по пристаништима, тукао са лађарима, шверцовао и отимао где је стигао и могао, да би отачеству оставио овакву задужбину какву данас имамо.
Лука Ћеловић, Требињац који је дошао у Београд са два динара у џепу, оставио је овом граду велелепни хотел "Бристол", читаву Загребачку улицу, парк на Сава-мали и сав свој иметак, а Игумановој палати на Теразијама се и данас дивимо, мада је није направио ниједан рођени Београђанин, већ дошљак, однекуд с југа.
Мада су им очеви и сами дошљаци, у најбољем случају били ситни бакали, чиновничићи, писари, пиљари, школски послужитељи и потрчкала, ова врста рођених Београђана оставља утисак да поседује највише порекло.
Њима су комунисти одузели оно што никада нису ни поседовали. Ко зна где би им био крај да није било рата? Они се размећу кућама у којима су становали као подстанари. Њихов деда је познавао Пашића. Они су живели у Крунској и Хартвиговој. Њихова бака је била дворска дама краљице Наталије. Њих је живот смртно увредио и зато су одлучили да постану ништа! Нека се прослављају дошљаци. Њима је довољно њихово порекло.
Београђани, који су дошли на свет пре Другог светског рата, родили су се у некој сасвим другој вароши од једва 300.000 становника.
Требало је тамо и да остану, ако им је толико стало до педигреа..“.

Немачки официр Фон Рајевиц је пред крај рата говорио Дејану Медаковићу да је само у Београду Гестапо имао 9.000 разних достављача?!?