понедељак, 21. септембар 2015.

ПЕСНИЦИ ЗНАЈУ ШТА ЈЕ БИЛО И ШТА ВАЉА БИТИ!!!



Није потребна анализа, синтеза... Нису потребни аналитичари. Песници су све већ опевали. Песници су већ написали све историје, програме и циљеве. Само их треба читати. 

СТАЊЕ?

Владислав Петковић Дис:
Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг'о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата;
Обесимо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова
Васкрсли смо све пигмеје и репове;
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова

Остала нам још прашина на хартији
К'о једина успомена на џинове;
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу к'о пауци.
Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа;
Ал' кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.

ВЛАСТ (било која)?

Адам Загајевски:
Једнога дана мајмуни посегоше за влашћу.
На прсте навукоше златно прстење,
обукоше беле, уштиркане кошуље,
почеше да пуше миришљаве хаванске цигаре,
стопала заробише црним лак ципелама.
То не приметисмо јер бејасмо обузети
другим стварима: неко је читао Аристотела,
други преживљавао велику љубав.
Говори влада постадоше хаотични,
чак брбљиви, међутим никада их
нисмо слушали пажљиво, више смо волели музику.
Ратови су постали дивљи, затвори
смрдели више него раније.
Чини се да су мајмуни посегнули за влашћу.

ЕВРОПСКО-АМЕРИЧКЕ ВРЕДНОСТИ?

Ален Боске:
Гасом сам отровао неколико Јевреја: гадна је то раса,
затим сам се забављао слушајући Моцарта.
Стрељао сам партизане: шљам је то,
а онда сам с таквом љубављу мирисао ружу!

Сасекао сам Арапина: телећу марву,
а затим ставио врпцу око врата моје пудлице.
Закопао сам живе Јермене: Турци су
били у праву! Затим сањарих о Тинторету,

о Веласкезу, о Зурбарану. Подгрејао сам
црнца: беше бљутав у сосу од вина!
Затим сам на обали мора читао Жана Расина.

Полио сам Вијетнамце напалмом који
их своди на оно што јесу: некакве бубе,
Затим спевах песму о цивилизованом човеку.

ПУТ У ЕВРОПУ?

Благоје Баковић:
Молитва за мрава који се запутио ка Цариграду

Који си дао свему снаге да може, ићи, ићи
Некоме да већ стиже, некоме да ће стићи

Помози оном мраву коњаник што га је пито-
Знаш ли да ти у Цариград неће ни хиљадито

Колено стићи. Куд си се запутио, мрво?
Знам-рече мрав, оздољ, ал да ти не кажем, прво,

У Цариград да стигнем, то мени није важно
И не тугујем због тога, није ми око влажно

ја јесам мрав, ал не губим наду,
Да ће ми живот проћи на путу ка Цариграду

ШТА ЧИНИТИ?

Ђура Јакшић:
И овај камен земље Србије,
што, претећ сунцу, дере кроз облак,
суморног чела мрачним борама
о вековечности прича далекој,
показујући немом мимиком
образа свога бразде дубоке.

Векова тамних то су трагови,
те црне боре, мрачне пећине;
а камен овај, ко пирамида
што се из праха диже у небо,
костију кршних то је гомила,
што су у борби против душмана
дедови твоји вољно слагали,
лепећи крвљу срца рођеног
мишица својих кости сломљене,
да унуцима спреме бусију,
оклен ће некад смело, презирућ,
душмана чекат чете грабљиве.

И само дотле, до тог камена,
до тог бедема,
ногом ћеш ступит, можда, поганом.
Дрзнеш ли даље?... Чућеш громове
како тишину земље слободне
са грмљавином страшном кидају;
разумећеш их срцем страшљивим
шта ти са смелим гласом говоре,
па ћеш о стења тврдом камену
бријане главе теме ћелаво
у заносноме страху лупати...
Ал' један израз, једну мисао,
чућеш у борбе страшној ломњави:
"Отаџбина је ово Србина!"...

ЦИЉ?

Десанка Максимовић:
СРБИЈА У СУТОНУ ПРВОМ ЛЕБДИ
БЛАГА И ТИХА –
НА РАНУ ЈЕ ПРИВИ!

среда, 16. септембар 2015.

среда, 09. септембар 2015.

ЦРВЕН БАН




ЦРВЕН БАН
Свадила се пица и гузица,
Гуза пици тијо беседила:
"Ао пицо, уда комшинице,
Мени твоји гости додијаше
Тебе јебу, мене с муди туку!"
(В.С. Караџић)

У Србији, неко је Црвен Бан а неко Црвен (је)Бан. Постоје јеребица и јеребан. Од њих постану јаја из којих се излегу јеребичићи. У Србији се зна ко је ко, мислим у смислу: ко је јебан - политички и сексуално. Свако бира шта ће бити, природа и генетика само уобличе склад – ако је избор прави; или, подвуку гротескност – када се у избору погреши. Игра природе је лепота и склад, када се природа преигра онда у недостатку васпитања и разума, добијемо геј параду, ''ријалити'' ликове, власт какву заслужујемо и искривљену слику света који је еволуирао милионима година да би данас ејакулирао у погрешној рупи – погрешног пола. Јер, да се разумемо, кад је пол исправно одабран: онда нема погрешне рупе.

Јебао Шваба
Швабицу
За купусну
Главицу,
Ал' и Шваба Швабу
За келерабу!
(В.С. Караџић)

Тако нам је, слично, и у политици. Када се крене погрешним путем онда се ни случајно не може стићи на право место. Чак и покварени сат показује два пута право време а са погрешним путем то није случај. Покварени политичари не ураде нити једном ишта исправно. Погрешно изабраним путем се чак ни не залута. Погрешним путем се стигне на погрешно место.
Неко је Црвен Бан, неко је некада називан Црвен(а) Бан(нда), а сада Србијом владају Црвен(е) Бан(ке). Већина српских грађана су њихови робови. То је део тог погрешног пута којим нас воде. Они знају да је погрешан, али шта њих брига. Смер је добар али погубан. Добар за друге, погубан за нас.
Неко је Црвен Бан а Србијом данас влада Црвен(а) (реј)Бан филозофија. Куповати, задуживати се, по сваку цену брендирати се, сликати се, имитирати, и, најважније, не размишљати. Таблет и наочаре ће размишљати уместо вас. То што пензионери од своје пензије не могу да купе оне мале таблетице (пилулице), то није важно.
Има ко да размишља уместо вас (осим мобилног телефона и силикона). То су политичари. Ваше је само да се задужите, да слушате, да будете раја и фукара. И да се не бавите политиком. Де Гол је рекао: Политика је сувише озбиља ствар да би била препуштена политичарима. Нисмо ми Срби једини народ којем политичари кроје капу али смо свакако најгоре прошли у своме властитом избору.

Тешко вуку не ијући меса,
А јунаку не пијући вина,
Наер-капи на ћелавој глави,
А скрлету на обешењаку,
Просјеници у ватри љесковој,
А дјевојци на руци немилој,
Удовици самој спавајући,
А момчету на њу гледајући,
А пуници у зетовој храни!
Кратке главње гатани угарци,
Честа дјеца готове сироте!
Ситна риба бљузгавица,
Мали курац кукавица!
Гу-гу и куку,
Бићеш с пуром на бруку!
(В.С. Караџић)

Знате ли ви ко сам ја?! - питао је један министар једну службеницу, на шалтеру. Она њему да тражи личну карту?! Да није тражила, друкара би је пријавила. Педерска посла. Ја знам ко је он. То је потрчко који је са газдом ојадио народ, узео деци из уста, распродао Србију, продао Косово. Кад газда викне Тишина тамо!!!, нико жив се не чује. Што тада дотични министар не устане, па викне: Знаш ли, бре, ти, ко сам ја?!. Не сме. Прво: стра' га. Друго: зна га овај што виче: ко стару пару.
Неко је Црвен бан а неко мора на Црвен (ауто)Бан – по инструкције. Оно, руку на срце, црвена је само позадина око свастике у белом кругу. Малог послао у Белорусију да набавља аутобусе јер се више нико живи не сећа како су ''мерцедес'' промовисали у Икарбусу.
Неко је Црвен бан а неко Црвен Бан(комат) са службеном платном картицом, као нека госпођа министарка.
Неко је Црвен Бан (то су они што се возе службеним аутомобилима са све платним картицама) а неко је Црвен(и) (та)Бан: народ измрцварен ''реформама'' (читај: отимачином) и ''бољитком'' (читај: ММФ), који крвавих ногу хода према својој Голготи.
Неко је био и остао Црвен(а) Бан(да), пуши кохибу са наркодилерима, никог живог не јебава, док народ Црвен (сје)Бан сам са собом пуши Црвен(и) (котра)Бан – увија крџу, а колк'о јуче је макар имао за јефтину ''Мораву''. Али, кад се Црвен Бан врати са ''дојчланд'' Црвен(и) (ауто)Бан, неко ће да будне Црвен (наје)Бан. Ја да ВИ кажем. Ко је тај што треба да се врати? То је онај Црвен Бан што нас јебе сваки дан!
Кад је био онај прави Црвен(а) Бан(да), тај није дао да се шири Црвен (ал)Бан, а овај сада Црвен Бан, за Србију ради као да је Црвен Бан(Јелачић) или Црвен Бан(Ки Мун).
Како ме не би Црвен Бан(овали) боље је да се смирим него да останем Црвен Бан(доглав). Да не дужим: погрешног партнера смо изабрали зато су нам све рупе погрешне. И боли. Не остаје нам друго, или да мењамо, или да селимо.

Ајде село ла селимо!
Гди ћемо га населити?
Међ' обрве девојачке.
Ту не може село бити:
Нема шуме, нема воде,
Нема земље за орање!

Ајде село да селимо!
Гди ћемо га населити?
Међу дојке девојачке.
Ту не може село бити:
Нема шуме, нема воде,
Нема земље за орање!

Ајде село да селимо!
Гди ћемо га населити?
Међу ноге девојачке,
Та ту може село бити:
Има шуме, има воде,
Има земље за орање!
(В.С. Караџић)