среда, 04. новембар 2015.

ДВА МЕСТА: ЈЕДАН ЧОВЕК - ИСТОК И БРЕСНИЦА

                                   КЛИКОМ НА ФОТОГРАФИЈУ СЛИКА ЋЕ СЕ УВЕЋАТИ



Милан Марковић, као и сви људи на кугли земљаској, има своје место рођења и место смрти. Блажен је онај човек, макар по мени, који испусти душу у свом месту рођења, поред своје породице. Милан се родио у Бресници а племениту душу је испустио у Истоку (тачније у пећкој болници). И, ма колико се трудили да натегнемо ствари, како би прича била интересантнија, овде то заиста нема потребе чинити. Повест се сама прича а паралеле саме постављају. Оба места су добила Милановим постојањем. Родно место му се одужило спомеником за сећање и помен, ја му се одужујем сећањем да остане спомен на њега и моје родно место.
 




Бресница је поморавско село, надомак Чачка, али је ипак на адресницама писало: Задња пошта Мрчајевци. То насеље, на око 260 метара надморске висине, налази се на путу Мрчајевци – Кнић, баш негде између Бечња и Бумбаревог Брда.



Село није компактна целина и подељено је на четири засеока: Доњи Крај, Вољача, Мала Бресница и Горњи Крај. И ту налазимо на прве сличности Истоком и његовим засеоцима: Горњи Исток, Доњи Исток, Мали Исток. Исток није имао Вољачу али је имао Љуг.
Вољача је најстарије насеље Бреснице, вероватно саграђено на темељима неког старог града а сама Бресница се помиње још у 13 веку у Жичкој повељи Стефана Првовенчаног. Насеље какво се данас познаје, настаје у последња два века, пре свега насељавањем у време Великих сеоба, претпоставља се највише из околине Пријепоља и Сјенице. Бежећи од турског и арбанашког зулума неки су одлучили да остану поред Мораве и ту себи потраже мира и спокоја. Нас Вољача интересује и из разлога што у том засеоку живе и Марковићи.




Што се тиче самог насеља, Бресница из које је Милан отишао у Исток, сличи овом потоњем и што је њена историја повремено трагична и кравава, али је то судбина скоро сваке куће у Србији, кроз читаву националну историју. Оно што је крвавим трагом обележило историју Бреснице јесте свакако свирепо погубљење 117 мештана овог села од стране Немаца, у јесен 1944. године. Тада су махом страдали старци, жене и деца, а да трагедија буде већа све се догађа пред сам крај рата. Тих жртава, али и жртава из српских устанака, балканских ратова и Великог рата, присете се Бресничани кад се недељом и о празнику помоле Богу у цркви Светог Марка. Сете се и жртава братоубилачког рата, сете се оних које су стрељали комунисти.



Још једну сличну судбинску одредницу Бресница дели са Истоком. У питању је број становника који из године у годину опада. Прираштај, наталитет, морталитет – то су највећи душмани српског народа. Није нас мало и нећемо се утулити што нас убијају - већ што рађањем не надокнађујемо убијене и умрле. Бресница је пре седамдесетак година бројала преко 3000 становника. У Истоку је пред рат живело преко 11.000 Срба. 1971. године у Бресници живи једва преко 2000 душа, а у Истоку, те године, и даље живи око 11.000 Срба – као да се нико није родио читавих четрдесет година. Најзад, данас у Бресници живи око 1000 људи, а, у Истоку (цела општина) тек неколико стотина. У последњих седамдесет година, ни Бресница, ни Исток, нити у једној години, нити на једном попису немају више становника, већ увек: мање!



Постоји још сличности између два насеља. Фудбалски клубови, бреснички Рудар и источки Подгорац, настају отприлике у исто време, и Источани и Бресничани почињу организовано да играју лопте тридесетих година прошлог века. 1999. године НАТО авиони на оба места бацају много касетних бомби. Оно што разликује ова два места најуочљивије, јесу надморска висина – Исток је на дупло већој висини од мора у односу на Бресницу, и вода: Источани је имају преко главе а Бресничани и дан данас кубуре са њом, што је помало несхватљиво за поморавски крај.



Али, да се вратимо са уопштеног на конкретно. Марковићи (Зечевићи) не могу са сигурношћу да потврде одакле су се доселили у Бресницу. Веле да су стигли некуд из Ивањице, али аутор овог текста мисли да је Ивањица могла бити само успутна станица у време великих сеоба и да су Марковићи пореклом нешто јужније од Шума (код Ивањице). Али, то су само претпоставке. Марковићи славе Светог Николу, па би то био најпоузданији правац у потрази за пореклом. Марковић је иначе веома распрострањено презиме у српским земљама.



У породици Марковић, један од њених чланова, Андрија, са женом Дестином, 1910. године, добија сина коме надењује име: Милан. Берићетан и плодан брак, из времена кад смо се више рађали (али више и гинули), изродио је и Бресницу обогатио са деветоро деце, синовима: Драгољубом, Божидаром, Животом, Драгославом и Миланом; те кћерима: Драгом, Дмитром, Косаном и Ружицом. Да се претпоставити да су Марковићи очито били ''обреновићевски'' расположени јер сину наденути име Милан, само седам година после Аписовог касапљења и бацања са пенџера Драге и Александра, није баш најпаметније, осим ако није српски инат у питању. Јер, као што видите, ту је и наденуто име ћерки: Драга.



Милан је провео детињство као и сва деца његове генерације – у муци и јаду. Када је имао само 4 године, започео је Велики рат, у коме је страдала свака друга српска глава. Кад се тај рат завршио, Милан је пошао у школу. Породица је очигледно добро стојећа чим синове даје на школе, па је тако Милан завршио чувену Крагујевачку гимназију и пошао на правне науке.



Наизглед нормална младост једног школарца у Србији између два рата. Ипак, 21. маја 1938. године, Милан добија декрет од Министарства унутрашњих послова којим га постављају за полицијског писара приправника у Истоку. То је био први сусрет Милана и Истока, Бреснице и Метохије.



Истога дана, из Крагујевца, Милан пише оцу Андрији:
„Драги Отац,
Ево да Вам јавим једну радосну вест а у исто време мало и непријатну. Јуче су ми из Београда јавили да сам постављен за писара у место Исток. То је између Косовске Митровице и Пећи. Морам ићи јер ми је главно да се увучем у државну службу, па ћу премештај лако тражити.
Ја ћу у понедељак или уторак доћи до Вас.
Јави ми да ли је Драгослав још у Чачку.
Воли Вас све Ваш Милан“.



Из овог писма се може закључити да Милан није баш срећан местом постављења на прву службу, што је и логично. Коме се тада ишло из централне Србије у ''арнаутлук''? Верујем да је тако размишљао и да су га бриге због пута мориле али да је жеља за државном службом све то надјачала. И, најискреније верујем да је о свему променио мишљење кад је упознао Исток и Источане, за то кратко време свога вакта. Исток је њега одабрао неком игром судбине да му буде последње земаљско одредиште. За нешто јаче од године, Милана више неће бити међу живима.



Међутим, из истог писма се још много тога може схватити. На пример, то да је Милан веома писмен младић, граматички и стилски он беспрекорно влада писмом. Најзад, и најважније, писмо говори о карактеру човека који га је писао, о томе какав је био човек и каквог је васпитања понео из куће. Он писмо почиње са ''Драги Отац'', при чему ''отац'' пише великим почетним словом. Он је, како видесмо, писмен и зна да то правописно није у реду, али је исто тако у реду и исправно (и правописно) да се почетним великим слово, где му место није, наглашава важност написаног и даје се карактер именованом. За њега је отац са великим ''О'' а то је веома битна ствар која говори о карактеру и васпитању човека. За њега је отац љубав и поштовање, предак и институција. Са великом словом ''О'' Милан говори о својој величини кроз поштовање према оцу.



Милан, дакле, креће пут Метохије. Сигурно се пријатно изненадио кад је замак'о иза рубова Дренице у дошао у питомину случну Рају на кугли земљаској: зеленило, вода, планине, равница, родност, бујност, животност и обиље - људи, биљака и животиња. Није му, сигурно, пријало да гледа намргођене Арнауте, али је можда тада схватио због чега се Срби не дају искоренити са тог поднебља. Уз пут, пре него стигне, он пролази Долином јоргована, чуди се толикој господштини и префињености Стефана Уроша Првог, који је за дочек својој будућој краљици Јелени Анжујској, дао засадити јорговане, путем којим она мора проћи да стигне до Брњака. Морао је Милан, тим својим путем, чим замакне од ''јоргованског друма'', проћи и поред једне друге Бреснице, оне код Звечана, која има засеок Валач (Вољача), и која се налази такође у рударскоме крају.



Додуше, долази у Исток у политички кризно време, смутно и тешко, непосредно после погибије чувеног источког војводе и истребитеља качака Милића Крстића, а мало пред почетак новог светског рата, који неће дочекати. Стигао је у Исток, распаковао се и потражио стан, погледао прве лепе Метохијке, највероватније почетком јуна 1938. године, да ту проживи своју последњу годину живота. Такође, дошао је у Исток када је ова варош била на свом врхунцу у сваком погледу: економски, духовно, друштвено. Никад се више није тако, као тада, као у последњој деценији пред Други светски рат, Исток развијао и градио, богатио се људима који су долазили да службују, из разних крајева Србије и из мајчице Русије. Након тога, Исток је само падао, никад се више није уздизао.



Милан је водио активан друштвени живот у Истоку и са успехом је службовао. О томе говоре заостале фотографије. На њима се види полет и младост. Он се бави фотографијом, сам прави снимке а после даје на развијање филмова и израду фотографија. Пратио је трендове, био је образован и савремен младић, елегантно обучен по мерилима времена и вредностима средње службеничке класе. Путује, обилази манастире, одлази у иностранство на слетове ''соколских друштава''. Отуд је мистерија око његове смрти већа?!



На жалост, кратко је живео. Од чега је умро Милан, не знамо. Постоје код приповедача одређене недоумице у вези његове смрти. Наиме, 5. јула 1939. године, како видимо на слици, он обилази манастир Високи Дечани. Лепа слика у сваком погледу: визуелном и уметничком. Слути ли Милан, загледан у Јуничке планине, да ће за месец дана бити мртав?! Слика не одаје трагове болести, шта више, показује човека у доброј форми, високог преко 185 сентиметара, са дугачким рукама и великим шакама, елегатно и по моди обученог.



Лигитимација Соколског друштва Исток је издата 7. јула 1939. године, потписао ју је лично председник општине и председник Соколског друштва - Радован Вулић, а Милан је сахрањен тачно месец дана после тога: 8. августа. Судећи по сликама из заоставштине, он је отпутовао у Бугарску, на ''Слет јунака'' у Софији и није се одатле вратио пре 20 јула. А онда је за само неколико дана поболео и умро. Ту нешто није у реду и није јасно? Млад и здрав младић, члан спортског друштва, не би болестан путовао у Бугарску. Или, треба ли тражити узроке смрти на том путовању?
О животу и службовању Милановом у Истоку, за сада мало знамо. Остало је пар фотографија и ништа више. О томе какав је био човек и службеник говори један други папир, списак не баш радосним поводом сачињен, али који служи на част самом Милану и његовој породици. Сви виђенији људи у Пећи и Истоку су одали почаст младом писару а у цркви Светог Петра и Павла у центру Истока дају му и седмодневни помен. На обавештењу о том помену потписала се ''Ожалошћена источка омладима''. То само по себи говори да га је нова средина прихватила као свога, и он њу, да је био популаран и цењен међу људима источким, вероватно и међу девојкама.



Сам списак, који је горе поменут, и на коме су они који су на неки начин желели да одају последњу почаст преминулом Милану, говори много: о томе колико је био поштован, колико га је прихватио Исток и колико је он заволео исти, као и томе каква и колико је била напредна та метохијска средина. Од председника општине до Албанаца трговаца, сви су желели да одају почаст Милану Марковићу, полицијском писару и студенту права, из Бреснице.

Препис – Милан Марковић:
Пријатељу из Пећи
Вуко Влаховић – управник поште у Пећи
Величко Јовановић – надзорник школски Пећ
Лазаревић – писар Пећ
Др. Ристо Ђуричић – управник болнице Пећ
Милан Губеринић – порезник Пећ
Олег Чистов – инжењер – Технички одељак Пећ
Крста Фишековић – кафеџија из Пећи
Дошли у Пећ из Истока:
Рале Вулић – председник општине Исток
Радисав Ђурић – благајник општине Исток
Живко Митровић – повереник шумадијске кредитне Банке у Истоку
Никодин Костић – рентијер Исток
Драгиша Ралевић – прегледник финансијске контроле у Истоку
Данило Мемаровић – приправник финансијске контроле у Истоку
Божидар Илић – полицијски писар из Истока
Ђукан Ђуровић – званичник начелства дела Исток
Радоица Миковић – званичник начелства дела Исток
Породица Т. Керинга - командира жандармеријске станице Исток
Марија Ђуровић – чиновник среског суда Исток
Радосав Вујадиновић –
Љубисав Ајданић – кафеџија Исток
Слободан Ајданић – књижарски пословођа Исток
Лазар Бошковић – берберин Исток
Божидар Мартиновић – столар Исток
Мита Милосављевић – кројач Исток
Породица Др. Чистова – среског лекара Исток
Милутин Перовић – председник општине Врела
Миливој Јанковић – судија среског суда у Истоку
У Истоку дочекали:
Данило Поповић – учитељ из Истока
Новак Бојић – учитељ из Истока
Божо Маричић – хотелијер из Истока
Бошко Илић – управник поште у Истоку
Александар Ћирковић – пословођа ''Бате'' Исток
Палевић Милосав – просветни референт Исток
Војин Драговић – управитељ школе Исток
Власта Јоцић – судија среског суда Исток
Војин Шаковић – режисер среског суда Исток
Целокупно особље среског суда у Истоку
Целокупно особље пореске управе у Истоку
Целокупно особље начелства среза у Истоку
Целокупно особље општине Источке
Михајло Ајданић – кафеџија Исток
Особље одељења финансијске контроле Исток
Особље Вода и жандармерисјке станице Исток
Милош Мартиновић – молер
Саво Кусовац
Гаврило Јовановић
Васо Ђуровић
Влада Мирковић – кројач Исток
Војислав Јовановић
Радомир Симоновић
Ђорђе Љушић – пословођа набављачке задруге Исток
Тефик Пуља – муслиман трговац Исток
Алит Мађаревић Исток
Ћазим Алидиновић – трговац Исток
Јануз Алидиновић – трговац Исток
Хавзија Исмајловић – трговац Исток
Ниман Садиковић – трговац Исток
Михајло Ајданић – кафеџија Исток
Нико Мартиновић – столар Исток
Димитрије Мирковић – месар Исток
Петар Павловић – пекар Исток
Ови потцртани плавим приредили су парастос а црвеним и дали за венац омладине.
Милан је тако спојио два места. Ова прича није готова, тек смо је започели. Она говори о ономе чега више нема, о једном младом писару и једној старој вароши. Умрли су једно у другом. И једино кроз своју смрт – живе! У нама Источанима који више немамо своју варош и Бресничанима који немају свог младог студента, једног од многих. Зато ову причу не посвећујемо ни Истоку, ни Бресници, ни Марковићима, ни Ђурићима, посвећујемо је: МЛАДОСТИ СРПСКОЈ!
ПС
Захваљујем породици Марковић из Бреснице која је успоставила контакт са мном и уступила ми фотографије и документа.
 
 
ЧИТАЈ НА БЛОГУ ЈОШ:
опанци из ''круга двојке''...
ЦРВЕН БАН