среда, 30. децембар 2015.

ŽUTA KUĆA - TRGOVINA LJUDSKIM ORGANIMA (VEČITI RAT - METOHIJA I KOSOVO, IGOR ĐURIĆ)

         

                              ''ЖУТА КУЋА''
ЧИТАЈ ОВДЕ КОМПЛЕТ КЊИГУ ''КОСОВО - ВЕЧИТИ РАТ'' 

Мајка једног од војника који је страдао на граници са Албанијом, у време НАТО агресије, када се у јавности појавила прва информација о трговини људским органима коју су спроводили припадници ОВК, дословце ми је казала следеће: „Када би пронашла његово тело, да га сахраним, као да би ми се поново родио“. Појава те приче и разних шпекулација поводом тога наново су и наново убијале њеног сина. Нада да је можда негде жив претворила се у кошмар и молбе Богу да је погинуо и да није доспео у руке касапина, да није доживео да га мрцваре и ваде му органе. Како да је тешим, мислио сам, треба јој рећи да је сигурно погинуо, да у време ратних дејстава није било времена и могућности да га воде у Албанију, да смо водили рат где није било заробљеника, да се све то дешавало киднапованим Србима након доласка НАТО снага. Како тешити мајку утехом да јој је син сигурно погинуо те је тако избегао стравичнију смрт? Како???
Питање свих питања гласи: какви су то борци за ''људска права и слободу'', против ''репресије и диктатуре'', какви су савезници НАТО-а и ЕУ, какви су то људи који ваде другим људима органе и продају их? Какве су то вредности за које су се борили ОВК и НАТО? Јесу ли то америчке и европске вредности? Док је запад говорио да је ОВК формација бораца за слободу и људска права, баш у то време припадници ОВК ваде очи, секу нос и деру живог Срђана Перовића, при том, све то у ''директном преносу'' преко радио станице пустају у етар. Слично пролазе Гојко Јефтић, Драги Ковачевић, Иван Булатовић, Дејан Ђатлов, Илија Вујошевић. Баш у то време када се НАТО припрема да заштити Албанце и ОВК, у тај час у Клечки убијају српске дечаке пошто им претходно одсецају уши и носеве, њихове мајке и сестре (од којих неке немају ни 12 година) силују, све их онда стрељају и спаљују у кречани.
Тада већ бивша тужитељка Хашког трибунала, Карла дел Понте, је прва изашла са причом о трговини људским органима у јавност, 2008. године у својој књизи ''Лов: Ја и ратни злочинци''. За то се знало, по њеним речима већ 2004. године, али се ћутало. Поставља се питање: зашто јој је требало толико времена, и чињеница да више није главни тужилац, па да изађе у јавност са тиме? Питање је реторичко. Она, ипак, за ''Независне новине'' покушава да да одговор на њега: „У моје време нисмо имали подршке. Политички интереси су били другачији. НАТО је за време конфликта сарађивао са ОВК. О томе сам разговарала са бившим генералним секретаром НАТО савеза на Косову. Међутим, он није дозволио приступ документима“. Она у књизи тврди да су јој потврдили сведоци (који су у међувремену махом нестали са кугле земаљске) да је најмање 300 Срба одведено у Албанију и да су им тамо вађени органи ради трговине. Главни тужилац ЕУЛЕКС-а Џон Клинт Вилијамс, тврдиће после неког времена да нема доказа да је било неколико стотина жртава - „већ свега десетак“. Међутим, оно што је овде симптоматично и због чега вреди поставити следеће питање, јесте: колико су политички интереси одлучивали, кад су већ одлучивали по овом питању, да се покрену оптужнице против Срба, чак и тамо где није било места за њих? Политика је, дакле, одлучивала. О томе ја пишем овде. А они сами доказују моје писање.
У месту Рипе – Рибе (Rripe), близу градића Бурела, налазила се та језива ''жута кућа''. Она је само једна од многих таквих кућа које су служиле као затвори и приручне клинике. У њој су држали заточене Србе, али и Албанце, и ту су им вадили органе, или их пребацивали на неко друго место где су исто чинили. Ти органи су вађени у примитивним условима јер није било важно да ли ће жртва преживети. Шта више, ''операције'' су вршене тако што се жртви пуцало у главу а онда су вађени органи, највише бубрези.
У ''жуту кућу'' су довођени углавном киднаповани Срби са Космета, и то у периоду 1999-2000. Довођен је у исто место, и у исту кућу, и велики број жена које су служиле за сексуална иживљавања припадника ОВК, али и самих мештана села. Постоје (или су постојали) сведоци који су говорили о томе како у довозили киднаповане Србе, али су говорили и о томе како су после закопавали оно што би остало од тих јадних људи, касније и откопавали па премештали.
   
Пре вађења органа утврђивали су опште здравствено стање заробљеника, вадили су им крв, снимали органе. Неко време их нису тукли и малтретирали, давали су им редовне оброке, медикаменте, итд. „Млађе и виталније затворенике прегледали би лекари. Добијали су храну и нико их није тукао“ – пише Карла дел Понте. Око саме куће, и у њој, пронађен је медицински отпад: амбалаже за инфузију и средства за опуштање мишића, те остало – игле, завоји, празне бочице разних лекова који се користе при операцијама.
По некад је ''жута кућа'' служила само као успутна станица, као привремено боравиште, из које су поједине затворенике слали даље. Постоје основане сумње да је део заробљених Срба укрцаван на бродове који су испловљавали у међународне воде, где су вршене операције, то јест, узимани су делови тела који су могли послужити за трансплантацију. Поред ''жуте куће'' у селу Рибе, постојале у сличне куће у насељима Бицај, Бурел и Фуше-Крује. У овом последњем месту, у такозваној ''сигурној кући'' и клиници поред ње, извршен је највећи број убистава и вађења органа. Све се то чинило у Фуше-Круји јер је била веома близу аеродрома у Тирани.
Клиника ''Медикус'' из Приштине је била посредник у трговини и преко ње су се одржавали контакти са међународним здравственим установама које су користиле њене ''услуге''. ЕУЛЕКС је у марту 2011. године донео одлуку о покретању кривичног поступка за трговину људским органима и то само против небитних учесника, углавном оних који су радили у поменутој приштинској клиници. Главни играчи су остали недодирљиви. Тек неки месец пре тога, у Истанбулу је ухапшен доктор Јусуф Сонмаз који је био главни хирург у том прљавом послу. 2012. године, у Израелу је ухапшен Моше Харел, за кога се сумњало да се годинама бави трговином људским органима. Тај човек је иначе хапшен у Приштини али је пуштен и од тада му се губи сваки траг. Треба истаћи да се он не терети за догађања на северу Албаније, директно, већ за оно што се дешавало у Приштини, где су проналажени ''донатори'' који су за 15.000 евра давали органе, највише бубреге. Али то може бити доказ и путоказ да се са праксом наставило и после заробљених Срба и да је посао био разрађен. Наравно, вероватно се може доказати да он био посредник и при трговини органима вађеним од отетих Срба, али то би можда могли учинити неки озбиљнији истражитељи а не ови који су то сада. Наравно, већина и ових ''добровољних донатора'', из ''Медикуса'', је бивала преварена.
Амерички новинар Мајкл Монгомери и његов колега Стивен Смит, радећи за ''Дејли телеграф'' урадили су истраживања и снимили документарни филм ''Нестали'', у коме су приказали локације и снимили неке од доказа који су касније били уништени, те описују сам ток догађаја и начин како је спровођено све то. И немачка телевизија ЗДФ је снимила документарни филм који говори о трговини органа узетих од киднапованих Срба са Косова: ''Auf den Spuren des Organhandels im Kosovo''. Контраверзни амерички писац и новинар Алекс Џонс (Alex Jones) у својој емисији говори о том злочину, па каже: „Албанци су добри муслимански екстремисти пошто раде за глобалисте... Не, они само уносе гомилу опјума у Европу, они су фини људи...“, објашњавајући да је Американце брига шта ради ОВК све док раде за њих и њихове интересе.
Радио телевизија Србије је емитовала емисију под насловом ''Трговина органима на Косову – Анатомија злочина'', у којој је приказано сведочење једног од учесника тих стравичних злочина. О његовој судбини и судбини онога што је говорио данас се мало зна. Ево делова тог сведочења: „Ми смо обучавани како да уколико је потребно, неки део тела, бубреге или срце, како да их трансплантирамо. Зашто смо то учили? Речено нам је да је то због тога што је у то време свугде била српска полиција и српска војска, па нисмо могли да наше рањене водимо у јавне болнице... Како се вади срце из тела и како се оно вакумира у једну пластичну кутију, затим како треба нека уља, неке медицинске течности да се ту ставе, након два сата... Након неколико минута довели су једног младог момка, отприлике 19-20 година, био је везан позади, затвореник. Приметио сам да није војник ОВК... Они су му скинули те повезе, два војника која су га довела. Ухватили су га и ставили на клупу, како се иначе поставља у положај пацијент. Затим су звали другу двојицу да му држе ноге... Овај лекар који ме је обучавао поцепао му је мајицу на два дела... Један од лекара донео је црну торбу и из ње извадио опрему која је била замотана.... дали су ми скалпел... Рекао ми је шта треба да радим, да направим једну линију, од почетка гркљана до краја ребара... Приметио сам да младић на столу није Албанац, кад сам му се приближио он се отимао, почео је да позива бога: ''Боже, немојте да ме заклати, немојте ме убити!''... И почео сам како ме је учио на обуци... кренуо сам да режем... Кад сам стигао до доле, крв је почела да липти. Пошто сам га посекао, негде на половини је почео да вришти, и да га не кољемо... ту је изгубио свест, или је умро, ја не знам, нисам био при себи... ја сам направио од бајонета маказе, лекар ми је рекао где треба да посечем ребра... када сам ухватио срце оно је и даље подрхтавало... опрали смо руке и брзо отворили фрижидер, ставили лед, срце са течношћу и други лед преко и почели смо да затварамо... Један од високих познатих старешина ми је рекао: ''Свака част, позлатило ти се, такви војници нам требају на Косову. Само тако ћемо победити“.
На питање новинара ''Гласа Америке'' о ''жутој кући'', Бернар Кушнер је одговорио: „Шта је то жута кућа? Зашто жута? Господине, требало би да одете на контролу код лекара. Људи који тако нешто причају су пропалице и убице“. То се догодило у Грачаници. Тамошња Српкиња, нека Рада Трајковић, је стала на страну српског крвника Кушнера а питање новинара назвала: ''провокацијом''. Још од чувене ''Српкиње са Косова'' Катарине Патрногић која је својевремено оптужила Добрицу Ћосић да руши ''братство-јединство'' својим причама о Косову, те је због тога спаљивала његове књиге по Косову, преко Танкосаве Симић која се разрачунавала са Ранковићем кадровима после Четвртог пленума, па до ове Трајковићеве, ми нисмо мањкали са таквим креатурама, које су све остало само нису Српкиње.
А Кушнер је један велики зликовац и српски крвник. Кад је он био на челу косовског протектората страдало је највише Срба, који су тада били стављени ван закона. Да не говоримо о томе са колико је жара и енергије учествовао у анти-српској кампањи и призивао бомбардовање. Најзад, управо се у време његове владавине и одигравао стравичан злочин трговине органима. Бјелајац и Кривокапић у књизи ''Прилози научне критике'', на страни 83, пишу: „Јиржи Динсбир у својој књизи слика представнике ''међународне заједнице'' на Косову. Шефове УНМИК-а Бернара Кушнера, Хакерупа, генерале команданте секторске полиције. Понашање свих тих представника је недоследно. Они су знали право стање на терену, видели су шта Албанци раде, како су и сами подељени и завађени, али су желели да пред светом (и медијима) прикажу стање идеалнијим него што јесте“.
        
Пјер Пајен у својим књигама и тесктовима оптужује Кушнера за разна непочинства, за колаборацију са Тачијем, и о томе како су француске службе деманатовале трговину људским органима оптужујући притом српске службе да су то подметнуле. У интервју-у ''Политици'', 11.08 2013. године, он каже: „Трговина органима је толико симболична да сам то узео као главну нит књиге како бих, с једне стране, показао који профил људи је преузео власт, а с друге да бих указао на одговорност запада у њиховом довођењу на власт, упркос томе што су знали шта су ови у стању да ураде. С тим су дуго били упознати, бар од почетка 2003. године, о чему сведоче документи које преносим... Овај рат је вођен у име вредности, у име морала. Био је незаконит, али оправдан, тобоже оправдан, јер је требало спречити геноцид. Ако западњаци признају да су се против Срба десили злочини тако чудовишних размера, то би значило довођење у питање њихових сопствених одлука, читаве фразеологије коју су користили...“.
''Одбор за правна питања и људска права Парламентарне скупштине Савета Европе'' изабрао швајцарског парламентарца Дика Мартија за известиоца о трговини људским органима на основу оптужби изнетих у књизи бивше хашке тужитељке Карле дел Понте. Он је урадио истрагу и предочио је у своме извештају. Ево делова из тог извешатаја:
„Према информацијама које је прикупила Скупштина, као и на основу досадашњих резултата истраге која је у току, постоје бројне конкретне и међусобно усаглашене индиције које потврђују да је известан број Срба и косовских Албанаца био заробљен и држан на тајним локацијама на територији северне Албаније, у затворски објектима под контролом ОВК. Ова лица су била изложена нехуманом и деградирајућем поступку пре него што су коначно нестала... Бројне индиције по свој прилици потврђују да су у периоду непосредно после окончања оружаног сукоба, а пре него што су међународне снаге реално могле да преузму контролу над регионом и поново успоставе какав такав ред и закон, неким заробљеницима вађени органи, који би потом били послати у иностранство ради трансплантације. Поменуто одстрањивање органа вршило се на територији Албаније, на једној клиници у близини места Фуше-Крује... Ова криминална активност која се одвијала захваљујући хаосу који је владао у региону, на иницијативу појединих лидера ОВК повезала се са организованим криминалом и наставила се, иако у другим облицима, све до данас, што показују резултати актуелне истраге Еулекса у вези са клиником Медикус у Приштини... Иако је почетком ове деценије већ било појединих конкретних доказа о таквој трговини, припадници међународних снага задужених за овај регион нису нашли за сходно да детаљно испитају поменуте околности, или су то учинили само делимично и површно... Тачи и други чланови ''Дреничке групе'' се доследно именују као ''кључни играчи'' у обавештајним извештајима о косовским структурама организованог криминала сличним мафији... Такође је речено да су чланови ''Дреничке групе'' преузели контролу над значајним средствима датим на располагање ОВК... У неколико наврата је ова група наводно склопила договоре са познатим инеррнационалним мрежама организованих криминалаца...  Посебно, према нашем мишљењу, изгледа да вође ''Дреничке групе'' сносе највећу одговорност за две групе непризнатих злочина описаних у овом извештају: за вођење ОВК-ових ad hoc притворских објеката на територији Албаније; и за одлучивање о судбини затвореника који су држани у тим објектима, укључујући многе отете цивиле који су доведени преко границе у Албанију с Косова... У разумевању тога како се ови злочини продубе у већи облик нехуманости, и то насилно вађење људских органа за сврху трговине, идентификовали смо још једну личност из ОВК, која изгледа припада водећим ко-завереницима: Шаип Муја... Заједничка тачка која прожима све Мујине улоге је његово ангажовање у здравственом сектору. Не узимамо олако то, да се овај појединац представа као ''др. Шаип Муја: доктор медицине и општи хирург''... Разоткрили смо многе усаглашене индиције Мујине централне улоге током више од деценије... које се састоје од трговаца људима, брокера незаконитих хируршких проседура... У току наше истраге идентификовали смо најмање шест  одвојених обејката за притвор на територији Републике Албаније... У месецима одмах после проглашења краја сукоба на Косову у јуну 1999, чланови и сарадници ОВК су наводно испоручили небројена лица у тајне затворе на албанској територији... Постојао је, додатно, бар један наменски направљен елемент постконфликтне мреже објеката за притвор, који је био јединствен у изгледу и намени. Он је био последња реч технике и био је пријемни центар за организовани криминал трговине органима. Био је сачињен као провизорна клиника, и био је место на коме су некима од заробљеника ОВК и њихових сарадника вађени бубрези против њихове воље... Коловође овог злочиначког подухвата су онда траснпортовали људске органе и продавале их прекоморским клиникама''.
У ''прекоморским клиникама''?! Да, одакле је почело - ту се и завршило. Тамо преко мора постоји једна држава која пије крв целом свету, која има богаташе који су спремни да плате људске органе. Кренули су у рат због наводних људских права а завршили га са људским органима.