понедељак, 29. фебруар 2016.

Трагом једног писма до анонимног хероја



                      ХРАБРОСТ ОБИЧНОГ ЧОВЕКА
                Трагом једног писма до анонимног хероја


''Борци'' против комунизма, Титови ''опоненти'' и они који су се ''залагали'' за српске интересе, у време када се то није смело и када се за то одлазило у букагије, некад и у смрт, углавном су се са својим ''делима'' јављали ''пост-фестум'', кад је вук већ био мртав а реп му се лако могао мерити. Ти ''борци'' су углавном словили као дисиденти од којих је добар део учијукао са службама и који су били дириговано и дозирано непослушни. Шта је могао да контролише, тадашњи режим не би дирао, осим ако не мора. Богдан Пешић, Милорадов презимењак, и чувени српски новинар, то је дефинисао синтагмом „подношљива непослушност“.
Један део ''дисидената'' Титовог доба су људи којима је дисиденство био маркетинг за стицање тиража и средстава, монета за поткусуривање са режимом када би они своје ''дисидентство'' спустали на ниво подношљивости а режим их за то награђивао становима, државном службом и издашним хонорарима. Некима је ''дисидентство'' била камуфлажа за рад у ''служби''
Позната имена дисидената из света политике и књижевности су била на некин начин заштићена јер су очи јавности биле упрте у њих. Запад их је подржавао медијски, поготову финансијски, а њихова хапшења су им углавном доносила више користи него штете. Што је најважније били су поштеђени оних ситних и свакодневних шиканирања, својствених провинцији, којима су били изложени обични бунтовници и противници режима.
                       

                                                        Милорад Пешић из времена када је написао писмо

Постојали су, дакле, дисиденти по занимању и дисиденти по опредељењу. Ђилас, Ђосић, Михајлов, онда писци који би ''ланули'' по неку у кафани, по неки пали политичар, су били противници режима по моди и као део у ''опису посла''. Неки су робијали, неки су проводили време на Дедињу, већина је на том имиџу градила каријере и завршила са решеним материјалним статусом и стамбеним питањем у ''кругу двојке''. Имали су своје столове у кафанама, своје ступце у часописима и новинама, своје издаваче. Духовити и луцидни коментатор популарног сајта Вукајлија, о појму дисидентства у нас пише: Дисидент – Титов кућни љубимац, добро ухлебљен у неком институту. Касније Милошевићев регрутни центар за оснивање странака.
Не треба грешити душу, било је и правих дисидената, који су свој отпор платили великом патњом, чак и животима, које режим није мазио, и којима није праштао. Некима мање, некима више. Међу њима треба набројати Драгољуба Јовановића, Драгољуба Игњатовића, Владимира Марковића, Драгића Јоксимовића, Бранка Лазаревића, Михаила Ђурића, Пеђу Ристића, Леонида Шејку, Игора Васиљева, или свештеника Саву Банковића. Наравно, није било лако ни Ђиласу, али он, ем је сам направио систем који га је гонио, ем је постао славан на ореолу отпора.
                                                                 Милорад Пешић - данас
Тако је било са славним побуњеницима. Међутим, оно што је било невидљиво широј јавности, јавности уопште по некад, јесу судбине многих обичних људи који су имали храбрости да подигну свој глас, да кажу шта их тишти и побуне се. Ти обични људи су своје побуне изводили на своју штету, без медијске пажње, без бенифита који су долазили после, за разлику од горе наведених. Излагали су се опасности из опредељења, или потребе да се побуне против неправде. Отуд је подвиг Милорада Пешића вредан пажње и вредан ових редова. Данас, наизглед, то што је он урадио изгледа нешто неважно и невредно пажње, али треба узети у контекст времена када је он учинио то што је учинио и начин на који је то урадио.
Њих, те обичне и анонимне побуњенике, је режим уништавао тихо, свакодневно, често фатално и без милости, и нико их не би узимао у заштиту, нико их није финансијски помагао, давао им усељеничке визе, итд. Најгоре у том шиканирању јесте то да су га спроводили нижи ''удбовци'' и чиновници, локални самовољци и моћници, далеко од позорнице и јавности, и они су знали да буду пакосни и веома маштовити у проналажењу метода шиканирања и мучења, чинили су зло са неким личним тоном у томе. Хвала Богу, прича коју ћемо испричати нема такав епилог, ништа слично чак, али је могла имати и право чудо је да се њен виновник извукао без икакве штете. Да је праћен и безбедоносно обрађиван у то нема никакве сумње, али, опет хвала Богу, остало је само на томе.
Једнога дана, мој пријатељ Момир Нинковић, млад и перспективан историчар, послао ми је један докуменат пронађен у Архиву Југославије, који је њему проследио колега Душан Бојковић. И једном, и другом, докуменат се учинио занимљивим. Момир иначе практикује да ми пошаље све што нађе везано за Исток или Косово, шта мисли да би ми помогло у писању на ту тему, обзиром да је углавном у току шта радим. Овај документ је био посебно интересантан јер је повезивао два поднебља са својим садржајем: одакле сам дошао и где сам сад, а уско је везан за проблематику о којој сам писао, чак и у темама које нису директно везане за Косово, на пример: о дисидентима.

И, заиста, чим сам прочитао садржину папира који сам добио, схватио сам да је веома интересантан и да је у неком смислу оригиналан и ретко се наилази на такве ствари. Познајем човека који се помиње, игром случаја, био сам код њега, у његовој кући, пио његову ракију, размењивали смо књиге и приче из завичаја, а он ми никада није поменуо тај моменат, није осетио потребу да се похвали да је он писао много пре мене и ако смо најчешће разговарали и нашој Метохији.
Папир који ми је послао Момир, а пронашао Душан, следеће је садржине:
„Савезна скупштина
Културно-просветно веће, Београд
Хтео бих да овим дописом, изнесем мишљење моје и више људи поводом појаве да се на Косову и Метохији учи албански језик. Из тог сам краја и познајем доста народно мишљење о тој појави. Како и зашто се учи тај језик у основним школама. Какавог значаја и какву суштину има он да се учи и коме је потребан. То је језик без икакаве важности и историјског значаја. Знамо да смо са албанцима без икаквих економских, привредних и друштвених односа. Не употребљава се нигде у науци као што су познати језици – Руски, француски и немачки. Нисмо имали никакве блискости у историји са тим народом. Па бих вас молио да ми одговорите о овоме и да размотрите ово питање зашто да се на Космету учи албански језик у школама на српскохрватском језику, а познато нам је да неке школе са шиптарском наставом тешко прихватају да уче српскохрватски.
Другарски поздрав, Пешић Милорад, ''Стандард'', Лазаревац“.
Пропратни документ је деловодне природе, са којим то веће Савезне скупштине, то јест Кабинет председника републике, Милорадов допис прослеђује Републичком секретаријату за образовање и културу. То чине документом заведеним под бројем 195/68-1, 6. фебруара 1968. године, са следећим садржајем:
„Достављамо Вам у прилогу препис писма друга Милорада Пешића, из Лазаревца, које је упутио Културно-просветном већу Савезне скупштине, а ово веће нама.
Шеф кабинета Јосип Јурин“.
Руком је на доњој левој страни неко дописао датум 5. II 68. и потписао се прилично невешто.
Милорад, дакле, скреће пажњу на то да се шиптарски језик намеће на силу, да Срби не желе да га уче, а што би га и учили кад смо у непријатељским односима са Албанијом, да Шиптари неће да уче српски, итд. То пише у допису. Оно што не пише а поручено је истим, је следеће: Шиптари дижу главу а ви им помажете у томе, албанизујете Космет а Србе приморавате да се исељавају, ви комунисти отимате Косово од Србије, итд. - то је истинита и права порука писма које је Милорад послао и то су знали сви, и онај који га је послао и они који су га примили.
                  

                                                                           Учитељ Ђура Спасић

Ранковић је ''пао'' 1966. године, Милорад је ово писмо послао крајем 1967. или почетком следеће године, у време највеће хајке на тзв. ''Ранковићеве кадрове'' и људе, а у истину то је био погром на Србе са Косова, све оне који су сметали шиптарским сепаратистима. То још више говори о храбром чину Милорадовом. Сама садржина дописа, начин на који је исти састављен, говори о томе да је било добро промишљено пре него се село над празном хартијом, о томе да је аутор био свестан шта ради и шта га све може снаћи због тога не треба ни трошити речи. Који је од ''славних'' дисидената овако говорио тих година? Чак ни Ћосић до тада није. О другима нема доказа, чак ни за много блаже варијанте. Ћосић истина, са Јованом Марјановићем, покреће то питање на 14 пленуму ЦК СКС исте године, али тек крајем маја, дакле неколико месеци после Милорадовог писма. Тај исти пленум осуђује и једног, и другог, и једино Раја Недељковић гласа против те одлуке. Професор Михаило Ђурић ће бити ухапшен пет година након Милорадовог писма. У новембру месецу 1968-е године избијају масовне антидржавне, антисрпске и сепаратистичке демонстрације Шиптара на Косову. Док у целој Европи студенти демонстрирају зарад неких хуманијих и већих циљева, Шиптари демонстрирају сепаратистички. Исто како су дигли фашистичку побуну 1945. године, када је фашизам био побеђен у целом свету. Све ово наведено треба да подвуче каква је атмосфера владала у време када Милорад пише писмо. Један Добрица Ћосић је страдао. Чему је онда могао да се нада Милорад?
Те исте 1968. године Пешићи, из Долца код Клине, спремају се да напусте Метохију. Како се види, Милорад се борио да укаже на неприлике. Није отишао без борбе. Продају имање и купују друго у Лукавици, код Лазаревца. 1971. године дефинитивно се пресељавају. Милорад није хтео да му деца у школи уче албански језик.
           
                                   Милорад Пешић, тада је већ, као средњошколац писао чланке за новине

Пешићи су од Бјелопавлића. Можда су и они од Кадића. После убиства књаза Данила, селе се према Метохији. Једни остају у Истоку, други одлазе према Клини. Светозар Стијовић у Ономастици средишњег дела Метохијског Подгора, пише: „Пешић, тринаест кућа. Дошли некада давно из Црне Горе. Заједно су у Метохију дошла два брата: један у Исток, други у Клину. Са онима у Клини се сматрају рођацима. Слава Свети Никола. Информатор Радисав Пешић“. Обзиром да је моја мајка од Пешића, од оних источких, онда се у неку руку ја овде бавим: ујчевином.
Милорад у новој средини постаје добар домаћин, цењени мајстор-грађевинар, глава узорне породице. Има лепо имање, прави куће, из Метохије доноси шљиву шарицу и ствара шљивик већ 1968. године. После неколико година потећи ће кроз лулу прва мученица, Милорад почиње да пече једну од најбољих шљивовица у крају, у шта се много пута лично уверио аутор овога текста. Све ово подвлачим из потребе да појасним психолошки и људски профил Милорада Пешића и да покажем да он није био до оних бунтовника, којих је било, без кучета и мачета, оних људи који својим отпором нису могли ништа да изгубе и које ни средина, ни УДБА, нису озбиљно схватали. Оних бунтовника који нису били баш ''у винклу''. Писама од таквих људи се сигурно може наћи: повише. Напротив, Милорад је прототип доброг домаћина, доброг масјтора, добро ситуираног човека, човека којега је средина ценила и држала до његовог мишљења и његове речи а коју је он задужио својим вредним и златним рукама. Најзад, Милорад је човек који много чита, посебно историјску литературу, који није неупућен, те није био жртва некакве манипулације или томе слично.
      
                       
Милорад тврди да је писмо било много дуже, да је писано руком, ћирилицом, и да је писано уз помоћ учитеља Ђуре Спасића. Он је нашироко и аргументовано образлагао оно што је у сижеу преписа. Он тврди да писмо није послао на адресе које се налазе на дописима које имамо, већ га је послао Српској академији наука и уметности. Тита није волео, па њему не би ни писао. Сматрао је да је САНУ релевантан фактор који се може супроставити албанизацији Космета. У тону његовог гласа препознајем дубоко поштовање које гаји према тој институцији. САНУ је међутим, кроз људе у њој, нашла за сходно да о писму обавести надлежне органе и да ''опере руке'' од оправданог Милорадовог апела и храброг чина. Многи од тих академика бусаће се касније у ''српске груди'', заборављајући своје ћутање и колаборацију.
              

- Волео сам да будем новинар – каже Милорад – а, опет, да сам то постао, не бих био мајстор. Саградио сам преко стотину кућа и небројено других објеката. Знам и ово: да сам постао новинар завршио бих у затвору. Ја не бих могао да прећуткујем.
Ја се лично чудим, и моји млади пријатељи историчари који су дошли до писма, како и тада није завршио у затвору, или макар на иформативном разговору. Милорад тврди да га нико никада није звао, малтретирао или саслушавао, у вези тога. ''Живео сам мирно'', каже. У то, да је ''безбедоносно'' био ''обрађиван'' и праћен, уопште не треба сумњати и добро би било када би се у УДБА-иним архивама нашао Милорадов предмет. Због чега су они проценили да га треба оставити на миру, то је друго питање. Највероватније су закључили да он није деструктиван и опасан елеменат, већ обичан човек који се бави својим послом и својом породицом. А, можда му је и учињено нешто ''лоше'' а да он тога није био ни свестан. Сам Милорад каже да га политика никада није интересовала, како га ни данас не интересује. „Хтео сам само да укажем на право стање, уопште нисам желео да било кога критикујем, мислио сам да у Београду нису упознати са правим стањем ствари, макар они у САНУ“. Зато се и сећа да је писмо било много дуже и да је ово скраћена верзија.
- Нисам волео Тита, видео сам шта намерава да ради са Косовом – наставља Милорад, док ја дегустирам његову шљивовицу. И, када други то кажу, постоји простор за скепсу, то увек треба узимати са резервом. Милораду, међутим, морамо да верујемо. Ако је као 20-то годишњак имао храбрости да напише онакво псимо, онда је сигурно истина и то што говори за Тита. Има човек доказ, за разлику од других. А не воли да се хвалише, као други, а у шта се аутор лично уверио.
   

Писао је, вели, још неколико сличних дописа, са истом темом, слао на разне адресе, још као средњошколац и касније до своје двадесет и неке године, када је дигао руке и посветио се грађењу и породици. Али, Милорад није писао само дописе надлежним органима. Као средњошколац и касније као млад момак, сарађивао је са приштинским дневним листом ''Јединство''. Слао је репортаже и чланке. Повремено су и други часописи  објављивали Милорадове текстове. На жалост, није могао да нађе те репортаже и текстове, али је обећао да ће тражити. Њихова садржина није била политичке природе већ је писао о знаменитостима и занимљивим догађајима из свога краја. Нашао је само један текст који говори о најстаријим становницима Југославије а који живе у његовом селу Долцу, који је објавио београдски лист Свет, и, чији је, гле случајности, главни и одговорни уредник тада био поменути Богдан Пешић (који је био уредник познатих листова као што су Вечерње новости, Борба и Политика). Немате разлога да ми не верујете, истину зборим, новинара Богдана Пешића сам цитирао пре него сам дошао до овог новинског исечка, пре него ми је Милорад дао тај текст. А, када су овакве приче у питању, оне које нађу мене а не ја њих, онда ја не верујем у случајности.
Има ли поруку ова прича, коју многи могу оптужити да је по мало натегнута? Она ће бити можда неинтересантна младим генерацијама, оном делу који слабо чита књиге а тај део је набројнији, зато што они не знају у каквом је времену настало Милорадово писмо. У времену терора и кукавичлука, потуљене диктатуре и притисака на Србе да се иселе са Космета, баш као и данас. Ово што се данас догађа, тада се уобличавало. То је било време када се у затвор ишло због песме Ој војводо Синђелићу. Када су студенти у Београду крвнички претучени. Када су затвори били пуни политичких затвореника.
Порука ова приче је - да нема поруке - већ да има приче. Приче о храбрим, обичним и анонимним људима, који су имали смелости да се супроставе систему и режиму. Ово је прича да се храброст крије тамо где је најмање очекујемо, да је та смелост најчешће неопевана и неиспричана, и да ловорике понесу они најмање заслужни. Ово је прича о каснијим лажним борцима, који су се бусали у груди, док су људи попут Милорада ћутали и настављали да живе своје животе радно, домаћински и поштено. Ово је прича о обичном и анонимном великом човеку који се борио а да за то није имао личних разлога и користи, те да је могао да узгуби све, а имао је шта да изгуби. Ако сматрате, како рекох, да је ова прича натегнута и да нема тежину коју јој ја придајем, да то није бог зна каква памет и храброст била, има и за то решења: ИСПРИЧАЈТЕ ВИ ВАШУ ПРИЧУ. Да видимо, можда се нађе неко ко је у то време урадио више и храбрије од Милорада.

Игор М. Ђурић
Лазаревац, фебруар 2016.


недеља, 28. фебруар 2016.

из романа ''ТЕНЦИ'' , Игор Ђурић





Драгош са пушком корача по мекој шумској земљи. Буковик хладни: буче. Испред њега тетурају два младића, два његова вршњака, рукама на леђима жицом повезаних. Дроњави и унеређени, чини се да су већ престали да буду људи, те су само сенке које треба рафалом побрисати. Нема ничег достојанственог на њима, све одаје голи страх и паралисаност од њега. Немају снаге ни за шта, па ни да до краја схвате шта их је снашло. Као у бунилу, у сну, они корачају а као да неко други хода. Мисле да се то догађа неком другом, да сањају. Слика је болно проста, језива и људски прљава. Сви ћуте. Не знају шта би један другоме казали. У грудима им тешко: свима. Овима што знају да ће бити убијени свакако је теже. После неког времена, тишна умуче, наста прича, да се чује, монолог са амбицијама дијалога.
- Пусти ме, болан, никакве везе ја нема са овијем ратом и погибијом. Ја сам вазда са Србима добро бијо и живјео – огласи се Бошњак.
Драгош ћути. Држи пушку на готовс и ако му тако крвнички везани не могу ништа.
- Ја сам, болан, насил'у мобил'сан. Покупило ме у кампу за избјеглице. Прво вријеме нијесам ни мрд'о искуће. Комшије Срби копали ровове, ја им помаг'о, воде доносио. Држали стражу поред моје куће, по цијелу ноћ моја им матер кахву кувала а ја шњима сједео.
- Па што онда оде од куће? – огласи се Драгош, газећи по том лишћу у буковој шуми, ходећи полако низ поток, као што газише и ходише и двојица осталих, само незграпније због руку везаних на леђима.
- Дођоше, болан, једнога дана комшије, добре комшије Срби, па веле: беште ако вам је глава мила, намерачили се на ваше овце и стоку, све ће вас побити а ми вас штитит' не меремо јер је то војска ћетнићка из Србије, никога не слушају. Бјеште, да вам не носимо крв на души. Глава је важна, биће оваца, ко и вазда што је било.
- И шта би са стоком?
Бошњак ћути. Млад је али је нешто научио за време овога рата. Не сме да каже. Драгош зна ко је покупио стоку. Они, баш они, који су се кобојаги бринули за комшије и упозоравали их. Шта ће четницима из Србије овце. Они су тражили нешто друго.
- Немој ме, болан, убит'- понављао је и даље, више за себе, па би повремено додао – А, немој ни њега.
Хрват је ћутао.
- Неког морам – тихо изговори Драгош.
Ходали су и ћутали, чуло се само шуштање мокрог лишћа под ногама, по неко би пао, између тога само: „немој ме убити“. Драгош се већ мислио докле да их води. Доста су одмакли, и много више него је планирао. Шта има да иде у недођију, кад у логору сви знају где је пошао. Али је настављао даље јер није био начисто шта ће урадити?! Да одагна мисли, проговори:
- А ти усташо ћутиш?! Јеси ли тако ћутао док си клао српску нејач?
- Никад нисан бија усташа, ама, за тебе ћу бит'. Кад се већ мрије да умрим ка човик, јел'.
- Не плашиш се, кобојаги?
- А враг те однио, плашин се но шта, а знам, која ми корис' од тога. Убићеш нас обојицу, само се сад играш са нами.
- Имаш муда, можда те пустим.
- Имам, болан, и ја муда, вјеруј ми, имам – рече Бошњак.
- Ма курац ћеш ме ти пустит. Не би ти бија ту ди јеси да си спреман човик бит'.
- 'Де сам то ја?
- Са зликовцима, ето. Доша си овде убијат е не прашћат.
- Пусти болан, немоја га љутит, шта је човјек крив – покушавао је Бошњак да смири ситуацију.
- А, ти, који ћеш курац ти овде, из Далмације или одакле већ?! Ти као јеси на своме. Ја јесам, мој је отац рођен овде.
- То је друго, ја сам дош'о бранит' а ти нападаш, ето.
- Кога да браниш, Србе.
- Хрвате и остале.
- Видео сам како се ви браните, много одбрањених са пререзаним вратом, видох.
- Ја нисам, ама, шта ти знаш о томе?!
- Е, па вараш се усташо, знам све - рече Драгош.
- А, видићемо ћето, видићемо на крају ко колико знаде.
Најзад је Драгош био начисто: нити зна где иду, нити шта ће даље бити. Да убије неће – то је решио. Али не због та два невољника, већ због оне свиње у штабу. Доживљавао га је горе него ове момке ту. Неће он њему одлучивати о томе шта ће радити и кога ће убити. После Дамире, свакако не. Али, шта ће после бити?! То није знао. Ако не убије – убиће њега. Повратка му, дакле, нема. Можда да лаже да је убио, већ је добро домакао, нико неће имати воље да долази и проверава?! Провериће, сигурно оће. Шта брига ону вуцибатину, послаће некога. Или је можда већ добрано пијан па ће заборавити. Тај не заборавља кад је крв у питању.
Мада, најлакше би било да их ту одмах убије обојицу, те да се врати. Једног само, сигурно неће, онај зликовац му је то хтео наместити, да пусти једног. Једног да убије  а други да остане жив и сутра сведочи о убиству. Та мрцина га мрзи још од првог дана, још од онда кад је стигао. Мрзи га из баналног разлога. Мрзи га гегула јер је Драгош из Београда.Толика будала Драгош није био. Да, да их убије. Неће му бити ни први ни последњи, мада би му били први овако везани и немоћни, ту је онај био у праву. До сада је убијао углавном у акцијама у које је ишао сам, јер подршке у јединици није баш имао по том питању. У праву је овај Хрват, мисли се Драгош: „Да сам хтео бити добар не би био подређен оном зликовцу тамо“.

бордел политика тзв. српске листе



„Година 1999. мора, дакле, нешто друго да значи. Само – шта?“.
Борислав Пекић, Атлантида
*
„У седмом месецу године 1999. с неба ће саћи Велики Краљ Терора“.
Нострадамус
*
Када крену, данас, неки себе да поистовећују са мудром политиком Милошевом, треба да узму у обзир следеће: Милош Обреновић је био диктатор што је побио многе политичке противнике и другог невиног света, неписмени примитивац који је заскакивао сваку жену и девојку која би му се свидела, који је волео да се спрда и да понижава људе око себе, да шиба по дупету секретаре и војводе, посебице је волео да понижава разним неукусним шалама 'ромога Вука, који се енормно обогатио на штету народа, додуше и Турака, који се борио за Србију борећи се за своју власт (срећа је српска што су се те борбе подударале у циљевима, биле су повезане и нераздвојиве, наиме, да би постао неограничени господар Србије, он је Србију морао ослободити од Турака). ''Мудру политику'' Милош је водио на тај начин што је убио Вожда Првог устанка, истог оног који му је мачем омогућио да води мудру политику.
Ево једног примера те ''мудре политике'': Књаз Милош је обећао Хусеин Паши 200.000 гроша да му овај у Порти заврши да добије наследну круну Србије. Кад би завршено, Милош га зајеба за 135.000 гроша, те то толико разбесни Хусеин пашу да је после тога предано радио против Србије а то је индиректно одложило предају градова за неко време, а која се догодила после смрти Милошеве. Толико о ''умешној'' дипломатији Књаза Милоша.
Међутим, још због нечег важнијег те политике нису упоредиве: некадашње ''мудре политике'' су неупоредиве са данашњим ''мудрим политикама''. Наиме, какви год да су били мотиви и каквим год методама спровођени: некада се Србија борила са слободу и самосталност. Данашње ''мудре политике'' се своде на одрицање од слободе и суверенитета, на губљење самосталности и националне државе.
*
Ред је, и поштено, нагласити да је једино Војислав Коштуница, када је реч о релевантним политичарима, напустио водство странке и политику, својом вољом и добровољно, у тренутку када је доживео пораз.
*
Српски пут у Европску унију подсећа на женидбу-удадбу ''за папире''. Онај коме требају папири нада се бољем животу а онај који даје папире нада се некој добити. Знате, не бих да будем груб и политички некоректан, али кад се удајемо или женимо ''за папире'' са друге стране је обично неко ''коме ни орај из руке да не узмеш''.
*
Тзв. ''посланици'' тзв. ''српске листе'' у тзв. ''косовском парламенту'', омогућили својим присуством избор Хашима Тачија за тзв. ''председника'' тзв. ''државе косово''. То је исто као да су својевремено Јевреји подржали Ајхмана за председника Израела, уместо што су га довукли са другог краја света, осудили на смрт и вешали. Када би сте само знали са којом приземном ''мотивацијом'' су ''мотивисани'' ти тзв. ''посланици'', још више би вам се смучило. Или, ви већ то знате?!