среда, 27. април 2016.

РЕЦИДИВИ РАЈИНСКОГ МЕНТАЛИТЕТА, или због чега мора ''бугарски воз''?!





РЕЦИДИВИ РАЈИНСКОГ МЕНТАЛИТЕТА, или због чега мора ''бугарски воз''?!
''Политика је јавни морал. Морал је приватна политика'' .
Борислав Пекић
Ова проблематика је намање политичке природе. Више је етнолошко-психолошко-духовни проблем. Антрополошки. То је проблем моралног посрнућа нације. Народа који се није плашио НАТО бомби али се плаши онога што су донеле банке и нова власт: неизвесност и беспредметност борбе. Док смо рушили Милошевића улице су биле пуне, писале су се књиге и правиле позоришне представе и филмови, свирало се и певало. Данас?! Мук и страх. Зато се треба бавити са духовним и етичким аспектима стања нације. Са моралом ван цркве.
Оставимо по страни то што су истраживачи јавног мњења збуњени. Како скоро рече један од њих: на питање ''како живе?'', сви одговарају ''лоше и никад горе'', а на питање ''за кога ће гласати?'', у глас одговарају: за власт, која је директно одговорна за то лоше стање. Неко ће рећи да је то национална шизофренија а ја кажем да је то мимикрија изазвана страхом. Али, чињеница је да ту нема ни трунке рационалности те отуд бесмислено звуче реченице типа: „Српски народ се недвосмислено на изборима изјаснио за Европу и реформе“. Ма народ није имао појма за шта се изјашњава и шта је бирао, он је само механички радио радње којих није ни свестан или које је морао да учини плашећи се.
Оно што је, по мени, значајније јесте да феномен тзв. ''бугарског воза'' на појединачној равни показује психолошки проблем и на равни народа психо-социјално жалосно стање народа. Шта ово заправо значи? До каквог стања је доведе карактер просечног Србина, без обзира са које стране изборног процеса се налази, кад се њему не верује на реч и ако је обећао да ће гласати за некога, или кад он сам жели и хоће да обећа да ће гласати за некога па онда на изборима заокружи другога?! Зашто забога ''бугарски воз'' за људе који припадају  вашој политичкој опцији и који су вам обећали да ће гласати за вас? На локалу су то обично људи које познајете, са којима се дружите, ваше комшије и рођаци. Неко ће рећи: то је трговина ту нема идеологије, а у трговини нема поверења него важе само докази. То је онда још горе јер је онда просечан Србин спреман да прода свој глас за 1500 динара а онда да превари онога од којега је узео паре.  Два морална пада у једном чину, прво узмеш паре за непоштену радњу а онда слажеш и превариш онога од којега си узео паре. Додуше тај глас не вреди више од тога али зар дата реч и узете паре не вреде образа и поштења којег немате јер сте продали глас. Разумете о чему говорим?
Колики је то онда морални и људски суноврат онога који је купљен и етичко-законско-политички онога који купује? Овај што купује пада много више. Прво, ради незакониту радњу, затим, политички неприхватљиву радњу јер тако добијени гласови нису релевантни, затим, са моралне стране подвлаче чињеницу да неморални људи не треба да владају земљом и да се избори и избор потпуно обесмишљавају, и најзад, показују шта мисле о народу од којега траже глас и власт. Другим речима: ништа не ваља. Самим тим ни избори, нити резултати истих.

Да се вратимо на главну тему: на поверење. У кампањи сте, неко вам обећа да ће гласти за вас (небитни су разлози: алсфалт или зејтин, свједно је), а ви онда имате толико ''високо'' мишљење о свом народу, да му не верујете, већ тражите доказ за то: снимак или ''бугарски воз''. Шта се дешава са појединцом, Србином, Шумадинцом поносним, који обећа глас, узме паре, добије обећање да ће му запослити дете, асфалтирати сокак, добије зејтин и шећер, а онда гласа за другога?! Јер, нису ни ови што их контролишу наивни: знају они нешто чим траже доказ. Немају поверење јер познају себе и свој народ.
Најгоре је што нису најчешће ни паре у питању, ма како бедно звучала цифра од 10 евра, већ је у питању пакетић животних намерница: уље, брашно, шећер, со. Има ту и доста обећања, пре свега запошљавање а затим и фамозно асфалтирање. Наши дедови су гинули за отаџбину, наши очеви за идеале, наши синови на Кошарама, а ми дајемо свој глас за литру уља – дајемо једино што нам је остало од демократских тековина у овој држива. И шта се може решити у животу са једним таквим пакетићем? Два-три дана готивљења хлеба. Шта ће ти асфалт кад нећеш купити аутомобил до краја живота? Шта ће ти посао детету, кад ће га сви мрзети на том истом послу јер знају како је дошло до њега и отпустити га они који добију следеће изборе? То је дно које дотичу и они који узимају и они који дају. Ако је криза и немаштина што се онда не запитају они којима треба литра уља ко је до тога довео?
Али, као да им је то мало, тај морални и људски пад, већ и даље настављају то каљање људског и политичког карактера српског народа и државе Србије. Овај што је узео - није од речи, а овај што даје – није од речи, али има могућност да присили овог првог да буде од речи, макар и на силу. При том су и један и други битанге и криминалци. И из таквог односа ће се родити посланички мандати а из тих мандата: власт!!! Најгротексније у свему је што му овај што даје - даје његово, а овај што прима - прима своје. Ипак, да резимирамо, српски политички односи се могу дефинисати следећим речима: нико никоме не верује и свако свакога гледа да зајебе, и једно, и друго, има утемељења у српском карактеру.
Опште је позната ствар у целом свету да политичари лажу народ. Само је питање сређености државе, да негде и одговарају кад буду ухваћени а у већини држава: не. У Србији, изгледа, све мора бити другачије, па код нас и народ лаже политичаре. У муслиманској традицији и вери то се назива кетманством (такија). Цвијић вели да је то последица дугогодишње турске владавине када се формирао тај рајински менталитет, а који се у време комунизма усавршио до великих размера, што је и доказао потоњи распад државе која је почивала на лажима и претварању. Билогија то дефинише као мимикрију, психолози то називају социјалном мимикријом, политички то би се могло дефинисати као конвертитство (мада по дефиницији, конвертити нову веру или идеологију прихватају до краја што код нас није случај, мењају се партије и вође као чарапе). Све то по мало али није до краја дефинисано правим изразом. Проблем се мора дефинисати српски. Обе стране једно говоре, друго мисле и треће раде, једна из страха и ситне користи и уз помоћ мимикрије, друга из велике користи и уз помоћ лажи и државне силе, и обе имају исти став и девизу: „ЋУ УЗНЕМ ЗЕЈТИН И ПАРЕ (ГЛАС, ВЛАСТ), ПА ЋУ ГА ЗАЈЕБЕМ, КОЈ МУ ЈЕБЕ МАЈКУ“.
Закључак: овај народ се плаши, не може да се отресе свог рајинског менталитета, свој став испољава мимикријом, лаже и претвара се, спреман је да прода свој глас, и на жалост мало добија колико заслужује да добије!!! А, какав народ такви и политичари јер су они из тог истог народа и менталитета изникли. Зато су и проценили да је зрео да се колективно потурчи у европско крдо.
То што политичари не верују једни другима, то разумем. Сви су они, у неком периоду, заједно муљали и крали, познају се међусобно као старе паре. Могу да разумем и што опозиција не верује властима, јер су и они некад били власт па знају шта су сами радили. Али не могу да верујем да власт не верује властитој изборној комисији. Мада има објашњења: опет, знају се они међусобно. Треба поставити питање: какву сте то државу створили кад не верујте људима које сте лично поставили ту где јесу? Колико сам схватио из досадашњих Вучићевих излагања поводом избора: ово су до сада најпоштенији и најбоље организовани избори –само бројање гласова не ваља и није добро?! Па ми је по мало чудно како то да се одрже најбољи и најпоштенији избори ако Републичка изборна комисија која их је организовала и спроводила није способна да ваљано и поштено обави свој посао и најједноставнију радњу у изборном процесу: да преброји гласове?!
Други закључак: не само што у Србији нико никоме не верује, него смо се толико морално суновратили да више не верујемо ни сами себи!!!

Пре двадесет и кусур година батргао сам се против Милошевића а живео сам на Косову. Зајебана ствар сама по себи, у то време равна лудилу. Што је најгоре био сам у заблуди: за оне са којима сам био, или за већину, Милошевић је био политичка и морална громада. Али, младост - лудост (на жалост до дана данашњег се ништа није променило: старост – лудост). На једним изборима, спремајући се да видимо са којим људима располажемо како би покрили гласачка места, проверавали смо чланство и симпатизере. У једном селу смо имали два члана те их постависмо да буду поред кутије, један као стални члан а други ако заменик. Ја са 25 година био кандидат ДЕПОС-а на републичким изборима. Тада сам завршио политичку школу са допломском темом коју сам пасолвирао у пракси: прљавштина бављењем политиком. Кад пребројасмо гласове, установисмо да у селу где имамо два члана имамо само један глас. На крају се испоставило од неког трећег, неког чиче који је мрзео комунисте и Милошевића. Наша два ''члана'' су гласала за Милошевића. Њему то није ништа значило јер су на Косову могли да стрпају листћа у кутије колико су хтели али је за нас то била болна спознаја. Како бре тада нисмо знали за ''бугарски воз''?! Јер, мобилних телефона са камерицом још није било.
„Политика је курва. Није да се са њом под руку корзом парадираш, него да је у неком буџаку тајом милујеш“.
Пекић, „Златно руно“ 2, стр. 246

уторак, 26. април 2016.

Доктор Спин и мистер Ким!




Пазите!!! И у изборној ноћи он спинује, води кампању и обмањује народ!!! То је невероватно. То је Србија данас – виртуелна творевина где свега има а ничега нема, где се добро живи само је народ сиромашан, где култура цвета на ријалити телевизијама. Већ на почетку изборне вечери тушта и тма све једних те истих ''аналитичара'' и ''новинара'' износи невероватне податке: да је СНС добио неколико стотина хиљада гласова више него на претходним изборима, да је опозиција почишћена, да је народ рекао своје. Својим ушима сам чуо да је неко рекао око 300.000 гласова више има СНС у односу на 2014-ту. Говорили су да је ово историјска победа, пренебрегавајући чињеницу да скоро 5 милиона гласача у Србији није гласало за Вучића, а да је од оних изашлих половина гласала за друге а не за њега и да ће он имати 27 посланика мање у парламенту као коалиција а као странка испод стотину. Не спорим, и даље је то велики резултат и велика победа. Отуд чуди потреба да се све то ради?! Шта, јесу ли ових 1.800.000 што су гласали за друге - стока? Њихови гласови не вреде ништа у ''историјском'' и парламентарном смислу?
Да би се народ збунио, а пре свега држао у страху, целе изборне ноћи нема прецизних података са ни једне стране, а онога из ИПСОСа који колико-толико показује реалне резултате (испоставиће се на крају) на пречац избацују из пинковог студија. Колико је Србија урушена на стручном и интелектуалном плану говори чињеница да ни странке не могу да се организују и сачине своје статистике што је до пре неколико година била сасвим нормална појава. Радикали 2000-те године знају већ после сат времена резултате председничких избора а данас се не знају ни 24 сата после њих. РИК увек иде спорије и то треба да се подвуче јер они излазе смо са готовим резултатима.
Странке власти и опозиције немају адекватну покривеност са људима на терену а разлог томе је што нормални и стручни људи више неће да се баве политиком пошто у политику улазе већином они којима су лични интереси у првом плану а струка задња рупа на свирали. Што би рекао рођак Живке министарке на питање ''како да ти средим пензију кад никад ниси радио?'': „Ја да сам радио не би од тебе ни тражио да ми средиш пензију“. Што би се неко бавио струком кад ће напредовати само онај са партијском књижицом? И они које партије имају једноставно нису способни да преброје гласове и у ери компјутера похране податке у компјутер. А што се тиче крађе на изборима: ту би требало да ћути опозиција јер управо чланови комисија служе да се та крађа спречи. Ако нисте способни да спречите крађу, немојте ни да идете на изборе. Пазите, човек који тврди да је најбољи у Србији и његова странка најача, износи податке, и још каже да су једино они способни да то ураде, и износи их: погрешне!!!
А сада о спину и обманама. Дакле говори се о историјском резултату и историјској победи до тада, говори се о неколико стотина хиљада гласова више у односу на претходне изборе: све то у изборној ноћи. Ни те вечери се не престаје са обмањивањем грађана и изборном кампањом. На крају ће се испоставити да су резултати отприлике исти, разлика је око 40.000 гласова (то су они партијски новозапослени и они што су стигли бугарским возом, нешто Кркобавићевих и од поштених Албанаца са Косова).



Што се тиче ''историјског резултата'' ствари стоје овако: 1990. године Милошевић је на парламентраним изборима добио 2.320.587 гласова што је за 542.000 гласова више од ''историјског'' а на председничким изборима те исте године Милошевић добија невероватних 3.285.799 гласова (две године касније добија преко 2.5 милиона гласова). 2000-те Коштуница на председничким изборима добија 2.470.304 гласова што је за 691.000 више од ''историјског''. При том Милошевић губећи те изборе добија 1.826.799 гласова што је за 48.000 гласова више од ''историјског''. Милошевић и кад губи изборе добија више од ''историјских победника''. ДОС 2000-те године добија парламентарне изборе са 2.402.387 гласова или 64%, што је у гласовима 623.000 више а у процентима 16% више. Најзад, у другом кругу председничких избора 2008-е Тадић добија 2.304.467 а Николић 2.197.155 гласова. И??? Где су сада сви они, са ''историјским'' резултатима?!
Зашто ово пишем кад је мање више свима познато? Због чињенице да ће Србијом владати неко ко није могао да се уздржи да не лаже ни у ноћи свог потпуног тријумфа. Њему је и то било мало, он је хтео да никога сем њега и његове партије не буде у парламенту. Као што рекох, он износи, а где је ту одговорност премијера који жели стабилну државу, погрешне податке о томе колико је ко добио, само да унесе додатну конфузију и при том је разлика изамеђу онога што износи и стварног стања драстично велика.


На конференцији за штампу обратио се новинарима: ''Хајде, наведите ми макар још једну земљу где је овако велика разлика између владајуће партије и опозиције?!''. Враћам се на тотални суноврат сваке професије у Србији а поготову новинарске која се огавно понашала величајући вођу целе вечери. Да је међу новинарима био само један мудоња са мало мозга, или супротно, свеједно је али мора комбинација мозак-муда, одговорио би му: „Северна Кореја, ту је већа разлика. Ким Џонг Ун је на прошлим изборима освојио 100% гласова од 100% изашлих на изборе“. А и Тито је 1945. године добио преко 90% гласова у односу на опозицију. Мало ли је?

понедељак, 25. април 2016.

Нико није задовољан завршеним изборима...



Нико није задовољан изборима...
Сем мене. Ишао сам по први пут са сином на јутрење (изборе). И нисам имао илузија да ће се завршити добро за Србију, прво због процена које су говориле да ће опозицији бити тешко, а друго кад сам видео место за гласање пуно пензионера. Знао сам да неће донети ништа добро, ко што нису никад ни донели. Имао сам утисак да су неки из гроба устали да би гласали за новог вођу. Остали актери нису задовољни никако, осим привидног задовољства победника. Наравно, извињавајући се због општег места, констатујем да је Србија највећи губитник ових избора.
Идемо редом. Питање је, да ли је било боље владати још две године практично без опозиције или продужити мандат са мање посланика и препуном скупштинском салом ''гладних'' опозиционара, при том искористи бонус којег следећег пута сигурно неће бити јер је темељ већ напукао? Затим, ово је доказ колико је Вучић користан држави Србији и како је способан политичар. Где ће и како он одвести Србију најбоље говори чињеница да је добио рекордн број гласова а његова странка ће имати испод 100 посланика у парламенту. Е, тако он води и Србију: рекордни резултати и невиђени ''успеси'' а грађанима све горе и горе.
Јер, не заборавите, он вуче са собом и партије које ће без икаквог утемељења у бирачком телу имати посланике: Љајићеве, Кркобабићеве, Драшковићеве, Ристичевићеве, Вулинове, Карићеве, Вељине, Поповићеве, оне из неког новог ДСС-а, и читаво крдо такозваних независних јавних личности које су се прикључиле листи СНС-а. Већ се јаваљају незадовољства код активиста СНС-а овим резултатима. Наиме због Лазанског, оперске диве, списатељице из јула, тенисера, возача, и ових из патуљастих партија, многи СНС-овци неће ући у парламент и ако мисле, и у праву су, да то заслужују јер су поднели највећи терет кампање. Поред тога, резултати у скупштини ће бити поразни када буде долазило до вербално-политичких ''клања'' са радикалима, када је мало вероватно да ће оперска дива или јуловка моћи да помогну несрећном Бабићу да се носи са Шешељом, Радетом и осталим радикалским вуковима.
Пратите Вучићев говор тела и његове фацијалне мишиће када се обратио после избора. Нема еуфорије у изборној ноћи јер је он искусан политичар и знао је да се прешао. Нема иза њега ни коалиционих партнера, што је доказ да нешто не ваља те да су партијски кадрови и он сам незадовољни. Није било грљења, подигнутих руку, шампањца. Чак и она Вучићева подигнута песница делује крајње неуверљиво. Због чега? План је био другачији. Очекивало се много више. Мислио је да ће све почистити, да ће остати само СПС у парламенту и нико више а да ће он сам достигнути близу 200 посланика. Што је најгоре, он и јесте добио више гласова у односу на 2014. али су овога пута изашли и неки други на биралишта и помрсили му рачуне.
А шта је добио са изборима које је расписао без потребе? Шешеља, ДСС, Двери, Чеду, Бориса, Чанка, ДС, Радуловића. Добио је 27 посланика мање, то јест толико је изгубио, укупно коалиција која је владала има мање 41 посланика – тако да је кажњења а не награђена како се говори. То већ није комотна већина. Рецимо, ако буде хтео да изгласава санкције Русији мораће да умољава Поповића који му може скресати већину испод 125. Добио је једну врућу скупштину, уместо оне јалове, где је могао да ради шта хоће. Сада га тамо чекају мало озбиљнији играчи и незадовољни чланови СНС-а. Нека га брани тамо сад Лазански, рећи ће у себи добар део њих.
Шта је још добио а што није имао у старом сазиву? Педесетак анти-европски расположених посланика, десничара, изразито про-руски оријентисаних. Поред тога, добио је поменутог Шешеља који ће своје бивше ђаке вербално јести за доручак. Баш да видимо Мају како му искључује микрофон или Мартиновића како га напада. Бабић ће му се вероватно обраћати са: Кешељ.
Дакле, шта је Вучић добио овим изборним вратоломијама? Ништа!!! Јер, Војводину и локал (који је углавном и имао до сад) би добио и да се није коцкао са републичким парламентом. Шта је изгубио осим неколико мандата? Не много! Шта може изгубити са новим стањем у скупштини: временом вероватно све. Сада ће се макар глас опозиције чути у скупштини а он ће морати стално да држи све посланике у приправности јер је већина танка (уколико СПС не уђе као што хоће).
Опозиција је, углавном, такође, видно депримирана и незадовољна, уколико искључимо Радуловића који је једини прави добитник ових избора. СПС није баш опозиција, и вероватно неће ни бити јер се Вучић сада не сме играти са својих 131 посланика, пошто знамо да се у Србији за неке паре у тако шареном друштву лако тај број може спустути на 124. Зато ће опет узети Дачића као посилног, не обавезно и по већој цени јер је и сам Дачић склизнуо. И Дачић има сада 14 посланика мање. Владаће они још неко време али у потпуно другачијем амбијенту. СПС је, после Србије, највећи губитник ових избора: добили су и мање гласова и мање мандата. То је цена владања са СНС-ом.
Демократска странка се батргала око цензуса и поред озбиљне инфраструктуре коју поседује, и поред што су били на власти у Војводини и користили државне капацитете, поред времена које су имали да се реорганизују, очисте, подмладе и покушају да поврате део својих присталица. У реду, математички, са Борисом, Чедом и Чанком они имају преко 10% али је то ипак недовољно за озбиљну причу. Да су гласали за њих само они које су запослили или који су се овајдили од њихове владавине, сами би имали преко 15%.
Радикали су искористили хашки талас и вратили се у парламент, али су свесни да је то мало и да више никад неће бити толико. ДСС и Двери су свакако очекивали више и свакако су незадовољни. Они чак нису поновили ни проценте од прошлих избора јер би само на основу њих заједно имали скоро 9%. Они зато, сваки од њих, треба да се озбиљно преиспитају и реорганизују, да се осавремене и кадровски ојачају, ако желе да остану на политичкој сцени. Најзад, једва пређен цензус за Чеду, Бориса и Чанка, за толико властољубља и сујете свакако није задовољавајуће решење.
Шта је добио пусти српски народ? Власт и опозицију какву заслужује и колективни упут на психијатрију. Срби су поново доказали потпуно ирационални приступ према животу и политици. Уместо да политика служи њима, они служе политичарима, без икаквог разлога. Хрпа тоталних губитника је решила да сурдукне у пропаст и остатак Србије. Јер то је несхватљива идеологија и политика, то за шта су Срби већински гласали, то су русофили који хоће у Европу по сваку цену, немачки пријатељи који воле Русију, то су неолиберали који хоће у јавна предзећа, који пола друштвених фирми уништавају и раднике отпуштају и другу половину субвенционишу, то су они који се слажу да се од грађана узму плате и пензије у износу од двеста и кусур милиона евра па да се страним инвеститорима и капиталистима дају 300 милона евра. То су реформатори који се баве политиком да би добили посао и овајдили се. То су Срби са Косова који су одани свакој власти и који хоће да сачувају Косово на тај начин што га чувају и бране руку под руку са онима који нам га отимају.
И зашто би ико поштовао народ који већински гласа за некога ко му је узео плате и пензије, ко му узима деци из уста да би дао богатима, ко му је уништио живот и породицу и довео га до просјачког штапа, ко је потпуно уништио средњу класу и клицу праве елите, ко га је деведесетих гурао у ратове по сваку цену а данас га гура у статус колоније и дужничког ропства испод цене, ко му гради путеве и мостове задужујући га у следећих неколико генерација, ко му је довео извршитеље, порезнике, поскупљења, поплаве, скакавце, Блера, Бајдена, Бриселски споразум, камење темељце и онакве министре? Такав народ не треба поштовати, не заслужује поштовање!!!
Они који су сматрали да не треба да изађу на изборе ''јер нису имали за кога да гласају'', опет су довели Вучића на власт. Половина гласача у Србији ћути као да живе у Скандинавији, па се питам: можда је нама добро само то ја не знам?! Мада, ја стичем утисак да ме све једни те исти људи зајебавају ево 25 година, они који све време мењају странке, идеологије и вође, док ја паламудим о моралу, патриотизму, правди и једнакости. Све једни те исти!!!