КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ

петак, 08. април 2016.

„ПСЕЋЕ ГОДИНЕ“ – ГИНТЕР ГРАС



                

                   „ПСЕЋЕ ГОДИНЕ“ – ГИНТЕР ГРАС
                                Игор М. Ђурић

Река Висла се излива и чини штету на почетку Грасовог романа. Дакле, проблем са рекама није од јуче и није нов. Тамошњи људи схватају да морају регулисати водоток, да им не би правио штету, и то чине пре равно 120 година. Да ли ми толико година каснимо са својим рекама, које су текле и тада, и сада, или је вода однела људе? Симболички, наравно, река се излива, та Висла код тог Граса, јер мишеви разних концесија рију по насипу, праве рупе и ходнике, те на тај начин урушавају насип, који би могао да симболизује државу, јер вода продре у ходнике и руши грађевину. Мишеви могу бити најпре јеврејски, али и католички, те православни. И ако то нема везе са реалношћу, тражи се мачка која ће похватати и убити мишеве. Хоће ли их и појести, то је већ њена ствар. А, кад мачка почне да прави проблеме, онда се тражи и пас. Само то буде, као по обичају, касно.
Колика те река плави, толики си народ. Такав ти је карактер. Не можеш бити ни један други народ осим онај од река које те запљускују. Поток ли си по карактеру, што се избујичи и брзо потроши, или си огромна река која тихо тече и никад не пресушује, која плови кроз државе и стигне до мора. Колико си велику реку зауздао и освојио, толико си уздигао и увећао свој народ. Све док га плаве потоци, тај народ преживљава ''псеће године''.
Мали народи који желе да постану велики, да контролишу велика пространства и да прелазе непрегледна мора и реке – морају освојити и зауздати у духу, у стваралаштву душе, а не имитирајући (неуспешно) физичко освајање света и технологије освајања и зауздавања.
„Једна ветрењача зна само за дане са и за дане без погодног ветра“. (Гинтер Грас)
Један човек зна само за дане кад је био човек и дане када је глумио да је човек. Један народ зна само за дане кад је био слободан и када се борио за слободу. Између тога је време када се губи слобода, по некад и неприметно. По некад и несвесно. Кад би народи знали да управо тада/сада губе слободу, онда би они то спречили. Али не знају јер уживају у слободи, па не желе ни другима да је ускраћују.
Јесу ли страшила за птице, онда, оружје за борбу за слободу? Можда је то симболична одбрана од нацистичких челичних птица које ће ускоро срушити светске градове или се један од Грасових јунака случајно зове баш Амзел, што на немачком значи ''кос'' (птица: кос), што онда књизи даје и пророчки карактер када су челичне птице у питању и страшила која су правили Срби, не да уплаше те птице, већ да их наведу на лажан траг. Или је случајно, што ће се испоставити, да Срби неће имати довољно страшила за птице, да престраше птице, на КОС(ову), то јест, на земљи косова-птица?! Јесу ли ''псеће године'', у ствари, ''страшила за птице'', не за мишеве, мачке и псе – птице треба страшити.
Појава нацизма није озбиљно схваћена. Свака средина се суочавала различито и понашала се другачије у односу на појаву нацизма. У почетку су сви ти залуђеници по пивницама, у смешним униформама са још смешнијим обележјима, изгледали као какви занесењаци који немају другог посла но да марширају и пале бакљаде. А, онда, полако, миц по миц, страх и интереси преузимају главну улогу. Део људи је у нацистичкој странци препознао могућност за остваривање својих циљева и интереса на лак и брзи начин (разлог због чега се и данас људи учлањују у странке); а део људи је почео да се плаши (свако из свог разлога а разлога је било много) када се испоставило да су ти занесењаци у ствари агресивни манијаци којима ништа није свето. Када је лавина кренула, однела је све пред собом. Појединац или група, могли су утицати на догађаје и људе, управо и једино у оном периоду када су смејали и мислили да имају посла са безопасним будалама.
Иза надолазеће несреће, као и увек, стајао је крупни капитал. Знали су да не могу изгубити нити у једној варијанти и ма колико милиона људи изгинуло и ма колико градова буде сравњено са земљом. У почетку ће зарадити на индустрији оружја и оруђа, на опремању војске, припремама за рат и самом вођењу рата а после ће зарађивати на изградњи порушеног, поновног покретања мирнодопске индустрије – то јесте: на миру.
На крају, зликовци преживе, прихвате ново време и опет суде и пресуђују жртвама. Од освете ништа!

среда, 06. април 2016.

МЕТАФИЗИЧКИ ИСЦРПЉЕНО ТЛО ЗАПАДА



        

           МЕТАФИЗИЧКИ ИСЦРПЉЕНО ТЛО ЗАПАДА
                             Критика идеологије ЕУ
                                 Игор М. Ђурић

                                                I

„Велика је разлика да ли неко живи под сталним утиском да је његов живот елемент у једном далеком ширем животном току који се протеже на векове или миленијуме, или осећа свој живот као нешто у себи заокружено и затворено“. (Шпенглер)
Када покушамо да ''дубље'' размислимо о тежњи ка ''вредностима метафизички исцрпљеног Запада'', (Шпенглер), (за разлику од оних који европски пут европских народа који ''иду'' у Европу, тумаче кроз флоскуле и бројеве) онда претходну Шпенглерову мисао треба узети у обзир. Да ли ми себе схватамо као елемент у том ширем схватању, оно што је уследило као облик кроз историју, духовност и државност, или сматрамо да све то није важно, да смо то што се данас види из нас, прост скуп физиолошких и потрошачких потреба и да ништа из онога што је вековима таложено у нама: није важно! Разлика је несагледива. Велики народи Европе себе посматрају кроз ону прву претпоставку, али намећу малим и ''неважним'' народима ону другу идеологију: одрекните се свега што вас карактерише као нацију и државу па дођите код нас верних чувара своје традиције, филозофије, историје, уметности и науке!
Србин је Европљанин. Немац је Европљанин. Грк је Европљанин. Србин, Грк и Немац, сви они су део европске историје и цивилизације. ''Европљанин'' као појам и појава не постоји као цивилизацијски облик (нити историјски, што је још важније), већ само као географски, и то у ширем смислу речи: континентално. ''Велики рат'' је био рат народа а не грађански рат, да упростим објашњење. Онда се догодио и ''Други светски рат''. Па ''Хладни рат''. И зар неко сматра после свега тога да је довољно да се за неколико деценија створи нова цивилизација и нова култура које ће бити идентитет новом народу: Европљанима?!
Демократија у нама приступачном облику је достигла свој врхунац и започела је свој пад. Она се и даље ''упражњава'' јер нема другог а бољег избора, нема алтернативе (као Европа код нас). Међутим, народ који бира своје представнике у ''демократији'' све се мање пита и све мање утиче на избор. У тзв. ''западним демократијама'' спин-доктори који се налазе испред крупног капитала одлучују ко ће бити изабран, ко ће владати, и то међу професионалним политичарима ''који су изабрани да буду бирани'' и међу којима се углавном налазе превејани манипуланти који раде у корист тог крупног капитала и владара који стоје иза њега. Човек у ''демократији'' само мисли да нешто бира, међутим, најчешће је у ситуацији да буде манипулисан и да су му унапред спремљени одговори на питање: за кога гласати, чак и када, на изглед, има у избору више опција.
У историјском контексту и временском трајању успона и падова цивилизација, да не кажемо: еволуцији људске свести кроз филозофију, уметност и науку – оно што сада називамо ''Европском унијом'' представља само један ситан и неважан каменчић мозаика европске културе и цивилизације. Притом, епизода ЕУ која траје краће него што су трајали неки кратки  ратови, представља небитну секвенцу, када се узме у обзир постојање разних цивилизација генерално. У историјском контексту људских цивилизација, пројекат ЕУ ће оставити трага по важности исто онолико колико је у историји целокупне светске културе оставио трага продавац на пијаци код којега је Волтер куповао воће или рибу. Можда, ни толико.
Као што није могла бити ''пронађена'' Америка која је већ постојала и где су се развиле и живеле велике цивилизације, тако исто ни европски народи не могу ''ићи'' у Европу - јер су већ у њој. Не може се избрисати национални идентитет народа све и кад се ''стигне'' у Европу одакле смо дошли из Европе. И америчке цивилизације пре окупације и народи у Европи, део су много дужег процеса настајања и нестајања да би јалове политичке доктрине и пројекти крупног капитала могле да их пониште. Не може се постати нацијом која не постоји, као што се не могу заборавити они народи који су истребљени.

                                                 II

Уколико је, по мерилима њихових мислилаца, по Хердеру ''историја васпитање људског рода'', Кант историју дефинише ''развићем људске слободе'' а Хегел каже да историја служи ''саморазвојем светског духа'', онда је одрицање од своје историје ради евро-атланских интеграција - одрицање од националног и личног васпитања, одрицање од даљег развитка нације и државе, и одрицање од слободе.
Нација и држава које не теже ка слободи – престају да постоје. Борба за постизање и очување слободе јесте погонско гориво постојања државе и нације. А држава је доказ постојања неког народа. Народи без државе не постоје, осим у миту, епу или историји. Уколико мали народи, бројчано мали, али и историјски, економски и културно, уђу у стварање неке нове државе, конгламерата више држава, онда је утицај њиховог идентитета и културе сразмеран снази коју уносе у ту нову творевину. ЕУ је дакле бити гробница малих народа а која ће дефинисати неколико доминантних народа у Европи а све остале побрисати.
Ако је основа и суштина капитализма и западне демократије својина, зашто је онда већина тамошње својине у рукама мањине? И то мањине која се мери промилима. Зашто је својина на Западу углавном туђа и задужена? Шта хоћу да кажем? ''Западна демократија'' је ''диктатура својине'' а та својина је сконцетрисана код веома малог броја људи. Зато је тамошња демократија само привид а највећа светиња ''својина'', као и све светиње: непостојећа. Тај привид изазван привидним благостањем - које има сврху да одржава у животу потрошачко друштво - које је основа капитализма и богаћења капиталиста.
Остварен човек, духовно богат, емотивно испуњен, животно утемељен, тежиће природим и простим облицима испуњавања животних потреба. Духом сиромашан и безосећајан човек, незрео и жедан вредних животних искустава, тежиће материјалним добрима. Овај први ће бити срећан у сеоској кућици свога деде, овај други ће бити ''срећан'' (под наводницима)  у скупим грађевинама којима је посветио цео живот, много бесмисленог труда и рада, и враћања дугова. Отуд је апсурдно тражити срећу у материјалном – жртвујући духовно. Када сте духовно сиромашни онда не можете бити свесни материјалног богатства. Духовно ''богат'' човек се може и материјално обогатити, али богаташ сиромашан духом не може купити духовност својим новцем. Све ово: пребацити на ниво државе и народа, па ће бити јасно због чега то говорим.
Која култура онда стоји иза ''цивилизације'' Европске уније? Који су културни и духовни темељи Европљанина Европске уније? Је ли то дух и идентитет Немца? Француза? Румуна? Хрвата? И ако јесте, било којег од њих, или не несретна мешавина више њих, шта онда Срби траже ту? (Мило Ломпар: „У култури је последица то што се појачавају унифицирајуће тенденције политичке коректности. Политичка коректност објективно омогућава интрументализацију културе, јер доводи у питање битни постулат модернистичког духа – субверзивност. У данашњем свету не можете бити субверзивни у уметности уколико желите да будете присутни“.).
ЕУ је изграђена на економским и империјалистичким интересима (који су углавном подударни и исти) и она је у неку руку компанија (као својевремно ''Британска источно-индијска компанија''). Као и свака компанија она може банкротирати. Али!!!, уметност старе Грчке, византијска духовност, културна баштина Италије, дело великих Немаца: то не може никад банкротирати. Нити се може другачије лоцирати и назвати - него се данас и јуче звало и лоцирало.
(Делајл Бернс: „У својој бити космополитизам је радикални империјализам, а империјализам, космополитизам на пола пута“.). Космополитизам уместо домовине је идеологија изграђена на темељима девизе ''где је добро: ту је домовина'' али само код варвара, код оних који нису постали културни људи, и логично је јер се култура мора градити на нечему а кад се изгради онда се то зове ''идентитет''. Када се, насупрот горе реченом, одрекнемо идентитета зарад туђе или непостојеће културе онда се враћамо на ниво варвара, додуше данас: функционалних варвара, који знају да провуку картицу за плаћање кад купе скупе машине, које већ после месец дана неће вредети ништа. Варвари или функционални идиоти су потребни капитализму (империјализму) а не народи са идентитетом и културом.

                                                    III

Када је слобода у питању нема компромиса и одступања. Оног тренутка када појединац или нација одступе од борбе очувања слободе они више нису слободни у изворном смислу која та реч носи, исто како је човек ''слободан'' све док не одступа од борбе. ''Или нужно или ништа''; нужности су најчешће тешке, значе одрицање и патњу, али подразумевају да и борба за слободу представља неку врсту победе чак и у поразу. Са слободом се не може трговати зарад бољитка нације, не може се побрисати преговорима, поглављима и уговорима, јер неслободна нација не може бити срећна нација, чак и када онај који ти је узео слободу није лош господар и даје ти да једеш више него што си имао као слободан човек.
Проблем је одсуство скептицизма карактеристичан за данашњег човека са запада. (Мило Ломпар„Унутар главног тока јасно је назначено а рубове не смете додирнути, док у дозвољеном простору можете говорити шта хоћете. Тако је обиље шанси у уметности присутно тамо где је уметност безопасна, а апсолутна рестриктивност ступа на позорницу која показује опасне теме“.). Уметност је стварање нечега (видљивог и осетивог) из нечег невидљивог (душе и инспирације). Математика је, пак, могућност да се броји непостојеће, па отуд могућност да буде уметност: уметност задуживања оним што не постоји. Математика, по некад, послужи и да пребројимо убијене у име ''демократије'' или из других ''оправданих'' разлога (најчешће - без разлога). Арапски бројеви данас служе да се тим бројевима преброје избеглице са тих поднебља када дођу на ''непостојеће'' границе чланица ЕУ.  И ако су ''непостојеће'', оне су веома тешко прескочиве јер су тако непостојеће обележене постојећом бодљикавом жицом, па је самим тим њихово непостојање лажно исто колико је и ЕУ непостојећа и лажна у садашњем и историјском облику.
Нити једна држава актима створена није била дугог века. Ни сила није ту била од дугорочне помоћи. Поготову капитал. Како рече Васа Чубриловић у својој књизи ''Историја политичке мисли у Србији 19 века'': „...државе се унапред не стварају претходно утврђеним међународним уговорима, него вољом и напорима народа, израженим кроз револуције и ратове...“. А Васа ваљда зна, јер је 1914-те започео рушење онога што се данас обнавља кроз ЕУ.


                                                  
                                                      IV

Који би то појединачни ''пралик'' био основа ''нове'' европске културе, чак и ослобођен од свега ''безначајног'' као што је идентитет или култура из које је поникао? Где га треба тражити? У немачкој култури и историји? Или у некој другој? А, ако нема тог ''заједничког пралика'', онда не може постојати ни ''европска култура'' као одсај и духовна основа Европске уније (овде се не говори уопштено о европској култури као континенталној, цивилизацијској или историјској категорији, јер све што је настало на тлу континента јесте део европске културе, цивилизације и историје). Данас, по бесмисленим актима, да би био део Европе треба да те ПРИМЕ, па се тако долази до чудне теоретске претпоставке да су у Европу требали да буду примљени и они народи који живе у сенама Партенона или Колосеума, који чувају цртеже у Алтамири или пале свеће у Дечанима. Дакле, Платон, Аристотел, Достојевски, Волтер, Његош, Андрић, Црњански, и остали слични њима не могу бити део историје и културе Нео-Европе све док то не одлуче бриселски комесари.
Историја културе Европе, или је скуп свих појединачних и различитих култура и језика европских народа, или не постоји. Синкретизам тих култура подразумева и добро, и лоше, што произилази из њих и подразумева гностицистички приступ при дефинисању те скупности. Не може се измислити нова цивилизација и култура, може се само дефинисати и описати ишчезла или веома стара и формирана, јер младе и цивилизације у повоју, су недоступне опису савременика, пошто оне настају и нестају у дугорочним историјским процесима, еволуирају и подложне су дијалектици.
Немачка и њени сателити прескачући природни развитак цивилизација и култура, кроз нацистички пројекат ''Уједињене Европе'', сада: Европске уније, окупирају и поробљавају мале државе и народе, при том се трудећи да униште њихове културе и њихов национални идентитет. Мали народи, данас у Европи, заиста немају алтернативу. Уколико би показали намеру да не желе да буду део ЕУ, били би изоловани и кажњени, изазвали би им се унутрашњи сукоби и срушила би се власт која би тако нешто покренула. Чак и веће државе, попут Украјине, нису поштеђене тог нацистичког милосрђа и мафијашке филозофије која гласи: ''Ако нама не плаћаш рекет и ми те не штитимо, нећемо те оставити на миру''.
Није много важно то што је ЕУ историјски, духовно и дијалектички неутемљена, што је свака нација себе развијала на различитим верским, уметничким и филозофксим основама, што је имала различиту историју, најчешће везану за ратовање са другим европским народима. Све то није важно и ако је веома битно. Ајде, узмимо да су уметност стварали појединци, те тако она јесте универзална (што и јесте у уметничком поимању али не и у теорији државе), и ако као такви и припадници једног народа, језика, вере и расе, али ипак: поједници. Шта је онда кључно питање? Оно гласи: како ће муслиман из париског гета, који свакога дан клања и слуша проповеди свога имама о ''неверницима'' и ''светом рату'', прихватити тековине ''Француске револуције'' као своје и као нешто за шта се треба борити? Како ће се тако васпитан, ипак Француз по држављанству са свим правима и обавезама, дивити осмеху Мона Лизе или мислима Волтера? Неће никако! О томе ја говорим. Законима се не може створити услов да неко прихвати тековине једне цивилизације као своје. Он у глави има управо супротно: да уништи ту цивилизацију. Чак и када су блажи примери у питању: исто је. Дакле, како одбранити ''вредности'' на којима почива ЕУ када Париз ускоро буде имао изабраног муслимана за градоначелника? Или, најважније питање свих питања: како бранити вредности које не постоје као скупност и које су продукт закона и аката донешених у Бриселу. Како ће немачки војник да брани вредности ''европске уједињене идеје'', у Паризу који пале муслимани? Никако! Гледаће пут Немачке.
Какав матерински инстикт може поседовати ''нови човек'' Запада, то јест ''нова жена'' Запада, педер или лезбејка, који је усвојио/ла дете. Наравно, ово је банализација, али и на том нивоу можемо резоновати на исти начин: уколико улоге мајке-жене и мушкарца-ратника више нису стриктно подељене и дефинисане, онда ни од државе, ни од историје неће остати, то јест, НАСТАТИ, ништа. Без материнске љубави нема човека или жене у развијеном смислу личности и бића, а без њих нема нације, па самим тим ни државе. Како ће и са којим мотивима, већ смо то поменули, немачки ратник по дефиницији закона ЕУ борити се и гинути за Грчку или Кипар? Никако!!! Он може ратовати као освајач, ако је остало нешто родитељске крви у њему, он ће ратовати као бранитељ Немачке, али неће се борити за Бугарску. Он ће и даље својим огњиштем схватати своје огњиште и гледаће попреко странце. Отац-ратник не може бити неко ко нема жену-мајку и ко са њом не ствара дете-отаџбину.
Стиче се утисак да се кроз пројекат и идеју ЕУ не уједињују културне вредности и националне особености народа и држава, већ настраности и перверзне потребе универзалних болесника, појединаца којима породица и нација не значе ништа. У данашњој Европи не смете бити нормални националиста романтичарског типа али смете бити екстремни гузичар и прљави перверзњак. У систему вредности те и такве Европе ви не смете прутићем припретити своме детету по голим ногицама, учећи га при том да буде човек а не кретен којем је све дозвољено (а, када одрасте у том свету који га ''штити'' претвориће се у кретена којем је све забрањено и недоступно осим рада и задуживања), али такво слично дете ''заштићено'' од мајчиног прутића или очеве чврге (јер по њима биолошки родитељи мрзе своју децу), није заштићено од могућности да слуша како му се ''родитељи'', педери који су га усвојили, целу ноћ јебу у дупе, стењу од бола и пуше га један другоме.

                                                  V

Управо зато, што је вештачка и неприродна појава, ЕУ за свога постојања није дала великог човека, велико дело, велики подвиг – насталих на темељима те творевине и идеологије која је чини. Уместо да нам та и таква Европска унија даје велике књижевнике и филозофе, славна научна дела, слике и филмове, који ће увек остати културни канони – ми из ЕУ добијамо само за претње, корумпиране и настране политичаре, уцене, наметнуте законе, експлоататорски капитал и бомбардовање других држава. То су вредности ЕУ које нам се намећу! Јер, Сикстинска капела јесте симбол италијанске и европске културе у старом значењу речи ''Европа'', а не симбол Европске уније. Пошто ЕУ жели да побрише разлике и законима све учини једнакима према мерилима две-три најјаче нације, онда она мора да изради нове и посебне ''европско-унијске'' уметнике и филозофе који ће бити основа заједничких вредности ''нео-европљанина''. И ако идеја ''европског уједињења'' није нова, она је делимично остваривана само ратовима и тежњама неких народа да доминирају другим народима, по правилу мањим и слабијим нацијама: од Карла Великог, Наполеона, Хитлера, НАТО-Варшавских пактова, до данашњег врховног господара: капитала.
Језик, уметност или религија, не могу звучати као празне речи. Не могу значити: ништа! Бајке, басне, народно предање. Галски петао и бик који умире на кориди, тореадор или гондолијер у Венецији. Симболима се не може мењати власништво и симболика. Круна или република, краљ, председник или премијер – или бирократа у Бриселу? Краљевства су углавном силом уједињавана у царства са ограниченим роком трајања. Републике су се удруживале у федерације или конфедерације – углавном безуспешно. Шта је, забога, ЕУ? Конфедерација република и монархија или ново немачко царвство?!
Све што постоји мора да прође а не да се прекине. Умиру културе и језици, државе и народи – али природним путем. Немци и Енглези ће нестати за неколико стотина година, природним током настајања и нестајања, али, Немци и Енглези су велике нације којима ће њихов колонизаторски дух сатрти нације јер их полако изједају насељеници, шта тера мале народе да трче пред руду, да се убрзано и преко реда самоуништавају? Треба обратити пажњу на појам ''западно-европска култура''. Потпуно исправно дефинисано. Шта траже и очекују народи другачије дефинисаних култура, оних којима припадају, у ''западно-европској култури'' којој не припадају, и која се градила, између осталог, и на ставу да су источно-европски и балкански народи - нације примитивних култура? Дакле, народи који по природи не припадају ''западно-европској цивилизацији'' тражењем да буду ''примљени'' у ЕУ заправо бришу постојање својих култура и прихватају наметнути образац који није природно њихов. А какав став ови са запада имају према другима, најбоље се види из арогантног и надменог става који заузимају према њима када шреговарају о ''пријему''. Они нас неће овакви какви смо, да допунимо културу ЕУ нашим вредностима, већ нас хоће онаквим каквим желе да нас направе.

                                                    VI

Душа (дух) једног данашњег савременог (или: не?!) народа уздизао се хиљадама година, и данас црпи снагу из тог истог народа, те отуд потпуно необјашњиво звучи када неко употреби фразу ''дух европске уније''. Јер, погрешно је рећи ''европске вредности'' а мислећи при том на Европску унију. Европске вредности су мозаик састављен од вредности свих европских народа, свидело се то некоме или не. Европска вредност је и Аушвиц и Сикстинска капела, и Јасеновац и Законик цара Душана. ''Вредност'' Европске уније јесте само оно што је у актима из Брисела прописима означено.
ЕУ може постојати само као вештачка творевина а Европа разних народа и држава јесте природни след историје, еволуције, религије и науке која је све то вековима пратила. Да би се дошло до научног открића није кључно да неко буде геније – већ је кључно да он у свом открићу користи искуство стицано милионима година: од првог погледа пут звезданог неба до дана данашњег. Исто је тако и са стварањем нација и држава. Подједнако је важно за идентитет Србина оно што се догађало у доба Немањића као и оно што се дешавало 1999-те. И пошто смо различитих духовних фреквенција, а они се и не труде да нас разумеју, онда они физиком или физички, анти-духовно, хоће да нас промене и прилагоде својим потребама. Ми њима служимо за њихове потребе.
ЕУ није продукт еволуције, револуције, дијалектике или историје. Еволуција, револуција, дијалектика и историја ће пресудити Европској унији. Као таква она не може бити историјски и политички живи организам. То је ''клинички жива'' творевина (или: мртва, како вам драго) коју у животу одржавају административни и бирократски апарати из Брисела. Када су вештачке творевине у питању, онда не постоји принцип наслеђа претходних култура и национално изграђених скупина. По тој логици, да вештачке творевине могу бити легитимни наследници претходних култура и држава, онда је и Трећи рајх део културног идентитета западно-европске цивилизације.
Инстиктивни морал је природни морал који постаје проблем када желимо да створимо вештачки морал, или да морал, макар као филозофску и историјску категорију потпуно превазиђемо и укинемо. Међутим, не треба пренебрегавати ни морал као етичку и људску категорију. И ту долазимо до суштине: мора се срушити сваки важећи и доказани морални принцип да би педерастична и изван-полна Европска унија била разрешена моралних дилема, то јест, да би то били њени дични нео-европски робови звани грађани, грађанке и грађанчићи ЕУ.
Како постоји инстикт урођен вековним наслагама, тако постоје и увежбани покрети. Увежбани покрети једне борилачке вештине утврђују како да се бранимо и нападамо. Инстикт то чини чак и када нисмо увежбани, чак и када смо слабији ми подигнемо руке да се бранимо или задамо ударац. Када горња размишљања пребацимо на ниво друштвене и државне заједнице онда би ствари изгледале овако: увежбани закони и прописи ЕУ су довели до нечега што се зове ''Шенгенски споразум'', природни инстикт и нагон држава и народа потписница тог споразума јесте да кад избије нека криза они инстиктивно ''дигну руке'', поставе бодљикаву жицу и затворе границе. Само то, да нема ничег другог, говори о неприродности и неодрживости увежбане творевине зване ЕУ насупрот вековима наслаганог инстикта појединих народа и њихових држава.