недеља, 30. октобар 2016.

АТЕНТАТИ И АРСЕНАЛИ...


САТИРА

Министар унутрашњих послова (у даљем тексту МУП):
- Председниче, ситуација је озбиљна, морате на безбедну локацију. У близини Вашега стана, у посластичарници на углу, пронађена су два аутомата. Власник послатичарнице је Шиптар, упс!!!, Албанац, али се он лажно представља као Горанац, али ако је Горанац онда не може бити Шиптар који хоће да Вам се освети због бриљатног успеха везаног за Бриселски споразум, Трепчу, Телеком, граничне прелазе, царине, полицију, и што сте пријатељ са Рамом, Меркеловом, Бајденом, упс!!!
Председник владе (у даљем тексу ВП):
- Добро, добро, смири се момче из Београда. Полако. Редом. Који су у питању типови аутомата? Јесу ли били напуњени? Шта им је била намера чинити са тим аутоматима?
МУП:
- Један аутомат је био за сладолед и он је био напуњен до краја, захладнело па људи слабије купују. У другом аутомату је лимунаде било до пола. Сумњамо да је само дан пре изнешен из радње аутомат за еспресо. Власник тврди да је на оправци, што ми оправдано сумњамо. Намера је била да Вас навуку на хладан сладолед, да Вас грло заболи и да не будете у стању да држите конференције за штампу неколико дана, што је, признаћете, равно атентату. Мислим, политичком, упс!!!
ВП:
- Да, да, у праву си, омладинче из Београда на води. Где ми је та сигурна локација?
МУП:
- Мислили смо да вас склонимо на штанду Београдског универзитета, на Сајму књига. Ту Вас неће пронаћи и препознати нико из ужег руководства и чланства, што је признаћете у овом тренутку важно, док не пронађемо кртицу.
ВП:
- Шта!!! Имамо кртицу у нашим редовима?
МУП:
- Наравно. Ради за Цију. Даје им податке од важности и тајности, на пример, ко је срушио објекте на Савамали.
БП:
- Богами, није добро. Значи Ција, снајка?! Јесте ли ухапсили овога са аутоматима око мога стана?
МУП:
- Јесмо, наравно. Срећом, дојавили нам грађани да је свакога дана пролазио поред Вашег стана на путу ка својој посластичарници. А посластичарницу има тричавих педесет година, па Ви сад видите?!
ВП:
- Хоћеш да кажеш да ме је пратио педесет година? Па ја још немам толико!
МУП:
- Не! Пратио вас је од кад сте добили стан, око 1999-те, оно кад нисмо дали Косово по цену бомбардовања а да би створили услове за Бриселски споразум. Зато је још сумњивији обзиром да је Албанац који се лажно представља да је Горанац, упс!!!
ВП:
- Помени још једном тај стан па ће теби требати сигурна кућа за жртве насиља у породици. Богати, шта би са оним што је исто пролазио поред моје куће, што га ухапсисмо прошле године?
МУП:
- Пустили смо га. Ко се њега још сећа?
ВП:
- У праву си.  Јеси ли одмах дао медијима информацију о аутоматима. У овом политичком тренутку када се ломи око Косова, Русије и кад треба да се задужимо још коју милијарду, добро би ми дошао један покушај атенатат. Али само у припреми, запамти, немој да се превише занесете. Може ту да се дода и мало државног удара, видите то са јутарњим програмом ПИНК-а. Најбоље би било комбинација једног и другог.
МУП:
- Око државног удара повезаћемо лимунаду. Сумњиво је, јер се лети ту окупља доста грађана око тог аутомата. Пошто у лимунади има воде то је вероватно везано нешто за Београд на води, упс!
ВП:
- Можеш ти то и боље! Какав сладолед!? Какав лимун?! Камо пушке, бомбе?!
МУП:
- Има и тога, на жалост не у вези Вас. Председник државе је у опасности.
ВП:
- Шта море. Какав председник државе?! Ко сме у овој земљу да буде у већој опасности од мене?! Зар нисмо забранили летење авиона изнад његове куће? Зар нисмо прогласили ловостај око његове куће? Зар нисмо откупили његову ракију? Шта бре он 'оће више?
МУП:
- Тачно. Све смо то урадили. Али смо у близини његове куће, по дојави грађана, пронашли читав арсенал оружја, довољан да се наоружа армија.
ВП:
- Како? Где?
МУП:
- Само да погледам у роковник службену белешку:
„У близини куће председника државе, тек пар километара ваздушне линије удаљено, на месту познатом под називом ''Застава оружје'', у магацинима су пронађени сандуци са наоружањем довољним да уништи оба оклопна транспортера Лазара која поседује Војска Србије и да се наоружа целокупно људство наше армије, упс!!! Председник је на сигурном: под стреом пече ракију, тера од казана по 20 литара, па препеца“.
ВП:
- Срећник! Мени сладолед и лимунада а њему толике пушке. И то баш пре изборе за председника државе. Мораћу да замолим брата Мила, кад се приближе избори да и он мени пошаље неког терористу.
МУП:
- Не клоните духом, биће и за Вас, ако Бог да. Упс!!!!!

ПОСЛЕДЊА ВЕСТ:
Министар унутрашњих послова се после последње реченице забарикадирао у просторијама Фонда за хуманитарно право, и тражи политички азил од ове државе у држави!!!

четвртак, 27. октобар 2016.

САЈАМ КЊИГА ЈОЈ ВИРИ ИЗ ОЧИЈУ


А, опет, књиге се купују, Сајам књига је најпосећенија јавна манифестација, свакога дана издаје се нешто ново. Трафике продају више књига него новина. Апсурдна ситуација. Сајам књига је посебна мука а иста прича као и ова до сада. Гужва, гужва, што од људи, што од папира. Има и нешто књига, додуше, највише у антикварницама на спрату и код малих издавача у другим халама. Дим пљескавица најмање смета, напротив, тај осећај је најближи ономе што би назвали савремена српска књижевност.
На Сајам дођете да будете виђени, мање сами нешто да видите. На Сајам дођете да покажете свој нови имиџ. На Сајам дођете и случајно, и на силу, и из знатижеље, и да се нађете са неким. Екскурзије из унутрашњости довлаче десетине хиљада изгладнеле и уморне деце, да луњају по халама, и да им истерују задњи динар из џепова за карту, како је о томе негде писао Капор. А већина њих затим, тако искеширана, чежњиво гледа управо поменуте тезге са пљесквицама и сви би они радо дали „сабрана дела“ Басаре, Арсенијевића или Видојковића, за једну пљескавицу од десет, са луком и хладну кока-колу.
Најинтересантији и мени најдражи су они посетиоци у похабаним мантилима, забрађени, масних шешира, што вуку велику кожну торбу или држе цегер у рукама. Они немају пара да купе књиге, а знали би итекако шта треба да купе, а у торбама су им рукописи, раскомбусани и прљави, куцани на неисправним писаћим машинама које прескачу слова. Они су ту у нади да ће неко погледати њихово дело. Нико, наравно, неће то да гледа, ни из знатижеље. А, требало би. Има ту добрих редова и страна, вероватно ретко и не много, али свакако више од оних који се смеше са плаката и билборда сајмишта, а још више од оних који би требало да оцене та дела и да их евентуално објаве.
Када би сви посетиоци Сајма књига у Београду прочитали само по једну књигу годишње, то би било феноменално и ми би смо као нација имали много веће шансе да се извучемо са места на којем се тренутно налазимо. Били би смо много бољи и паметнији. Овако, Сајам му дође нешто као Гуча или Егзит, вашар један, само што се посетиоци не опијају, нити дрогирају, неки само дођу већ пијани и дрогирани, па шпацирају као на променади.
Скоро сваке године идем на Сајам књига (мада се увек после њега зарекнем да више нећу ићи) и још тамо нисам са неким водио разговор о књигама и књижевности. О свему: да! О уметности: не! Чему то?! Ајде да се нешто попије, купи, нешто да извадим трошкове за штанд и хотел, даћу ти повољно овог Медаковића, узми Ћосића у пола цене, тренутно немам да ти платим за твоје књиге које сам продао, види ону комуњару, види онога сто партија је променио, види ону туца се са државним секретаром, види ону вири јој она ствар из очију. Обично ми се смучи, не од приче већ од места где се прича води, па са пријатељима утекнем у кафану. Кад, да видиш тамо: причају људи о књигама.

петак, 21. октобар 2016.

УБИЈЕНИ СРБИ ИЗ ИСТОКА 1999-ТЕ, УБИЈАНИ СУ ДЕЦЕНИЈАМА!


   УБИЈЕНИ СРБИ ИЗ ИСТОКА УБИЈАНИ СУ ДЕЦЕНИЈАМА!

Срби на Косову и Метохији нису имали мирнога живота од Косовскога боја до дана данашњег. Стално убијани и малтретирани, кроз векове, дочекали су ту 1999-ту годину да над њима буде завршено оно што је започето давно и никада није престајало. Неки су са прекидима убијани деценијама. Убиство започето давних дана завршавало се после неколико деценија.
Читам у дневнику свога оца: Мога друга Радоја Вулића, 1941. године, када је имао 14 година, Албанци из породице Реџај су свезали и ножевима му секли табане...... Касније сам ја записао: Радоја Вулића, жену му Станицу и сина Миодрага, у јуну месецу 1999-те године убили су Албанци и тела спалили..... Оно што су крвници започели под нацистичком окупацијом завршили су под НАТО окупацијом. Били су стрпљиви. Пола века су чекали.
Неки Срби из Истока су убијани у више наврата. Оно што не би успело у једном тренутку, понављало се после много година. Зликовци би увек завршили свој крвави посао. Настављам са читањем очевог дневника: ....Микаило Вулић је рањен из пушке 16. новембра 1944. године, на нашу славу, испред своје куће. 17. новембра 1944. је ослобођен Исток.... А онда гледам оно што сам сам записивао у разним текстовима и књигама о 1999-тој години: : ...тела спалили у кући, са убијеним Микаилом Вулић, женом му Ђурђом и шураком Станојем Љушићем, у чијој кући су се склонили убијени чекајући заштиту КФОР-а....

Ето, у једном тако малом градићу, где је Срба било прилично, догађали су се ти поновљени злочини. У периодима када се историјска клацкалица нагињала против Срба није се пропустала нити једна прилика да буду убијени. Може се само замислити како је било у срединама где је Срба било мало и где су били изоловани и опкољени?!
Очев дневник: ...1979. године, у канцеларију мог пријатеља Филипа Милосављевића ушао је Албанац, из породице Висоћи, и у њега испалио цео оквир из пиштоља... Фића, Радоје и Станоје су моји најбољи пријатељи.... Моји списи о 1999-тој: ... Синови Филипа и горе поменуте Љубомирке носе тешке ожиљке на души. Започето је завршено после неколико година. Њихова мајка Љубомирка, жена тиха и скромна, никоме ни крива, ни дужна, страдала је само зато што је остала у свом родном месту, у свом стану, што је Српкиња, што је мајка. Друге кривице она није имала а зликовцима није било довољно само да је убију већ су несретну жену убадали ножем колико су могли, очигледно и кад је жена већ била мртва.


Сада већ закључујем да не може бити случајности, да континуитет страдња Срба на Косову траје, и да само на примеру мојих комшија и најбољих пријатеља мога оца, који су убијани, може се видети размера трагедије.
Читам списе свога таста: ...Радета Пумпаловић, погинуо 1918. године, убио га Албанац из породице Суљевић.... Моји списи о 1999-тој: ... Сретенка Пумпаловић, убијена је заједно са супругом Момчилом Пумпаловић (братанац Радетов), професором руског језика у источкој гимназији. Мртвог су професора вукли трактором по источким улицама.... Пумпаловић Љубу су претукли и везали за стог сена, да тако умре.

Само неколико примера довољно говори. Закључак није потребан. Срби на Косову су убијани док не буду убијени. Ако би се једном преживели, већ првом следећом приликом би страдали они или њихови потомци. Зато сам овај спис саставио телеграфски. Чињенице говоре толико јасно да није потребно списатељски се трудити да се покаже и докаже.

Литература:
1. Дневници, Милисав Ђурић
2. ''Вечити рат'', Игор Ђурић
3. ''Хроника села Синаја'', Радислав Пумпаловић


понедељак, 10. октобар 2016.

ПРЕДСЕДНИКУ НЕМА КО ДА ПИШЕ



               ПРЕДСЕДНИКА НЕМА КО ДА БИРА

Примичу се председнички избори у земљи Србији, у којој је председник ''енглеска краљица'' а краљ ''енглески човек''. Како изгледа сада, нико није вољан да говори о тим изборима. Вучић тражи најбезболнији начин да се ратосиља Томислава Николића, а опозиција нема озбиљног кандидата. У ствари, озбиљне опозиције уопште и нема као фактора који ће моћи да се озбиљно супротстави било којем напредњачком кандидату. Тако време дошло, на жалост. Што би рекао Иво Андрић: „Није време дошло да гинемо, него да се види ко је какав. И ово су таква времена“. Поред овакве опозиције, напредњаци заиста и треба да владају.
Дакле, грађани Србије ће по ко зна који пут у новијој историји бити у ситуацији да бирају између ''никога'' и ''ништа''. Најжалосније је што се чини да овога пута неће имати прилику ни да бирају између два зла: оно мање. Мада су по правилу увек бирали веће зло. Оно што је најгоре, већ је касно да се за ове изборе појави нека нова, јака и поштена личност, која би била независни, или заједнички кандидат, против онога којега буде Вучић кандидовао.
Овај горе поменути се налази у компликованој ситуацији. Наполеон је написао: „Никад не прекидај непријатеља док чини грешке“. И што се њега тиче он би, на политичком плану, пустио опозицију још неко време да прави грешке. Рокови су међутим неумољиви. Вучић би се најрађе одрекао Николића и његове ''радикалске струје'', то ће и учинити, само тражи најбезболнији начин за то. Постоји реална бојазан да би одрицање од Николића довело да расцепа у странци и знатнијег осипања гласова који би, наравно, отишли Шешељу. Али, кад смо код Шешеља, са друге стране, постоји реална могућност да Тома већ поприлично политички и медијски истрошен не може издражати Шешељеве налете, то јест, да не би имао добар резултат. Дочим, Шешељ свакако не може победити али ће по свом старом обичају одвући знатан број гласова, па ће у другом кругу позвати своје бираче да не гласају за ''издајнике'' из опозиције, чувајући себи улогу главног  и омиљеног режимског опозиционара, што је увек и волео да буде. Зато би Вучић најрађе ''ископао'' неког кандидата којег би представио као нестраначку личност и ''председника свих Срба'', а онда га својом страначком машинеријом погурао ка председничкој столици, а, у ствари, он владао из сенке. Реално, он то мора учинити јер у странци нема кандидата тог калибра.
Ако ћемо право, када се изузме велики број гафова, непротоколарних иступа и брљања његових саветника, Томислав Николић је до сада председник Србије који се најбоље владао. Победио је својим именом и презименом, и деловао је само у оквирима својих надлежности и овлашћења. Није се мешао у ствари које нису у опису његовог посла. Кад се сетимо шта су све радили Милошевић или Тадић, Николић је најпристојнији (пристојан је био и Милутиновић, али овде не говоримо о амебама). Али, има много пепела на глави: диплома, куће, Драгица, деца, ракија од које боли глава, радикалска крв која у њему кључа. Добро, руку на срце, све и да је хтео у нешто да се меша, од Вучића он то није могао чинити, али је очито да је и он сам то желео, највероватније да би се одморио од свега и полако пошао у мирну луку пензионерску.
Опозиција? Јад и чемер. Све једни исти и истрошени људи (као и власт, уосталом), неспремни да се склоне и пусте друге (као и власт) а неспособни да сами нешто промене (као и власт). Већ сада раде у корист режима (како власт ради у корист страног капитала и фактора) најавама бесмислених кандидата и још бесмисленијих разлога због чега то чине. У ствари, раде оно што им је посао: раситњавају српско бирачко тело. Када је њима тренутно ''најозбиљнији'' кандидат тзв. ''заштитник грађана'', онда је јасно колико су они опасни и озбиљни. Већина њих и не жели неке промене, све док могу да грицкају привилегије које су им остале и које им Вучић ''паметно'' не дира, кад не мора.
Народ? Вучић баци коску у виду Савамале, повећања плата и пензија, министра који воли клечање, Београда на води, геј параде, државних удара, историјских резулатата, а онда се народ замајава тиме, док ова влада води Србију у суноврат дужничког и међународног ропства, погубне ЕУ и НАТО интеграције, те отцепљења Косова преговорима које води посредством Брисела и Вашингтона.
То што нема јаке политичке опције у нашем друштву – разлога је много. Пре свих: медијски мрак и непостојање јавног мњења. Јавног мњења које нема везе за политиком, таболидима или интересима политичке и финансијске природе. Следећи разлог је непостојање елите: уметничке, културне, интелектуалне, грађанске, домаћинске. Непоткупљиве елите. Елите по знању и части, а не по звању и почасти. Оно што се данас у Србији сматра ''елитом'' може се дефинисати медиокритетством, поткупљивошћу, незнањем и неморалом. Права елита мора имати право дело иза себе и храброст да брани то дело по сваку цену.
Најважнији, пак, разлог лежи у чињеници да не постоји идеја, заједничка идеја са најмањим заједничким садржаоцем, око које би се окупили грађани Србије, па самим тим и бирачко тело. Све идеје у Србији су упрљане и истрошене. Упрљали су их садашњи политички актери из власти и опозиције. То не мора бити идеологија већ став према конкретним стварима: ЕУ, Косову, какву државу желимо да имамо у економском и социјалном погледу, ко су нам пријатељи а ко непријатељи напољу.
У ''понуди'' експонираних јавних личности данас је тешко наћи поштеног и неподмитљивог човека, паметног, отвореног и патриотски настројеног. Има их са друге стране, у сенци, међу анонимним људима, међу онима који се не експонирају. Рекох, за ове изборе је касно. На жалост, јер су председнички избори у Србији врло важни као показатељ и тренд. Промене у Србији увек крену са променом председника државе јер ту нема постизборних махинација, прелетања и коалиција. Да Тома ономад није победио, СНС не би освојила тада власт.

И тако, како је некад записао В.С. Караџић, ситуација је следећа: „И ти можеш и коњ може, али ти Бог не да“.