субота, 31. децембар 2016.

КАКО СМО СЛАВИЛИ НОВУ ГОДИНУ!!!



Чега се сећам? Пре свега старог (тада не) црно-белог телевизора марке „Амбасадор“ (пре тога смо имали један од неког хрватског произвођача али се не сећам како се звао али се тај није показао бог зна како). (Сећам се да сам био мали и поприлично глуп). Телевизор је заузимао централно место у дочецима „Нових година“ мога детињства, а, ако ћемо право, и у свакодневном животу: уопште. Позната је већ она провинцијско-урбана легенда: „Ми смо међу првима у улици имали телевизор, па су се сви окупљали код нас“. (Имао сам потенцијала али сам свој мозак за најобичније резоновање, из мени непознатих разлога, користио једва пар процената). На тај начин хоћемо да подвучемо важност, а то је нормална људска потреба, своје породице некад, поготово ако нам сада слабије иде, а та важност и снага се мерила тиме ко је имао телевизор, а ко није.
Елем, први писани траг о постојању телевизора у нашем клану датира од 23-ег септембра 1964. године. Ту отац констатује у свом дневнику гледање фудбалске утакмице на телевизији. Играла је Југославија против Европе (ма шта се подразумевало под тиме) и Југославија је изгубила са 7 према 2. Касније, а поготову 1966. године, он већ редовно записује шта је гледао на телевизији, (и које је књиге прочитао), па је тако посебно апострофирана серија „Црни снег“, коју је гледао сваке суботе, чак и по цену да те вечери не оде у кафану (што значи да је серија била добра чим је он био спреман на такво „одрицање“).


Сећам се Нових година. Празника се сећам. Као онај човек који никада није постигао људску зрелост, већ је заувек остао дете. Као Петар Пан. И то не зато што је тако желео и зато јер је уметничка душа: већ, из разлога, што никада ништа значајно није урадио у каснијем бивствовању, па је „останак“ у детињству имагинарно бежање од неуспеха. И писање о детињству, испада као исписивање својих јединих животних успеха. 
Целог тог 31. децембра, још од јутарњих часова, осећало се празнично расположење у програму тада једине телевизије и јединог канала. Приказивано је много авантуристичких и цртаних филмова а водитељи „Дневника“ су били опуштенији него иначе, и све то у новогодишњој декорацији студија. Вечерњи део програма је припадао Мији и Чкаљи и тада се у соби није смела чути ни реч од нас деце, наравно: осим смеха. (Зима је: чека се Нова година. Патио сам што у гаћама и го голцијат не могу да канапом закачим о пас дрвени нож и играм се по дворишту Тарзана. Остајао сам, због зиме обучен и вероватно личио на Ћиту. Фасцинирало ме је то што је Тарзан пријатељ са дивљим зверима и што може да комуницира са њима. Завидео сам му на томе. Као да сам још тада осећао да ће ми комуникација са људима слабо ићи).
Имали смо госте у нашој кући а за дочек Нове године. Долазили су пријатељи и рођаци. Делили смо се на оне који славе Божић, Славу и Ускрс, и на оне који су славили Нову годину, 29 новембар и Први мај. И функционисало је. Имало се где отићи. У истом дворишту смо живели ми и, у другој кући, баба и деда. Другим речима славили смо све. Код бабе и деде такозване „верске“, а код тате и маме такозване „државне“ празнике. Тата је био члан Савеза комуниста а деда није много марио за то. Само се за Нову годину, поред богате трпезе и много алкохола, по обрасцу, још гледала и телевизија. За Славу или Божић, телевизор се није укључивао али за Нову годину то је био део ритуала. Без тога се није важило.
Сутрадан је главна тема, поред препричавања Чкаљиних, за данашње време наивних и бенигних гегова, међу нама децом била и та „колико је ко дуго остао будан?“. Тиме смо доказивали колико нам је било лепо и колико смо оматорили од прошлог дочека. Претеривали смо и сви додавали макар сат времена више. „У један сат после ''пола'' ноћи“ – говорили би они најхрабрији. Излазио бих често на терасу у току те вечери (а, до тог „првог сата у поноћи“): много ми се свиђала варош која не спава. Упаљена светла, жамор по кућама и улицама, бар те вечери, све ми је то уливало спокој и осећај безбедности у неспокојним и опасним метохијским крајевима. Отуд мој повратак у детињство почиње са дочеком Нове године. Бежање је то од страхова и траума, потиснутих али евидентних.
Новогодишњи пакетићи су били мајушни, углавном са ситницама: бомбонама и чоколадицама. Наките за јелку правили смо од стиропора, целофана и омота од чоколаде. Качили смо и шарене бомбоне а од разнобојног папира смо лепили кругове и правили венце које смо обмотавали око јелке. Кад поједемо бомбон онда смо увијали неки ситни каменчић и качили га уместо њега. Јелка је увек била права. Немилосрдно посечена негде у планини, тек у повоју убијена, у јутарњој измаглици „стрељана“ секиром шумокрадице, и купљена за мале паре.
Свиња се већ заклала за 29-ти новембар. Нисмо давали времена месу да се осуши: пржили смо га немилице. Ко није хлеб умакао у мочу од полуосушеног меса тај не зна шта је укусно и масно задовољство! Ту је још бивало домаћих кобасица и сира, киселог купуса, по која гибаница, нешто зимнице. Када се очекивало више гостију клало се и прасе - обашка. Пило се вино, ракија и пиво. Ми, деца: „јупи“ или оне воћне сокове у малим стакленим флашицама, или воћне сирупе разблажене водом. Мајка је увек правила једну те исту округлу торту у коју је гурала велике количине млевених ораха и јаја. Још ми се та торта топи у устима. Док је пекла дебеле коре, препуне јаја и брашна, сањао сам о томе да поједем ту кору онако нефиловану и недопечену. Зато ми је мајка пекла другу и мању како јој не бих дирао главну. Јео бих ту другу, мени намењену, а крајичком ока посматрао ону праву. И ако су биле потпуно исте, и исто спремљене, од истога материјала и по истој технологији, осим димензија, мени ова „дозвољена“ није имала укус који би имала, претпостављао сам, она коју не смем да дирам (и ако не знам тај укус јер је никада нисам пробао док не би била завршена).
Деца, ја и моја браћа, једва смо чекали да гости оду јер смо тек тада могли приступити асталу. Још су се наши родитељи поздрављали са гостима, на тераси куће, а ми смо већ попут фурије празнили остатке хране постављене за дочек. И дан данас се слатко наједем тек када оду гости, кад могу прстима да узмем шта год хоћу и хлебом да шарам по тањирима умачући најмасније делове.
У то време, било је скоро незамисливо да деца седе заједно са старијима за столом. Изузетак би била деца гостију пристиглих из великог града или деца каквог локалног функционера, општинара, лекара и сличних. Тада би се мрштећи ови наши стари смешкали и мазили те клипане по уредним косицама и ако би их најрађе ухватили за зулуфе и шутнули напоље. Као по правилу, таква дечурлија су бивала неваспитана и немирна па је то додатно отежавало ситуацију наших родитеља и осталих конзервативних гостију. Малограђанско схватање урбаног понашања, у то време, подразумевало је код те исте малограђанштине, да децу сматрају урбаном и градском само ако су изузетно некултурна и безобразно немирна, па су их тако и (не)васпитавали. Смешкали би се и подизали рамена у стилу: „Шта ће те, тако је то у граду“. Најгоре је било што су таква деца извољевала по питању хране, па су наше мајке и стрине морале да трчкарају около и спремају им храну по жељи најчешће у чуду не схватајући шта се тражи од њих: „Ако имате виршле са сенфом, саламу или какву конзерву?“. Да, оно што је храна сиротиње у развијеним земљама ми смо сматрали као највећи луксуз: конзерве и саламе од најгорег меса. Чежњиво би гледали како се маже конзервирана паштета на хлеб а у сушници смо имали стотине килограма најбољег сувог меса и кобасица у које се стављало само најквалитетније.
Било је модерно, тих година, за дочек Нове године имати на глави капу или шешир од картона, који је ластиком причвршћен за браду. Стављао ју је чак и Тито. Дакако, били смо земља кловнова и било нам је лепо тада. Ми смо правили браде од вате тако да би нам уста била пуна тих влакана. Такође су се могле набавити и пластичне маске за лице које су танким ластиком бивале (такође) привршћене за теме. Те маске и разне „наките“ за јелке продавали су Цигани на импровизованим тезгама, неких петнаестак дана пред Нову годину. Избор је био мали: врхови за јелку, разнобојне лопте од некаквог материјала сличног стаклу и ресасте те целулоидне траке, које су подсећале на перје које носе курве и кабаре играчице, које су се обмотавале око јелке. Китили смо јелке као старе и олињале курве што се ките, разлог исти: да се покрију недостаци. Као што сам пре напоменуо: ми смо „наките“ углавном сами правили и тек би се ту, и тамо, додао који куповни детаљ.
Отац је сутрадан проводио у кафани, јер се тада данима није радило за празнике а увече је кући доводио пијану сабраћу на наставак теревенке. Братија је била весела и раскалашна. Пили би до изнемоглости а раздрљене кравате и разбарушена коса показивали су тотално одсуство свесности и нормалног расуђивања. А онда би се неко од њих, у неко време, увређено досетио да нису били код њега и онда би се сви заједно упутили у другу кућу, понављајући већ све виђено претходног пута: буђење уснуле жене и преплашена лица сањиве деце. Отрезнили би се око Божића, тек колико да се одморе па да наставе даље.
О Божићу и ''Српској новој години'', ћемо кад дође време....

петак, 30. децембар 2016.

Распућин: светац или ђаво?



                                       Распућин


 Само је у време комунистичких прогона и притисака Српска црква (у новијој историји) била то што треба да буде: центар вере и духа, молитве и одрицања. Треба узети у обзир да због специфичног српског духа и менталитета и српска црква треба да буде специфична. Чим је црква материјално ојачала, кад је држава преко власти престала да врши притисак на цркву - црквени великодостојници, све до пароха, почели су да се мешају у политику, бизнис, криминал. Сукоби који су евидентни унутар српске цркве само су кулминација и јавна манифестација свих тих дешавања и односа. Ко је у овом задњем случају у праву? Нико!!!
Треба се подсетити приче о Распућину јер, чини се, да данас у Србији има много монаха и свештеника који се баве свим и свачим, покушавајући да креирају јавни и политички живот, бавећи се отворено политиком и бизнисом, често уживајући у веома световним стварима и угођајима – управо онако како је то својевремено чинио Распућин. И, док се поједини црквени оци у Србији декларативно боре против секташтва сваке врсте не увиђају да су унутар саме црквене заједнице поделе много горе и дубље него што би то секте урадиле. Није било реално да Српска црква остане нетакнута и чиста у друштву где се све срозало и пропало. Све су то људи поникли из овог народа и друштва. Отуд нема места чуђењу ономе што се догађа. Ипак?
Чини се да су се српски црквени великодостојници мало погубили, да су изгубили осећај о томе шта је њихова дужност и која је њихова улога у животу једног народа. Владике и епископи, али и ниже монаштво и свештенство, почињу да се понашају као да је улога народа чисто декоративне природе и да је народ ту да служи свештенству а не супротно. Увек је тако било у Срба, али, ми смо на почетку 21-ог века када је се црква редефинисала и осавременила у свим цивилизованим државама. Све ово удаљава и једне и друге од праве вере. Шта је права вера?- ја можда и не знам. Али знам сигурно да ово што видим и чујем засигурно није. Политику и личне интересе јасно препознајем али оно што би се вером назвало свакако не.
Руска црква је велика, стара и стамена, историјски потврђена јаком и многољудном нацијом. Она је могла да поднесе на хиљаде Распућина па да и даље остане јака. Српска црква је мала и стално суочена са изазовима опстанка самога народа чији је духовни и верски темељ.
У манастиру Верхотурје Грегори Јефимович Распућин први пут дошао у контакт са сектом Братство божјих људи, или: хлистијанцима, и ту је пао под њен утицај. Оснивач секте Данило Филипић је прописао да се хлистијанци строго придржавају црквених канона у јавности како би прикрили свој траг, своју праву веру и на тај начин избегли прогоне. Зато их је било тешко открити. А, по њима, хлистима, „обреди и црквене књиге потребне су само непробуђенима, онима који немају праве вере, онима што нису дошли у додир са светим духом и самим Богом него то покушавају кроз књиге које је смислио људски ум“. По хлистима, „човек може лично ступити у контакт са Богом на земљи и Бог се често оваплотује у руске мужике и тако се креће земљом“. Како је Филипић себе сматрао отелотворењем Бога тако је себи изабрао и „сина“ Ивана Сузлова који је требало да буде оваплоћење Исуса Христа. Цар Александар  је дао да овога задњега одеру и разапну на крст а хлистијанска легенда говори да је васкрсао и још дуго живео на земљи. По хлистима сваки човек је грешан јер носи Адамов печат. Да би се опрао од греха човек мора де се роди по други пут: духовно. То се постиже једино „потпуним самоодрицањем и безусловним подавањем вољи светога духа, угушивањем сваке страсти – пошто је препорођај могућ једино када се у потпуности савлада стари грешни човек“. Људски грех се, по њима, може утаманити само чињењем телесног греха. Онај ко се унизи грехом може се искрено покајати. Јер, по њима, грех се троши чињењем греха. Хлистијанцима брак није препоручљив али се дозвољава сексуално општење са онолико жена колико човек може да поднесе: макар и десет истовремено. Хлисти су ипак имали своје религијске ритуале. Сакупљали су се по кућама, мушки и женски, појали неке молитвене песме, певали и играли онда гасили свеће и оргијали у мраку: ко кога сустигне, спаривали су се без обзира на старосну доб или родбинске везе.
Распућина је чекало повољно тло за приближавање царској породици. Царица Александра од почетка није била омиљена у народу и двору па се због тога повукла у себе и посветила само породици: цару и деци. Цар Николај кроз живот иде из малера у малер. Родио се на дан мученика Јова што се у Русији само по себи већ сматрало лошим знаком. На дан његовог венчања умро му је отац. На дан његовог крунисања у стампеду присутних насталог због одрона дасака и нагомилане земље у рупи која се отворила страдало је преко 3000 људи. Цару је дакле био преко потребан неки „божји“ изасланик да би ствари кренуле на боље. Револуција је већ куцала на врата. Колико је тај изасланик у лику Распућина помогао вероватно је размишљао цар док су га секле сабље црвеноармејаца.
Ипак, кључни моменат уласка Распућина у царске одаје била је болест малог царевића и престолонаследника. Необјашњивим расплетом догађаја царевић би увек оздравио кад би Распућин био са њиме. Цар и царица су поверовали да живот малог престолонаследника зависи само од Распућина. И, заиста, све што медицина није успевала, Распућину је полазило за руком. Од тада је Распућин био радо виђен и утицајан гост на двору. Али, то је њему временом бивало мало и он је почео све више да се меша у политику и кадровска питања. После неколико година он је био толико моћан да више нико није мога бити постављен или смењен без његовог утицаја. Наравно, тиме је стекао пуно непријатеља. На крају је због тога био и убијен. Ипак, било је неког чуда у њему: отров који су му убице дале да попије апсолутно није деловао на њега те су морали да га убију револверима и баце у реку. Сматра се да је убиство Распућина први корак ка свеопштој руској револуцији. Тај испит цар није положио. Није схватио шта се дешава. Као својевремно и Луј XVI.
 Игор М. Ђурић

четвртак, 29. децембар 2016.

НАШИ СТАРИ ОТОМАНИ или:ОТОМАНСКА ЈЕВРОПА



       НАШИ СТАРИ ОТОМАНИ или:ОТОМАНСКА ЈЕВРОПА

Имали смо један у летњој кујни.
Уз „институцију отомана“ многи су одрастали. Стајао је у кујни, насупрот шпорета на дрва, у ћошку. На њему су увек спавали они који су у том тренутку најнижи у породичној хијерахији: бабе, деде или предшколска деца. Евентуално: тетке уседелице. Кад престане потреба за отоманом (или се модернизујемо куповином кауча) отоман би се избацивао на терасу или у летњу кујну, и на тим местима би започињао нови али веома функционални и интересантни живот. Ово је уједно и прича о томе да смо ми Источани било по мало и варошани, јер отоман је пре свега варошка ђаволија, наш прелазак са миндерлука на нешто вишље, европскије. Ретко је која кућа у вароши била без отомана.
Многи од нас имају по неки отоман сакривен у лавиринтима сећања. Ту смо се први пут трезнили, на њему смо усамљени маштали о прсатим варошким лепотицама. Са отомана се најслађе гледао први црно-бели телевизор или слушала утакмица са радија: недељом поподне. На отоман смо експресно сељени кад нам дођу гости. На отоман смо јурили после ручка. Непревазиђене су поподневне отоманске дремке док у позадини звецка посуђе које се пере. Звецкање само на час престане док те нежна мајчина или бабина рука уснулог покрива.
По конструкцији и конституцији отомана тешко је закључити његову функцију: за шта је он, у ствари, прављен?! Био је мали и узан за нормално спавање.  Није био за спаваћу собу. Није имао странице за наслон а знао је да буде и крх са оним његовим дрвеним ногарима кад га време сустигне (тако да није био погодан ни за ватрене сексуалне активности). За седење је био лош и неудобан јер је био низак и удаљен од зида тако да није било наслона. Све у свему, кад се све одузме и сабере, био је нефункционалан и ненаменски, могло би се рећи једном реченицом: био је за све и за ништа. А, ипак, свака варошка кућа га је имала.

Спаваће собе су биле са такозваним француским лежајевима, мада не знам због чега се ти кревети зову баш „француски“, и ако није да ми не падају на ум некакве алузије, а на узглављу кревета, испод самих јастука седи раскречена огромна пластична лука са ликом и телом девојке. Седи на миљеу, наравно. Постојала је и ''комбинована соба'' – популарне собе средњег Титовог сталежа, за станове и куће, француски лежај, ормар, огледало, итд. То кад једном поставиш у собу: више га не помераш. Неке су имале уграђене радио апарате на самом лежају. Уређивале су се тако што се преко лежаја стављао прекривач. У то време смо ишли у биоскопе да гледамо цртане филмове. То нису били дугометражни сртани филмови већ они кратки: Душко Дугоушко и дружина. Кино-опаретар би пустао двадесатак таквих цртаних филмова. Наше мајке су користиле Радион, Перион и Тајм, за прање веша. 1956 године РИЗ (Радио индустрија) Загреб произвела је први телевизор. И у нашој кући, први телевизиор био је од тога произвођача (са уредно пребаченим миљеом преко њега – такође). Калодонт, часопис ЧИК, детерџент за судове ВИМ. Славица је била најпопуларнија Багат машина. Професор Балтазар, цртани филм који смо делимично волели (у недостатку Дизнијевих). Елинд пећи из Ваљева. Факс Хелизим. АТРИХ – крема за руке. У нови разред са новим ципелама - Борово. АЛФА нафтарице. ЈОГИ душек. Медолино, фрутолино. Брион – после бријања. Еурокрем – италијанска Гандола. Гоблен – Вилеров гоблен. Металне касице које смо добијали у банкама. Јупи и сокови Србијанка Ваљево. И, наравно: отоман!
Ајде, ако би га требало описати: то је био помоћни лежај и привремено седало. По дефиницији: то је турско ниско канабе. Вук'о је неку оријенталну ноту, подсећао је на миндерлук, онако прост, низак и прибијен уза зид. Отоман није софа, ма шта значило и једно, и друго. Отоман је: отоман. А, опет, само његово име асоцира на Турке, Отомане, Отоманску империју. Ипак, иста реч се користи и на енглеском језику за кревет без страница или некакву софу, или за неки повећи табуре. Кад се, пак, напише са два слова „Т“, онда на енглеском, ипак, поред лежаја то значи и „Турчин“ или „Турски“.
Реч „отоман“ је турског порекла и значи „САН“. Просто и једноставно али ето тога нисмо могли да се сетимо па смо позајмљивали реч (а што и не би кад смо већ позајмили и предмет о коме је реч). А и кад су могли да је позајме они што говоре енглески због чега не би и ми?! Нит нам је прва, нит последња, туђа реч коју држимо за своју.
Елем, кад би се отоман прекомандовао, или избацио, на терасу или летњу кујну онда би постајао, или остајао, врло важан комад намештаја. У сваком случају: универзално најкоришћенији. Немало пута смо довлачили крајњим атомима снаге своје пијано тело до њега на тераси и ту остајали у пијаном сну док сунце не изађе, док нас мачка не полиже по лицу или нас ко од укућана не пробуди: покривајући нас. За летњих вечери седели би сви на том отоману и причали до касно у ноћ. Кад би кренули на спавање прекрили би га каквим најлоном или старом декицом да га не би упрљали пси или горе поменуте мачке. Мачке су највише волеле отомане јер су поред лепог лежаја имале и добро склониште испод њега а због његових високих ногара и пословичног места у ћошку.
На отоман би, онај у летњој кујни, у јесен сложили плодове из баште и воћњака. Црвенеле би се на њему јабуке, жутели ораси, мирисали са њега цветови липе. Нешто од тога би остало ту, на простртој мушеми, док се не поједе, некоме дарује или угњили, јер се у неко доба касне јесени та просторија напуштала и служила би само као остава. Са отомана би се покупила крушка за ужину у школи или би се напунила шака ораса са којима напољу правимо „куле“ од ораха и међу којима најачег бирамо за „бега“.
Отоман би увек био ту и увек скромно неприметан. Дуго смо га сматрали за нужно зло: не би смо знали куд би са њиме, шта ће нам а било би нам жао да га бацимо или дамо Циганима и требао нам је из потпуно нерационалних разлога. А опет, најслађе се јело кад примакнеш столицу отоману, на на њу ставиш тањир са храном и парче хлеба поред. На исти начин смо радили и домаће задатке само што би тада тањир заменила свеска жутих корица.
Отоман и његово држање у кући можда имају везе и са неким националним комплексима. Као што утврдисмо, сам његов назив је турског порекла, поред буквалног значења има, дакле, и других асоцијација. Раја није могла да седи на миндерлуцима (па самим тим ни на отоманима) осим ако није била гужена. Каснијом масовном куповином отомана као да смо подсвесно хтели да доказујемо како више нисмо раја. Наравно, ово су глупости али нешто мора да се пише па ето... рекох ли већ: ни за гужење није био добар.
Отоман није ни канабе, јер оно има странице, угодно је за седење и више је по духу западно-реформистичко, кад-кад и стилски уобличено. Али не лези враже?! И реч „канабе“ долази из неких крајева на које би смо најрађе да заборавимо, на турском реч „kanape“ (канапе) управо значи „софа“, или помоћни лежај, или: отоман са страницама. Узгред речено, „кауч“ се на француском каже такође „kanape“, па сад остаје да претпостављамо ко је од кога позајмио реч. Мада знајући Турке...
„Диван“ је место са којег се и на којем се: дивани. Комплетан назив за предмет о коме пишемо јесте: ''отоман диван''. Руси га зову ''тахта диван''. Може бити и пре-диван (прелеп) али није добио име по томе. Диван је назив за турску Владу, турско Државно веће. Они седе и диване. То су чувени везири са дивана. И, док би по турском „диван“ био диван лежај, по енглеском се још каже „bed“, што би асоцирало на бедно. Треба смо рећи уместо „bed“: „bad“ - те од дивног испадне лоше. У томе лежи и основа разлика у филозофијама живљења и владања између истока и запада. И јесте, тамо на истоку се у лежају ужива док се на западу само спава од умора. (Ми смо ипак негде на средини). Пошто се на истоку више лежи и ужива онда би отоман могао бити дефинисан као џиновски табуре (tabouret – фр. – столица).
Кауч би могао имати корене у француском језику (couches) – нешто као „слојеви“ или „више слојева“ – мада се слично изговара и на енглеском, немачком и многим другим језицима те је то донекле интернационални појам: европски појам. Ни „кревет“ није наша реч. Кажу да је арапског порекла и значи „бацити“, а опет реч „јатак“ (yatak) преведена са турског на српски јесте: кревет. „Сећија“ је више клупа, по мало канабе а највише реч турског или арапског порекла.
А сада нешто сасвим непотребно у овој причи!!!
Дакле, са отомана на кауч? Из једне империје у другу. То је судбина малих народа. То су дилеме елите и народа српског?! Али, у малим народима има много више великих људи него у великим и обездушеним нацијама. Не можеш бити велики човек ако некад ниси спавао у кујни на помоћном лежају. Ако се ја питам, најбоље би било на отоману у успоменама а на лежају или у постељи до даљњег. Духовно. Физички спавајте где хоћете и како вам услови дозвољавају. Може се спавати на каучу а остати у слободној Србији. То већ и сами знате!!!!
Хоћемо ли ми духовно моћи: са отомана на кауч? - питање је ширих размера. (Практично смо одавно прешли, што значи да смо већ одавно у духовној Европи, али пређемо ли духовно - бићемо у оној практичној, која не ваља ништа). То је питање идентитета, по некад и страних утицаја али и оформљене националне психе на тим основама. То је питање Европе или не? И ту је одговор. Све је дакле само ствар назива и ситних детаља. Како ћемо спавати не зависи од тога јесмо ли прилегли на отоман или софу, већ од тога каква нам је савест пре легања, боли ли нас нешто, јесмо ли млади, лепи, снажни, заљубљени. Јесмо ли срећни? Је ли породица око нас? Знамо ли ко смо и одакле смо? Јесмо ли поносни на то чак и кад немамо много разлога за исти? ЈЕСМО ЛИ У СВОЈОЈ ПОСТЕЉИ??? Уколико имате среће у себи није важно на каквом лежају спавате. Ако данас, сад, нисмо срећни: нећемо бити ни сутра, тамо негде. Између колевке и одра није битно на чему сте спавали већ колико дуго спавате и како сте се будили.
Не, не хвата ме носталгија за Отоманским царством овом причом о отоману. Хвата ме, међутим, носталгија за временом кад сам живео са тим отоманом. Отоман је остао код нас јер смо се заволели, прешао је у нашу веру, узео нашу нацију али то не би учинио да није имао душе. О души вам ја говорим, по души вас!!!

А сад нешто сасвим потребно у овој причи!!!
Ово су сећања. Хоћу рећи: сећања су лична ствар на универзалним основама. Многи од нас ће се сетити тог отомана из ћошка. Њих више скоро да нема (као што више нема ни Отоманске империје) - као што нема више ни младости нас који о томе зборимо. И сад, зар је важно шта ће нас чекати у старости кад неки млади људи данас живе своје младости и стичу своја сећања за будућност?! Хоћемо ли да их униформишемо, те младе, да сви буду једнаки идиоти без успомена и осећања. Отишли су Турци после неколико стотина година и оставили нам отоман. Иза „перспектива без алтернативе“ према којима незадрживо срљамо неће остати ништа а нећемо ни осећати потребу за било чим тако духовно јалови и сиромашни. Једино ће се гужење наставити...

Имали смо један у летњој кујни, који је из кујне прво однешен на терасу, па је одатле пребачен у летњу кујну са којом је на крају изгорео. Једне летње ноћи, вратио сам се из вароши, прилегао сам на отоман и слушајући воду у рибњаку решио да постанем писац. Не замерите ми, био сам пијан.

уторак, 27. децембар 2016.

КАКО СМО ИШЛИ У ЈНА, или: смрт са укусом војничког пасуља!


КАКО СМО ИШЛИ У ЈНА, или: смрт са укусом војничког пасуља!

Прво идеш на регрутацију. Узму ти ципеле, па у папучама ''Југопластика'' бежиш у град. Увече ти запале ''бицикло'' или ''гитару''. Сутрадан скидаш гаће пред комисијом. Сви су волели да добију ''ауто-јединицу'' а добијали су ''брдско-планинску'' пешадију. Схватања су била несхватљива а обичаји сурови. Било је то време када је, поред импотенције и педерлука, највећа мушка срамота била бити неспособан за војску. Људи су тражили везе, подмићивали регрутне комисије, не као касније за ослобађање, већ за печат: СПОСОБАН! Сматрало се, поготову у провинцији да неспособнога за војску неће хтети ни једна девојка. Било је то сурово - али је тако било. Као да је човек крив због чињенице да је болестан и неспособан. Данас су девијације отишле у потпуно супротном смеру и још су несхватљивије.
Правиле су се испратнице у војску. Једино код Срба: кад идеш. Код других је било логичније да се веселиш кад се вратиш. Али, то нам је у генима, ми и у рат идемо певајући. У великим шатрама окупљали су се сви они који ће се после окупљати и на свадби. Испијала се ''војничка чаша'' па даривао новац или смо паре гурали у џеп кад се опраштамо од регрута.
Пред одлазак добијаш више савета него новца:
Деда: ''Вежи коња 'де ага каже''.
Отац: ''Немој да ме обрукаш тамо''.
Мајка: ''Једи више чорбасто и носи дугачке гаће''.
Старији рођаци: ''Немој да се сагињеш за сапун док се купате, фикнуће ти га неко''.
Комшије: ''Седи у мензу увек поред Шиптара, даваће ти сланину''.
Зет: ''Чувај се пицајзли и трипера, кад излазиш у град''.
Онда:
„Мој Милане, кад у војску пођеш, немој моју капију да прођеш...“.
Та песма беше обавезна кад се војник пратио у војску. Кад будући војник крене пут аутобуске или железничке станице, друм би био заузет по ширини: родбина, комшије, другови, другарице... Некад би се вијорила и застава. Обавезно флаша ракије окићена цвећем или пешкиром. Горе поменуту песму лепо и духовито је анализирао Милован Данојлић у књизи ''Драги мој Петровићу''.
Певало се још:
''Кад у војску ја полазим, и зелено поље газим...''.
Затим:
''Довиђења друштво старо, нек вас ова песма теши, чувајте ми моју драгу, још је млада може да погреши...''.
Кад се запева:
''Ој, другови јел'вам жао, растанак се примакао...'' – сви би ударали у плач, док збуњени регрут маше из аутобуса са флашом ракије у руци.
Обично би се преседало у Београду, па би обилазили рођаке и земљаке у ''Студењаку''. Имали би доста пара и пуне торбе хране и ракије, па је радост била обострана. Пре тога су нас на аутобуској станици сачекивали улични фотографи. Фотографи на аутобуској и железничкој станици у Београду који сачекују регруте из провинције и сликају без питања, па онда ваде блокче да дају потврду о плаћању и да узму адресу где ће послати слике. Сећате ли се тога? Добар део нас је имао као успомену тај исечак из парагон блока, потврду да смо платили фотографије које никада нећемо добити. И ако смо већ у првим писмима из војске упозорили родитеље да ће слике стићи.  Фотографислаи су без питања а онда су заскакивали збуњене дечаке који не би знали шта их је снашло. Ако би се који побунио, знали су да буду дрчни и да припрете, наравно до неке границе. Није то било као данас. Није било на силу, већ на жваку. И ако су углавном били одрпани и офуцани, имали су причу. И знали су да регрути имају по неку цркавицу у џепу, јер је то било време испратница у војску. Сви би даровали будућег војника неки динар. Умело је то да се сакупи. Међутим, није ни тим фотографима било лако. Знали су да налете на пијане регруте, нису предвидели да родбина иде иза њих, не ретко би завршили разбијене главе и поломљеног апарата.
Чим би стигли у касарне: започињала је ноћна мора. Од стреса не би ишли данима у клозет. Прво заједничко купање, немилосрдно шишање уз обавезно питање: ''Какву фризуру желите?'', задуживање опреме (коју ће ти већ први дан покрасти и бићеш уплашен због тога а  касније ћеш схватити да никада никоме није фалило опреме за раздужење), упознавање са основним војничким знањима: намештање кревета, гланцање чизама, слагање униформе пред спавање ''под капу'', редарство, пожарство. Већ си и чистио клозет четкицом за зубе. Кад одбијеш пушку и руке ти упију мирис уља, којега ћеш се тешко отерасити, схватиш шта у војсци значи бити ''гуштер'' и шта значи да се цев сија ''ко пасја муда на месечини''.
Креће, затим, стројева обука (и она друга, у зависности од ВЕС-а), бесмислено и безбројно понављање истих радњи до изнемоглости, безброј ''остава''. ''Маршевски'' и ''стројеви'' корак, и: ''Главу горе, погледа право, то за јаја није здраво''. ''Левим и десним крилом'', ''атомски с'лева и десна''. Сањаш дан када ће доћи ''заклетва'', да видиш своје најмилије и први пут изађеш у град. У међувремену си већ научио да разликујеш ''ћату'', ''десетара'' и ''стажу'', знаш разлику иумеђу ''гуштера'' и ''џомбе'', знаш ко су ти ''класићи'' (''гене-и'') а ко ''земе'', и научио си да кажеш: ''Дозволите да се обратим''.
Онда би нам долазили на заклетву, оморни и изгужвани од целодневног путовања, али пуних торби меса и колача, а ми би на трен заборавили тешку обуку са опасним оруђима и на кратко опет постајали мамина и татина деца. Наравно, приупитали би дали су стигле слике из Београда и увек добили исти одгoвор: Које слике?. Причаћеш им како сте се зезали на заклетви уместо ''и у тој борби даћу свој живот'' – говорили ''твој живот''.

Бићеш хронично гладан, уморан и неиспаван, и уверићеш се у неоснованост мита да ће ти војници муслимани давати сланину. Маренду ћеш листити брзином светлости а пиво са наполитанком у кантини биће ти права послатица. Научићеш шта су ''СМБ-куглице'', а шта ''СДО пакети'', шта је ''дрнч'' (за пушку и за јело), шта је по ''Пе-еСу'' а шта није, шта је ''ГИНА'', а шта ''Ка-Пе-еС'', шта је ''узбуна'' а шта ''терен''. Научићеш да на питање цивила ''Колико вас је у касарни?'', или, ''Колико имате тенкова?'', одговориш: ''Довољно!''. Више се нећеш срамити у купатилу, слободно ћеш се сагињати за сапун и водићеш праве мале ратове у борби са пешкирима. После заклетве ћеш се повремено опијати кад одеш у град, ако имаш дозволу ''до двадесет четири'' и новца, и срушићеш још један мит: онај у брому у храни и чају, јер ћеш схватити да на тебе то не делује и да би могао да га набијеш комарцу у око, а не некој девојци.
Већ ти јутарња гимнастика и ''фазанов лет'' неће тешко падати, кад једнога дана угледаш на писти младу, тек пристиглу, војску. Ниси више ''гуштер''. Сада добијаш право да у мензи викнеш: ''Пријатно најстарија!'', и да преко писте запеваш: ''Стара кука легла испод дајца, два гуштера чешкају му јајца''. Међутим, и даље ћеш чекати писма ко озебо сунце, и сам ћеш у својим писмима писати глупости, дочекаћеш нову годину уз алкохол и телевизију, ићи ћеш на ''редовно'' и ''викенд'', ћебоваћеш ''гребе'' и ''друкаре'', побити са цивилима у граду, бројаћеш све ситније и ситније, док се једне вечери не вратиш припит из града (преко ограде) и винеш кроз ходник: ''Сииитнооо! Џејмс Бонд!!!''. То ће значити да ти је до скидања остало још недељу дана: 007. Већ си спремио цивилку, коју си пробао већ педесет пута. Ноћ пред одлазак бићеш тих. Око тебе ћеш чути шапутања: ''Он је нула-нула-ноћ''.

Опрему за раздужење добићеш ујутро комплетну од ''класића''. Када се будеш поздрављао са ''гене-има'' заклињаћете се се међусобно на доживотно пријатељство. Углавном се више никада нећете видети. Оно, сусретали смо се у потоњим ратовима на различитим странама, ми деца ''братства и јединства'' и ЈНА. Убијали смо се међусобно са укусом војничког пасуља у устима. Јеби га, заклели смо се да ћемо давати туђе животе.

недеља, 25. децембар 2016.

ПЕДЕСЕТЕ: ПОЧЕТАК КРИЗЕ СРЕДЊИХ ГОДИНА!!!



                                  ПЕДЕСЕТЕ:                                                                                                          ПОЧЕТАК КРИЗЕ СРЕДЊИХ ГОДИНА!!!

        
На жалост, нису све кризе економске природе. Реформе организма су много теже подношљивије од фискалних реформи. 
У педесетој ниси ни млад, ни стар. Тражиш реч да те оправда, да ти помогне, да се снађеш. Ниси тада на пола пута – то зависи од тога где се пут завршава. Зна се где је почео али крај је неизвестан.
У педесетој ниси ни старац, ни дете, момак ниси никако.
Окрећеш се, у тим годинама, за собом и тражиш свој смисао, сврху, тражиш себе у нади да ћеш доказати да си некад био неко и нешто – некоме. То је најважније. И да си још увек неко и нешто: некоме. Искуства имаш, али они који кидишу на тебе млади су и јаки, и није им потребно искуство.
У тим годинама, не желиш да гледаш испред себе. Чини ти се да нема много простора и раздаљине докле би око добацило. Плашиш се, уједно, да не видиш нешто што неће ваљати. Те се зато све више осврћеш. Најбоље је, тада, не гледати напред већ само онолико колико ти поглед допире. Сутра је далеко, много даље у педесетим него у шездесетим и седамдесетим. У педесетим си још млад за смрт. У седамдесетим већ крадеш од смрти.
У тим годинама, жао ти је за сваком пропуштеном шансом, а које више неће бити, макар не у овом животу, а колико јуче мислио си да су шансе тек пред тобом. Они глупљи пробају да нешто исправе па им после буде још горе. Шта је било: било је. Шансе, да су биле искоришћене биле би доживљај и успомена. Чим нису искоришћене: не вреди о њима размишљати.
У тим годинама, успомене добијају на цени, и ситно тада изгледа крупно. Пољубац се претвара у најзаноснији еротски доживљај а ружњикава девојка из одељења у краљицу матурског бала. Сећаш се давнашњих имена, призиваш давно заборављене ликове, у сан ти долазе невине девојке којима си био први али не и последњи. Све изгледа много лепше него што је уистину некада било.
У тим годинама, дуже стојиш пред огледалом и све теже препознајеш свој одраз. Не знаш тај лик, ток скота преко пута тебе, а нешто те веже са њим, али ти не можеш да докучиш шта би то могло бити. Можда само исто име и презиме, те година рођења. Стајаће се све више и више па ће можда бити довољно времена да се упознате.
У тим годинама, други у теби већ виде старца, како си ти у своје време гледао друге, а ти у души осећаш и мислиш да си још на насипу какве радне акције седамдесетих година. Мислиш да је још у ћошку собе стара гитара, која ти је једина својина поред патика, две мајице и поцепаних фармерки. Ухватиш себе у неком другом времену када си по годинама заслуживао младост и невиност. Бежиш од прослава годишњица матуре јер не желиш да гледаш остарела лица својих вршњака. Схватиш: исти си или гори.
Кад имаш педесет и више, имаш таман толико колико треба да имаш. То само треба пропратити главом и памећу онако како треба и онако како приличи. У сваком случају, исто ти се 'вата, па макар мало достојанства није згорег имати. Матор си коњ, млади те посматрају са подозрењем и подсмешљиво. Јер, све и да хоћеш и пробаш, резултат је варљиве природе. Можда ти због неког интереса и створе илузију да си део њих, али то није истина. Поштеније је да платиш и да климаш ''са чим имаш'', него да умислиш да уистину ''имаш''. Поготову у времену младих спонзоруша и још млађих каријериста.
У тим годинама, време је да се склањаш, ко ти је крив што се теби нико није склањао кад си био млад. Не понаваљај грешке које су те доводиле до очајања и беса у време кад ниси имао оволико година и када се чинило да то време никада неће доћи: колико је тада изгледало далеко.
У тим годинама, најбоље је, углавном, да ћутиш, можда неко заблудом помисли да си мудар. Макар нешто.
У тим годинама, ни случајно не уображавај да те жене желе и хоће. То може да испадне бедно, можеш себи натоварити још јачу кризу, а то ти није потребно, јер си већ закорачио у кризу средњих година, за коју лично знаш да није „средњих“, камо среће да јесте, средње стање уопште није тако лоше: у тим годинама.
У тим годинама, чућеш свакога дана, и све више и више, реч „чико“, постајаћеш провидно биће за којим се нико не окреће са знатижељом.
У тим годинама све твоје досетке су општа места, све твоје шале су већ стотину пута поновљене, сав твој шарм је офуцан к'о матора курва са болесном пудлицом, сви твоји доживљаји из војске алергени за околину.
У тим годинама све ређе идеш у кафану, конобарице ти више не седе на колену, а са друштвом не разговараш више о женама и политици, већ о лековима, шећеру и холестеролу.
У тим годинама све те ређе буди ''онај'' који те је годинама свако јутро будио, оран и спреман.
У тим годинама, чудиш се својој жени и њеној храбрости, те јаком желуцу, да легне увече са тобом у исти кревет а да ујутро прво што види будеш ти. Питаш се: да ли си стварно некад био неко и нешто кад она и даље жели да буде са тобом? У реду, ни њој не цветају руже када су године у питању, али жена је женско и увек може да нађе боље но што заслужује или има јер је свет пун мушких мученика и бедника. 
У тим годинама, знај, нико се више неће заљубити у тебе, а, опет, ниси још увек толико стар да би те сажаљевали.
У тим годинама, чаша је све пунија, тањир такође, сласно још можеш (и хоћеш) да гледаш али то тек кад ставиш наочаре и ако ти дају свећу. Свећу, додуше још не држиш, има светлих још тренутака код тебе, ниси ти још старо гвожђе, али те нешто мучи у глави јер си већ држао свеће на опелима својих школских другова. 
У тим годинама, чежња је све тиша (осим као није тајна), страст бледа (осим као није перверзна), жеља неуверљива (осим ако није поптуно нова и забрањена), а једино реч по некад зна да погоди мету, ал' тада сви знају да лажеш, мада ти то не узимају за зло јер те у потпуности разумеју, чак по мало и жале. Како време буде пролазило жалиће те једино наближи а примећивати те неће нико осим уколико не буде имао неке користи од тог примећивања. У тим годинама, изгледаш снажно али немаш воље да трошиш снагу. У тим годинама изгледа да још можеш али ти знаш да желиш све мање. У тим годинама изгледа да још желиш а ти знаш да то чиниш из пусте навике. У тим годинама још није ништа престало, није се ништа угасило, али ти осећаш да јаче више никада неће бити а слабије засигурно хоће. Кренуо си низ брдо!!!
У педесетим, ниси више ничије дете, јер матор си већ за то, можеш скоро, или већ јеси, и деда постати, а отац ти је умро или ће умрети. У тим годинама, можда си нечији отац али већ у годинама неинтересантним за твоје дете. Не разумеш га и џангризав си, у тим годинама, и све више личиш на његовом деду, твог оца. У тим годинама, најчешће, најстарији си у породици. Деда и отац ти више нису живи: сада си ти то.
У тим годинама, у годинама си и ниси, и то је оно што те највише нервира и најрађе би све заборавио али ти успомене које те посећују, све чешће и чешће, то не дозвољавају. У тим годинама ниси још потрошио све што те следује у животу али се новим ''животним кредитима'' више не можеш надати. То ти је: што ти је!!! Не треба очајавати. Остане некима још доста тога!!!

понедељак, 19. децембар 2016.

ЗАПОВЕДАЈТЕ НА СЛАВУ!!!

                                    
                                             СЛАВА

    ЧИТАЈ КОМПЛЕТ ''ИСТОЧКЕ ПРИЧЕ'' КЛИКОМ ОВДЕ

Одвајкада Источани славе Славу. Од када? Од: вајкада!!! Како – ко - коју, али: славе. Држе до тога кад је посно а кад мрсно, и једино са ракијом никад не посте и присмачу. Када оду на Славу, Подгорци и Прекорупци воле да се лечка помоле од стране домаћина. Лецка, не много. Ако госта не помолиш неће да попије таман да му је последње. Јело се и онако мало: што од стида, нешто од тога што ракија није дала, што ради тога што су нас кући терали да се добро наједемо пре него одемо на славу а да не би брукали фамилију: „Фала, имамо свега код куће“.
Код нас се за Славу зове. Каково чељаде из куће натакне шајкачу на главу, па „уочи Славе“крене да зове по списку који је сачинио глава породице. Крене тако позивар од куће до куће и кад се сусретне са киме из исте каже: „Помаже Бог, заповедајте на Славу код Данила Ђурића“. Или:„Послао ме Бог и Свети Ђорђе да заповедате на Славу“. Онај који те је сусрео и отворио ти врата, одговара: „Помого Ви Бог и Слава“.
Никада се не прескаче то звање. Сваке године се зову исти људи али се увек иста процедура понови. Ретко се ко-год скида са листе званица али се још ређе и додају нови. Тек када породица женидбом или удадбом стекне нове пријатеље онда се списак проширује. За колеге са посла, другове млађе чељди из куће и остале који би требало да дођу постоје „визите“ или „по ракија“ и они се не зову „са шајкачом“, већ нормално. (Вук Стефановић Караџић пише у својим Етнографским списимада се за Славу зове а једино пријатељи из другијех села дођу и не звани. Он такође пише да сеслава диже увече кад се упали свећа и колач ломи уз вино и жито).
„У очи“ Славе је најлепше (нисам сигуран да ли треба писати „у очи“ или „уочи“). То је вече када се  Слава дочекује и „подиже“. Све припреме у току дана су у духу Славе и радости. Тога дана се нико не умори, ма колико радио, поготову женски чланови породице које не би стале од јутра до сутра. Око 8 сати увече почеће да пристижу и званице. Полако и без журбе, чисти и дотерани. Неко сам, когод и са породицом. Неко подели породицу на више места да би се свуд стигло и „задужило“. Седа где ко стигне и пије кафу за добродошлицу. Када се кафа попије и сви се скупе онда домаћин распоређује где ће ко да седне за асталом. То је врло важно и на тај начин се успоставља традиционална хијерархија поштовања.
Прво се распоређује домаћин софре, онај који ће седети „у вр' совре“ (вр' астала). Он ће, у истину, те вечери бити газда и домаћин, док ће домаћин куће бити његов слуга. Обично се у вр' совре седа први комшија, или најближи комшија, и обично је на свакој слави исти – док се може. Кад остари, или онемоћа, мења га неко из његове куће, исто се дешава и кад је спречен да дође. Домаћин совре не мора бити најстарији гост. До њега седају кумови, „пријатељи“ (родитељи или родбина снаје или зета), виђенији гости и пријатељи куће. На крају седају жене и омладина. Док су наши дедови славили славе, деца нису седала за астал. Њима би било постављено посебно, на другом месту, у другој просторији. Када се намире онда би они нашли себи друге забаве, играла би се напољу или би из ћошка слушали шта диване старији за столом. Данас, не можеш прићи славском столу од неваспитане дечурилије и још неваспитанијих родитеља који су их тако научили.
Прво се „подигне“ Слава. Сви тада устану, домаћин упали свећу и потпали тамњан да би са њиме окадио свећу, икону, све госте, кућу, шталу. Сипа се вино у чашу и свако од гостију и укућана попије по мало вина а домаћин куће долива и служи. За то време мушкарци „господају“. Пева се:„Господи помилуј, еј, Господи помилуј, Гоооспоодеее пооомилуууј нааас“. Стих се понавља све док и задњи од присутних у просторији не попије мало вина. Након тога гости честитају Славу домаћинима и седају. У том моменту се растрчи женски део слављеничке породице. На астал се приноси храна. У Истоку се принесе на сто све што је спремљено, осим хлеба и вечере. Хлеб домаћин совре „тражи“кад осети да треба седење привести крају. Нема приношења и одношења, предјела, супа, печења. Не!!! – стави се све на сто, па једе и служи се како ко воли.
Домаћин куће и остали укућани никада не седају за сто са осталим гостима. (Кад сломе крсни колач, потом опет сједну, и пијући и једући разговарају се и пјевају до мрака (домаћин не сједа за сто него стоји гологлав и служи гостима вино и ракију- В.С. Караџић, Етнографски списи). И Бранислав Нушић у својим записима о Косову пише: Госта дочекује домаћин, а о слави сам домаћин и двори и служи гостеПонекад, уколико домаћин куће има постаријег сина онда он после неког времена седне до домаћина совре, а син послужује, али седи више деклеративно и из поштовања, и свакако не дуго.
Бранислав Нушић, у истој књизи, даље пише: Најважнији готово део славе на Косову то је вече пре, када се диже слава а то се вече зове навечер.... Домаћин се прекрсти према икони па се изнесе велика чаша винска и сад настаје дизање славе. Најпре најстарији гост или најближи сусед напија па затим иде чаша из руке у руку... Свакоме који пије припева се ''Господе помилуј'':.. Тек кад сви обреде славу, домаћин износи каленицу, чашу нарочиту за то припремљену, која се затим пије у славу свеца.... Док се пије каленица, која тако редом иде, припева се ономе који пије, свакоме друкчије“.
У једном периоду су црквене општине покушавале да по мало смире разузданост на сахранама, славама и свадбама, јер су људи претеривали у храни и пићу, па су издавале наредбе да то обуздају, поготову кад је у питању пиће и изношење хране на гробље. Казне су биле новчане до тога да нису хтели да исповедају и причешћују. Ево једне такве наредбе Црквене општине Приштина, око 1893: „У очи свадбе, пред вече, три чаше ракије, за софром једна велика чаша. У јутру, кад се иде за девојку, частиће се сватови са две мале ракије, једна врста мезета; трећа чаша слатка ракија и две врсте мезета код девојкине куће. За славу, на вечер, три мале чаше пре вечере и једну велику за вечеру. На визиту две мале чаше о једно мезе“. То је, могуће је, зачетак свих оних редова, са малим и великим чашама, које смо касније практиковали.
Домаћин, дакле, стојећи служи госте ракијом из ибрика и из једне чаше. Прво у мањој чаши наздрави домаћину совре и онда та иста чаше иде редом. Једна, па друга. То је загревање. Када се заврши ред са другом малом онда се мења чаша. Домаћин куће пита домаћина совре: „Оћемо ли да мењамо чашу?“. А, овај му одговара: „Како је обичај тако и ради“. Тада се ракија сипа у дупло већу чашу, која се у Истоку популарно називала „велика“ или „клапуша“, а расположење за столом се нагло поправи. „Здрави“ је домаћин совре и прва иде редом. Она се углавном попије цела. Како ко попије чашу, остали за столом му говоре „На здравље“ или „У лој ти се учинило“. Друга се пије „за вољу“ и код ње се гости обично фемкају и као неће. Трећа је „кршћењача“ и она се здрави  „у крст“. Легенда каже да су се домишљати Срби на тај начин крстили у  „турско“ време када је крстити се било забрањено и опасно. Четврта је „домаћинска“ која се пуста и пије за напредак породице и куће која слави. После ње настаје натезање између домаћина куће и домаћина совре. Овај други „тражи 'леб“, па да се иде, а онај први би да се продужи седење. Обично се тражи неки разлог да би се пустила још која чаша: принова, одсутност члана породице, итд. Када је домаћин совре „на месту“, он пусти још једну или две, због млађих који могу више да попију али после тога тражи вечеру и седење се завршава. Тај чин се обзнани оног трена када домаћин совре здрави домаћици куће због тога што је кувала и спремала. После тога више се ракија не пије. Домаћин совре, додуше, пита да ли је неко остао жедан и жели ли да ми се здрави још нека али обично нико то не тражи, осим по некад кад дође когод са стране па не зна обичаје. Елем, кад домаћин совре устане – онда сви морају да устану. Кад се исти негде поднапије онда пијење и седење зна да се продужи а разлози да се пусти чаша се измишљају и тада не недостаје маште: за рибе у воду, за зечеве у шуму, за краве у шталу...
Сутрадан је Слава (ово је било уочи Славе). Ујутро домаћин носи колач да се пресече у цркву или то уради у кући. Када су заједнице биле веће и Слава се славила само код главе породице онда је свештеник могао да стигне код сваке слављеничке куће и да пресече колач. После, када је свако почео да слави за себе, то више није било могуће. Око подне се чекају гости. То су такозване „визите“ или„по ракија“. То су гости који долазе преко целога дана, не задржавају се дуго и иду од куће до куће. (Те масовне посете су карактеристичне за Исток. У Истоку, и за Божић свака кућа има небројено полазника. Већ у суседним селима и градовима свака кућа има по једног полазника а једино у Истоку имаш онолико полазника колико њих успе да дође: некад и неколико десетина. Рачуна се ко први дође али се дарују сви парама и малих хлебовима које смо ми називали „колач“. И док код других полазе момци и матори људи у Истоку полазе само деца). Све то траје до раних вечерњих часова када визите престају а слављеници се спремају за другу туру гостију који ће остати на вечери. Опет ће неко сести на чело совре и водити исте редове као и претходне вечери само што се неће „дизати Слава“.
Сутрадан, рођаци који славе исту Славу „иду по ракија“ један код другога. То је дан резервисан за послугу и опуштање. Тај је дан знао да буде најлепши: опуштена атмосфера у којој себи дају одушка домаћице и млађи чланови породице, када се постави за сто оно што је остало, без много церемонија и обичаја.
                                                 
Слава је у Метохији институција и традиција. Самом чињеницом да домаћин куће „двори“ госте говори о томе на који начин тај народ схвата гостопримство и свог породичног свеца. Не каже се случајно у позивању: „Заповедајте на Славу“. Гост заповеда и наређује домаћину. И, ако се нема – тај дан мора да се има. И ако је криза – тај дан мора да прелива. И, ако је жалост – тај дан мора да се преслави. Колико је тај однос између домаћина и госта пун поштовања говори и чињеница да су нас родитељи, бабе и деде, терали да једемо код куће пре него кренемо на Славу да се тамо не би брукали и много јели: „Пуна нам кућа свега“.
Домаћин куће стално нутка госте, моли их да попију и поједу. Уколико тако не би било у Истоку вам нико од гостију не би појео, нити попио, ишта. То „мољење“ је део ритуала, знак је гостопримства и показивање домаћина да му је драго што вас види у његовом дому и да му ви чините част ако поједете и попијете нешто од тога „што је Бог дао“. Зато се на славама може често чути: „Како ти код мене тако ја код тебе“. Или: „Дошао сам да ми дођеш“. Најзад, домаћин куће воли да каже: „Ово је ваша Слава а моја ће бит' кад ја дођем код вас“.
Важно је колико вам гостију дође на Славу, и, ко вам дође. То је, уосталом, као и свуда. Али се ретко где оваквим начином прославе свеца одаје више почасти комшијама и кумовима ма ко они били, колико богати били и на каквој су функцији. Да вам дође и неки министар или сам краљ на Славу, а под условом да сте прави Источанин, увек ће вам на чело совре седети комшија и његова реч ће бити светиња а највише почасти управо ће припасти њему. Тај заборављени систем вредности можда би могао бити темељ духовног оздрављења српске породице и друштва. Јер, данас, у Србији ствари стоје овако: уколико вам министар дође на Славу – ви комшију нећете ни звати, да вас не брука.
Наравно, није баш све идилично на источким славама. Далеко од тога. Напију се људи, свашта ураде или кажу, поготову они који прођу много визита и у свакој кући попију макар по једну велику. Ако је Свети Ђорђе – Ђурђиц, тим визитама нека краја: само тридесет кућа Ђурића, двадесет кућа Крстића, десет кућа Антића – и, то је то. После може да се крене у обилазак Седларевића и Рајчића у Драгољевац. За Никољдан, пак, ако кренеш од Пешића тешко ћеш стићи до Царевића. А, код Ђурића и Остојића у Осојане боље немој ни да крећеш – нећеш стићи даље од некога јарка.
Славске љутње и свађе трају кратко. Већ сутрадан ће „изгредник“ доћи да види „да није нешто погрешио“ и неретко ће се опет напити. Уколико и претера неће се много нервирати јер ће свакако бити спреман да на својој Слави исто тако отрпи друге. Као одете на Славу морате бити обазриви јер пијани гости, случајно или намерно, често не узму своје старе опанке већ одаберу туђе и нове па се у њима одгегају кући.
Источани се радују Слави: својој и туђој. Мада нису баш сви цвећке: воле да напију странца који се не сналази са „клапушама“ и не зна да тактизира. Било је ту и претеривања, поготову у годинама када су нам дедови поумирали а очеви комунисти нису знали да нас науче. Ако се поштује ред и поред тога што се пила ракија из велике чаше (ракија је иначе од оних мекших) нико се не би напио. После смо ми то све извитоперили и свели Славу на то ко је колико великих чаша попио.
Нема лепше куће, терасе и дворишта од оних који тога дана славе. Некако све сија. Тога дана се не разликују палате од страћара. Свуда где тога дана гори славска свећа – добри дух улепшава дом и људе у њему.
Када откуца поноћ на дан великих источких слава, чује се песма веселих гостију низ улицу и звекет посуђа које пере женска чељад по двориштима. А домаћин куће седне негде у ћошак и замишљено гледа испред себе. „Прође још једна Слава, колико ће их још бити?“ – пита се.