КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ

петак, 27. јануар 2017.

МОНДИЈАЛИСТА ИЛИ ПАТРИОТА – толеранција или ''толеранција''!?



„Нема ничег тако злог нити тако доброг што један Енглез не би урадио. Али ви никада нећете наћи Енглеза који греши. Он све ради по принципима: бори се против вас из патриотских принципа, пљачка вас из пословних принципа, поробљава вас из империјалних принципа, подржава краља из принципа лојалности и сече главу краљу из републиканских принципа“.
Џорџ Бернард Шо, ''Човек судбине''

Лако је изигравати мондијалисту и пацифисту на сигурном и удобном месту. Говорити против рата и ратника ушушкан у фотељу, поред камина, удаљен од фронта и опасности – може свако и ништа лепше. Тешко је изабрати страну и борити се. Треба бити толерантан са ножем испод грла, треба разумети другу страну у тренутку док ти убијају децу и силују жену, треба бити пацифиста и одбити војну помоћ која долази да те спаси из окружења и сигурне смрти.
Оно што ти ''антиратни активисти'' (у ствари су углавном ''антиратни профитери'') неће, или не могу, да схвате, јесте чињеница да се сукоби и ратови увек морају посматрати на два нивоа, из две перспективе. Глобално и појединачно! Опште и лично! Историјски и људски! Глобално, опште и историјски – сваки нормалан и поштен човек ће осудити рат. Појединачно, лично и људски – сваки поштен и нормалан човек ће стати уз свој народ. И у једном и другом случају осудиће и неће чинити злочине – али, зар се то не подразумева? Милиони мртвих у Другом светском рату су историјски факат. Иза тога стоје милиони људских судбина које осећају само они који су лично погођени.
Не кажем, глупо је оправдавати рат, али је још глупље не ратовати кад до њега дође и ти се нађеш у центру збивања. Ратом се добија или губи. Ратом се не долази до истине и правде. Ратом се преживљава или нестаје. У рату можеш само изгубити или победити.
Обично дођеш у ситуацију кад мораш да бираш: хоћеш ли убити или бити убијен, а при томе немаш избора да избегнеш једно или друго, или оба, и да одабереш нешто треће. Да је било избора ''за нешто треће'' - не би било ни рата! Пекић је негде написао: „Реч је о спознаји себе самога. Колико сте брзи дознајете тек пред тигром; колико часни кад нађете новчаник а нико вас не види; колико разумни кад се од вас захтева немогуће; јесте ли храбри тек када то није нужно да будете; колико добри тек кад треба поднети зло; и колико луди кад стојите на обали реке у којој се дави дете, а ви не знате да пливате“. Ја додајем: колико сте толерантни сазнаћете уколико имате разумевања према свом џелату у том делићу секунде који вас дели од смрти! Ништа друго! Немате право опраштати у име других – само у своје име.
Бити неутралан: лагодна је и лепа позиција, ко је не би пожелео за себе?! Посматрам писце, глумце, певаче, невладине пулене, који заступају ту позицију. Сматрају их добрим, толерантним, широкоумним, светским људима. Они се нису сврстали на своју страну, нису одабрали страну уопште, или се прешли на другу страну – и тако стали добри свима. Лепо је то. Ко не би волео? Али се то може постићи само ако је гузица била на сигурном. У супротном је требало храбрости тако се понашати и одлучити, и ја би их дубоко и искрено поштовао – да их има. Међутим, нема их. Или ја не знам за њих.
Код нас се, на жалост, већ дуго времена дешава један чудан процес који је горе неведеном узрок. Патриотизам и борба за свој народ аутоматски се код једног дела људи сматрају примитивизмом и злочином. Свако ко се борио сматра се будалом и недостојним да се сматра ''светским'' и ''европским'' човеком (ма шта то значило по њиховим схватањима?!). По садашњем систему вредности у Србији, да би те сматрали напредним, либералним, толератним и ''европским'' – мораш бити дезертер и издајица, мораш презирати атрибуте националног идентитета, мораш окривити свој народ за сва зла која се догађају. А, у Америци сам видео нешто друго: таблице на аутомобилима где пише ''Ветеран Ирака, Авганистана, Кувајта'' итд. Та држава, која је узор горе поменутим мондијалистима, жели да обележи људе, ода им признање и препоручи да им се прогледа кроз прсте (полиција их не дира за ситније прекршаје) – јер су се борили у њено име (чак не ни за свој народ).
Француски обавештајац Пјер Бинел који је дао одређене податке Србима да би избегао рат, осуђен је у Француској. У књизи ''Косово - Вечити рат''  (читај кликом овде) написао сам својевремено:
Француски судија је поступак Бинела оценио као издају. На завршној речи пред доношење пресуде државни тужилац је рекао следеће: „Желели сте да будете херој, али били сте само издајник. Издали сте своје другове, своје савезнике, издали сте Француску“. Француска штампа га медијски черечи износећи тврдње неких психијатара да је Бинел ментално болесна и изопачена личност (како је могуће да таква личност само пре неколико месеци добија највећа одликовања??!). Видите ли како Французи схватају појам патриотизма, за који нас неки наши „европљани“ убеђују да је ретроградан?!? Видите ли како пацифизам тамо није на цени?! Видите ли како они који издају своју земљу морају да иду у затвор?! У то време, (када француски судија изговара ове речи) 12. децембра 2001. шеф наше дипломатије био је Горан Свилановић. Номинално, он је био шеф и Јовану Милановићу. Не знам, јесу ли Бинел и Милановић икад помислили да нису требали да раде то што су радили. Борити се за Србију у којој је Свилановић власт није вредно Бинелових пет година. Јер, Свилановић у својству Министра спољњих послова, на питање Холбрука „има ли какав план за решење кризе на Косову?“, свој план износи у једној реченици: „Ослободите нас Косова!“. Свилановић, који је рођен на Косову, као и Дачић, ипак није жело да у том ''ослобођеном од Србије'' Косову оде и живи у миру и слози са Албанцима. Не, он се ослобађа свог родног краја из Београда, сада већ из Европе“.

Међутим, када тим ''громадама'' толеранције дирнеш у апанажу или их оставиш без привилегија – не стај им на пут. Претварају се у дивље и крвожедне звери које газе све пред собом. Када су њихови лични интереси у питању немају ни трунку толеранције. Какви би тек били да су мучени, затварни, пребијани, паљени, убијани или силовани? Какви би били: са ножем под грлом? Дал' би имали снаге, храбрости и истрајности у својој толеранцији па да изговоре оне чувене речи: „Само ти синко ради свој посао“?!
Не!!! Јер би имали мало избора: или да буду толерантни и убијени (не могу ни издати јер у таквим тренуцима њихова издаја никоме не треба), или да се боре и покушају да спасу кућу од огња, сестру од понижења, брата од смрти а себе од срамоте.
Најзад, толерантан си или ниси. Не може то селективно, јер онда није искрено. Ако си толерантан према другима, мораш бити и према властитом народу. И супротно. Иначе толеранција ''не ради''!

субота, 21. јануар 2017.

Доналд Кенеди или Џон Трамп: свеједно је, ко не слуша следује му Ли Освалд и Оназис Аристотел!!!


Доналд Кенеди или Џон Трамп: свеједно је, ко не слуша следује му Ли Освалд и Оназис Аристотел!!!
Шта се јуче догодило у Америци?
Бившег роба заменио је садашњи робовласник. Робовласник је обећао бољи живот обичном Американцу који није ништа друго него модерна верзија Чича Томе (само без колибе).
Како ико, иоле озбиљан, може очекивати од ријалити тајкуна ожењеног спонзорушом да сруши естаблишмент, то јест, стварне центре моћи и капитала који владају светом?!
Шта је Америка?
Жаклина Кенеди не обгрљује свог погођеног мужа загрљајем жене која воли и губи своју љубав. Не!!! Она покушава да испузи преко задње хаубе у спас, да утекне. Она свега неколико секунди после испаљенг танета напушта брод, и мртвог капетана, и креће у сусрет бродовласнику. Кенеди у делићу секунде, већ погођен и скоро мртав (јер ће смрт наступити нешто касније у болници) схвата у каквој земљи је хтео да влада. Схвата да је САМ!!! И схвата да га је то коштало главе. Амерички председник не може бити усамљеник и индивидуалац, ван система и естаблишмента. Председник Америке не може бити САМ, осим ако не жели да заврши као Кенеди. Или његов брат Боб. Мора неко да стоји иза њега и тај неко мора да се слуша. Једино што је по слободној вољи јесте шта ће прва дама обући у којој прилици. И колико ће ''жалити'' покојног мужа. У случају Жаклине то је трајало пуних пет година (злобници тврде: много краће).
Меланија је, као птица злосутница, на инаугурацији обукла костим који неодољиво подсећа на Жаклину Кенеди. (Постоје и друге подударности: голишаве слике, манекенство, љубав према накиту и изјаве Меланије Трамп да јој је узор Џеки Кенеди). Хоће ли се на тој црној симболици завршити: време ће показати, и то колико је Трамп био искрен у својој објави рата естаблишменту (ма шта то значило). Јер, постоје и ситне преваре типа: ти причај шта год ти је воља а ми ћемо радити шта хоћемо. Тако су и вуци сити и овце (народ) на броју. Међутим, увек постоји опасност да се неко заигра а онда на сцену ступа Ли Освалд, пузање прве дане и спознаја првог човека да је САМ.
Жаклина је добро прошла. Ко се разуме у тематику зна да је веома тешко погодити снајпером мету у покрету. То могу само врхунски професионалци, са врхунском опремом. Ли Освлад је ''погодио'' Кенедија са италијанском застарелом пушком, купљеном у продавници за 59 долара. И свака му част, тако збуњен, лоше опремљен и обучен, ''погодио'' је Кенедија и није ни окрзнуо Џеки. Затим следи редно: власник ''стриптиз бара'' убија Освалда а локални начелник полиције изјављује да је тиме случај атентата на председника САД: решен и затворен. Јер је био САМ!!! Америка наставља тамо где је стала: после два дана ''Њујорк Тајмс'' објављује оглас за продају италијанских пушака истог типа оне са којом је ''убијен'' Кенеди, и оне се продају као алва.
Шта ће радити председник Америке и како ће се понашати: најмање је америчка и његова лична ствар. То је светско и берзанско питање, то је питање економских и стварних владара света. Звучи као опште место теорије завере али је истинито. Наравно, није председник Америке без икаквих моћи, моћан је то човек који може одлучивати о много чему али само у оној мери која не ремети главне и испланиране токове глобалистичке диктатуре крупног капитала, то јест шачице људи који владају светом и држе већину светског богатства и моћи у својим рукама (па и производњу застарелих италијанских снајпера). Јер, то што се сада и јуче догађа у свету, и што ће се сутра догодити, давно је испланирано и ти планови досежу столећима унапред. Толико су прецизни да чак сада сумњам и у слободу Меланије Трамп да изабере костим који ће носити.


И како Меланија ''искрено воли'' Трампа јер је леп, млад и паметан, тако и Трамп ''искрено жели'' да побољша живот обичног америчког грађанина рушећи стубове моћи америчког друштва и самога себе. Колико Меланија искрено ''воли'' Трампову фризуру, а не његов новац како злобници тврде, толико Трамп искрено ''воли'' америчку сиротињу, мир у свету и Србе. Кад год пожелите да причате о старлетама, ријалити шоу-има и спонзорушама, присетите се на кога полажете наде у боље светско сутра. Кад год вам газда или власник фирме у којој радите закине сате или вам обуче пелене, помислите на то како како ће један исти такав, само на много већем новоу, ''донети'' бољи живот презадуженом и изгубљеном америчком грађанину, па самим тим ће и Србима ''бити боље''.
Све је то глума и лаж, све су то ''игре'' уместо хлеба. Клинтонови би свакако били веће зло, јер су заступали опцију са мање глуме а више огољене силе. Међутим, некад је боље против себе имати вештицу него пајаца – јер ће вам гард бити подигнут а ударац који следи ће се лакше поднети. Па тако и крупне промене које чекамо. Промена ће можда и бити али само ако су скуване у некој другој и већој кухињи. Трамп евнтуално може само да спреми породични барбикју. Уколико недозвољено покуша нешто крупније, Меланија ће бити довољно богата да не пожурује у потрази за богатим бродовласницима, који иначе више и нису у моди. Поготову: грчки! Дочим, италијанске застареле пушке са оптиком: то увек има прођу. И међусобно руско-америчко признавање Крима и Косова!

уторак, 17. јануар 2017.

ВЕЋ ВИЂЕНО: ОД ЛОШЕГ ГОРЕ!!!



Све је ово већ виђено и преживљено, и ја не желим да учествујем у томе. Макар не на начин који ћу описати. Није поштено. Нећу да учествујем против једне стране и ако су остале стране подједнако лоше. О томе, за сада, да учествујем ЗА неку страну – нема ни говора. Не желим да будем оно што се данас назива ''независни аналитичар''. Независни: до мојега. Сваки има страну за коју ради. Неко паметније, неко глупље. Међутим, говорити против једне стране значи да радите за другу.
Пре него се ''успалимо'' за овог или оног, треба да се подсетимо блиске прошлости. Заборављамо ДОС, заборављамо Демократску странку, Г-17, њихове коалиционе партнере, невладин сектор. У њихово време је партијска држава (и партијско запошљавање) попримило облике које има данас. Заборављамо ''реформу судства'' (а чудимо се пресудама) и ''реформу војске'' (ко је све министровао). Заборављамо уништавање и беговање по јавним предузећима. Заборављамо пљачку Србије и политизацију полиције и службе безбедности. Заборављамо ко се задужио до половине садашњег дуга (знамо ко је наставио да се задужује). Све то заборављамо у жељи и намери да склонимо и оборимо Вучића.
Млађе и интернет генерације могу ово моје (и сва друга) писаније назвати ''хејтерством'': нико му не ваља и мрзи свакога. Али, верујте, није тако!!! Све је већ виђено, не могу да гурам главу у песак. Ови људи, кандидати за председника Србије који су се већ изјаснили и за које је извесно да ће их подржати политички корпус око Демократске странке и такозване ''грађанске Србије'', већ су били у позицији да ураде што-год доброга за Србију и њене грађане: па нису. Они су оличење ДОС-овске владавине која је и довела довде где смо сада. Без ''жутих'' не би било ни ових садашњих. 
Међутим, њихова највећа мана јесте та што не могу да победе Вучића!!! А, и зашто би гласали за некадашње и поражене снаге, када део њих већ имате у садашњој владајућој коалицији?! Па зар добар део њих није прелетео у СНС? Ено их на министарским местима, у Београду, секретаријатима, народној банци, правосуђу, јасним предузећима. Како смо брзо заборавили: ко су и шта су они?! Шта је проблем? Угрожене медијске слободе? Па ко стоји на челу јавног сервиса?! Правосуђе? Ко брани законе у скупштини? Економија и привреда? Ко је помоћница гувернера Народне банке и ко су министри? ЕУ? Ко је шеф преговарачког тима? Београд? Ко води Београд? Арапи? Ко је задужен за Арапе? Косово? Ко је започео све ово што се данас догађа, ко је довео Албанце на прелазе које су контролисали Срби? Субвенције странцима? Ко је почео то да ради? Отварање моства и путева? Ко је отварао мост на Ади неколико пута? Људска права? Јесте ли макар једном видели ''заштитника грађана'' да је стао на страну обичног и сиромашног грађанина? Да ли се огласио поводом макар једне извршитељске криминалне радње? Не! Уколико у случају није било политике, није се ни бавио тим случајем! Одговарао је: ''нисмо надлежни''. На крају је био надлежан да се као државни чиновник бави политиком са добро плаћеног државног места.
Ко је био министар спољњих послова у време наших највећих дипломатских пораза (измештање проблема Косова из УН у ЕУ, одустајање од тужбе, чувена пахуљица, гранични прелази, постављање па уклањање барикада, итд)? Чиме је један државни чиновник (који ништа друго у животу није радио) заслужио да му дамо подршку и опет се насанкамо. Ако смо пребацивали Вучићу да нема дана радног стажа, осим политике, шта онда да кажемо о његовим пртивкандидатима? Најгоре је, манимо персоналне одлике, што ће иза њих стати они које је СНС победио и сменио. Да ли нам то треба? Са становишта партијског деловања не замерам  ништа? Логично је да се чланови ових партија боре да се врате на власт. Са становишта грађанина ове земље...
Каква јебена ''грађанска Србија'' која подржава неке од ових кандидата?! Какави су то грађани и интелектуалци показао је Вучић. Купио их је скоро све. Где су били, и шта су радили, ти интелектуалци и уметници када су требали да се бране урушене институције, националне и културне. Ко је од њих из протеста напустио државна и буџетска јасла. У позадини сваког од њихових врлих ''пројеката'' прочитаћете да је финансиран из буџета Републике Србије. Сви су добро ухлебили, па сада имају снаге и воље да зајебавају овај излуђени и огладнели народ.
Слободно погледајте те спискове подршке. Нема ни једног на ''белом хлебу'' и  сиромашног, нема ни једног који је самосталан и непоткупљив, и због тога плаћа цену. Све су то битанге са буџета, добро уваљене на добрим местима, којима неће бити лоше ма ко владао Србијом али ће им бити много боље ако владају њихови. Те елоквентне и укусно обучене медиокритете и лоповчине већ смо имали на грбачи. А, и шта ће нам? Они су махом ''европејци''. А по том питању, питању Европе, макар како говоре извештаји и званичници исте, никад боље нисмо стајали. Та њихова Европа нема већих замерки на слободе грађана и медија, на људска права, дочим, што се тиче економије и државе, имају само похвале. И сад: зашто би мењали добре Европејце за оне лошије?
Са такозване ''десне стране'' политичког спектра ситуација је подједнако лоша, ако не и гора. Њих смо видели, део њих исто тако данас влада, осетили смо све на својој кожи. Шта? У 2017. години да Шешељ буде председник Србије?! Шта, да изређамо целу Отаџбинску управу СРС на важним местима у Србији? Ма, ајте, молим вас!!
О десетинама кадидата који ће добити мање гласова од потребних потписа: нећу трошити речи. Они су ту само да збуне овај збуњени народ и помогну властима да се гласови распрше на све стране.
Другим речима: све што вам се тренутно нуди као алтернатива постојеће власти – већ имате у самој то власти. Или: све што вам се нуди већ сте имали, видели и осетили на својој кожи.

Не!!! Овога пута нећу гласати ''против'' само зато што нећу имати прилику да гласам ''за''. И нећу својим деловањем (писањем) нападати само једну страну, без обзира што је лоша, и на тај начин помагати другу страну: која је такође лоша. Неко ће, с' правом, питати: па ко теби ваља? Није на мени то да говорим, о томе нека пишу партијски војници. Мисија јавне речи и интелектуалца, писца (ако вам је драго), је да говори: ко не ваља!!! Нека сам и хејтер, али будала нисам!

петак, 13. јануар 2017.

СРПСКА НОВА ГОДИНА, или: ЈОК, ТИ ЋЕШ!



13-тог јануара, то јест придвече тога дана, добар део виђенијих кафана ''радиће'' попис. Ето, баш се потрефило, ''случајно'', да већина угоститеља планира да баш тога дана ради инвентарисање, чак и ако је тај датум падао у суботу или недељу. То је била мера предострожности јер је примећена тенденција код непоузданих Срба да баш тога датума, те вечери, многи од њих (наравно не сви и не већина), добију ''изненадну'' жељу да се лепо обуку и да са породицом или пријатељима оду у кафану и провод. Чим љуљну коју више, што се обавезно дешавало јер каква би то српска работа била ако се не попије и поједе (са акцентом на ово прво), збуне се, шта ли?!, и у поноћ почну да се грле и љубе и честитају једни другима незнано шта. Нешто и роморе једни другима, љубећи се тако, далеко од ушију конобара и шефа сале. Познато је, наиме, да је УДБА имала највише доушника баш међу конобарима, пошто су они најчешће и најлакше могли чути шта говоре луди и пијани Срби против власти и државе (још и ко је са чијом женом и ко је дрпио паре из државне касе). Јер, Србин се најлакше и најмекше рашчкрави у кафани: ту каже што на другом месту не сме ни да помисли. У кафани још, тај исти Србин, склапа и растура бракове, води послове, пише песме и романе, и наравно, као што рекосмо, пцује власт и Бога.
Како било да било, комитетлије су схватиле да добар део Срба тог 13-тог јануара, у ствари, иде на дочек Српске нове године. Или: Православне, мада, руку на срце, мало чега заједничког има то све са православљем у форми у којој се упражњавало. Наиме, верници, прави, рећи ће да је то дан Светог Василија Великог, или Мали Божић, у најмању руку Обрезање Исуса Христа, али да је то нека ''нова година'' никада неће рећи. Те ујдурме они нису признавали. Она је, ако ћемо право, више последица неусаглашених календара, који су нас тотално збунили, па правећи се да поштујемо стари и црквени календар ми сами себи правимо збрку. Како? Па ево, кад кажемо дочек Српске нове године је 13-тог јануара, ми већ самом том чињеницом говоримо нешто конфузно, јер ако поштујемо и признајемо стари календар та нова година мора падати 1. јануара, као што на светог Николу идемо 6. децембра а не 19. како сви говоримо. Али, оставимо то, јер то не би била српска ствар да није конфузна у старту.
Елем, да наставим, комунисти су схватили у ком грму лежи зец а у ком ћошку се хлади прасе на ражњу, па су покушавали да то закоче на најбезболнији могући начин: директивом да се те вечери ради попис у кафанама. Наравно, бивало је и других марифетлука: наредбе да се све кафане морају затворити до 22 часа, да се тога дана не обнављају залихе и да набавка наручена волшебно закасни, или, кад баш све то не би дало резултата, онда би се придвече у највиђеније градске кафане сјатили ''удбовци'' и милиционери у цивилу, који би заузели столове и остајали до фајронта да ''другима срећу кваре'' и прибележе ко се ким љубио у поноћ. Наравно, било је угоститеља који су се оглушавали о директиве, што из идеолошких разлога, а више због тога што је то вече мирисало на добру и масну зараду.
Да разјаснимо сада: слављење или обележавање, како вам драго, Српске нове године, је био политички и национални а не верски чин и акт. То је био вид отпора у најмању руку: пркоса. То је онај српски инат специфичан по томе да се пристаје на крупне и круцијалне уступке и одрицања од националних и политичких интереса нације (као и данас што је случај) и када се тим одрицањем и равнодушношћу, те одсуством отпора и борбе чини велика штета националном опстанку, а са друге стране се истрајава, тврдоглаво и упорно, на ситним и неважним видовима отпора и инаћења. Најзад, и сами корени почетака обележавања Српске нове године леже у периоду после уједињења Срба, Хрвата и Словенаца (те осталих), када је новоформирана држава прихватила за световни Грегоријанки календар, 1919-те године, а Хрвати почели, са њиховим познатим кампањама, да пропагирају да се не обележавају празници по старом календару (чак ни верски). Мада, мора се признати, друштво није лоше: Руси, Грузини, монаси на Светој Гори.

Српска нова година се, дакле, најискреније и по души обележавала док је то било ''забрањено воће'' и ''опасна ствар''. Ако би дефинисали прецизно узроке и корене чињенице да је све више и више Срба славило Српску нову годину, то би најлакше објаснили на трагу старог вица о Дражи, Стаљину и Черчилу:
Лете авионом, у време Другог светског рата, Черчил, Стаљин и Дража, и препиру се ко има боље војнике. Черчил каже:
- Енглески војник је најбољи на свету, дисциплинован је и обучен, и спреман је да за империју да живот. Погледајте: Џорџ за краљицу и Енглеску, jump out!
Један војник устане, оде на излаз и скочи из авиона без падобрана.
Стаљин каже:
- Руски војник је најиздржљивији и најбољи војник на свету. Он је спреман да за мајчицу Русију и велики Совјетски савез умре без размишљања. Серјожа,  выскакивает!
И заиста, један војник из Стаљинове пратње устаје и скаче из авиона без падобрана. Онда обојица, Стаљин и Черчил, упитно погледају Дражу. Он се мало промисли, прочеша браду, па викну:
- Милојица, немо' да си случајно скочио без падобрана ко ова двојица пре тебе.
- Јок, ти ћеш ми забраниш – одговори Милојица и скочи.
Због чега су Срби славили Српску нову годину наћи ћемо у том одговору: ти ћеш ми забраниш!
Да се вратимо на ту борбу лукавстава и домашљања између власти и народа. Ако кафана ипак ''ради'' попис, да би се ''доскочило Власима'', смишљани су разни марифетлуци (сада са друге стране). Уколико би се одлучило да се Српска нова година дочека у такозваној ''породичној атмосфери'', са све гостима, онда би се баш на тај дан, опет као случајно, организовала прослава усељења у нову кућу, окаснели или урањени рођендан, веридба или заруке, крштење, слазница (силазак са стоком са планине) или ''свињска даћа''. Најзад, кад све то не би било могуће, ''разболео'' би се Баца, па би рођаци баш то вече долазили да га обиђу.
Ако и кафана ''ради'' попис, и Баца није болестан, онда би се одлазило у оближњи манастир (којих нама на Косову и Метохији није недостајало). Свако би са собом понео шта има: флашу ракије, печеницу, прут кобасице. Онда би се све то заједно постављало на велики манастирски трпезаријски астал, па би  барабар са архимандритом Савом ''чекали'' нову годину. Он би апеловао да се гости не напију, да не пуцају, или, не дај Боже, да у повратку не ремете јавни ред и мир и певају ''Ој војводо Синђелићу'' и песме о Шумадији (касније смо схватили, после 1999-те године, да је то трагично певање серенаде под балконом неузвраћене љубави, те да су нас, макар што се Шумадије тиче, шиптарски милиционари лемали за џабе). Ипак, никада ми неће бити јасно шта им је сметала песма о војводи Синђелићу и због чега је била забрањена те сматрана националистичком, и што смо је ми певали сматрајући да тако пркосимо систему? Можда због стиха: „Ти си знао Србина заклети, како ваља за слободу мрети“, јер у песми су турске главе падале и Туркиње су се клеле, дакле, не помињу се Шиптари. Или: што се помињао војвода, па макар и из Првог устанка, (јер, војвода је војвода).
Углавном, уколико би се разминули са свим препрекама, на крају и са милицијом, певајући – рачунали би да је дочек успео. Али!!!, то није био никакав дочек, никакво славље – то је био бунт. То је био политички отпор. Као што видимо: и национални. То је био вид исказивања незадовољства и исказивања љубави, додуше у неким случајевима како видосмо: неузвраћене љубави, а када је у питању војвода Синђелић у питању онда је то љубав према херојству и жртви за свој народ (а нешто и жеље према Туркињама). То је, најзад, било надмудривање са ригидним системом који је само Србима бранио да исказују национална осећања и то од стране самих Срба. То је било и кетманство, јер смо се претварали да радимо нешто друго у односу на оно што смо заиста радили.

Како су стеге попуштале а систем пропадао, опадао је и жар славља као и чар самог чина (јер више није било забрањено, није више бивало потребно лукавства и храбрости да се обележава, није представљало никакав бунт, могао си да наричеш о војводама и Шумадији колико ти је воља). Кафане су широм отвориле врата, почело је  масовно да се слави, отац Сава је бивао све усамљенији – није то више било: то. ''То'' је сада ово како данас изгледа. У Шумадији певамо песме о Метохији и нико нам не брани.
Мада, имам осећај, нешто ми се јавља, да уколико наставе овако ''коминтерновски'' и комунистички да нас притискају и гурају у ЕУ, да нам намећу своје законе и глупе обичаје, да нас на силу терају да будемо сексуално и политички коректни (односно, некоректни према свему што је национално, породично и српско), да ћемо ми Срби поново почети да се окрећемо дочеку Српске нове године, из истог разлога као и прошли пут: у инат и из бунта. Коме ћемо певати сада је свеједно: више нас нема на местима одакле можемо побећи у Србију!

уторак, 10. јануар 2017.

ЕВРОПА ИЛИ БАЛКАН?!


                          

Питао неки човек Хајдук Вељка 1813-те године „како мисли разбити јаничаре Капетан Паше који се креће према њему и Неготину, кад их има много више и боље су наоружани?“, а овај му одговорио:„Е, како? извешћу моје солдате и бећаре преда њи, па ћу им јебати матер“. Ствари, дакле, могу бити једноставне и просте ако смо заиста вољни да их завршавамо. Све може стати у задње две речи Хајдук Вељкове, само ако се реши. Трпи се, трпи, па се једног дана лепо изађе преда њи и... Само прво треба раскрстити са собом и са оним што се носи међу ногама. Треба бити спреман да се више жртвујеш (ако треба) од својих душмана. Ту је решење: у решености и издржљивости по сваку цену. А цене нема. Кад се изађе онда нема назад: у победу или пропаст. Зато, кад се смогадне и реши, треба изаћи пред наше непријатеље и јебати им мајку.
А ми, фала драгом Господу, никада оскудевали у непријатељима нисмо. Пријатеља смо слабо запатили ал' душмана: на све стране. Куд се год окренеш неко те вреба камијом или кубуром. Тако нам окружење: спољашње и унутрашње. Јер ми смо окружени и изнутра. И споља. Е баш у вези те спољашње опкољености често се чује флоскула од стране наших политичара (наши су немамо куд а немамо ни друге, ни боље) који су махом необразовани (осим што имају формалне дипломе) а онда и од такозваних „јавних личности“ (које су још необразованије), елем: да је Србија одувек била део Европе, да је и сада у Европи и да то само треба да се формално потврди кроз пријем у ЕУ.
Прво, треба разјаснити шта већина тих микроба подразумева под појмом Европа?! Наравно, врло приземно и са анималним мотивима они под тим појмом подразумевају  државно- политичко устројство земаља западне Европе у задњих два-три века и при томе мисле углавном само на те најбогатије државе на западу континента. Не!!!, и ако су данас Румунија и Бугарска формално (јер економски нити јесу, нити ће бити) пуноправни чланови те коалиције држава, ти лакомислећи  Срби те државе ни данас не подразумевају под појмом Европа. Европа се географски простире и до Москве преко Кијева и Минска - па опет та весела дружина не мисли да је то Европа и не мисле да смо ми одвајкда били део те Европе. За њих је Европа само пуно корито, шопинг центри и јефтини наркотици, а не никако културолошки и историјски обрасци - ето то је наприближнија дефиниција.
Ако ћемо право, а хоћемо јер смо поштени и паметни људи, у смислу горе наведених одредница: Србија никада није била део те и такве Европе. Били смо и бићемо део Балкана који се једним краком ослања на Азију а другим краком на Европу. По духу, историји и традицији, по генетском коду наше народне свести ми припадамо Византијском културном темељу који је био напреднији и цивилизованији у односу на оно што се подразумева под западно-европским културним темељима. Силом прилика, пет векова смо били и под директним утицајем оријенталне, дакле азијске културе (и некултуре) па смо тако били и данас јесмо више део Азије него део Европе. Никакве разлике, уосталом није ни било. Док су нас Османлије натицале на кочеве „напредна“ Европа је палила по трговима људе. По верском, расном и духовном статусу ми смо Словени и Православци па смо као такви природно окренути у својој припадности према трећем Јерусалиму: Москви. Наравно, и према Константинопољу. Али никад према Риму. Нама је ближа класична грчка култура или широка руска душевност од хладног рационализма реформаторске Европе Лутера и Еразма, или потуљеног католицизма папских доминиона.
Те и такве, данашње или негдање, западне Европе ми никада ни историјски, ни географски, ни политички, ни религијски, ни културни део нисмо били. И кад год смо то покушавали грдно би пострадали. Од одбране хришћанства пред најездама азијата, преко Првог светског рата када смо изгубили сваку другу мушку главу и Другог светског рата када смо изгубили национални идентитет, државу и ратну победу а добили холокауст  и Јасеновац - ми смо од Европе добијали само зло. Тако нас је у тим задњим светским ратовима један део Европе (Енглеска и Француска) терао да ратујемо против другог дела Европе (Италија и Немачка) а сви су нас терали да идемо против Русије а комунисти из Русије су нас терали да идемо против свих. Савезници Немаца Хрвати су извршили геноцид над Србима а наши савезници Енглези су Србе на крају бомбардовали и бацили у чељусти комунизма. А на Загреб није пала ни једна бомба у току тога рата: ни Немачка, нити савезничка а понајмање комунистичка. Јесмо ли тада били део Европе? И које? Оне фашистичке или оне савезничке?
Ја не видим разлог зашто треба да се срамимо због балканске припадности?! Мудри Пекић је с'правом говорио да је Балкан колевка свих релевантних европских цивилизација. Зашто би неко требало да се осећа нижом врстом ако није са подневља западне Европе?! Рећи да смо кроз историју или духовно ми одвајкада били део Европе није никаква нарочита привилегија или доказ наше припадности цивилизацији на уштрб варварства. Пре би се закључило да је то отежавајућа околност. Јер, и ту где јесмо, и такви какви јесмо, ми се не разликујемо цивилизацијски и културолошки од било којег европског народа (опет се вратисмо на исто, али није исто) или азијског (осим по боји коже, не мислите ваљда на то ви „европјеци“?!). Имамо добре и лоше стране нацоналног бића. У многим стварима смо бољи од западно-европејаца, у исто тако много ствари смо гори од њих - у просеку смо ту негде. Ми смо такви какви јесмо и никакво самодекларисање нас неће учинити паметнијим, бољим, вреднијим и богатијим него што јесмо и бићемо. Индустријска развијеност је нешто друго и то нема везе са цивилизацијском припадношћу. Разликујемо се и бројчано, и територијално. Али, свет је постао глобало село а ми глобални сељаци тако да простота малограђанштине није различита у кругу двојке, у кругу око Ајфеловог торњаили у кругу око Аја Софије - па му дође на исто.
И шта је заиста Европа? Колико је она укорењена у свести људи? Колико је она заиста духовно утемељена творевина? Колико је укорењена у свести људи као историјски факт? Можда потврду да је то мртворођенче и једна бирократска творевина треба тражити у факту да нико није махнуо нити једном заставом Европске уније на првенству Европе у фудбалу. Не!!! Сви су инсистирали на својим националним обележјима и тукли се међусобно у ту част.  ЕУ не може копирати САД јер државе САД нису националне државе. Само мало нерасположенији бирачи и ето краја ЕУ. О неком оружаном сукобу унутар уније не вреди ни трошити речи: за тили час би се пронашли стари ровови на Мажино линији. 
Ствари су просте, макар како их је Вељко из Крајине схватао: или треба стати испред њих са свим што следује или спремити дупе за колац. Али паламудити о томе како смо једно те исто: е, то код мене не пролази. Нисмо и никада нећемо бити исто. Кад смо једно (а како неки тврде) што навијамо за Нолета а не за Надала кад играју један против другог?


петак, 06. јануар 2017.

БОЖИЋНЕ ЦРТИЦЕ



Шкрипи снег под ногама. Још није свануло. Уши су промрзле а нос (и онако велик) црвен као јесења паприка. Сутра је Божић. Зато ме деда јутрос води у шуму по бадњак. Тако се ваља, пре зоре отићи. Секира у његовим рукама свиклим на њу моћно је оружје. Једним ударцем грана ће бити пресечена. То је најлепши тренутак божићног славља, тај тренутак када иње попада са бадњака у часу када деда сече дрво.
Ја ћу му помагати да се бадњак однесе до куће, не слутећи да ћу једнога дана и ја водити свога сина, исто тако пре свитања по цичи зиме и снегу, да сечемо бадњак, опет, несвесан значаја сјаја у његовом дечачком оку, не схватајући да ће и он то памтити до краја живота.
Сутра ујутро ћу поново устати пре зоре. Идем да полазим. Зато сам на Бадње вече нестрпљив, невољно тражим орахе у слами и пијучем. Ујутро је оно право за мене. Обилазићу рођаке и комшије и они ће ме даривати. У Истоку полазиш где год хоћеш и свуд си примљен исто...

Бадњи дан је у Истоку увек био ''веселији'' од Божића – кад одрастеш. Разлог томе је што Источани нису баш држали до поста кад је ракија била у питању. И тако од ране зоре када се иде по бадњак почиње да се ''потеже'' из флаше и обично када се тако рано ухвати ''маја'' онда се не престаје тако лако.
Нормално то неће ништа утицати на сутрашњи дан. И тада ће се пити колико се може и има (а имало се и могло се доста) и без обзира што се Божић слови и слави као породични празник тога дана се такође иде у госте јер смо рачунали да смо као једна породица. Ишло се у госте да поседиш, па да онда свог домаћина одведеш код своје куће. Ишло се ''по ракија''.
У Истоку не долази само један полазник за Божић као у другим местима. Код нас је специфично да имамо неограничени број полазника који се неретко попне, поготову код добрих домаћина, и на неколико десетина. Али су полазници искључиво мушка деца до 12 - 13 година, после, кад напуне више и замомче се престају да полазе. Обично се полазници даривају новцем и слаткишима а раније и чарапама и малим хлебчићем којег смо звали ''колач''. Деца ''полазе'' у цик зоре (од 3 ујутро па на даље) и интересантно је гледати их како по мраку ходају један за другим, као неки патуљци или тролови из бајке. Уђу у угрејану собу румених образа, још снени али и у журби јер морају велику парохију да обиђу. Ујутро пребројавају новац и дарове, радосни - Божић је ипак њихов празник.

Кад снег о Божићу
шкрипи и стење
некад опанак
опара
вуну скваси
спокој призове
Човек без завичаја
тај није ни рођен
и само се претвара
да је један
од броја
од оних што се броје
и пописују
Џаба спокоја
туђи су ово снегови
и Божићи
а опанак овдашњи
тврђи је
неприлагодљив
отеклим ногама бегунца
Какве смо сенке постали
ни смрт нам ништа не може
бесмртна
наша срамота
и њихов презир
и жеља
да децу преваримо
како ми нисмо криви
него неко други
ко и обично
Бадњи дан кад је
туга је највећа
неизмерљива
додирљива
још ако предвече
снег поново падне
зажалимо што доле
нисмо мртви
кад већ овде
 нисмо живи.......


Са породицом – хвала Богу.
Волети значи: бринути се. И живети безбрижно и срећно кад се са бригом разминеш (јер нема разлога за бригу).
Божић само са породицом има смисла, остало: шта дође - добро је дошло. Остало је зачин на главном и дивно спремљеном јелу.
Божић је дечији празник и треба га посветити деци. Тако је било у моје време. Зато га се сви са сетом сећамо. Увек осетим неку топлину око душе кад се сетим Божића и мог детињства у њему. Сетим се увек како снег шкрипи, тога се сетим: јер је сув и чист, јер је хладно. Онда се појављује, у сећањима, огњиште, отворен шпорет где се гура гранчица бадњака. После шкрипе снега следи пуцкетање ватре. Тај контраст даје слици непоновљиву чар и лепоту.
Негде из шпајза мирише тек испечени хлеб. Бели се маст на врху смрзнутих пихтија. Заиграће оне, после, исечене у тањиру. Прасе још није исечено али је његова дукат боја у одударању од околне белине. Макар на кратко ваља то прасе са све ражњом прислонити уз кућу, макар док се не опали метак-два у ваздух.


Већ ми је коса
сребрним концима окићена
а и даље бих хтео
да бадњаком по огњишту џарам
колико жара толико пара
у авлији живине у тору оваца
у кући дечице у пољу пшенице
и све так редом
Већ сам у годинама дебелим
и скоро ћу скроз да побелим
а Божић волим ко да сам дете
чекам да ме дарују
деде и бабе тетке и стрине
мрке старине и црне шамије
И Христос се роди
зверајући по соби
погледом на ветрину
не чувши Ваистину
црвена јабука озго дар
динар округли из длана храпавог
Све је ово давнашњи сан
а опет је данас тај исти дан
само ја нисам исти
бадњак је купљен
огњишта немам
без полазника за столом дремам
и ако је Божић
нисам довољан сам себи
па будим сина
да му причу причам
о Бадњаку и зори
дединој кући и бабиној кеси
о Божићној бајци
и нама младим јунацима у њој
о томе како искрице ватре
испуњавају жеље
а он ће на то:
something like Harry Potter


ЧЕКАЈУЋИ ''БОЉЕ СУТРА'' или: Отето – проклето!


Прво се вратити није могло, а није ни требало. Друго нам се није допадало, хтели смо дакле нешто Треће...
- Где је треће никад нема среће – рекао је гуру. Понекад је и песник био.
- Зашто?
- Треће је увек мутна средина између првог и другог. Три је јебен број. Трећи квари сваку љубав. Трећи у рату увек први страда. Трећи се увек највише искилави. И на гробљу кад носи сандук. Трећи увек открива мунђу двојице. Трећи је увек крив. Треба бити прво или друго, студен или врућ. Бити млак и бљутав, бити треће, не води ничему...“.
Борислав Пекић, ''Године које су појели скакавци''

ПРОЛОГ:
Прво је прошлост. Друго је садашњост. Треће је будућност.
Јуче сам хтео али нисам могао.
Данас хоћу и могу.
Сутра нећу моћи све и да хоћу.
Хоћу да ми буде добро и приступачно кад могу и хоћу а не сутра када не будем могао и хтео.
''Боље сутра'' је медицинска и болесничка ствар. Добићеш печење, колаче, виски и цигаре – кад више не будеш смео да их конзумираш због притиска, холестерола и шећера. Добићеш лепе и младе жене кад више не буде могао да ти се дигне (да простите). Примиће те у модерно опремљену болницу када ти лека не буде више било.
Скакавци дођу, обрсте и оду.
Ови већ деценијама брсте и не одлазе. Глођу овај народ и ову земљу.
Питање. Како може онај ко ти је отео ''данас'' и ''јуче'' - да ти пружи ''боље сутра''?

ЧЕКАЈУЋИ ''БОЉЕ СУТРА''
или: Отето – проклето!

Можемо ли се надати ''бољем сутра'' ако смо се одрекли ''бољег данас''? Улагање у ''боље сутра'' јесте одрицање од ''бољег сада'', макар када је наш случај у питању. Обзиром да нам је и ''јуче'' било веома лоше, а будућност је ипак незвесна категорија, чини се да нам управо сада краду последње време и живот које никада нећемо моћи надокнадити.
О чему се ради? Чекајући ''боље сутра'' ми се постепено и константно (на силу) одричемо дела по дела свога живота и његовог квалитета. Одрицали смо се прво луксуза, па онда, мало по мало, свега осталог. Сада само преживаљавамо. Дакле, подразмева ли  то обећано''боље сутра'' да нам се прво врати све што нам је отето, чега смо се одрекли, без чега смо остали – па кад нам се све то врати да нам онда буде још боље?! Или, ''боље сутра'', које нам се обећава, подразумева да ће нам се тек нешто, делић, од отетог и одузетог, вратити?!
Каква је наша ситуација у погледу ''бољег сутра''? Већ сам користио једну причу објашњавајући сличне теме, па ћу је поновити и сада, јер сликовито и јасно објашњава оно о чему желим да вам кажем реч-две...
Живео неки човек у великом сиромаштву, са много деце и слабим приходима. Једнога дана, очајан, оде код свештеника да се пожали на своју муку и затражи савета или помоћи. Кад је објаснио своју муку, духовник и божји слуга (свештеник, хоџа, рабин) му рече:
- Иди сад кући, и уз пут покупи девет паса луталица, те их храни две недеље, па се потом врати.
Мучени човек учини тако. После две недеље, на питање свештеника како му је, одговори:
- Сад је још горе, и то мало хране што имамо, отимам деци из уста да бих нахранио псе.
- Сад иди кући, па уз пут покупи девет мачака, те и њих храни, па се врати за две недеље.
Збуњен човек очини тако, јер беше верник и немаше много шта да изгуби. После дев недеље говорио је свештенику:
- Сада је много горе, готови смо, мачке и пси све поједоше.
- Врати се кући, па пусти псе, те се врати после истог времена као и пре – даде савет свештник.
Уради човек тако и после две недеље бејаше нешто задовољнији:
- Сад је мало боље. Од када сам пустио псе, остане нам мало више хране, те и деца нешто поједу.
- Врати се кући, па пусти и мачке.
После две недеље угледа свештеник на прагу богомоље озарено и срећно лице сиромашка.
- Хвала Вам часни оче. Спасили сте ме. Од када сам пустио и псе и мачке, хране имамо више и сада нам је добро...
Ето, то нама раде већ деценијама: ХРАНЕ ПСЕ И МАЧКЕ НА НАШОЈ ГРБАЧИ А КАД НАМ ОСТАНЕ МРВИЦА, ИЛИ СЕ КОЈА ЏУКЕЛА ИЗГУБИ, МИ СМО СРЕЋНИ!!!!
Годинама губимо део по део свога живота. Узете су нам нормалне ствари: лечење, школовање, летовања, култура, храна. Отете су нам плате и пензије. Све је поскупело: комуналије, струја, превоз, грејање. Порези су подигнути и плаћају се на све и свашта. Уништене су институције културе и спорта, урушен систем вредности партијским кадровањем, образовање је сведено на најниже гране. Опљачкана је наша имовина а ми смо сведени на јефтину и робовску радну снагу. И САДА НАМ НЕКО ОБЕЋАВА ''БОЉЕ СУТРА''!!!! Да би нама било ''боље сутра'' ви нама морате да вратите ''боље сада'' и да одговарате за отето ''јуче''!
Јер, што да се лажемо, некима је већ ''боље сутра''. Већини народа није. Код тог малог дела који је већ у ''бољем сутра'' су и нож, и погача. И зато је илузорно очекивати да ће се они одлучити милом да дају нож и поделе хлеб. То ми сами треба да узмемо. Међутим, биће тешко. Због чега? Због тога што смо млако или нисмо уопште бранили да нам отимају ''боље данас'' и брзо смо заборавили ко нам је отео ''боље јуче''. Да тада нисмо дозволили да нам отимају, не би смо данас морали да чекамо на њихову милостињу. То је као са борбом за слободу и против окупације. Када се бориш за слободу ти не тражиш од окупатора да ти поклони слободу већ се бориш за оно што си већ имао и што ти је силом отео.
Све док ћутимо и трпимо на данашње бахаћење, не сме се очекивати да ће они сутра да се уљуде. Све док се не побунимо зато што нам данас отимају не можемо се надати да ће нам сутра то исто вратити – јер, зашто би отимали иначе?! Знате, ако си данас – бићеш и сутра. Ако ниси данас – нећеш бити никада! Као реална категорија у животу постоји само: сада. Јуче је прошлост. Сутра је будућност. Јуче си већ потрошио, сам се упитај: како и по којој цени? Сутра можда нећеш ни доживети, а и као доживиш ко ти гарантује да ће то бити боље? Ми се морамо борити за боље данас и боље сутра. Постоји, у људском смислу, само данас. Ако данас, за Божић, не можеш своме унучету даривати чоколаду – по томе се мери твоја мера, и за данас и за сутра. А ''боље сутра''? Сутра тебе више неће бити а унуче ће прерасти жељу за чоколадом. Само неколико Божића он ће бити дете. Неће остати ни успомене. Скупо је то.
ПС
Испашћу на крају глуп са овим банализованим питањем: ако смо јуче, као држава, дуговали 15 милијарди, а данас дугујемо 25 милијарди, како мислимо да нам сутра буде боље када будемо дуговали 50 милијарди??? Само питам?!