BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА


©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

среда, 15. јул 2020.

КОРОНА – шта смо све хтели да знамо а нисмо смели да питамо!




Епидемија остварује сан оних који на овај или онај начин владају (а сви су везани за капитал). Људи се полако навикавају да стално носе маске и да ће то бити део њихових живота убудуће (и да ће морати да се отуђе и овако већ отуђени) али не примећују да им се полако одузима део по део нечега што су биле основе цивилизованости друштва, људских слобода и потреба: образовање, култура, уметност, разонода, дружење, аматерски спорт, слободно кретање, путовања, право на здравствену заштиту. Да! И: то! Лечење је постало скоро немогуће, не признаје се више нити једно стање болести уколико то није ковид 19, и то само у тешком облику.
О ограничењима слободе више не вреди ни говорити, то се подразумева.
Ускоро ће почети да нам говоре да је корона показала како је здравље најважније (као да ми то не знамо) а да без образовања, уметности, културе и људских права – можемо живети. Боље је бити глуп и примитиван дивљи човек у кавезу - али безбедан; него образован човек коме је слобода важна али који се може заразити а неће моћи да се лечи.
Елем, шта су нам све говорили последњих месеци парадирајући по медијима, неки од њих толико много да су људи с правом постављали питање: како могу радити свој посао тако накинђурени и упарађени када никада нису на послу?!
Ситуација са епидемијом се може описати следећим речима: прво смо били збуњени, па смо примењивали кинески модел, па смо „победили“ вирус због избора, па смо прешли на шведски модел и сада смо на прагу хаоса. Сво то време нисмо знали ништа а претварали смо се да знамо све.
Вирус је на почетку био безопасан и смешан, онда је био опасан за старе људе и хроничне болеснике док је за остатак популације остао безопасан. Онда су почели да се разбољевају млади и здрави људи, чак и деца, и то теже него они старији. 
Говорили су нам да је најбитније да вирус не уђе у старачке домове а сада нема дома у који није ушао и нико то не помиње. 
Говорили су нам да је битно да сачувамо старију популацију а сада кад умиру млади нико не говори да је због будућности земље можда ипак важније да сачувамо њих. Али!, ти млади људи су непоуздани гласачи!
Причали су нам да је битно да нас огреје сунце и да ће када наступи топло време вирус нестати сам од себе. Сада говоре да је овај летњи вирус опаснији од онога који је харао док је било хладно.
Причали су нам да је важно носити рукавице а сада нико више и не помиње рукавице.
Говорили су нам да маске уопште не штите од заразе а сада нам говоре да су маске једина заштита коју себи можемо приуштити. Причали су нам да је цена од 120 динара за маску испод тржишне а сад маске коштају 17 динара.
Говорили су нам да се болест не сме и не може лечити код куће због ширења заразе, због тог отварали фамозни сајам од којега се људима дизала коса на главама, а сада нам кажу да се лакши случајеви могу и морају лечити код куће. Деведесет посто људи који оде на преглед сада шаљу кући.
Причали су нам да се не смемо шетати по парковима а сада нам говоре да је важно да у затвореном водимо рачуна а напоље како нам драго.
      Данима смо били затворени, месецима били под полицијским часом а онда су нас преко ноћи пустили како би стекли имунитет крда (то јест, да би крдо могло да гласа).
Говорили су да сумњиви контакти, они који су били у додиру са зараженима, морају седети кући 14, па после и 28 дана, а сада уопште и не испитују оне који су били са оболелима или су и сами оболели.
Причали су да вирус остаје на металним предметима, на пример: квакама, и да се те површине морају чистити алкохолом сваки час, а сада говоре да се вирус преноси ваздухом. Уосталом; више нису сигурни ни то да је вирус у питању већ говоре да је то можда нека бактерија. Још су нам причали да се вируси не лече антибиотицима а сада само антибиотике преписују онима који се лече код куће.
Говорили су нам да је смртност од вируса мала (0.02%) а сада говоре да свакога дана умире на десетине људи (смртност је вероватно преко 4%, на основу оних сакривених бројева). Убили смо се од секирације колико имамо респиратора за које се утврдило да великом броју људи не помогну, само мало одложе неминовно.
Причали су да имамо свега што је потребно од опреме и материјала и да смо спремни за нове и веће изазове а сада нам се систем распао за неколико дана.
      Укупно, од почетка епидемије, за пет месеци, на данашњи дан, имамо заражених колико је једна област у Италији, слична нама по броју становника и територији, имала за три-четири дана (око 19.000) у јеку њихове епидемије, а систем за који су нас убеђивали да је најбољи пред распадом је са 300 заражених дневно.
Говорили су да највише и најквалитетније тестирамо а сада испада да се у тај број тестираних броје и они брзи и непоуздани тестови. Поред тога, на 500.000 тестираних ми имамо 19.000 позитивних па се поставља питање колико је нестручности било потребно да се уради толико беспотребних тестова да би данас дошли у ситуацију да не можемо тестирати све оне којима је то потребно. Другим речима, уколико на 8000 тестова на дневном нивоу ми имамо око 300 позитивних онда нешто није у реду или са тријажом, или са тестовима.
Говорили су нам да су људски животи најважнији а сада говоре да је економија битнија.
      Говорили су да су им грађани Србије најбитнији а сада говоре да су грађани Србије криви за све што им се догађа.
      Причали су ономад како су нам велике проблеме створили наши људи који су дошли из иностранства а сада смо у већем проблему иако нико више нити улази, нити излази.
      Говорили су да смо најопремљенији у региону а сада је испало да и други имају опрему, понекад и бољу, свакако ефикаснију.
      Говорили су да нам без Кине не би било опстанка а сада нам ЕУ шаље 200 здравствених радника о свом трошку.
      Громогласно су ћутали о Русији, како и Русија све тише говори о нама.
Причали су нам да има пара колико хоћемо а сада говоре да нема пара ни колико нам треба.
Говорили су да утакмице на отвореном нису опасне а сада причају да су демонстрације на отвореном опасне.
      До избора - све је било у реду. Дан после избора - ништа више није било у реду! Причали су да избори нису опасни а они су се по-заражавали у изборном дану (и скок оболелих је кренуо десетак дана после избора) и сада нам забрањују да нас у затвореном буде више од 10 људи (било је прво 5 али су се после пар дана досетили па су дуплирали до нивоа једног просечног гласачког одбора).
      Ни до дана данашњег нам нису објаснили како да фризер или конобар на послу могу да одрже физичку дистанцу, како то да су се лекари заразили иако су имали маске који и ми носимо да би нас заштитиле, шта то значи десеторо највише у затвореном простору кад је градски превоз у питању или десеторо на отвореном у тренутку када је испред Торлака стотине људи у реду, или зашто су кладионице и теретане последње затворене и прве отворене?!
Али, све горе речено више и није важно (мада сличних примера шта су говорили онда и сада има још на десетине) колико је важна чињеница да је више него очигледно да је народ сада углавном препуштен сам себи. Држава преко здравственог система више не контролише ситуацију и сада само управљају штетом. У болнице се доводе само најтежи случајеви којих је све више, док се сви остали враћају кућама уз препоруку да пију витамине и антибиотике. Већина људи чека на прегледе по неколико дана и још толико на тестове и још толико на резултате тестова. Кућама и на радна места се враћају људи са очигледним симптомима којима се чак ни боловање не отвара са образложењем да је укинуто ванредно стање.
Оно што мене највише буни: то су бројеви. Дакле, уколико се у једном дану тестира 8.000 људи (са симптомима који су изражени, дакле не тестирају се лакши случајеви или они без симптома) откуд то да само 300 позитивно на корону у јеку епидемије. Може се закључити по бројевима да много више људи обољева од неких других респираторних болести: 300 од короне а 7700 од нечега другог јер симптоме (температуру, тешко дисање, бол у грлу, губитак чула укуса и мириса, пролив) сви они имају, иначе се не би тестирали. Поред тога, највише буни следеће: уколико је истина оно што су нам говорили о томе да је највећи број заражених са лакшим или никаквим симптомима, онда је од 300 дневно заражених, њих 30-так са тежим симптомима (да узмемо 10%, мада су нам говорили да је тај проценат и мањи). Откуд онда пуне болнице за неколико дана? Поред тога, нејасно је да број активних случајева скоро исти са бројем хоспитализованих па испада да су у Србији у болницама сви заражени. А, није тако! О броју умрлих не вреди ни говорити, месецима је био то по један умрли дневно а сада данима бројка није испод десет. Очигледно је да се са бројевима тестираних, заражених и умрлих манипулише а на терену је ситуација другачија и видљива.
На тестове се чека данима, чак и недељама. Прво, као што рекох, људи изгубе неколико дана да уопште стигну до прегледа а онда, кад стигну, узме им се крв, евентуално се сниме на рендгену и пошаљу  се кући. Тек уколико се стање пацијента искомпликује онда га тестирају, па онда тај исти мученик данима чека резултате. О нехуманом чекању испред домова здравља и болница да и не говорим: болесни људи читав дан стоје на сунцу и без основних хигијенских потреба.
Сада већ пацијенте из Београда шаљу у болнице по унутрашњости. Дакле, уколико се неко у свом животу уздао у то да поред много мана живота у Београду (градски саобраћај, гужве, скуп живот), макар су му најбоље болнице надомак руке: грдно се прешао.
У почетку су малтретирали људе са неколико негативних тестова пре него што би их пустили кући, онда су за један дан неколико хиљада људи без икаквих тестова прогласили здравима, а сада их уопште и не тестирају, чак ни да утврде да ли су заражени кад већ имају симптоме.
Прво није могло ништа, па је могло све, па се глумило да не може баш све, а сада су се дигле руке од свега.
Тачно је да се вирус поново пробудио у региону, као што је тачно и то да Европа излази из кризе, као што је и најтачније да нигде у региону сада здравствени системи не пуцају као код нас. Нема то везе са тестирањем, како се овде говори. Да је ситуација озбиљна у другим земљама из окружења не би се могли сакрити редови испред здравствених установа каквих данас имамо у целој Србији.
Струка из кризног штаба је пала на испиту. Или нису знали, или нису били морални, или су се бавили политиком што би било исто као прва два. Због чега су ћутали када се прелазило са најконзервативнијег на најлибералнији модел?! Популација је тада била рањива, после толиког карантина, па то је ваљда струка требало да зна. Поред тога, зашто се није водило рачуна да су неки људи већ били пренапрегнути у време првих месеци и да је питање колико дуго могу издржати?!
Ја сам од почетка кризе говорио и писао да нам само Бог може помоћи јер се видело да је властима била важнија политика од здравља народа. Од почетка је све била кампања, све је било подређено рејтингу. Свакодневно појављивање у медијима, приказивање спектакуларних резултата по којима смо најбољи у свему, олакшице за пензионере и стално давање новца њима као да нико други не живи у овој земљи, неселективна подела новца фирмама и грађанима, итд. Сада, међутим, више нико не помиње неку помоћ. Сада говоре да људи треба само да се снађу, да је комунизам мртав и да нико не треба да очекује да држава може и мора да помогне.
Дакле, систем више не постоји. Постоје само политичари и власт. Сада све зависи од Бога и среће (што се своди на исто). Не заразити се а уколико се то и догоди онда да то буде лакши облик који се може преболети без помоћи здравственог система. А, да, говорили су нам да је важно да створимо колективни имунитет а сада причају како имунитета после прележане болести можда и нема.
Неко ће морати да одговара (али, каква ће то бити утеха онима који су мртви и њиховим породицама?!) зато што министарства, секретаријати, агенције, службе и појединци нису били способни да процене опасност вируса, његов интензитет и могуће сценарије.
Нема сумње да су мере нагло укинуте због избора. Било је јасно, посматрајући земље које су свему озбиљније приступиле да је опасно нагло отворити до тада најзатвореније друштво. Такође је било јасно да политички и пропагандни приступ владајуће структуре неће донети ништа добро овоме народу а када је епидемија у питању. За друго, нека им је просто, сада је ово најважније.
Међутим, оно што треба знати, данак који сада плаћамо јесте цена дугогодишње негативне партијске селекције. Партије су убиле струку и знање а сада партијски људи не знају да организују државу, систем и не умеју да лече људе!
      ПС
     Овај текст се не односи на људе који раде у болницама и са болесницима већ на сам систем у ширем смислу речи. Лекарима и медицинском особљу који се боре на терену: капа доле!

ЧИТАЈ:

ДНЕВНИК ИЗОЛАЦИЈЕ - МАРТ 2020. ГОДИНЕ


Нема коментара:

Постави коментар

Игор М. Ђурић , СРБИ(и)ЈА

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog