BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА


©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a
ПРЕВОДИМ СА ЕНГЛЕСКОГ НА СРПСКИ, И СА СРПСКОГ НА ЕНГЛЕСКИ. ДРЖИМ ЧАСОВЕ ПРЕКО ИНТЕРНЕТА. КОНТАКТ: 065 8124 240 * djura2707@gmail.com I do translations from English to Serbian and vice versa. Contact: 065 8124 240 * djura2707@gmail.com  
 

петак, 01. јануар 2021.

Из рукописа књиге: ДНЕВНИК РАЧУНОВОЂЕ!



 

Од трена до трена, неживота и живота, (не)живео је он, јунак наше приповести, у мајчиној утроби са братом близанцем. Дуже су заједно живели тамо него кад су изашли напоље (када их је на свет донео доктор Чистов, Рус од оних белих, што га судбина доведе да у Метохији буде помагач и добротвор). После је он само преживљавао и понављао оно доживљено. Био је дакле нежив. И: сам! То је била премијера филма у биоскопу, после су се само давале репризе. Дакле, описаћу када је премијерно био жив и после када је живот репризирао: читајући његове дневнике. Када је био жив и нежив. Урадићу његов животни „завршни рачун“ уз помоћ књиговодствених картица које је он попунио и сложио. Ово је двојно књиговодство: улаз и излаз. Али нећу ништа измишљати, нећу рачун штеловати, нећу се користити рачуноводственим триковима да на крају испадне пословање са добитком (али само по књигама). Нема потребе. Овај биланс је у позитиви: како год да га окренеш и са које год стране га анализираш. Расходи су велики али су приходи још већи: само тако успешно послују велике фирме.

Од момента када је напустио свој родни град, и своју кућу, у лето 1999. године, он је заправо скончао део смрти. После је само ходио од краја ка почетку. Ходећи уназад враћао се животу. Враћао се дану када је добио свог најмлађег сина. И, ја, тај најмлађи син, крив рођењем за почетак смрти свога оца и онај који ће га сахранити, сада бележим ово. То сам ја! Није било моје да га мазим и пазим за живота после почетка смрти. Моје је било да га опевам, што сада и чиним. Моје је било да направим само један корак више од њега, од оног трена када смо обојица схватили да један код другога не волимо оно што нас је чинило сличнима и да је мисија детета да учини у животу макар нешто другачије од свога родитеља. Корак даље! То је највише што треба очекивати од потомства.

Да почнемо од почетка. Ипак.

Када се родише и требаше да им се имена надену, а то је посао за кумове породичне који се не бирају наново (какви год да су у том тренутку) и не мењају сваке прилике него када се једном одаберу треба вечно да крсте и венчавају. Ко за шера њима западе у то време (у породичној прерасподели кумства) један човек који је био добар али је био љубитељ добре капљице и свакакве друге (дакле није морала по правилу да буде добра).

И, ко за баксуза, баш тога уговоренога дана кад је требало имена да се саопште, кум бејаше потегао мученицу баш добро. Мозак му блокирао, ни да бекне.

- Имена куме! - наваљивао је на њега новопечени отац два сина и није хтео да наспе ракију док не чује одлуку.

Кум нит збори, нит ромори, већ све једнако тражи ракију.

- Куме?!

- Не могу да се сетим ни једног имена кума Даниле, да ме убијеш, мозак ми стао начисто. А кад сам кренуо од куће, јутроске у сабајле, знао сам тако ми Бога.

- Како бре не можеш да се сетиш куме?! Па 'де си до сад био?

- Био сам са Јанком и Милисавом, цео дан смо пили...

Па се озари у лицу и поче да добија боју...

- ...нека се зову Јанко и Милисав. Сипај сад куме да наздравимо!

Тако деца добише имена по пијаним исписницима кумовим.

Због тога, мајка њихова, грдно се наљути.

- Зар по пијаницама да нам деца добију име. Ово неће на добро да изађе – рече збуњеном мужу који је носио ибрик са ракијом.

Био је, дакле, један у двојици, па убрзо остао двојица у једном – то је оно што је осетио још у време кад није био у могућности да осети било шта осим спокоја. Преживели близанац. Мали брат Јанко умро је после 6 месеци од када су обојица ступили на позорницу звану „живот“. Таман су се навикли један на другог и у спољном свету. Иста их је вунена декица покривала, из истог котлића вода запирала, из исте дојке млеко хранило.

Остати без брата са којим си девет месеци делио утробу мајке, топли кутак чија се сигурност више никада у животу не може осетити, трајни је белег на души тек рођеног човека иако он тога није свестан. Бог му је подарио најближег, истог, а онда га одузео и осудио на самоћу. Кажу да у таквим случајевима, када оде један (или једна) од једнојајчаних, оде и део оног другог.

Био је, од тада, сам. Заиста је увек био сам. На црквиштима, на партијским састанцима, у гарнизонској болници (и свим другим болницама и бањама које су му било омиљено место да се осами и размишља), у биоскопу, за препуним кафанским столом, у задимљеној рупи где више не би било места ни опушак да се спусти, у избегличкој колони. Био је сам чак и када се свађао са својом супругом. Био је сам у пуној кући, међу силним књигама које је стављао у плави ормар са стакленим вратима и новинама које је свакодневно бушио и уредно слагао у регистре. Био је сам јер је тако морало бити: остао је без ближњег (зашто би се иначе близанац звао тако - ако није најближи?).

Не, није он остао буквално сам што се тиче браће и сестара, у физичком смислу и томе да ће имати некога са киме ће се свађати и волети. Али, ни са ким од њих он није делио мајчин стомак, био загрљен девет месеци и спојен са животом једном врпцом. Нико од њих није настао из једног, истог јајета, као што је он са својим једнојајчаним близанцем. Најзад, нико од њих није кроз потоњи живот са њиме делио сан резимирајући јаву, како су чинили он и његов вечно уснули брат.

Није се то много одразило на потоњи живот што се тиче емоција. Али емоције знају да буду свакакве, најчешће су спољашње и манифестоване. Оне унутра остају углавном неоткривене. Волео је, поготово, млађег брата, није лоше био ни са старијим. Са друге стране, сестре није морао посебно да воли јер су га оне волеле, и за њега, и за себе, онако како то само сестре знају и осећају. Сестринска блискост је најближа блискости близнака.

Да! То је реч и осећај за којим смо трагали да би описали шта се то догађа између близанаца: блискост. Није сличност. Блискост је! За близнаком си поделио најважније догађаје и просторе у животу: рођење и мајчинску утробу. Шта може бити важније од тога што се тиче времена и простора. Не, то није смрт, јер се она не би ни догодила да није било рођења. Не, то није ни рођење властитог детета, јер је то дете настало и развило се до киле меса у другој утроби, оној која није твоја и коме је друга мајка.

Престао је да верује у Бога. После пола године живота. Пре него што је икада и поверовао. Није, дакле, био јеретик, већ тек: неверник. И касније поборник идеје идеалног комунистичког друштва где свако ради колико може а узима колико му треба. Искрен. Без трунке каријеризма у себи. Само са нешто мало хедонизма, можда?! Али, зар такав својевремено није био и Вођа – макар што се тиче поменутог хедонизма?! Каријеризам није за упоређивање.

У јануару месецу 1948. године, баш у времену око Јанковог пунолетства у смрти и његовог у животу, скоро две деценије од како је престао да верује у Бога, последњи пут је званично обележена школска слава Свети Сава у источким школама а председник општине је постао неки Куљача Стијепо. Два његова рођака, мисли се на нашег јунака, ухапшена су под оптужбом да припадају организацији Бели орао. У фебруару исте године он је завршио Курс општег образовања радника и службеника и одмах кренуо на Курс трговаца и продаваца.

1. јуна 1948. године је почео да ради у источком биоскопу Црвена Звезда (управник Бранко Ајданић), убрзо после тога прелази у Земљорадничку задругу Исток где је до фебруара 1949. године радио као пословођа пекаре (у том месецу је изабран за председника Извршног одбора Спортског друштва Напредак). Одатле прелази у Месни народни одбор где је радио као референт просвете, све до маја 1949. године када у Сељачкој радној задрузи Прва светлост ради као књиговођа (управник Радован Пешић).

Секретар комитета у то доба у Истоку био је Магдаленић Миодраг из Рожаја. Примили су га, нашег јунака, у Комунистичку партију оберучке 3. јуна 1948. године (између писма од 27. марта и резолуције Информбироа од 28. јуна): био је, тада и тамо, један од ретких који је знао сва слова и читао без замуцкивања. И, који је волео да чита. И, који је знао да састави записник са партијског састанка као да га је лично друг Бевц срочио. И, који је имао већ своју личну и за те услове позамашну библиотеку.

Тек се био потпуно опоравио од операције слепог црева од фебруара те године у Митровици а већ неколико дана после пријема у радни однос и партију био је одведен на лечење у пећку болницу због болова у левој нози. У часовима доколице, поред болничког кревета, разговарао је са Јанком:

- Отац ће се љутити а ни мајци неће бити мило – рекао му је давно преминули брат близанац после његовог пријема у партију, исте вечери док су у мислима пушили котрабан.

- Револуција ће захтевати жртве, знали смо то – одговорио је.

- Не мешај мене у то, тога није било за мога века! Ја сам за краља и отаџбину! – заврши разговор Јанко.

- Какав краљ, шта причаш глупости, не сећаш се ти ничега!

- Сећам се одлично како је било некад. Најзад, ако ти тврдиш да се сећаш кад је краљ убијен и сахрањен што се ја не бих сећао како је било у време кнеза Павла?!

- Кнез Павле је био реакција, не помињи га. А ти се не можеш сећати ничега јер си већ био мртав.

- Ја се сећам преко тебе, па ти сад види. А, што се тиче реакције ови твоји су као много бољи?!

- Што то кажеш?

- Зашто нема за цео народ довољно меса и млека? Ајде, сад нема а некад је било, значи да је некад било боље – био је упоран Јанко.

- Зато што треба помоћи братском народу Албаније и радницима у фабрикама.

- Није тачно, није због тога!

- Него због чега? – питао је мртвог брата.

- Зато што су сви волови отишли у политику, све краве у АФЖ, а сва телад на пругу!

- Да ми ниси брат и да ниси мртав сад бих те ударио!

Јанко се смијуљио због вербалне победе и вица који је извео.

- Под бојкотом си до даљег – партијски казни он свога упокојенога брата.

- Ја прихватам само суд који није партијски – бејаше брига за то Јанка.

- Партија има и других казни када је на власти.

- Знам – рече Јанко – пролазим свакога дана кроз „топлог зеца“ у твојој глави.

Голи оток се већ од јула месеца пуни логорашима: он о томе тада нема појма. И касније ће избегавати да прича на ту тему. У октобру месецу исте године одлази на служење војног рока у Титоград, у Школу резервних подофицира. После привременог отпуста из војске ради годину и три месеца као шеф рачуноводства у Земљорадничкој задрузи Исток (у међувремену завршава Нижи партијски курс у Истоку и Курс двојног књиговодства у Пећи) одакле опет одлази у Марибор да заврши служење војске.

У години пре тога он је био веома друштвено-политички активан. Већину времена је проводио у добровољном раду при изградњи источке хидроцентрале подно Извора. Његов отац се отворено и  искрено кулачки бунио али није било велике користи од тога. Он је, међутим, тада први и једини пут стајао испред филмске камере, како је после тога често бивао између кино пројектора и биоскопског платна. Наиме, био је један од стотине статиста при снимању филма Прве светлости, којег је режирао Жика Митровић. Не треба уопште истицати какав је то био доживљај за малу и заосталу средину: долазак филмаџија из Београда! Увек су били у центру пажње, испуњавала им се свака жеља, гостили су их и појили, водили их на пецање пастрмке, клали јагањце по планини... Он је такође био фасциниран... Јанко није... увек је био анти-противан!

Митровић ће се у Исток вратити после 12 година да за потребе филма Капетан Леши сними неке сцене на Источкој реци. Тада он већ није био статиста, само се увече напио у Пећи са Гаврићем и екипом (било је друштво поголемо и мешано) а овај је пијан, мисли се на Александра, у кафани претукао неке Шиптаре који су добацивали и провоцирали са суседног стола.

Слика за корице: Горан Пешић


 

Нема коментара:

Постави коментар

Игор М. Ђурић , СРБИ(и)ЈА

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog