BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА


©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a
ПРЕВОДИМ СА ЕНГЛЕСКОГ НА СРПСКИ, И СА СРПСКОГ НА ЕНГЛЕСКИ. ДРЖИМ ЧАСОВЕ ПРЕКО ИНТЕРНЕТА. КОНТАКТ: 065 8124 240 * djura2707@gmail.com I do translations from English to Serbian and vice versa. Contact: 065 8124 240 * djura2707@gmail.com  
 

петак, 08. јануар 2021.

Из рукописа књиге: ВУК ЈЕ ПОЈЕО ШАРГАРЕПУ!

 


Пошто сам се вратио у канал, каже ми уместо добродошлице:

- Није мени криво што је она курва него што вара мога брата.

- Има ту логике – одговарам му.

Нека музика свира у даљини. Свадба или пијана кафанска атмосфера?! Делиријум, дим, или: музика за душу?! Можда неко иде у војску иако је рат?!

- Чујеш ли музику?

- Не, само чујем како се ломи ово грање изнад нас – невољно ми одговара.

- Како, бре, не чујеш?! Овако могу да свирају само Цигани. Нигде је баш весело.

- Почео си, изгледа, да халуцинираш. А, и, ја. Мало пре ми се учинило да сам видео рибу у овој води.

- Није ти се учинило, додуше, овде нема риба уколико нека не залута из реке. Ја сам некад волео да идем на пецање. Ловио сам на мушицу и блинкер. Сан ми је био да упецам црну пастрмку, ону што живи у пећинама и понорницама. Никад је нисам ни видео а ловио сам је целог живота.

- Сад чујем музику! Чујем и плач! Моја риба, ову што сам видео, била је бела. Потпуно бела.

- И ја чујем плач! И неко виче! Чујеш ли панику?

- Чујем, светлост и тама се свађају кроз музику и смрт, кроз песму и плач!

Кажем му:

- Касно је да уловим свог Моби Дика, моју црну пастрмку!

- Улови ову моју, овде.

- Није црна, не вреди, не важи се, џаба.

- У реду, онда, бацићу ја бомбу и убићу све живо у овој води!

- Убићеш и нас?!

- Зар није свеједно?!

У једанаестом минуту, око двадесет и четврте секунде, понудио ми је да се окумимо. Одбио сам га.

- Имамо старо кумство, породично. А, и, нећу да ти малеришем, шта ће ти коцкар, уз то још и мртав човек, за кума?!

- Мени не смета. Не мораш у цркви, буди ми само сведок у општини.

- То може – па сам подигао руку и позвао музику. Циганска банда је засвирала моју омиљену песму:

Стани, стани Ибар водо...

Онда смо обојица шенлучили до зоре. Потрошио сам својих 100 марака. Макар их нисам изгубио на барбуту. Рат је узимао маха. Већ смо се уморили од њега. Зато сам и тражио спас у песми. Свеједно нас је чекало време плача, кад дође дуго најављивани мир. Мир који нам неће донети никаквог добра, неће ни зла, али хоће понижења. Знали смо то...

...још док смо завршавали гимназију и нису хтели да нас уврсте у кошаркашки тим јер је квота била испуњена а формула кључа нама није одговарала а управо је уведен и полицијски час да се не би исписивале непријатељске пароле иако је било логичније да пусте људе на улице и тако омогуће да ми сами видимо ко је на којој страни и ко је онакав какав јесте а не онакав каквим се претвара.

- Па коме ће на крају припасти Косово? – пита ме дечачки наивно.

- Мени сигурно неће, карта ме никада није хтела, добијао сам добре штихове само кад би улог био безвредан.

- Некоме ће ипак припасти, јел' да?!

- Припашће ономе који га више буде желео – одговарам му песнички разиграно и мелодично као развигор кад зашушти.

- Онда, ако је тако, нама неће припасти сигурно. Слаби смо са жељама, као народ, поготово кад је Косово у питању.

- Не зна се, зависиће све од тога ко ће се родити после нас.

Причамо реда ради. Откад смо упали у ову невољу нисмо се ни једном сетили због чега смо уопште пошли у овај рат?! Велике теме су остале иза нас, на сувом. Тренутно ми нисмо имали спокоја за велика питања! И не би уопште ни помињали Косово да са неба на нас нису падали леци бачени из авиона на којима је писало да морамо напустити Косово иначе ће нас све побити.

- Али, ми смо у Метохији, то за нас не важи – зајебавао се мој друг добровољац.

Бачени леци су увесељавали и наше противнике. На трен су престали да пуцају, чуо се жамор и смех, имао сам осећај да трче по пољу као деца и да сакупљају разнобојне листиће. Настало је примирје које неће дуго потрајати.

Говорим му:

- Ко год да победи у овом рату: остаће сам. И чиниће му се да је успео у свом науму. А онда ће погледати у остатак света и схватити да је у погрешне ратне циљеве веровао. Нико више, ниједан цивилизовани народ на свету не може остати сам са собом. Променила су се правила и природни закони, неки други људи различити од нас су сада стасали.

Причам му:

- Ко год да победи у овом рату: већ је изгубио. Његови унуци ће схватити бесмисленост оволике патње, а то ће разумети у времену када не буде више било људи у кућама, сточара у брдима, ратара на њивама, а и ако их буде, неће имати коме да продају своје собе, свој сир и хлеб. А неке дивље хорде ће се појавити и пустошити земљу. И неки вируси ће нас подсетити колико смо инфериорни када је у питању природа.

Зборим му:

- Схватајући бесмисленог овог рата, и победници, и побеђени, и увређени, и осиони, када се више не буду сећали својих снова и када неће бити ђака првака у школама, када језик више не буде битан јер ћемо сви морати говорити странским језицима уколико будемо хтели да преживимо а све што будемо имали као своје и незадужено неће моћи да попуни ни један кофер.

Подучавам га:

- Неке туђе улице у туђим градовима биће пуне људи, неке кафане које нису наше биће препуне, а ми ћемо још увек пребројавати мртве из ових ратова и умираћемо од успомена и алкохола. Храмове које смо палили једни другима замениће тржни центри. Остаће нам једино да пишемо књиге које нико неће читати. Биће касно за кајање јер нас више неће бити!

Каже ми реплику из филма:

- Да се ви школовани шта питате, отишли би и Срби и Србија у курац одавно!

- Ја нисам школован – одговарам му на то.

- И, велиш, књигу ћеш написати ако Бог помогне – каже ми сапатник тек да прекине новонасталу буку од пуцњаве која се распламсала.

- Бог је већ помогао, то што је било до њега, остало је сада на мени, решио сам да баталим коцкање и да створим породицу, јер уколико преживимо то би значило да сам добио добру карту онда када је било најпотребније.

- Биће то добра књига иако неће бити родољубива, видим ја – храбрио ме је ратни друг.

„Требало би се помирити и са братом“ – помислио сам, мада сам био свестан да он неће веровати у моја обећања да сам решио да променим живот јер сам га много пута до сада лагао. И отац је то често радио: лагао је када би обећавао да ће оставити алкохол. Онда, када би га неко из породице суочио са његовим лажима и неискреношћу, говорио би:

- Има много бољих ствари да се кажу о мени од тих које потенцирате!

Онда би стриц одговорио помирљиво:

- Јеси ли чуо да већина предузећа не уплаћује доприносе радницима?

- Није ми јасно како онда држава има за плате и пензије – прихватао би отац дискусију срећан што се тема разговора променила.

Ја бих, још дете, слушао све то једући пржена јаја, главе спуштене у тањир и јасно изражене намере да ни са ким не поделим храну коју једем.

Нема коментара:

Постави коментар

Игор М. Ђурић , СРБИ(и)ЈА

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog