У августу 1941. године, Винстон Черчил је у меморандуму за начелнике
генералштабова британске армије написао:
Слава очекује оног команданта који први у овом рату врати
артиљерији пресудан значај на бојишту који су јој одузели тешко оклопљени
тенкови!
После двадесетак месеци Руси су артиљерију вратили на своје почасно
место у канонадама када су кренули према Берлину, и када су знали да концентришу по неколико
стотина оруђа на километар дужине фронта. И, опет, после осамдесет година,
Руси стављају артиљерију у први план али сада у другачијим условима и са
другачијим начином примене. Јер, у међувремену се појавила летећа артиљерија
или зрна која лете.
Сун Цу, извикани војни филозоф, своју још извиканију књигу Умеће
ратовања започиње следећеом реченицом:
Сва ратна вештина темељи се на обмани!
У савременом ратовању места за обману скоро и да нема. Рат се
темељи на сили, постојаности, економији и људским и природним ресурсима. Уосталом, таква
су правила била код свих великих ратова кроз историју. Само што је некада било и обмане! Сада
се, мање више, све зна и види!
Колико се ратовање (рат) променило у последњих пар деценија
(правила, парадигма, тактика, стратегија) најбоље се може видети кроз анализу и
праћење рата у Украјини.
Нисам неки војни геније (чак ни почетник-геније) али нисам потпуно ни неупућен у тематику јер читам оне
који знају и пратим оно што се догађа, а кроз животно искуство нисам баш ни необучен у војничком смислу, макар на тактичком
нивоу нижих јединица. Похађао сам неке војне школе, служио сам војску у
гардијској јединици, најмање пет пута сам био на вишедневним војним вежбама са
бојевим гађањима, био на граници као резервиста, учествовао сам и у рату. У
једном животном периоду, што би рекли млади, баш сам био напаљен на оружје и
војне ствари. Имам два ВЕС-а, нишанџија на хаубици 155 милиметара и извиђач
(диверзант). У чину, даље од разводника нисам стигао.
Елем, пратећи све оно што се догађа у Русији на Украјинском фронту
(рат се не води у Украјини већ у окупираним деловима Русије) закључујем да се
ништа није променило и да се СВЕ променило у правилима ратовања.
Контрадикторно али истинито.
У рат су се, на велика врата, вратили ровови, артиљерија и пешадија – то је оно
старо. Дошли су дронови (беспилотне летелице, возила и чамци) и то је оно ново
према чему се морају прилагодити сви остали. Промене, историјске, огледају се
у синергији новога и старога.
Оно што је, још, очигледно тенкови и оклопна возила су постали
веома рањиви и ту се мора променити много тога да би поново дошли у први план. Авијација полако губи примат: ускоро ће њену улогу преузети беспилотна авијација.
Дакле, артиљерија је остала краљица рата. У свим њеним видовима: самоходна и вучена, класична и реактивна. Променио се начин употребе и начин
одбране. Извиђа се дроновима и тако се бира циљ али дронови представљају и
главну опасност за артиљерију, како директну тако и у контра-батеријској борби
(лоцирање). Данас се из артиљеријских оруђа дејствује из појединачно размештених јединки, она се не
концентрише на малом простору у великом броју, често и брзо мења позиције. Батеријски или дивизионски
поредак старог типа више није могућ и он би значио релативно брзо уништење
истих.
Исти је случај и са вишецевним ракетним бацачима, ракетним
лансерима и ПВО системима. Најзад, исто и још ригорозније правило важи за тенкове и
оклопна возила. Свака бројнија концентрација на малом простору значи крај.
Најважније, променио се (олакшао) начин корекције ватре и прецизност
поготка. Сада артиљерци имају визуелни контакт са метом а некада су то радили
извиђачи који су несигурним телефонским и радио везама јављали о положају мете
и вршили корекцију. Па је постојало друго одељење у дивизиону које је тражило
мету, рачунџије су рачунале, а остали су чекали да добију параметре.
Артиљерија је добила нови начин употребе у истој димензији и са
много бољим ефектима.
Што се тиче поменутих извиђача, ту тек ништа више није исто. Сада
један жгољави клинац с диоптријом може да пронађе и уништи вод или чету
најбољих и најелитнијих специјалаца, и дању, и ноћу, и по магли, и у рупи, и у
шуми, уз помоћ џојстика.
Раније је много тога зависило од извиђача. Били су очи и уши
команде, артиљерије, пешадије, авијације. Требало је неприметно ући у сиву зону
(некад је то била „ничија земља“) или на непријатељску територију, осмотрити,
пребројати, одредити позиције, јавити, некад и уништити, па се безбедно вратити
и по могућству довести и неки „живи језик“. Сада један мањи квадрокоптер замени
вод обучених и скупих специјалаца. Џабе им што знају да хватају змије и да
преживљавају у дивљини.
Дрон самоубица сам проналази циљ и уништава га. Нема извиђача да
погине, нема пилота да се катапултира, не мора да се враћа у базу, јефтин је.
Рој таквих дронова паралише, исцрпљује и чини рањивим најбоље и најскупље ПВО
системе.
Свакога дана, рат све више личи на видео игрице.
Из досада реченог може се закључити да сви видови и родови армија
морају да се прилагоде новом времену и технологијама које је то време донело или ће бити бескорисни. Не вреде више стара правила. Скупи системи бивају
уништени јефтиним справама. Каква је корист од најскупљег ПВО који мора да обара стотине
и хиљаде дронова који коштају по 1000 долара а онда више нема ракета за озбиљне пројектиле?!
Па сада се више не упражњава ни класично стражарење а камоли остало.
Поставе се камере или дрон сатима лебди и извиђа периметре. Али ни ров, ни земуница, нису више заштита зато што мали дронови улазе кроз отворе, бацају мине директно изнад рова.
Кретање оклопних возила и концентрација пешадије постали су изузетно
опасни јер више не постоје релативно тајне и безбедне зоне иза фронта, у позадини. Сада
је све фронт. И пре него што се мотори загреју а пешадија изравна у строју већ
стиже Искандер. Јер: птичица је видела и јавила позицију.
Важно је имати дронове за напад, извиђање али и наћи начин да се
одбраниш од истих. Електронско ратовање добија на важности. Почињу да се воде и
битке између дронова. Ускоро ће дронови пресретати авионе!
Руси су све ово схватили и они се труде да на најновијим
системима већ интегришу беспилотне летелице ради извиђања, напада, одбране, и
то већ раде на Арматама и СУ-57.
Авиони последње генерације СУ-57 летеће у заједничким формацијама са
интегрисаним дроновима СУ-70 Охотник а пилот ће уз помоћ њих извиђати, нападати, прикупљати
податке и бранити се.
Исто је и са Т-14. Армата ће имати своје дронове који ће јој слати
све релевантне податке са терена, са којима ће нападати и уз чију помоћ ће се бранити. Руси сада и старије типове тенкова опремају средствима за електронско ометање непријатељских дронова
Тенденција је, у савременим армијама, да сваки војник буде обучен
за руковање дроном и да поседује исти.
Главна преокупација конструктора и произвођача војне опреме јесте
електронско ратовање, како своје летелице учинити отпорним на ометање и како
онеспособити непријатељске летелице.
Искрено, и поред непријатељске супериорности у ваздуху, било
је лакше ратовати 1999. године. Тада је ово о чему пишем било у повоју и ван
масовне употребе и није се могло ни наслутити какве ће облике и димензије
попримити већ за две деценије.
Не кажем, човек је и даље најбитнији али се начини обуке војника
морају драстично променити. Рамбо-војник никада није ни постојао (јер, који ће
ти матрак неко ко се погубио по дивљини?!). Међутим, високо обучени специјалци
су често правили разлику. То време пролази. Војник данас мора да зна неке друге
ствари, да буде обучен за друге поступке и да се држи посве других протокола.
То што неки војник зна да ножем убије непријатеља на сто начина сада је корисно
само у циркусу.
Оно што се никада неће променити, и није се променило кроз
миленијуме, јесте то да дисциплинована, обучена, мотивисана и упорна војска
увек има много веће шансе да победи ону другу која није нешто од горе
побројаног. Офанзива је увек пожељна у главама генерала али се истрајном и дисциплинованом
дефанзивом исто тако може сломити и победити противник. Још од средњег века
када је побеђивала она војска која није бежала пред коњицом, па преко грађанског
рата у Америци и Наполеонових битака када су побеђивали они који се нису
повијали пред кишом куршума – све је остало исто. Онај који чврсто стоји на
својим позицијама и у поретку напада или се повлачи – тај ће победити.
У стратешком смислу позиција нуклеарних сила се такође променила (па макар и самом чињеницом да Американци више нису једина и најјача сила).
Из више разлога. Пре свега појавом хиперсоничног оружја, јер појавом истог са нуклеарним бојевим главама више не важи стари протоколи и начини одбране. А после, и због појаве
јефтинијих беспилотних летелица које су устању да паралишу постојеће системе одбране. Нико више није недодирљив, поред свега. Свако и на сваком
месту може бити мета. Дакле, то што имате нуклеарне ракете не може вас спасити
од Хута који вас гађају дроновима по Црвеном мору, нити од Сармата који са својих 200 тона и десет до петнаест бојевих глава лети према вашој земљи брзином од неких седам километара у секунди, нити од терориста који је подићи
квадрокоптер из било које шуме на вашој територији и погодити вам нуклеарну електрану или биолошку лабораторију.
Овај рат на Украјинском фронту показао је још нешто ново и
контрадикторно, само по себи и од овога о чему сам досад писао, а то је да нема застарелог
наоружања! Оно само треба да се прилагоди новом времену и новим правилима. И:
потребама! Сви светски магацини старог наоружања су испражњени. Стара совјетска
техника се тражи на комад више. А нас су квислинзи у Србији својевремено терали
да режемо тенкове, топимо топове, уништавамо системе ПВО, бацамо муницију, и
све то, што се сада тражи и узима колико год га има.
Руси управо овај рат и сада, добијају уз помоћ модификованих бомби
из времена СССР-а (ФАБ). Управе су те бомбе обесмислиле најскупље ПВО системе и најбоље
ракетне системе непријатеља. Додуше, оне су после модификације постале нека врста
дронова.
Е, сад, посебна прича је хиперсонично наоружање. Од њега тренутно
нема одбране али је то још увек скупа и слабо доступна работа да би се оно
користило масовно. Међутим, Руси су показали, уз помоћ јефтиних дронова и
ројева камиказа Кинжал дође као шлаг на торту а Циркон као вишња на шлагу.
Амерички носачи авиона су, после појаве ових система, само скупа гомила гвожђа.
Прокси ратовање узима маха и обија се о главу онима који су га
измислили, усавршили и масовно користили. Сада бар није проблем да се некоме
дотуре ракете, дронови и сателитско навођење.
Интернет је важно средство ратовања и то не само у информационом
рату. Велики број савремених система зависи од доступности интернета. Велике
силе имају своје сателите и уз помоћ њих и са земље наводе дронове, чак и
артиљеријска зрна.
Дакле, све ово о чему сам неуко и аматерски писао, чини прекретницу
у поимању ратовања а због нових средстава која су ту промену донела, али та
историјска промена није нова и први пут виђена. Кроз историју су се мењале
форма, стратегија, тактика, просто речено: начин ратовања. Те промене су
углавном узроковане технолошким развојем који је унапређивао наоружање а онда
је људски геније под тим утицајем мењао стратешку и тактичку науку.
Постоје гранични периоди људске цивилизације када су се дешавале
историјске промене које су мењале дотадашњи начин ратовања и живота. То су времена
када се с камена прешло на метале, с праћке на лук и стрелу, с ватрене кугле на
барут, с катапулта на топ, с копља на пушку, с једра на пару, с коња на тенк, с балона на авион, с ТНТ-а на језгро атома.
Ето и данас, живимо и гледамо потпуну промену парадигме ратовања
где главну улогу преузимају машине којима нису потребне људске посаде и ракете
које од Москве до Лондона стигну за неколико минута. Сада се већ користе
дронови и ракете с вештачком интелигенцијом које су аутономни и сами бирају циљеве.
До човека је, као и до сада: да гине или да чизмом прегази спржену
земљу!
