Игор Ђурић - рођен у Истоку (Метохија) 1968. године. Писац: романи, песме, есеји, књижевна критика, путописи, сатира, блог, колумне, политичке анализе (аномалије), теорија књижевности, историја књижевности, завичајна књижевност, афоризми, све...  
 

субота, 26. фебруар 2022.

УКРАЈИНА – КОСОВО – РУСИ – СРБИ!

 Пише: Игор Ђурић

***


Председник Русије Владимир Путин потписао је акт којим признаје независност Домбаса – Доњецк и Луганск – и послао је руску војску на те територије. 

Није урадио ништа што није урадио било који амерички или ЕУ политичар када је Косово у питању.

Криза је кулминирала због ароганције Американаца и заблуде Украјинаца. Све је водило ка овоме последњих месеци: Русија је једноставно провоцирана да уради шта је урадила. Америка је хушкала Украјину, кренули су у рат против Русије до последњег Украјинца.

Ко не разуме да је рат Русије против Украјине, у ствари, рат Америке против Русије али и Европе – тај не разуме много! 

А, ствар је једноставна: Русија је морала ово урадити или не би постојала као супер-сила или регионална сила, чак ни као држава и нација.

Улазак Украјине у НАТО значио би смрт Русије.

Американци су због Кубе, својевремено, били спремни за нуклеарни рат. Изгледа да су данас и Руси спремни на исто.

Шта је најважније за историју? Васкрс'о је преседан духа – дух преседана: КОСОВО!

И ударио у лице Американцима.

Путин и Русија не чине ништа ново и друго од онога што су радили Американци и сателити 1999. године.

Руси се спрдају са њима! Свој напад на Украјину правдају спречавањем геноцида на цивилима и свргавањем недемократског режима!

Уживам ових дана слушајући како западни политичари, и крпе од политичара у региону, говоре о кршењу међународног права, суверенитету Украјине и неповредивости граница.

Где им само сада паде на памет све то?!

А Србија и Косово, пичка вам материна?!

Због чега уживам?

Јер све ово доживљавам као личну сатисфакцију а имам право на то јер сам лично, породично и национално био жртва тог западног света и њихових слугу, њихових лажи и њихових бомби. Ја сам крио своје дете од бомби, ракета, метка, али и шиптарског ножа! И, борио се против НАТО пакта!

Ко не разуме да Русија данас бије битку и за Србију тај ништа не разуме. Ако они не победе и пропадну: изгубили смо и пропали и ми. Ако падне Русија – Срба више неће бити. Србијом ће владати други, преко оних који данас нападају Русију: олоша!

А, можда можемо по први пут у историји бити на правом месту у право време – ако Русија победи а ми издржимо!

Украјина јесте таоц фашистичке мањине унутар свога народа. То нико не може да оспори. Мали проценат нациста влада Украјином уз помоћ запада. И учинили су велико зло Русима. Америка је због потребе да ослаби Русију свесно подстрекивала и финансирала нацизам у Украјини.

У ратовима на нашим поднебљима (Српска Крајина, Република Српска, Косово) Украјинци су као добровољци ратовали на страни Хрвата а Руси на страни Срба – и данас је исто са друге стране: Срби су са Русима а Хрвати са Украјинцима. Тако је било и у време Другог светског рата: Срби нису имали своје СС дивизије. 

Читајте Булгакова и његову Бели гарду пре него почнете да серете о братству са неким народима: Руси у Кијеву који пада пред Петљуриним снагама узалудно чекају српске снаге као помоћ

Да би лакше схватили релације најбољи пример је Црна Гора: постоје Срби у Црној Гори али постоје и Црногорци у Црној Гори који и данас на својим митинзима певају усташке песме. Дакле, треба опрезно када се говори о братским народима.

Поред тога, има још паралела: како неки народи граде свој идентитет на мржњи према Србима тако и део Украјинаца гради свој идентитет на мржњи према Русима.

Ако Руси сада победе: Украјина је изгубила 1999. године на Косову.

Принцип је тада продат.

Међународни закон је погажен.

Светом је завладало правило: ко је јачи тај кроји правила без икаквих правила и може да лаже.

Ако Руси сада изгубе: Срби су изгубили на Косову!

Јер је последњи витез убијен на бојном пољу!

После Косова и Украјине: Тајване, добродошао у клуб!

А, сада, још мало упоређења!

19 земаља НАТО пакта и слуге из окружења су 78 дана бомбардовале Србију 1999. године.

750 милиона становника напало је 7 милиона. Однос 1:100.

Бомбардовали су нас даноноћно, нападали са шиптарским терористима и НАТО војницима, били смо окружени лешинарима из окружења, унутра су роварили НАТО плаћеници, круг двојке и друго-србијанци, нисмо имали С-300, америчку помоћ, солидарност ЕУ, хрватских новинара који су желели ведро небо НАТО пилотима и жена у црном у Београду, и: ни један непријатељски војник није прешао границу Србије! 

Наши клинци су уз помоћ својих старијих сабораца и свих осталих падобранаца и добровољаца победили најокорелији професионални и плаћенички светски олош. 

Нити једног аутомобила није било на граници у бежанији осим појединачних бедника. 

Народ са Косова и Метохије је отишао са својом војском. 

Извукли смо скоро целокупну технику (да би могли ДОС-овци да је истопе и униште). 

Овима Руси стигли првог дана напада до престонице! 

Нешто је труло у тој држави Данској.

Наравоученије: Срби су имали муда да чекају копнено а Руси су имали муда да крену копнено!

PS

Треба констатовати срамно понашање српских медија, поготово електронских и оних који имају националну фреквенцију! Нико није очекивао објективност али макар јер требало водити рачуна о реципроцитету!

_____________________________________________________________

***фото курир.рс

четвртак, 24. фебруар 2022.

Из Русије с љубављу!

 

      Пише: Игор Ђурић       


            

 Текст писан 2014. године

Старац Филотије (око 1514. године) у време владавине руског кнеза Василија Трећег: „Два су Рима пала, трећи Рим стоји, четвртога неће бити“.

Смиља Аврамов у књизи Постхеројски рат запад против Југославије, стр. 97, између осталога, пише: „Нови атлантицизам има своју географску и организациону компоненту преко НАТО, Међународног монетарног фонда и Међународне банке за обнову и развој; његову бит чини америчка хегемонија. Драконско кажњавање „некооперативних“ постало је у оквиру те доктрине неприкосновена догма“. 

Мали народи (поготову: не велики, не наседајте ово је зајебанција) немају потребу за објективношћу код разматрања међународног права које нико не поштује, поготову ми Срби, после свега што су нам урадили не поштујући то исто право? Стално нам говоре: "сувише сте ви мали да бисте одлучивали о нечему, а велики одлучују на основу својих интереса а не на основу права и објективности". 

Ако смо мали да одлучујемо, онда смо мали и да будемо објективни! 

Зашто једноставно не послушати зов срца и аргументе разума? Зов срца је: Русија! 

Аргументи разума су: шта ћемо са онима који су нас убијали и отели нам део територије? Зашто нисмо са онима који бране наше право на Космет? Зашто хоћемо по сваку цену у Европску унију која нас је брутално убијала и није на нашој страни у нити једном спору и сукобу, већ увек на страни наших непријатеља и која нас стално уцењује? Чему национални мазохизам, на који немају право мали народи?

Крим је био део руске државе. Као што је Косово део српске државе. Руси су повратили своје територије, Срби ће да причекају. Ту се треба тражити сличност и релација између два случаја. Зато треба да подржимо Русију у њеним намерама. Не смемо да радимо против себе, ваљда и ми желимо да повратимо део своје територије када се за то буду стекли услови. Све остало је замена теза. Није Русија анектирала део туђе територије већ повратила део своје, окупиране. НАТО је анкетирао Косово као што је Украјина поседовала нешто што није њено и што су је даровали комунисти. 

Комунисти су и Космету даровали аутономију до нивоа државности, коју никада нису имали и нису је требали имати. Даровали су и неке територије, испод Копаоника, које никада нису територијално припадале нашим јужним окрузима. Да није било те аутономије онда се не би могло говорити о томе како већина жели нешто, јер су Албанци у Србији мањина (још увек, а докле ће, не знамо). 

Најзад, Крим није изгубила Украјина на Криму, она га је изгубила на Косову. Као што ни Грузија није изгубила Абхазију оног дана када су се руски тенкови стуштили тамо, већ онога дана када су НАТО авиони бомбардовали Србију.

Знало се да преседан везан за Косово неће мировати. Само су будале и политиканти са запада, и код нас, могли веровати да је то изолован и посебан случај. На њихову жалост сада ће на томе профитирати Русија, јер су са Косовом заиста свима затворена уста да било шта кажу или ураде а да не испадну лицемери. 

Домино ефекат се покренуо још са Осетијом и Абхазијом, а сада се захуктава. Косовске брљотине запада су дошле до степена када ће и други наплатити њихову глупост (и, платити). И то ће пре свега зависти од противтеже силе, од тога ко је колико јак да оствари своје намере на силу а против слабијег, баш какав је био случај са Косметом и Србијом. Зависи само до тога када ће друге светске силе довољно ојачати да буду у могућности да подрже сепаратисте када им то одговара. Само непуних петнаест година после бомбардовања Србије, такве силе данас постоје у свету, две већ формиране и у експанзији (Русија и Кина) и неколико њих у озбиљном повоју и налету (Индија, Бразил). Неће више све зависти од америчке војне силе, јер да се разумемо, само је од тога зависило ко је у праву а ко не, ко има права а ко не.

У врло кратком временском периоду Американци немоћно бесне већ неколико пута а западно-европски политичари муцају покушавајући да објасне како се Косово не може упоређивати са Абхазијом, Осетијом, Придњестровљијем, Кримом, Каталонијом, итд. Па онда, како Русија нема право да војно интервенише у Сирији а они, је ли, имају. Зачудо, Русија нема разумевања за њихов бес и њихове „аргументе“, те за њихову муцавост, али зато има бојеве главе и авионе који јој омогућавају да живи у том „неразумевању“. И, тако, мада би најрадије уништили и најмању клицу Русије, морају да ћуте, трпе и реже. Више од тога им се не исплати али се режањем не може отерати медвед од тора.

Добро, нису ни Американци лоше прошли. Добили си велику војну базу потпуно бесплатно, угурали су трупе на Косово и сада их више нико одатле не може истерати а да не поседује горе наведене „главе“ и авионе. Даће Бог, једног дана. Али њихови европски савезници никако не могу бити задовољни риком медведа из Москве пред њиховим вратима, који им све чешће показује зубе и место које ће им припадати  у будућности.

Свако иоле паметан, и моралан, је знао да је америчка политика колонијална и лицемерна. Ње и њених сателита. Они су освајали свет у име „демократије“ а остављали су иза себе само мртве и пустош. Међутим, то што се знало није значило ништа уколико ниси довољно јак да их победиш или одвратиш од напада на себе. Године после завршетка хладног рата биле су погубније по многе мале народе, него што је то било у време истог - и то, што је најгоре, све у име неких људских права и демократије, чега није било ни од корова. Поновним успостављањем равнотеже и поделом силе, захлађењем односа између истих, и даље ће бити неправде по свету али ће макар сада тирани и моћници зазирати једни од других. Можда у њиховим свађама некога и оставе по страни. И неће нам више продавати рог за свећу јер сада и други имају „јаке аргументе“.

Тако, прошло је време кад смо морали прихватати (на силу) да су они Бин Ладенови - терористи, а они Тачијеви - борци за слободу. Кад се у Кијеву заузимају зграде - онда је то борба за демократију, а кад се то исто ради у Доњецку - онда је то тероризам. Кад Енглеска има право да брани суверенитет на Фокландима а Србија не може то исто на Косову. Кад су Хрвати после Олује и Бљеска – „демократски“ и „европски“ народ а стотине хиљада избеглих Срба – геноцидне избеглице. Нема више. Ми нећемо имати користи од тога што Русија показује зубе - можда, али ће наши непријатељи имати штету. И то је нешто!!!

петак, 18. фебруар 2022.

КАКО САМ ПОСТАО БОЕМ?!

Пише: Игор Ђурић



"АЛКОХОЛ ЈЕ АНЕСТЕТИК ПОМОЋУ КОЈЕГА ПОДНОСИМО ОПЕРАЦИЈУ ЗВАНУ ЖИВОТ"

                                                                       Џорџ Бернард Шо

*

"ПИЈАНЧЕЊЕ ЗАХТЕВА МНОГО ВРЕМЕНА И ТРУДА АКО НАМЕРАВАТЕ ДА ТО РАДИТЕ КАКО ТРЕБА"

Рејмонд Карвер

*

"мала земљо тијесна ли си свима

забога што урадити с тобом

хајде земљо да се појебемо

тако си дивно хоризонтална тако длакава"

АВЕРЗИЈА ПРЕМА АЛКОХОЛУ - Горан Бабић

*

"Почео бих да пијем и настављао да пишем. Да у рукопису оставим податке о том човеку кога мало познајем, кога сви који пију мало познају... Када се отрезним, покушавао бих да читам и дешифрујем шта је онај човек писао"

Борислав Пекић

*

"Боље пити а зло бити

но не пити а зло бити"

В.С. Караџић

*

 „Идем кући из суседног села, сува курца и мокрих ципела“.

бећарац

*

Пре двадесет пет година сам се двоумио између жена и алкохола. То је завршена прича. У тешкој борби победио је алкохол.

Сергеј Довлатов

*

"Доста је тужан мој тријумф: доживети ове године с чистом јетром, мада то није моја заслуга, већ заслуга наслеђених гена. Пио сам много, али брижљиво сам одвајао време рада од времена опуштања. Пио сам вотку, у Француској вино, у Америци бурбон".

Чеслав Милош


Алкохол ми скраћује живот

али ми продужава Време

Он ме убија као човека

али ме порађа као писца

 

Алкохол ми једе органе

тражећи у њима душу

да и њу прождере

а она му пијаноме измиче

 

Алкохол ме неће убити

убијам сам себе (И: њега)

скраћивањем живота

и продужавањем Времена

Пијем кад не снијем. Снијем кад не пијем. Снове сањам уместо да живот гањам!

Дете сам, човек нисам, чим снијем, чим пијем, чим сањам, уместо да живот гањам!

Купажа - дренажа - дестилати - опијати - малигани - хулигани - сингл - бурбон - блендед - беванда - шприцер - зицер - љута - мека - флека - пиво и све живо!

Знам, често се лоше понашам према свом организму (филозоф Тери Иглтон је писао да алкохолизам није хедонизам већ свирепо порицање телесности). То чиним како бих кроз алкохолну деструкцију сачувао нешто духовне стабилности. Другим речима: уништавам јетру да бих сачувао живце.

Је ли ово истина?

Не! Никад не веруј жени која лаже и мушкарцу који пије!

Онај који пије спреман је да изговори свакакву лаж не би ли оправдао своје опијање. Како рече један бивши овејани пијанац, Стивен Кинг: алкохоличари подижу одбрамбене положаје као Холанђани бране!

Не сећам се када сам се први пут опио, онако како највероватније нећу знати ни то које ће ми пијанство бити последње.

Може бити да сам на раскршћу између основне и средње школе почео да окушам алкохол. Живео сам у средини где се мушкост више доказивала према попијеном алкохолу него по броју преврнутих женскиња. У средњој школи смо већ почели да цугамо чешће али смо тада и даље више волели кока-коле и разне сокове. Прва озбиљнија опијања догодила су ми се у војсци: пиво и наполитанке и одвратна векија романа. Пили смо и на радним акцијама, на летовањима.

Ипак, озбиљнију алкохоличарску каријеру започео сам на студијама и после краха на истим. Убијали смо се од киселог Старог града и полако прелазили на Рубинов вињак. Чувене журке по студењаку просто су мамиле да се не ограничаваш.

До неког времена

пио сам вињак

а после тога

вињак је пио мене

(и више није било смене)

То је договор поштен

и уопштен

У Америци сам пио искључиво Џек Денијелс (хладно ал стандард, јеби га).

Jack Daniel’s-у из Tennessee-а

 Пијан ко спашен  

Заливен ко умивен  

Сравњен ко  слављен

Убијен ко рођен  

Налокан и облокан  

Наждрокан и смотан  

Заливађен и забрађен  

Накривљен омиљеним  

Мортус ко corpus  

Треска ко delicti  

Бетон за бонтон  

Риголето за повраћето

Лево и десно  

Од горе ка доле

До WC шоље

Дно чаше ми прија само ако има још до дна флаше.

И на дну чаше (или флаше) ја не тражим истину, утеху и спас. Не тражим ништа осим: четрдесет процената у води и три до четири истих у крви.

Сад, кад могу, пијем квалитетно!

Колико сам се пута напио у животу?!

Не знам, много пута свакако. У неким периодима више, некада мање, а било је периода када нисам окушао месецима (алкохолизам ми је тада био у апстиненцијалној кризи). Некада сам волео више друштва уз пиће. Данас пијем само са изабранима.

Ретко сам у пијанствима хистеричан или агресиван. Расположења ми се мењају од раздраганости до меланхолије. Раније сам више волео кафане. Данас више нема добрих старих биртија а у кафиће и клубове не идем. Сада преферирам кућне пијанке, често са певањем, ређе са пуцањем. 

Кад пијем - волем да мезетим а не да јем!

Кад претерам: гризе ме савест.

Кад начисто претерам: не сећам се краја пијанке и још више ме гризе савест.

Кад сам био млад пио сам на рецку. Данас се држим златног правила: у кафану само ако имам пара и онолико колико имам пара. 

Добар део живота (до женидбе) живео сам боемски: кафане и жене, и тако данима, месецима.

Било је некада, у младости и дрчности, антологијских пијанки од по неколико дана и ноћи. Било је пијанки у кафанама, на улици, код куће, у домовима, касарнама, у равници, поред река и мора, изнад девет гора. Било је пијанки на послу. Било је опијања са песмом, свађом, тучом, мирењем, пре и после секса, са привођењем у милицију, са масним леђима од пендрека, са разбијеним чашама и главама, са повраћањем и падањем, уз стихове, због неузвраћене љубави или заљубљености, на свадбама и сахранама, у рату и миру, уз потенцију и импотенцију.

Моја љубав према алкохолу?

Неки то називају зависност.

Ја бих то назвао: ужитак!

Ужитак је мој порок!

Пијем углавном због расположења, дружења и разговора. Једино сам у Америци пио од муке: због бесмисла. Због љубави према пићу нисам пио никад. Хемингвеј је говорио да пије зато што је осетљив.  Џек Лондон је пио флашу вискија дневно

Уз пиће и пијанство најбоље процениш људе. Због тога сам се са неким људима пио само једном а са другима пијем и дан данас.

У кафани, уз пиће, не смеш бити досадан човек. Све ће ти се опростити, и вика, и песма, и брљотине, и свађа, и туча, и намћорлук, и себичност, и повраћање – али ти се неће опростити да будеш досадан, било да је то немаштовито ћутање или досадно брбљање.

Уметник и писац сам постао да бих оправдао свој пијани начин живота (Филип Рот: Пијан од пичке и штампарске боје). Да не будем алкохоличар већ боем. (Кад пијете, а писац сте, ви сте боем а други су алкохоличари. Кад други измишљају и то говоре онда су они лажови, кад неко ко измишља то и запише онда је он писац). И заиста је велика разлика, мада већина великих боема и уметника никада у животу није ништа написала, насликала или одглумила. Право на боемију имају сви остварени људи, поготово добри мајстори и занатлије. Сељаци не могу бити боеми али зато могу бити лоле и бекрије, ређе пустахије. Постоји једно правило неписано: да би био боем мораш пити са боемима (или: сам), не смеш пити са алкохоличарима.

Све док болујеш после тешког пијанства и кунеш се да више никада нећеш окусити: ниси алкохоличар. Алкохоличар си оног дана када први пут изјавиш „да можеш да оставиш пиће кад год хоћеш“. Или, кад „клин клином избијаш“.

Озбиљан сигнал да је време да оставиш пиће је када приметиш да су људи почели да те избегавају или да си почео да позајмљујеш новац за пиће. Увек веруј људима – људи су у праву. И кад те избегавају и кад ти кажу да си пијан (држ' се за плот).

Када у кафани уз пиће бројиш колико је ко тура платио, знај, није ти место у кафани (а ни друштво ти није бог зна какво, очигледно). Како каже Момо Капор, у кафани свако има право да ти приђе и да ти каже истину у лице и када неко долази у кафану, мора доћи чиста срца и мирне савести, да може свима да погледа у очи.

Није добро много пити! 

Није добро уопште не пити! 

Умерено пити не вреди!

Уз пиће не ваља изговарати ружне речи, никад, јер због тога пиће губи на квалитету, постаје чемерно и тешко, а ујутро те глава више боли него иначе. Уз пиће не треба бити злобан, зао, заједљив, љубоморан, агресиван... Уз пиће треба бити миран и попаљен – истовремено миран према другима а попаљен према страстима.

Треба веровати другим људима кад си пијан јер нормалан човек само тако и тада може веровати. Треба се заљубити у пијанству а онда се трудити да се никада не отрезниш. Треба стварати (писати) кад си пијан јер си тада са друге стране и најудаљенији од самога себе.

Најслађе се пије кад се најмање има!

Са женама не треба пити. Код њих са пијанке треба отићи или од њих на пијанку стићи. Због жена не треба ни пити. Међу најгора своја пијанства убрајам она када сам се будио на непознатим местима и поред непознатих жена.

Пијан не склапај нити започињи послове. Најбоље је у пијанци помирити се са неким са ким си у свађи. Ако је баш неопходно и свађати се. Пијана мирења трају вечно и брзо се заврше јер људи омамљени пићем лакше изговоре речи извињења, док се свађе заборављају најкасније до отрежњења јер постоји спасоносна реченица: „извини био сам пијан, ничега се не сећам“.

Алкохол је штетан за здравље али може бити благотворан за нерве који после тога могу бити добри за здравље. Или што рече један анонимни мислилац из околине Чачка: да нисам много пио, ко зна да ли би данас био жив?!

Уместо бенседина користим алкохол а уместо наркотика - уметност!

Највећи намћори су људи који су оставили алкохол. Они одједном све знају, свакога саветују и очекују да им се на сваком месту одаје признање јер више не пију. По данском филозофу и теологу Кјеркегору (Киркегору) пијанац и пије из страха да не би једног дана завршио трезан

Кјеркегор (Киркегор) је један од ретких филозофа (писаца) који је јавно, у дневницима, признао да је дркао до изнемоглости. Пиће није спомињао. Али, зна се, најбољи лек против мамурлука су: расол, чорба од парадајза, "клин се клином избија" и дркање! Додуше, дркао је и Волт Витмен али из потпуно других разлога.

Један од највећих проблема пијаних стања јесте како се одбранити од сулудих идеја која те спопадају пијаног. Кад си пијан све изгледа лако и изводљиво, јачи си и паметнији, лепши... кад попијеш ниједан план није неостварљив. Тада се најчешће одлучујеш за радикалне и крупне животне преокрете од којих, наравно, већ сутрадан неће остати ни помена вредно сећање.

Треба се чувати промашених пијанстава. То су они догађаји после којих остане горак укус у устима и неодржива жеља да се све што пре заборави. То су пијанства у којима је било лоших људи и њихове негативне енергије, или оних који хоће да исправљају „криве Дрине“. Најгоре је онда када учините некоме нешто нажао а то су најчешће ваши ближњи.

Има пијанстава после којих сте много срећни. Заљубили сте се или сте имали страствено искуство. Спријатељили сте се, помирили, подмирили. Певали сте, играли, грлили се са непознатим људима, чашћавали целу кафану. После таквих пијанстава одмах пожелите да се поново напијете. Обично то и учините али никада не успе да се понови исти осећај.

Не може се „заборавити“ уз пиће.

„Пијем да је заборавим“ не постоји.

Када пијеш да нешто заборавиш онда обично то што желиш да заборавиш видиш дупло.

Сада више и не пијем већ се кроз пиће сукобљавам сам са собом и са својим сећањима.

Што се мене тиче: боље је убијати се од алкохола него од рада!

Ако већ треба да се убијеш, учини то дугорочно, кроз песму и игру, а не метком у чело, за трен ока.


кроз све важне улице

у животу

прошао сам

сам

ја и мој алкохол (односно)

све улице

које су ми нешто значиле

прешао сам

једном макар

сам

и

пијан

и

срећан

без људи...

...иначе сам туп

и глуп

чим попијем вратим се у

најситније детаље

давно заборављене моје младости

врате ми се слике

мутне и јасне

почнем поново да живим

у прошлости

у најтамнију улицу

зађем сам

и

млад


 (О "ФИЛОЗОФИЈИ КАФАНЕ" ЧИТАЈ КЛИКОМ ОВДЕ).                                                                                                                                                              

(О "ИСТОЧКИМ КАФАНАМА" ВИДИ КЛИКОМ ОВДЕ) 

(О "БОЕМИМА" ЧИТАЈ КЛИКОМ ОВДЕ)


субота, 5. фебруар 2022.

ЏОРЏ ОРВЕЛ – 1984

Пише: Игор Ђурић

 Књигу сам купио, дао сам последње паре из и онако скромног фонда (имао сам редовно 0 динара џепарца), управо те 1984. године, као средњошколац. Наручио сам из Београда, поузећем, њу и Селенићеве Пријатеље са Косанчићевог венца. Ову другу са закашњењем, јер се појавила неколико година пре тога, ову прву јер је била актуелна због године која се поклапала са насловом и визијом писца. Како било, једини сам у вароши имао Орвела, те 1984. године. Није ни било неко посебно интересовање, али ми је по неко тражио да је прочита. Тако ми је ту књигу узела на читање једна професорица из школе и никада ми је више није вратила. После тридесет година, једног октобра, мој син је, вративши се са Сајма књига, поново унео у кућу Орвела и његову 1984. Чини се, у право време.

Рат је мир!
Слобода је ропство!
Незнање је моћ!
Страх од рата води у тиранију. Политичари нам увек прете: не дозволите да се постојећи систем сруши, јер након тога следи хаос. Људи су, пак, несвесни, да је наша једина нада у хаосу који ће уследити. А, и шта би радили са слободом за коју немају времена, нити новца. Пошто су необразовани, ограничени и глупи, способни само да раде и задужују се: шта ће им уопште слобода?! Слобода је ропство, јер слобода захтева борбу за њу, слобода је у борби, а ми нисмо спремни да се боримо, јер, опет понављам, немамо времена за борбу. Ми се више не боримо ни за опстанак, важно је само задовољити газду, а он ће на заузврат оставити неку коску, да преживимо и дати нам ГМО, да мутирамо.
Код Орвела, у књизи о којој говоримо, можемо видети означену стазу којом ходи Европа са њеним дезоријентисаним народима, и где ће стићи. Појединаца више нема. Постоје само закони руље. Министарство истине је задужено за „вести, забаву, образовање и лепе уметности“. Министарство истине одређује шта је истина, а да би то успешно чинило, образовање треба бити усмерено ка идиотизацији, баш како се данас догађа. Министарство мира се „брине о рату“, уосталом то видимо и данас када тзв. "демократске земље'' ратују и бомбардују слабије државе, а све у име мира. Министарство љубави води рачуна „о закону и реду“, јер љубав мора бити контролисана правилима да се не би развила у нешто опасно. Најзад, Министарство обиља се бави економијом, то јест рестрикцијама према већини, и благостању малог броја оних који владају.
Главни јунак, Винстон Смит (аутор се поиграо речима па је име дао по тада најпознатијем Британцу а презиме по најчешће коришћеном презимену при лажном представљању), своју борбу против тираније Великог Брата и Странке, почиње на тај начин што ће почети да води дневник и да води љубав. Он отпор започиње писмом, писањем, књигом, како је и данас једино могуће. И љубављу!!! Зато се у савременом свету књига убија и љубав убија. Књига је главни непријатељ глобализације. И: љубав! Или, тачније, књига у којој нешто пише, а не оне које се углавном штампају. И, кад неког волимо и спремни смо да се боримо за његово добро. Јер, писање је забрањено, баш као и читање, као и љубав. 
У Орвеловом свету, и овом нашем данашњем, не води се љубав, већ се сношајем испуњава обавеза према Странци. Писање по правилима режима је, пак, дозвољено, али у посебним ''радионицама''. Највећи непријатељ Великог Брата и Океаније јесте Голдштајн и он се залаже за „слободу говора, штампе, скупштине и мишљења“. Безобразлук. Баш као и данас. Уз то, Голдштајн и покрет отпора су највероватније измишљени противници, да би режим имао против кога да се бори и у име кога да оптужује своје грађане за издају и заверу.
„Шаптале су се приче о страшној књизи, збирци свих Голдштајнових јереси, која се повремено појављивала ту-и-тамо. Била је то књига без наслова. Помињана је, само као КЊИГА. За такве ствари се сазнавало само кроз магловите гласине. Ни Братство, ни КЊИГУ ниједан обичан члан Странке није помињао...“.
Преко екрана се свакога дана два минута мрзело – баш као и данас, преко екрана се контролисало – баш као и данас, преко екрана су се слале поруке - баш као и данас. А, све то нас тек чека: сутра! Евразија, Истазија и Океанија су стално у међусобном рату, само се мења то ко са киме ратује, а са киме је у савезу. И, данас, када море избеглица срља у неизвесност, заслугом ''цивилизованог'' дела света, када се Европа суочава са тим проблемом, чини се без правог решења, треба обратити пажњу на следеће реченице из књиге: „Синоћ у биоскопу. Само ратни филмови. Један врло добар, други о броду пуном избеглица који је бомбардован негде на Медитерану... Затим се види чамац за спашавање пун деце...“.
Кад са екрана стигне обавештење о нечем ''добром'', о ''повећаним следовањима'' и ''колосалним победама'', сви знају да је то, у ствари, увод за неке лоше и истините вести, које се односе на редукције хране, струје, и слободе. То се треба имати на уму када данас гледамо политичаре како нешто причају и обећавају, када обећавају и износе ''сјајне вести''. Кад причају о миру и правди, о равноправности и грађанским слободама.
„Схватио је да је трагедија припадала старом времену, у коме су временом постојали приватност, љубав и пријатељство, када су чланови породице стајали једни уз друге без потребе да знају разлог“. Породица?! Без потребе да се зна разлог, разлог који се данас тражи за све и свашта, па и за осећања. На шта данас највише атакују глобалисти и поборници новог светског поретка? На породицу. Све те хомосексуалне и неолибералне идеје које нам се пласирају треба да послуже да се растури породица. Човек без породице је рањив и лако савладив. Он нема корена. Нема кога да воли, нема за кога да се бори, нема за кога да се жртвује. Такав треба новом времену. Са таквим се лако манипулише и влада.
1984 није утопијски роман. Из данашње перспективе: то је чиста утопија. Оно што се у роману чини ригидним, данас бајковито изгледа, када се зачепрка по површини садашњег стања већег дела индустријски развијеног човечанства и смера у коме се креће. У односу на 1984 и онога што пише у тој књизи, данас су облици тортуре у много већој мери развијенији и софистициранији, и мењају се из часа у часа. Та тортура најчешће није физичка, не боли и због ње се не пати психички, јер она управо убија душу и свако осећање. Та тортура се највише састоји у сталној контроли и робовској зависности од задуживања и рада да се то задужење врати.
„На свету су постојале три врсте људи, Високи, Средњи и Ниски... Циљеви тих група су потпуно непомирљиви. Циљ Високих је да остану ту, где јесу. Циљ средњих је да замене места са Високим. Циљ Ниских, када уопште имају циљ – јер Ниски су трајно сувише скрхани диринчењем, да би били више него повремено свесни било чега сем својих свакодневних живота – је да пониште све разлике и створе друштво у којем ће сви људи бити једнаки“.
Орвел је, можда, мислио на комунистичке тоталитарне режиме и системе док је писао ову књигу, на тамо неком острву, међутим, у истину, он је написао књигу о свим тоталитарним системима, поготову оним које чекају човечанство у будућности, оних који су прикривени маском демократије и људских права. Он је написао књигу о тоталитарним режимима који се не служе гулазима и физичким терором, већ више о режимима који свој тоталитаризам одржавају поробљавањем ума и контролом воље. Репресија се састоји у сталном надзору, снимању, контроли, прикупљањем информација, отварањем досијеа – који су се некада правили у тајним полицијама а данас се стварају у банкама и пореским управама, у болницама и општинама, на друштвеним мрежама и мобилним телефонима. Бесмислена правила и закони служе да човека удаље од своје природне позиције и људско-анималних навика. Пишући о Совјетском Савезу, Орвел је писао о Америци и Европској унији. При том, не треба сметнути са ума нити књигу Животињска фарма, чији су садржај и поруке данас и те како актуелне. Најзад, подела света ка којој хрлимо, мало се разликује од Орвелове визије:
„Подела света на три велике супер-државе представљала је догађај који је могао бити и био је предвиђен у првој половини двадесетог века. Пошто је Русија присајединила Европу, а Сједињене државе Британску империју, настале су две од три данашње силе, Евразија и Океанија. Трећа, Истазија, показала је обрисе тек после још једне деценије конфузног ратовања. Границе између трију супер-држава местимично су неодређене, док на другим местима осцилују у зависности од ратне среће, мада уопштено прате географска разграничења. Евразија обухвата сав северни део европске и азијске копнене масе, од Португалије до Беринговог мореуза. У Океанију спадају обе Америке, атланска острва, укључујући и британска, Аустралија и јужни део Африке. Истазија, мања од осталих и са мање одређеном западном границом, обухвата Кину и државе јужно од ње, јапанска острва и велики, али несталан део Манџурије, Монголије и Тибета“.
Данашњи тоталитаризам је нафилован у обланде закона и ''бриге'' о људским правима, а слободе и тих права нема никад мање него данас. Поготову слободе да се размишља и да се доносе закључци који се разликују од прописане догме. Један од разлога лежи и у томе што отпор не постоји, нити организован, нити на нивоу појединца. Људи су робови а да нису ни свесни тога. Државе су изгубиле сваки суверенитет – поготову оне мале. Пар десетина људи влада светом и држи светско богатство, за њима следе политичари који им служе.


                                            II

У Орвеловој визији тоталитаризма, медији се не контролишу контролом шта ће се писати и говорити, већ исправљањем онога што је већ написано и изговорно. На тај начин брише се историја. Ко контролише прошлост – контролисаће и будућност. У Тајмсу од 17. марта писало је да је Велики брат у свом говору од претходног дана предвидео да ће на фронту владати затишје али пошто се догодило супротно „било је неопходно исправити пасус говора Великог брата тако да се испостави да је он предвидео оно што се заиста догодило“. Или, у фебруару је Министарство обиља дало чврсто обећање да неће бити смањења следовања чоколаде током 1984. године. Пошто ће смањења ипак бити „требало је само заменити оригинално обећање упозорењем да ће можда бити неопходно смањити следовање у току априла“.
„Испоставило се да је било демонстрација на којима су захваљивали Великом брату јер је повећао следовање чоколаде на двадесет грама недељно. А још јуче, помислио је, објављено је да ће следовање бити смањено на двадесет грама недељно. Да ли је могуће да то поверују, после само двадесет четири часа. Јесте, поверовали су“. 
Узмеш човеку, па му после тога вратиш мањи део одузетог, и још га убедиш да си му учинио добро. Вест да је одузето брзо се преметне у вест да је дато. Отмеш његово, даш му његово, а на крају себе представљаш као добротвора и што је још горе и он те таквим сматра. Кад граде, кад краду, кад деле – увек је у питању твоје, оно чиме они располажу, и лаж коју ћеш прихватити као истину јер ти се другачије не исплати и сведе се на исто.
„Политичка подобност је неразмишљање – недостатак потребе да се размишља. Политичка подобност је несвесност“. Јер, народ је кварљива роба. Идеју просвећености и збацивања било које диктатуре мора понети појединац. Или: група појединаца. Нису комунисти били глупи када су измислили и користили ту синтагму. Насупрот томе, у такозваним ''демократијама'', та ''група појединаца'' назива се елитом али се мисли искључиво на владаоце и оне који ће их заменити, али не и збацити. Народ ће остати тамо где јесте, биће то и даље потрошна роба, погонско гориво страховладе капитализма. 
      Чиповање кућних љубимаца је само прелазни експеримент. Ускоро ће свака новорођена беба, која по карактеристикама испуњава стандарде Европске уније – бити чипована. Међутим, и решење лежи у тој кварљивој роби, тој руљи која се тове народ. Без народа рушење тираније није могуће. И није легитимно. Отуд тежња данашњих владаоца Европе, да попут Америке, униште клицу индивидуализма, у правом смислу те речи, те породице као основе друштва. На западу је индивидуализам дозвољен само у сврху повећања профита. На страни 64. Орвел пише: „Неће се побунити док не постану свесни, а док се не побуне, не могу бити свесни“.
„Покидали смо све везе између детета и родитеља, између човека и човека, између мушкарца и жене. Нико више не верује жени, детету, ни пријатељу. Али у будућности неће бити жена, ни пријатеља. Деца ће бити одузимана од мајки по рођењу, као што се узимају јаја од кокошке. Сексуални инстинкт биће уништен. Рађање ће бити годишња формалност, као обнављање потрошачке картице. Укинућемо оргазам. Наши неуролози управо раде на томе. Неће бити лојалности, сем према Странци. Неће бити љубави сем према Великом брату. Неће бити смеха, сем тријумфалног смеха над пораженим непријатељем. Неће бити уметности, литературе, ни науке. Неће бити разлике између лепоте и ружноће. Неће бити радозналости, ни уживања у животу. Сва такмичења задовољства биће уништена“.


                                              III

Идиотизација појединца и колективизација идиотизма! То је то је систем и механизам владавине у такозваном западном свету. Он се спроводи кроз школство које ствара функционалне идиоте који не смеју мислити својом главом, чак и када су генији у својим областима. Затим, кроз банализацију уметничког, књижевног и филозофског. И, најзад, кроз ропски систем капитализма, где нема слободног грађанина који живи од свога рада, већ задуженог роба чији је век трајања тако планиран и спроведен, да најчешће не доживи пензију и живот од плодова свога рада.
„Било је јасно и да свеопште обогаћење прети уништењем – заиста, у извесном смислу то беше уништење – хијерархијског друштва. У свету у коме сви раде скраћено радно време, имају довољно хране, имају купатило и фрижидер у кући, као и аутомобил или чак авион, најјаснији и можда најважнији облик неједнакости би већ нестао. Ако би сви постали богати, богатство не би било ништа посебно. Могуће је, без сумње, замислити друштво у коме би БОГАТСТВО, у смислу личне имовине и луксуза, било подједнако распоређено, док би моћ остала у рукама малобројне, привилеговане класе. Међутим, у пракси такво друштво не би дуго остало стабилно. Јер, ако би сви подједнако уживали у доколици и сигурности, нормално је да би се велика маса иначе због сиромаштва необразованих људских бића, описменила и почела да мисли својом главом; а када се то једном догоди, пре или касније би схватили да је привилегована мањина бесмислена и уклонили би је. Стабилно хијерархијско друштво би се могло одржати само на основу сиромаштва и незнања“.
Лов и уништавање књига јесте најбољи начин да деспотија опстане. Књига, и онај који је пише, су најопаснији противници тираније. Наравно, мисли се на праве писце и праве књиге. Главни јунак, Винстон, осећа да нешто не ваља, да је уништавањем прошлости уништена будућност. Он спас тражи у антикварници, он спас тражи у перу и хартији, у исписаним речима. Треба се запитати, данас, куда иде друштво и свет који више не признају посебност народа већ се глобализује припадност, када је више него евидентно да књига умире. Мислите ли да је то случајно!?
Теле-екран је инструмент контроле и пласмана идеологије. Телевизија формира укус, јавно мњење, политичку ''вољу'' грађана. Већ је сада немогуће добити изборе без телевизије, а преко екрана наших компјутера контролише се наш живот. Преко екрана мобилних телефона могу нас увек лоцирати. Све то заједно чини увод у свет Орвеловог теле-екрана. Глобално, Орвел је предвидео тоталитаризам који је данас већ узнапредовао. То је тоталитаризам који се неће спроводити силом – већ технологијом и законима. Локално, везано за Србију, и њој сличне земље, Орвел у овој књизи на много места користи реч која је суштинска за оно што се догађа: СТРАНКА, СТРАНКА, СТРАНКА...
Оно што је Орвел описивао у својој књизи а што се данас догађа у Америци и Европи, јест тежња да се свака емоција и свака страст угуше, јер су, емоција и страст, индивидуалне категорије. Како каже један део у књизи: „Али данас не можеш имати чисту љубав или чисту похоту. Ниједно осећање није чисто, јер је све помешано са страхом и мржњом. Њихов загрљај је био борба, а врхунац победа. То је био ударац Странци. Био је то политички чин“. Баш тако!!! Неће проћи много времена а када ће се у Европи љубавни чин сматрати терористичким актом. А све због тога што руши концепцију идиотизма и закона непросвећене и запослене руље. „Важни су били лични односи, потпуно беспомоћан гест, загрљај, суза, реч изговорена умирућем, могли су вредети сами по себи“. Лични односи који се манифестују кроз емоције, то је начин опстанка. Сачувати емоције у овој поплави тоталитаристичких појмова као што у профит, инвестиције, кредити, привредни раст, итд. Једино за шта се морамо борити јесу људи и природа, а то се уништава. Западни свет кроз такозване реформе у источним деловима Европе, у ствари, оверава хладноратовску победу, док још може, јер времена понестаје.
„- То је кафа – промрмљао је – права кафа.
- То је кафа уже Странке. Ту има цело кило – рече она.
- Како си дошла до свега овога?
- Све је то роба за ужу Странку. Тим свињама ништа не недостаје, ништа. Али наравно, келнери, послуга и остали узгред штипају и – види, имам и паковање чаја“.
Запамтите добро: тим свињама ништа не недостаје!!! Конобари и послуга, служећи им: чрпну нешто. Обичан свет, народ, живи бедно. Чак и када се чини да обичан народ не живи лоше, како то изгледа на западу, треба се знати да свиње живе још много, много, боље, и то на народној грбачи. Зато треба прво почистити ''конобаре'' и ''послугу'', а то су политичари и полуге система које одржавају систем у животу, а како би се стигло до главних који се не виде.
„У свим корисним занимањима свет стоји или иде уназад. Њиве ору коњски плугови, а књиге пишу машине... Странка има два циља, да освоји целу површину Земље и да једном заувек уништи све могућности за самосталну мисао. Дакле, пред Странком стоје два велика проблема која треба решити. Један је, како открити мисли другог људског бића против његове воље, а други, како, без претходног упозорења, за неколико секунди побити неколико милиона људи“.
Једнога дана, не тако далеко, постаће бесмислено све ово што се данас чини најважнијим: капитал, увоз, извоз, инвестиције, бруто-доходак, буџет, фискална политика... Економија не може неограничено расти без последица. Индустријализација и информациони системи имају своје лимите и једнога дана ће достићи кључну тачку када ће постати сврха сами себи, без практичне примене, или са применом уништења цивилизације. Наиме, више неће бити важно шта се производи, када то неће имати сврху примене у цивилизацији у којој већина неће имати храну, воду, струју. Каква је сврха компјутера или аутомобила, када не буде било горива и струје? Од чега ће живети пустињски свет који данас живи од нафте – кад је више не буде било? Од чега ће живети индустрија кад нафте више не буде било? Пустињаци ће кренути у походе, да освоје храну и воду, од оних који ни сами неће имати тога у довољним количинама. Због глобалног загревања, за пустињацима ће пут севера кренути и ПУСТИЊА.
Све већи јаз између шачице богатих и милијарди сиромашних људи, срушиће постојећи систем, без револуције, јер та шачица богатих више неће имати одакле да црпи профит, њен капитал ће постати безвредни папир и бетон. То ће се догодити зато што више неће постојати тржиште какво данас знамо већ ће веће или мање хорде преживљавати на тај начин што ће отимати од слабијих или ће у тој отимачини страдати. Биће јачи они који су у себи сачували осећај припадности породици, колективу, нацији, раси; и који су у себи сачували довољно природе и анималности да се врате лову, риболову, сточарству и земљорадњи, а да при том буду довољно јаки да сачувају свој улов и плод. Тада ће се догодити најбитнија револуција у историји човечанства: повратак еволуцији.
PS
Пре неколико дана (овај текст је писан и објављен први пут објављен у јануару 2016. године) видео сам и чуо на једној телевизији (гостовао и томе говорио професор Мило Ломпар) да су Орвелову књигу 1984 прогласили на неким универзитетима на западу као субверзивну и политички некоректну.
PS2
Морао сам овај текст да поновим на другој УРЛ адреси зато што је фејс... (морам овако) администрација забранила текст објављен 2016. године).


www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog