петак, 13. јул 2018.

ИСТОЧКЕ КАФАНЕ




Момо Капор је негде написао анегдоту о томе како је кафански шибер(шубер) финални зачин који храни даје изванредан укус: храна мора проћи кроз њега. Додао бих: исти случај је и са пићем, овога пута везано за кафански шанк и конобарски новчаник. Како има људи, посебно пивопија, који никада не улазе у кафану, а сваког дана пију пиво испред неке продавнице, тако постоје људи којима није слатко да пију уколико то не чине у кафанама, па и то не у свим кафанама. Никада није слађе пити него у кафани, па још ако си танак са парама. Потребно је свему додати дозу чежње да би било лепо и имало смисла у том бесмислу. Уколико је све доступно онда престаје да буде лепо. Као и секс, уосталом.


Између два рата напознатији угоститељски објекти у Истоку били су Мали хотел и Извор. Те кафане су држали Љубисав и Михајло Ајданић. О њима се мало зна, осим да су у њих залазили чиновници, жандарми и трговци, махом.
На самом извору је направљена лепа кафаница и ресторан, и она је почела са радом 25-ог маја 1963. године. Радила је у склопу угоститељског предузећа Беле воде и звала се једноставно: Кафана Извор. Убрзо је постала омиљено састајалиште и култно место за окупљање Источана. Како је и због чега престала да ради, па је онда остављена да је време докосури: не зна се. Није пословала лоше, а, ни пре ње, ни после ње, ни једна друштвена кафана у Истоку никада није затворена. Мислим да је почела некоме да смета: у идеолошком и културолошком смислу. Сувише би било компликовано да сада објашњавам шта сам са овим хтео да кажем. Остала је тек по која фотографија да нас подсети на то место и то време.


Дом пензионера није био класична кафана (што говори и само име) али се ту итекако слатко пило. Пиће се точило и било јефтиније него на другим местима јер је било субвенционисано, а мезила су се искључиво кувана јаја која би стајала на сваком столу и која су се обнављала када их неко конзумира. Конобар би при извођењу рачуна редовно пребројавао и јаја, те наплаћивао би онолико колико недостаје без обзира што би се гости често бунили да нису дирали иста. Дом пензионера је био међу првим угоститељским објектима који набавио савремени шанк, био је од неког метала, у доњем делу је имао фрижидере који су се затварали тешким вратима, а са горње стране је имао рупе у које су стављане флаше са вином, жестином и киселом водом, па су због тога увек бивале хладне. Наравно, у склопу шанка је била и судопера с' топлом водом и месингани пулт за оне који су волели да пију с'ногу.
Дом пензионера је позади имао лепу баштицу, која је исто тако временом запуштена. Како смо се ми, као становнци Истока запуштали, тако су и тамошње кафане губиле сјаја. Та башта се отварала лети док су се још у Дому пензионера држале игранке, па је тако имало више места. Пресело ми је једном седење у тој башти јер је дошла милиција и покупила све присутне бадавџије, те нас је одвела камионима да гасимо шумски пожар. Так'о је време било. Иначе је у Дому пензионера, поред игранки, увече одржавана и томбола (по некад и у Коренику). Дом пензионера је деведесетих година пресељен у нове просторије где је наставио да живи под другим правилима.



Кореник је дуго, до самога краја, био нека врста централне градске кафане. Та кафана је упорно истрајавала у свом конзервативном и традиционалистичком поимању кафане у изворном смислу и значењу. Ту је постојао већ помињани шибер кроз који се протурало јело, класични шанк иза којега стоји мрки шанкер са блокчетом и ексером на који је набадао наруџбине, вазда будан да га неким случајем конобари не превеслају, конобари ливрејисани са чувеним конобарским сакоима и опремљени са великм црним кожним новчаницима. У горњем џепу црвеног или белог сакоа (са црним крагнама) је блокче са оловком, у једном од џепова је отварач за пива и сокове, у другом сами отварачи (да и њега шанкер не превесла). Било је оних конобара који су ишли до краја у свом традиционализму: држали би беле салвете преко руке и са њоме би остресали пепео и мрве са стола. Чаршафи у били карирани са још једним белим који се пребациовао укосо и мењао према потреби, а преко њих су стајале месингане пиксле и карафиндели. Касније се на столу могао наћи и писаћом машином откуцан јеловник, са печатом и потписом на дну. Треба напоменути да је Кореник био прва источка кафана са заиста, за то доба, савременом кухињом која је радила свакодневно. Зато су се у Коренику хранили разни чиновници, ту се јело „на потпис“, а и локални спортски клубови су ту хранили своје чланове.
У Коренику се заиста могло добро појести. Више су то били оброци него мезетлук. Посебно је била укусна гарнирана телетина која се преливала преко кромпир пиреа. Кореник је својевремено имао са задње стране и лепу башту, са фонтаном у облику бубрега на средини, али је она временом запуштена па је претворена у стовариште. На спрату је поседовао, за то време, луксузне апартмане и сепаре-е за функционере. Дочим су се за радничку класу и поштену интелигенцију лети избацивали столови и према главној улици, у хладовини дрвореда. Ту би се ујутро, на свежем ваздуху, пила кафа донесена на послужаонику у малој месинганој џезви, са ратлуком и малом киселом водом, и чекале су се новине из Београда. Руку на срце, могло се цео дан седети за тим столовима а да се ништа не наручи.



Кафана Кореник је радила у склопу истоименог трговинског предузеђа, које је у свом склопу имало и свој хотел у Ђураковцу (нисам сигуран да ли су имали неки објекат сличног садржаја и у Пећкој бањи - мислим да јесу, коју су сви називали ''пећком'' иако је била на територији општине Исток и словила се понегде као Бања Исток, мада су је неки називали и Илиџа, што је вероватно турцизам за бање или терме). Слабо сам залазио у ту кафану у Ђураковцу, наиме обилазили смо неке друге, иако не сумњам да и тај објекат има своје приче које требају бити испричане.
Ако би Кореник могли назвати градском кафаном, онда би Радуша више подсећала на радничку мензу (ресторан друштвене исхране), иако је имала и шибер (шубер), и шанк, и конобаре. По ћошковима су стајали и они шубери за мерење дрвне грађе. Она је то, мисли се на мензу, уистину и била, јер је функционисала у саставу истоименог дрвног комибата и у њој су се радници у појединим периодима заиста и хранили у склопу чувеног ''топлог оброка''. Али је кафана функционисала и сама за себе, точило се пиће, продавала се храна. Главни гости су били шофери, шумари, милиционери и њихови ''пацијенти''. Свраћали су додуше и они којима је посао био близу, што ће значити целокупна источка општинска, школска и судска администрација. Радуша је била идеално место да се шмугне с' посла и да се на брзину дрмне неколико мученица. У Радуши се мање полагало на храну, мада је ту могла да се смаже добра кокошка.



Мотел Рибњак се саградио најкасније од овде поменутих кафана и до самога краја задржао је неке облике луксуза и старе славе. Био је то савремен и модеран објекат, који је имао чак и неке архитектонске финесе. Постојао је чувени кружни шанк, савремено опремљен и леп, а око њега су били столови у првом прстену. Изграђен изнад воде, са бунгаловима и шеталиштем, никада до краја није искористио своје предности. Пошто је функционисао као део рибњака пастрмки нормално је било да пастрмке буду главни оброк на менију, од класичне са роштиља, преко ''охридске'' на кајмаку, до рибље чорбе у котлићима испод којих гори ватра. У почетку су се могле наручити и реш испржене мале пастрмкице као гирице али се временом схватило да је то чисто бахаћење и греота. Непревазиђен је био и ''шарски одрезак'' (пун домађег кајмака и висмирице), а ни ''карађорђева'' није била лоша. У Рибњак смо више ишли да једемо него да пијемо. Најзад то је било место где смо могли изводити девојке, сестре, пријатељице. Тераса Рибњака је бивала прелепа лети. Хладна вода у језерима испод, пастрмке које у јатима пливају и скачу за инсектима, све је то давало посебну свежину и стварало је изванредну атмосферу људима који су седели ту. У мотелу Рибњак је постављена и прва јавна телефонска говорница у Истоку. Клозет (по чему се требају оцењивати кафане, пре свега) је увек био одржаван и чист. Најзад, Рибњак је има лепо уређени паркинг, што реално тада ништа није значило јер је аутомобила било знатно мање и могао си се паркирати где год си хтео.
Ишли смо у кафане и ван Истока. У поменутом Ђураковцу дуго је радила чувена Тиха ноћ. У Злокућане смо ишли да „иземо граорку“. У Клину је била незаобилазна кафана Код Сајчића. Прва приватна и класична источка кафана са кухињом била је Код Ђолета. Онда је стигла ера такозваних кафића. Први отворени кафић у Истоку био је Лаја. Затим су се ређали Бољи живот, Метохија, Елдорадо, и још десетине других. О томе ћемо другом приликом. И, о кафанским анегдотама.



Најчешће изговаране реченицие у источким кафанама су следеће:
„Донеси, ако он неће: ја ћу!“;
„Сокове не плаћам“;
„Донеси још по једну, нисмо дошли на једну ногу“;
„У лој ти се учинило“;
„Ко пије, да му ништа није – ко даје, да му се не познаје“;
„Конобар, ишамарај пиксле и донеси туру“;
„Од тебе, баће, ако треба и отров ћу да попијем“.
И касније, најчешће изговорене реченице су биле:
„Пиши у свеску“, и, „Дођем ти“.



У то време, кад сам био млад, ђацима је било забрањено да улазе у кафане, па смо се довијали на различите начине. Тражили би неки скрајнути ћошак или би молили конобаре да нам пиће додају кроз прозор па би га пили напољу. Наравно, све то уколико је неко од професора или наставника унутра. Мотел Рибњак је био најлакши за скривање због својега распореда и величине. Ту смо долазили на кувано вино и кувани јупи, или, кад смо хтели себе да почастимо (а успели смо да скупимо коју цркавицу): на помфрит преко којега је разбацан кајмак и пиво. Крили смо се додуше и од родитеља, родбине, комшија... Уствари, у Истоку је било немогуће сакрити се било где, па ни у кафани. Где год би се окренуо налетео би на неког свог или некога ко познаје тебе и твоје родитеље. Мислите да је то било лоше. Напротив! То је било наше највеће богатство!


Нема коментара:

Постави коментар