esej o sisama - po drugi put među srbima...

„Петер Хандке показује доследност која би нашим интелектуалцима требало да служи за пример. За њега увек могу казати: ево човека који је жртвовао Нобелову награду због Срба. Реците ми једног српског писца који би жртвовао неку много мању ствар због Срба?“

Мило Ломпар, Повратак српском становишту

*

Да ми не би укинули блог, ја данас нећу ни реч против власти написати. Шта више, написаћу неколико реченица захвалности што мене малог и непризнатог нико не дира, јер, кад укину Бећковићку сви пишу о томе, кад настрада неки скрибоман из провинције то никога није ич брига. Ко сам и шта сам ја да се курчим? Мрва тек, статистичка грешка. Ко ми даје право да говори против великана? Њихова великодушност и ништа друго. Да није њих зар бих ја написао десетину књига и једно (брат брату) 'иљаду текстова и песама?! Ко ми је то омогућио? Они!!! Јер они су ту две и по деценије. Хвала им, о, небеско хвала!!!

На крају, и на почетку, нигде није све потаман, па ни код нас, али да је све потаман: о чему бих ја писао у тим текстовима? Да је Косово наше, не би било ни неких књига. Да се нисам напијао не би било ни неких песама. О чему бих писао? О томе како цвета цвеће и како се двоје младих воле?! О чему бих размишљао? На пример, како да ми сутра не искључе струју, или ко је млада а ко младожења кад се узимају два педера, то јест, ко скупља сватове а који чека код куће да буде предат? Хвала, о хвала!!!

И за то што немам редовних примања, па нисте могли да ми скинете ни динар од плате. И за то, да ми таман укинете блог, ја нећу финансијски ништа осетити а ови са телевизија, богами, буду кратки за две-три хиљаде евра месечно кад их забраните. Хвала, о хвала!!!

Ја морам да турам слике голих жена да бих банализовао ствари о којима пишем, да бих улепшао сиву свакодневницу о којој пишем и да би повећао посету блогу (још и да одбијем тетке и стринке са блога) – а, ето, нико до сада није вршио притисак на мене да почнем да стављам, зарад родне равноправности, и слике голих а развијених мушкараца. (То би са моје стране био чист мазохизам), могли сте а нисте, хвала, о хвала Вам!!!

ПС

Ако може и једна захвалница личне природе. Хвала, о хвала, дудици са јучерашње слике на блогу што ми дуплира број посета. Прочитајте овде моју песму и мој есеј о сиси (сисама).

*

Знате шта: јебите се ви из НИН-а!!! Кад рекламирате јубиларни број на 170 страна макар обавестите потенцијалне купце, и читаоце, да ће на 50 страна бити рекламе. Овако, увијене у фолију човек не може да прелиста новине пре него их купи те по ко зна који пут бејах као магарац преварен у земљи Србији. Али, макар, пакосно примећујем, неће се вала ти што се рекламирају овајдити од мене и мени сличних – а такви углавном купују недељнике у Србији. Није што нећемо, него: немамо!!!

СРБИН СЕ БЕЗУСПЕШНО ВРАЋА У РОДНИ КРАЈ

''Било је сеоба и биће их вечно, као и порођаја, који ће се наставити.

Има сеоба.

Смрти нема!''.

Милош Црњански, ''Сеобе''

*

СРБИН  СЕ БЕЗУСПЕШНО ВРАЋА У РОДНИ КРАЈ

Већ се добрано накупила маховина

по точковима запреге

која ме вуче у завичај.

Кљусе је липсало.

Изгледа да се само моја сенка креће.

У подне: чак ни она!

А видиш, те патине нема:

по гробовима мојих предака,

јер брсте са камена и ломе га.

Чини се: никад сванути неће!

То је моја несрећа и многих Срба:

лишајеви на ђоновима,

алге у кладенцима,

бршљенови међ' зидовима а

креч на стећцима!

Не сећам се више:

оклен сам крен'о.

Не држи ме место:

'де сам дош'о.

А, не знам куд да се вратим,

јер сам заборавио:

одакле сам пош'о.

Фарисеји су направили Потемнкинову варош,

наши писари је својим мастилом освештали,

а моја браћа пристала да буду воштани печат.

Восак ко восак, чим угреје: топи се.

Лицемери су направили јефтин Дизниленд,

да имам 'де да одем

кад се ужелим родног краја и спаљеног дома.

То је заиста хуманитарно

и вредно пажње.

Цивилизацијски, да кажем!

Јер је нека врста цивилизације:

и бич Атиле Божјег,

и колац Сулејмана Величанског,

и томахавк Вође Атла'нског!

И ако то нема везе

са црквом 'де  сам крштен.

Спрдају се, већ, и Цигани по вашарима:

са меном,

и мојим похабаним багажом.

Исмевају ми рупе на ципелама

скретничари возова,

оних који одавно возе:

само у једном правцу.

Пљују ми у личну карту

органи нереда,

и серу ми се

на место рођења:

комшије.

Граничари чак одбијају

да пуцају на мене, у мене.

Све у свему,

остало ми само име и презиме,

су чим ћу пред господара и

којима потписујем ову песму:

Игор М. Ђурић!

Кај да би се поново родио,

кад би ми макар признали патњу,

ови овде, ди сам: а боље да нисам.

Кад би схватили оно

за чим чезнем,

а што они имају,

к'о да немају и свеједно им је.

Били би бољи људи.

Овако,

остаје ми да виленим над водом,

ко магла, ко дим.

Нечујно и тихо,

милујући свеже орање,

крадом лебдећи да стигнем

тамо.

И једном за свагда:

свршим са тим!

Са тим: да сам нечији и негде рођени син!

Са тем: да негде треба и да мрем!