Игор Ђурић - рођен у Истоку (Метохија) 1968. године. Писац: романи, песме, есеји, књижевна критика, путописи, сатира, блог, колумне, политичке анализе (аномалије), теорија књижевности, историја књижевности, завичајна књижевност, афоризми, све...  
 

петак, 23. јануар 2015.

Есеј о сисама - по други пут међу Србима...

Пише: Игор Ђурић


„Петер Хандке показује доследност која би нашим интелектуалцима требало да служи за пример. За њега увек могу казати: ево човека који је жртвовао Нобелову награду због Срба. Реците ми једног српског писца који би жртвовао неку много мању ствар због Срба?“
Мило Ломпар, Повратак српском становишту
*
Да ми не би укинули блог, ја данас нећу ни реч против власти написати. Шта више, написаћу неколико реченица захвалности што мене малог и непризнатог нико не дира, јер, кад укину неког познатог сви пишу о томе, кад настрада неки скрибоман из провинције то никога није ич брига. Ко сам и шта сам ја да се курчим? Мрва тек, статистичка грешка. Ко ми даје право да говори против великана? Њихова великодушност и ништа друго. Да није њих зар бих ја написао десетину књига и једно (брат брату) 'иљаду текстова и песама?! Ко ми је то омогућио? Они!!! Јер они су ту две и по деценије. Хвала им, о, небеско хвала!!!
На крају, и на почетку, нигде није све потаман, па ни код нас, али да је све потаман: о чему бих ја писао у тим текстовима? Да (ни)је Косово наше, не би било ни неких књига. Да се нисам напијао - не би било ни неких песама. О чему бих писао? О томе како цвета цвеће и како се двоје младих воле?! О чему бих размишљао? На пример, како да ми сутра не искључе струју, или ко је млада а ко младожења кад се узимају два педера, то јест, ко скупља сватове а који чека код куће да буде предат? Хвала, о хвала!!!
И за то што немам редовних примања, па нисте могли да ми скинете ни динар од плате. И за то, да ми таман укинете блог, ја нећу финансијски ништа осетити а ови познати, богами, буду кратки за две-три хиљаде евра месечно кад их забраните. Хвала, о хвала!!!
Ја морам да турам слике голих жена да бих банализовао ствари о којима пишем, да бих улепшао сиву свакодневницу о којој пишем и да би повећао посету блогу (још и да одбијем тетке и стринке са блога) – а, ето, нико до сада није вршио притисак на мене да почнем да стављам, зарад родне равноправности, и слике голих а развијених мушкараца. (То би са моје стране био чист мазохизам), могли сте а нисте, хвала, о хвала Вам!!!
ПС
Ако може и једна захвалница личне природе. Хвала, о хвала, дудици са ове слике на блогу што ми је дуплирала број посета. Прочитајте овде моју песму и мој есеј о сиси (сисама).
*


петак, 9. јануар 2015.

СРБИН СЕ БЕЗУСПЕШНО ВРАЋА У РОДНИ КРАЈ

Пише: Игор Ђурић


''Било је сеоба и биће их вечно, као и порођаја, који ће се наставити.
Има сеоба.
Смрти нема!''.
Милош Црњански, ''Сеобе''
*


СРБИН  СЕ БЕЗУСПЕШНО ВРАЋА У РОДНИ КРАЈ
Већ се добрано накупила маховина
по точковима запреге
која ме вуче у завичај.
Кљусе је липсало.
Изгледа да се само моја сенка креће.
У подне: чак ни она!
А видиш, те патине нема:
по гробовима мојих предака,
јер брсте са камена и ломе га.
Чини се: никад сванути неће!
То је моја несрећа и многих Срба:
лишајеви на ђоновима,
алге у кладенцима,
бршљани међ' зидовима а
креч на стећцима!

Не сећам се више:
оклен сам крен'о.
Не држи ме место:
'де сам дош'о.
А, не знам куд да се вратим,
јер сам заборавио:
одакле сам пош'о.

Фарисеји су направили Потемкинову варош,
наши писари је својим мастилом освештали,
а моја браћа пристала да буду воштани печат.
Восак ко восак, чим угреје: топи се.
Лицемери су направили јефтин Дизниленд,
да имам 'де да одем
кад се ужелим родног краја и спаљеног дома.
То је заиста хуманитарно
и вредно пажње.
Цивилизацијски, да кажем!
Јер је нека врста цивилизације:
и бич Атиле Божјег,
и колац Сулејмана Величанског,
и томахавк Вође Атла'нског!
Иако то нема везе
са црквом 'де  сам крштен.

Спрдају се, већ, и Цигани по вашарима:
са меном,
и мојим похабаним багажом.
Исмевају ми рупе на ципелама
скретничари возова,
оних који одавно возе:
само у једном правцу.
Пљују ми у личну карту
органи нереда,
и серу ми се
на место рођења:
комшије.
Граничари чак одбијају
да пуцају на мене, у мене.

Све у свему,
остало ми само име и презиме,
су чим ћу пред господара и
којима потписујем ову песму:
Игор М. Ђурић!

Кај да би се поново родио,
кад би ми макар признали патњу,
ови овде, ди сам: а боље да нисам.
Кад би схватили оно
за чим чезнем,
а што они имају,
к'о да немају и свеједно им је.
Били би бољи људи.

Овако,
остаје ми да виленим над водом,
ко магла, ко дим.
Нечујно и тихо,
милујући свеже орање,
крадом лебдећи да стигнем
тамо.
И једном за свагда:
свршим са тим!

Са тим: да сам нечији и негде рођени син!
Са тем: да негде треба и да мрем!

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog