„Петер Хандке показује доследност која би нашим
интелектуалцима требало да служи за пример. За њега увек могу казати: ево
човека који је жртвовао Нобелову награду због Срба. Реците ми једног српског
писца који би жртвовао неку много мању ствар због Срба?“
Мило Ломпар, Повратак српском становишту
*
Да ми не би укинули блог, ја данас нећу ни реч против власти написати.
Шта више, написаћу неколико реченица захвалности што мене малог и непризнатог
нико не дира, јер, кад укину Бећковићку сви пишу о томе, кад настрада неки
скрибоман из провинције то никога није ич брига. Ко сам и шта сам ја да се
курчим? Мрва тек, статистичка грешка. Ко ми даје право да говори против
великана? Њихова великодушност и ништа друго. Да није њих зар бих ја написао
десетину књига и једно (брат брату) 'иљаду текстова и песама?! Ко ми је то
омогућио? Они!!! Јер они су ту две и по деценије. Хвала им, о, небеско хвала!!!
На крају, и на почетку, нигде није све потаман, па ни код нас, али да
је све потаман: о чему бих ја писао у тим текстовима? Да је Косово наше, не би
било ни неких књига. Да се нисам напијао не би било ни неких песама. О чему бих
писао? О томе како цвета цвеће и како се двоје младих воле?! О чему бих
размишљао? На пример, како да ми сутра не искључе струју, или ко је млада а ко
младожења кад се узимају два педера, то јест, ко скупља сватове а који чека код
куће да буде предат? Хвала, о хвала!!!
И за то што немам редовних примања, па нисте могли да ми скинете ни
динар од плате. И за то, да ми таман укинете блог, ја нећу финансијски ништа осетити
а ови са телевизија, богами, буду кратки за две-три хиљаде евра месечно кад их забраните.
Хвала, о хвала!!!
Ја морам да турам слике голих жена да бих банализовао ствари о којима
пишем, да бих улепшао сиву свакодневницу о којој пишем и да би повећао посету
блогу (још и да одбијем тетке и стринке са блога) – а, ето, нико до сада није
вршио притисак на мене да почнем да стављам, зарад родне равноправности, и
слике голих а развијених мушкараца. (То би са моје стране био чист мазохизам),
могли сте а нисте, хвала, о хвала Вам!!!
ПС
Ако може и једна захвалница личне природе. Хвала, о хвала, дудици са
јучерашње слике на блогу што ми дуплира број посета. Прочитајте овде моју песму и мој есеј о сиси (сисама).
*
Знате шта: јебите се ви из НИН-а!!! Кад рекламирате јубиларни број на
170 страна макар обавестите потенцијалне купце, и читаоце, да ће на 50 страна
бити рекламе. Овако, увијене у фолију човек не може да прелиста новине пре него
их купи те по ко зна који пут бејах као магарац преварен у земљи Србији. Али,
макар, пакосно примећујем, неће се вала ти што се рекламирају овајдити од мене
и мени сличних – а такви углавном купују недељнике у Србији. Није што нећемо,
него: немамо!!!
