КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ

петак, 23. јануар 2015.

esej o sisama - po drugi put među srbima...



„Петер Хандке показује доследност која би нашим интелектуалцима требало да служи за пример. За њега увек могу казати: ево човека који је жртвовао Нобелову награду због Срба. Реците ми једног српског писца који би жртвовао неку много мању ствар због Срба?“
Мило Ломпар, Повратак српском становишту
*
Да ми не би укинули блог, ја данас нећу ни реч против власти написати. Шта више, написаћу неколико реченица захвалности што мене малог и непризнатог нико не дира, јер, кад укину Бећковићку сви пишу о томе, кад настрада неки скрибоман из провинције то никога није ич брига. Ко сам и шта сам ја да се курчим? Мрва тек, статистичка грешка. Ко ми даје право да говори против великана? Њихова великодушност и ништа друго. Да није њих зар бих ја написао десетину књига и једно (брат брату) 'иљаду текстова и песама?! Ко ми је то омогућио? Они!!! Јер они су ту две и по деценије. Хвала им, о, небеско хвала!!!
На крају, и на почетку, нигде није све потаман, па ни код нас, али да је све потаман: о чему бих ја писао у тим текстовима? Да је Косово наше, не би било ни неких књига. Да се нисам напијао не би било ни неких песама. О чему бих писао? О томе како цвета цвеће и како се двоје младих воле?! О чему бих размишљао? На пример, како да ми сутра не искључе струју, или ко је млада а ко младожења кад се узимају два педера, то јест, ко скупља сватове а који чека код куће да буде предат? Хвала, о хвала!!!
И за то што немам редовних примања, па нисте могли да ми скинете ни динар од плате. И за то, да ми таман укинете блог, ја нећу финансијски ништа осетити а ови са телевизија, богами, буду кратки за две-три хиљаде евра месечно кад их забраните. Хвала, о хвала!!!
Ја морам да турам слике голих жена да бих банализовао ствари о којима пишем, да бих улепшао сиву свакодневницу о којој пишем и да би повећао посету блогу (још и да одбијем тетке и стринке са блога) – а, ето, нико до сада није вршио притисак на мене да почнем да стављам, зарад родне равноправности, и слике голих а развијених мушкараца. (То би са моје стране био чист мазохизам), могли сте а нисте, хвала, о хвала Вам!!!
ПС
Ако може и једна захвалница личне природе. Хвала, о хвала, дудици са јучерашње слике на блогу што ми дуплира број посета. Прочитајте овде моју песму и мој есеј о сиси (сисама).
*
Знате шта: јебите се ви из НИН-а!!! Кад рекламирате јубиларни број на 170 страна макар обавестите потенцијалне купце, и читаоце, да ће на 50 страна бити рекламе. Овако, увијене у фолију човек не може да прелиста новине пре него их купи те по ко зна који пут бејах као магарац преварен у земљи Србији. Али, макар, пакосно примећујем, неће се вала ти што се рекламирају овајдити од мене и мени сличних – а такви углавном купују недељнике у Србији. Није што нећемо, него: немамо!!!

петак, 09. јануар 2015.

СРБИН СЕ БЕЗУСПЕШНО ВРАЋА У РОДНИ КРАЈ




''Било је сеоба и биће их вечно, као и порођаја, који ће се наставити.
Има сеоба.
Смрти нема!''.
Милош Црњански, ''Сеобе''
*


СРБИН  СЕ БЕЗУСПЕШНО ВРАЋА У РОДНИ КРАЈ
Већ се добрано накупила маховина
по точковима запреге
која ме вуче у завичај.
Кљусе је липсало.
Изгледа да се само моја сенка креће.
У подне: чак ни она!
А видиш, те патине нема:
по гробовима мојих предака,
јер брсте са камена и ломе га.
Чини се: никад сванути неће!
То је моја несрећа и многих Срба:
лишајеви на ђоновима,
алге у кладенцима,
бршљенови међ' зидовима а
креч на стећцима!

Не сећам се више:
оклен сам крен'о.
Не држи ме место:
'де сам дош'о.
А, не знам куд да се вратим,
јер сам заборавио:
одакле сам пош'о.

Фарисеји су направили Потемнкинову варош,
наши писари је својим мастилом освештали,
а моја браћа пристала да буду воштани печат.
Восак ко восак, чим угреје: топи се.
Лицемери су направили јефтин Дизниленд,
да имам 'де да одем
кад се ужелим родног краја и спаљеног дома.
То је заиста хуманитарно
и вредно пажње.
Цивилизацијски, да кажем!
Јер је нека врста цивилизације:
и бич Атиле Божјег,
и колац Сулејмана Величанског,
и томахавк Вође Атла'нског!
И ако то нема везе
са црквом 'де  сам крштен.

Спрдају се, већ, и Цигани по вашарима:
са меном,
и мојим похабаним багажом.
Исмевају ми рупе на ципелама
скретничари возова,
оних који одавно возе:
само у једном правцу.
Пљују ми у личну карту
органи нереда,
и серу ми се
на место рођења:
комшије.
Граничари чак одбијају
да пуцају на мене, у мене.

Све у свему,
остало ми само име и презиме,
су чим ћу пред господара и
којима потписујем ову песму:
Игор М. Ђурић!

Кај да би се поново родио,
кад би ми макар признали патњу,
ови овде, ди сам: а боље да нисам.
Кад би схватили оно
за чим чезнем,
а што они имају,
к'о да немају и свеједно им је.
Били би бољи људи.

Овако,
остаје ми да виленим над водом,
ко магла, ко дим.
Нечујно и тихо,
милујући свеже орање,
крадом лебдећи да стигнем
тамо.
И једном за свагда:
свршим са тим!

Са тим: да сам нечији и негде рођени син!
Са тем: да негде треба и да мрем!