ВИДОВДАН - 1389

Из романа Девети круг Светог краља:

Пише: Игор Ђурић

                                 1389.

Мурат остаде само Праведни, док Лазар постаде Свети. Мурат рахметли а Лазар смрћу оживе. Мурат престаде бити цар а Лазар цар постаде. Обојици остадоше царства – само различито тумачена. Одвојише се Земља и Небеса.

Млетачки посланик на турском двору уз наклон новоме падишаху изјави:

Пре поласка наших галија из Млетачке републике смо чули, али не баш јасно, о рату, који је избио међу свемогућим господаром Муратом, вашим оцем и кнезом Лазаром, о коме се причају разне ствари, којима наравно не можемо веровати. Упркос томе смо обавештени о смрти поменутог господара Мурата, што веома жалимо.

Стеван Високи, те године, постао само кнез. На погрешном се престолу крунисао па није могао даље од тога. И који бејаше велики српски списатељ, што написа Слово Љубве и стихове на косовском мраморном стубу:

И тако сложно велико безбројно мноштво

скупа с добрим и великим господином,

добром душом и вером најтврђом,

као на красну дворану и многомирисану храну

на непријатеља се устремише

и праву змију згазише

и умртвише дивљу звер и великог противника

и неситога ада свејадца,

велим Амурата и сина његова,

аспидин и гујин пород,

штене лавово и василсково,

па са њима и не мало других.

О чудеса Божијих судбина,

ухваћен би храбри страдалац

безаконим агаренским рукама

и крај страдању добро сам прима

и мученик Христов постаје

велики кнез Лазар.

Не посече га нико други, о љубими,

до сама рука тога убице, сина Амуратова,

И све ово речено сврши се

лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак,

а час је био шести или седми,

не знам, Бог зна.

И онај који је прогласио светост и мучеништво Лазарево, и који се сматра творцем култа Цара Лазара, патријарх Данило III, звани Млађи или Бањски, а који се упокојио

                                  1399.

  хвалећи, написао је:

Опет да се вратимо на битку. Кад обе стране изнемогоше и битка престаде, и безбројно мноштво обејих побијено беше, тојест Срба и непријатеља, и по Косово пољу лежаше, вишеречени Амурат прими рану мачем у срце и тешко душу испусти. А добропобедни, и божанствене љубави такмац, нови мученик, кнез Лазар, по образ мачем посечен, блажени крај прими.

КРДО ИЛИ ЧОПОР: имунитет за идентитет!

Пише: Игор Ђурић

Сећа се лозе Немањића, највећих вукова које су Срби, како се изабраници прозваше, имали. Зна како се и када градио онај манастир доле поред Бистре воде, и још стотине других светих грађевина, не мање лепих али мање важних за њега лично, памти и како се градила, упоредо са манастирима, држава све до Царства. И Свети Сава је вук. Надгорњавао се са вучјим сојем. Све је у Срба: вук. Вук је српски створ. Сваки Србин у себи има нешто вучје. Нема народа и животиња који више сличе једни другима но што су Срби и вуци: та два једина чопора вредна пажње. Једна велика вучина је завршила онај манастир испод. Вук их најзад и издаде. Вук их и описмени. Један Црни вук крену да их ослобађа, па се читав чопор до сада у томе огледао, са мање или више успеха. А чиниће то и убудуће.

Игор Ђурић, Девети круг Светог краља

Фридрих Ниче је у свом делу С оне стране добра и зла (1886) написао: морал Европе је морал крда!

Данас од нас опет траже да будемо у крду градећи некакав имунитет крда. Додуше, не дозвољавају нам у последње време да заједно пасемо у стаду већ нас држе у боксовима и преградама: и у њима смо ослобођени неизвесности слободе. Када буде дошло време, окупиће се крдо (стадо) на гомилу да сагради имунитет потребан за нови идентитет.

Кад смо већ морал про-крдили и слободу у стадо преметнули, онда неће бити тешко ни да се у крду вирусом заразимо. Само ја мислим да се ми нећемо заразити вирусом новог грипа већ је циљ да нам се кроз испирање мозгова убризга вирус крда. Није суштина да изградимо имунитет крда већ да постанемо крдо.

       ЈЕДИНО ЈЕ ЧОВЕКУ, ОД БОГА ДАТО, ДА МОЖЕ ОДАБРАТИ ХОЋЕ ЛИ БИТИ ДЕО ЧОПОРА ИЛИ ДЕО КРДА, ХОЋЕ ЛИ БИТИ ВУК ИЛИ ГОВЕЧЕ!!!

      Крдо није чопор! 
     Чопор је скуп јединки подједнако важних за заједницу - крдо је безлична маса меса и коже. 
      Крдо није ни јато које може да одлети у слободу висине или да зарони у тишину дубине!

У крду никад нисте ловац: увек сте ловина. Зато није битно ко управља крдом уколико сте крдо! 
     Имунитет крда подразумева само то да ће најслабији и најрањивији бити поједени јер ће заостајати за крдом. Други ће, за неко време преживети. У овом случају имунитет се стиче за оно време колико ће ловци бити сити.

Крдо (стадо) има вођу али он није индивидуа (појединац, личност), његова је дужност да носи меденицу (да се стадо лакше нађе) и он се разликује од осталих само по томе што ће бити последњи поједен. 
      Са друге стране, предводник чопора је онај који ће први погинути у борби за храну или одбрану чопора а он то место заслужује тако што ће бити најбољи, најјачи и најхрабрији - а не зато што ће му газда-чобан ставити око врата чекетало!

У чопору има појединца (индивидуе, личности, карактера) - у крду нема.
      Чопор је је породица. Крдо је заједница.
     Чопор зна када треба жртвовати део себе због опстанка - када старог вука треба оставити да скапа. То се чини да би опстала младост чопора. Код крда је то другачије: пред опасношћу, крдо се да у бег и онда углавном страдају они млади и немоћни.

Нама је потребан имунитет чопора а не имунитет стада. Да сваки појединац буде јака карика у ланцу који подржава и штити чопор и да тај ланац штити оне немоћне и слабе држећи их унутра, а не да, као у крду, буду заштићени само они који се штите телима и заостатком других.

Некада смо били чопор а сада нам говоре да смо крдо!

Некад смо били вуци а сада нисмо чак ни овнови!

Али, нажалост, кад смо већ крдо, ми нисмо дивље крдо које несметано крстари саваном или планином и преживљава како је од Бога и природе дато, како зна и уме, често у очају кидишући копитама и роговима на предаторе. Не! Ми смо крдо сатерано у оборе и торове, стадо селектовано и обележено, чувају нас пси овчари и струјна ограда. Ми смо крдо затворено!

Тек, ту и тамо, појави се по неки самотњак покушавајући да нас подсети да смо некада били чопор. Све се то заврши тако што тог усамљеника убрзо прегази стампедо крда његових очева и дедова (не чак ни предака). Тај стампедо се догоди најчешће недељом ујутро, периодично, када се они најстарији припадници крда залете да својим јуришем прегазе сећање на идентитет и то што су некада били и да макар закратко одложе свој одлазак на кланицу, стрижу или мужу, остављајући оне млађе иза себе за те работе и за сваки случај – за случај потребе имунитета крда. Пошто крдо нико не држи за параду и џабе - крдо мора да заради сноп сена: месом, млеком, радом или кожом.

Између морала крда, кукавичлука крда и имунитета крда погубио се негде наш осећај моралности појединца, личне храбрости и припадности чопору. Јер, осећај је у питању а не оно што нам други говоре да јесмо – зар не?!