Мадлен Олбрајт

 Пише: Игор Ђурић

Ако постоје пси рата онда је Мадлен Олбрајт била кучка рата..... ево неколико речи о њој из књиге Вечити рат!

...Некада и ситни детаљи из живота утичу на историјске догађаје и њихове актере, на судбине читавих народа. Да Вук Караџић није био ћопав, не би се учио писму већ би махао јатаганом. Да је Хитлер имао мало више талента: постао би сликар. Да је Черкез у Русији мало јаче завитлао копље: не би било Тита. Оног тренутка када се открило да је Овални кабинет постао „орални кабинет“ – пресуђено је Србима. Да је, неким случајем, тога дана Моника Левински имала инфекцију и упалу грла – Срби можда не би били бомбардовани. Да је неки српски момчић узвратио љубав ружњикавој Медлин, можда она не би касније мрзела Србе и Србија можда не би била бомбардована. Можда је тај дечкић син неког хотелијера који је поседовао вилу Ривијера, на пример, из Врњачке Бање, рецимо. Из исте оне бање, рецимо, где је амбасадор Корбел боравио са својом ћерком, у време када је Чехословачка већ била окупирана а Србија пружила уточиште дипломати без владе и земље?! Можда, биће да је више од „можда“, јер онакво зло могло се чинити само народу који ти је учинио велико добро. А, сад, љубав тог дечкића, као народ, нисмо могли на силу „учинити“. То није било етичко већ естетско питање. Касније, Медлин Олбрајт заиста јесте била „естетско питање етике“....

...Правдајући злочине Шиптара над Србима после јуна 1999. године поједини међународни званичници (сама Олбрајтова) говорили су како је тешко зауставити освету једног ''напаћеног и угњетаног народа''. Шта је са српским правом да поравна вековне рачуне? Хоће ли то схватити икад макар онај део српског народа који све кривице приписује Србима...

...Ни све жртве нису исте. Зависи ко вас убија. На основу тога зависи на којој страни ћете бити. УНИЦЕФ је објавио истраживања Питера Пелета и Ентони Арнова у коме се каже да „деца (у Ираку) испод пет година умиру двоструко више него што је то био случај 1989, и да није тако, пола милиона деце више било би живо крајем деценије“. У емисији америчке телевизије ЦБС - 60 минута, 12. маја 1996. године, новинарка разговара са Медлин Олбрајт:

 „Лезли Стал: Чули смо да је пола милиона умрло. Мислим, то је више деце него што је убијено у Хирошими. И, знате, да ли је све вредно тога?

Мадлен Олбрајт: Мислим да је то тежак избор, али мислим да је вредно, вредно тога“.

 ...(Рачак) Онда следи скандал око записника на првој конференцији за штампу у Приштини када је Вокер беснео, одузимао реч и ломио оловке. Хелен Ранте тада није рекла најбитнију констатацију која је стајала у извештају и која је много касније обелодањена: „мртви из Рачка нису били стрељани и масакрирани“. Кајус Ниеми, писац књиге о Хелени Ренте, Хелена Ренте, обележје човека, 2008., цитира Рентеову: „Вокер је вршио притисак на мене да кажем да Срби стоје иза масакра у Рачку, да би рат могао да почне“. Касније се потврдило да је Вокер био у сталној вези са америчком администрацијом (Кларк то потврђује у једном документарном филму), да је добијао инструкције из Америке шта треба да каже и изјави (у истом филму Вокер то демантује). Пре било какве истраге, без присуства истражних органа, форензике, увиђаја и извештаја, он је одмах „знао“ да су ти људи стрељани, да су их стрељале српске снаге, да је то масакр. (Олбрајтова га је позвала телефоном и казала: „Бил, одрадио си одличан посао“, а онда коментарисала пред сарадницима: „Пролеће је поранило на Косову“, видети: Политика геноцида, Херман и Питерсон). Човек би помислио да је тај амерички шпијун видовит. Не, није. Он је само радио посао због којег је и дошао на Косово. Подметао је своја јаја лажи у туђа гнезда несреће. На слици која је обишла свет види се Вокер и иза њега леш Албанца у цивилу који је очигледно погођен у главу али коме је још капа на глави. На другој слици виде се иза Вокера наоружани људи...

...И Хјуман Рајтс Воч и Фонд за хуманитарно право, који су фактички писали оптужницу против Срба, за Хаг, не објашњавају данас зашто су у својим извештајима говорили о зверствима, мучењима, ишчупаним ноктима, извађеним очима, закланима, касапљенима, када се зна према извештају чак и финских патолога да тога није било. Зашто се те подружнице НАТО-а сада не огласе? Зашто се нико не пита ко је убио полицајца Миру Мјекића на покушају увиђаја 19. јануара, ако су у Рачку  боравили само недужни цивили? Када је он погинуо, борбе су се водиле прса у прса, између два реда ровова. Или то треба да објасни Олбрајтова која је на каналу CBS изјавила да „се треба сетити да је у Рачку десетинама људи пререзан гркљан и да је једини излаз у хуманитарном бомбардовању“. Клинтон је 19. марта рекао: „Требало би да се подсетимо шта се догодило у селу Рачак... Невини мушкарци, жене и деца, изведени су из своји домова до јаруге, натерани да клече у прашини (Рачак је иначе делимично био прекривен снегом и смрзнут а прашине није могло никако бити прим.аут.) и покошени рафалима, ни због чега што су учинили, него само због онога што јесу“....

Па ипак је Мадлен Олбрајт на ЦБС-овом програму „Пред лицем народа“ рекла да су нађене десетине „закланих“ људи и да су „хуманитарни напади из ваздуха“ једино решење''.(Џулија Горин)

...Да се овде осврнемо на Клинтона и његов хуманизам као и „искрене добре намере“ према Албанцима. Њему супруга Хилари и саветници сугеришу да мора што пре скренути пажњу са афере „Левински и Овални кабинет“. Има ли то везе са људским правима на Космету? Планови за бомбардовање Србије актуелни су већ подуже времена пре тога. Има ли то везе са Рачком? Притиснут сопственом афером и притисцима помахнитале Олбрајтове, (која је лечила своје комплексе из детињства, вероватно је одбијена од неког српског дечачића у кога се заљубила кад је и сама била мала и боравила у Београду и Врњачкој Бањи), он се обраћа нацији и целом свету кад је почело бомбардовање: „Наша мисија је јасна - да демонстрирамо озбиљност сврхе НАТО и да спречимо још крвавију офанзиву против невиних цивила на Косову“. Моника тих дана препричава детаље и показује своју кошуљу испрскану председниковом спермом. А Клинтон не објашњава откуд су то он и његови сарадници знали неколико година пре да ће офанзива почети онда кад су сачињени планови за бомбардовање Србије. Дукађин Горани један од чланова албанске делегације у Рамбујеу, каже: „Сваки Албанац је схватио да што више цивила умре, то је интервенција ближа“. Људска права?! Наставља Дукађини: „ОВК је то схватила. Један страни дипломата рекао ми је једном: ''видите, ако не прођете квоту од 5000 убијених никада од стране дипломатије нећете добити стално присуство на Косову''“. Какве ово има везе са заштитом угрожених Шиптара?! Ветон Сурои каже о Олбрајтовој у Рамбујеу: „Говорила је: Ви потпишете, Срби не потпишу, ми бомбардујемо. Ви потпишете, Срби потпишу долази вам НАТО. Ви не потпишете, Срби не потпишу, ми заборављамо на целу ствар“. Значи, ако не потпишу Албанци, Американце брига за њихова људска права. (У овом пасусу су коришћени цитати из емисије ББЦ Морална борба: НАТО у рату)....

...Сумња се да постојао тајни договор између НАТО и ОВК да се ОВК-у да три месеца слободних и неспутаних активности на терену до демилитаризације, која се, узгред речено, никада и није догодила али која је декларативно почела 19. септембра. Другим речима, дозвољено им је да етнички очисте Космет, да заврше своје крваве послове над преосталим Србима и непослушним Албанцима. Мехмед II је 1453. године дао својим војницима Цариград на располагање: три дана. Да пљачкају, силују и убијају и тако наплате своје војевање. Кларк, Олбрајтова, Солана и други, дали су Шиптарима три месеца: да чине што им је воља са Србима и српском имовином. И заслужили су то, са становишта НАТО логике. Били су ратни савезници НАТО-а. Значи не никакве жртве, већ савезници на бојном пољу....

 ...18. маја 1999. године портпарол ОВК Јакуп Краснићи за Задојче цајтунг каже: „НАТО и ОВК су неслужбени савезници и у заједничким акцијама имају заједничке циљеве“. И сама Олбрајтова је на примедбе да се врши покољ Срба на Космету на то одговарала „да је зов освете код Албанаца такав да га је тешко обуздати али да га она разуме“. Али шта је са тиме што се доказује да Албанци нису баш имали много за шта да се свете? Макар не више од Срба. Пјер Пејан  у својој књизи Праведни рат за мафијашку државу, пише између осталог: „По англосаксонском тумачењу, кад би Албанци из ОВК убијали – то се тумачило као освета и могло је да им се опрости. Међутим, потпуно другачији критеријум је важио за Србе“....

...Због горе поменутих  чињеница ја не прихватам нити правила игре које намеће победник, нити начин на који треба тумачити догађаје а који ми сервирају овдашњи службеници победника. Мене прича о милитаристичком хуманизму Клинтона, Блера, Олбрајтове, Фишера и осталих милитантних пацифиста апсолутно не дотиче из простог разлога: ако сте силом добили рат то никако не значи да су истина, право и правда на вашој страни. Ни идеја превентивног рата није нова што се тиче Србије – поборник таквог рата је својевремено био лично Франц Фердинанд. Или како је написала др. Смиља Аврамов у књизи Постхеројски рат Запада против Југославије: „Неприхватљива је теза која се данас јавља на Западу, по којој се технолошка супериорност исказује истовремено и као морална супериорност“....

...Славољуб Ђукић је у својој књизи Политичко гробље, такође прикупио неколико индикативних момената прљаве кампање која се водила против нас:

„Енглески дневник The Sun пљеска бомбашима: ''Гађајте их као псе!''. На питање ''бомбе или не'', Славој Жижек (Left Review) одговара: ''Још нема довољно бомби''... Соња Бисерко, председница београдског Хелсиншког комитета, невладине организације чији се програм ослања на доброчинство и бригу о угроженим људима, недела је видела само на једној страни. У тексту под насловом ''Како очистити Србију'' (Њујорк тајмс, 9. мај 1999), аутор Блејн Харден, тврди да се Соња Бисерко састала са Медлин Олбрајт, и од ње тражила да Вашингтон озбиљно размисли о окупацији Србије, да државно руководство подвргне јавном суђењу које ће Србе присилити да се суоче са злочинима, да Запад преузме све медије у Србији и уведе строгу забрану ширења ''екстремног српског национализма'' (стр. 475).

„То су били преговори са ''пушком упереном у главу'', узми или остави, рат или капитулација, ''пољуби ме у дупе или ћу те убити'', како је енглески писац Харолд Пинтер дефинисао америчку политику коју је тумачила Медлин Олбрајт. ''Ако Срби прихвате споразум, нема бомбардовања, ако га одбију, биће га: I am sorry'', поручила је Олбрајтова“.

„Медији су обично претходница рата. Да би се припремила јавност, потребан је шокантан догађај који ће згрозити људе. Улогу медија у агресији на Србију, а и своју као портпарола НАТО-а, објаснио је Џејми Шејн студијом под насловом ''Како нахранити звер''. Шеј каже: ''Упрезање медијске моћи кључни је фактор у ратним сукобима. Сви новинари су склони лошим вестима. Слике масакра у Рачку биле су нам потребне да бисмо убедили народ како без наше интервенције постоје добри изгледи да се масакр понови. Машина не може да ради на празно, звер мора бити нахрањена''... И ''звер'' је храњена са свих страна. Уводничар ''Њујорк тајмса'' Томас Фридман у текст под насловом ''Дајте шансу рату'', позива на војну акцију у којој у Београду ''треба погасити светла, сваку сијалицу и славину''. А новинар првог програма немачке телевизије свој коментар закључио је поруком: ''Кад чујем реч Србин, чини ми се да је о самом ђаволу реч''... Највећи притисак на Србију долазио је од ратоборне Медлин Олбрајт, која је младост провела у Београду. Према њеном признању, истог дана кад се Рачак обзнанио, Вашингтон је донео одлуку о рату против Србије. Све друго је била куповина времена: ''Рачак нам је био потребан ради утицаја на колебљиве европске савезнике'', изјавила је доцније Олбрајтова. Репортер француског ''Фигароа'' Рено Жерар, један од малобројних блиских посматрача догађаја сведочи о свом случају. Када је уверавао колеге да је масакр обавештајна и пропагандна монтажа, одговорили су му прекорно: ''Ђубре једно, хоће да нам убије причу''“. 

„Мада је рат вођен под окриљем НАТО-а, био је то рат Америке против Србије. Тек сваки пети авион, од 1.100, није био амерички. Са Вашингтоном су најближе сарађивали Британци, са својим премијером Тонијем Блером, кога је толико захватила ратничка грозница да је лично учествовао у одабирању бомбашких циљева. Ни државника невинијег изгледа, ни већег бојевног расположења. Њега, Медлин Олбрајт, Хавијера Солану и команданта НАТО-а Веслија Кларка, западни медији су називали ''боговима рата''. За Блера је речено да је то ''његов фокландски рат'' којим жели да надвиси победничку славу Маргарет Тачер“.

 ...Пјер Пајен у својој књизи Праведни рат за мафијашку државу тврди да је Олбрајтова главни ратни јастреб и да је бомбардовање Србије: њен рат. „Она је одлучила да уђе у рат већ у пролеће 1998, а можда и раније“, каже он. Тада се није знало да ће се догодити Рачак. Или се знало!!! Ибер Ведрин у разговору са Пјер Пеаном, 22. новембра 2012. године каже у вези Рамбујеа: „Робин Кук и ја смо били заговарачи политичког решења, док је Тони Блер био за рат. Од самог почетка најратоборнија је била Медлин Олбрајт, која је Милошевића поистовећивала са Хитлером. Њу чак није радовало ни постојање ''Контакт групе'', а још мање значај који јој се придавао. Ламберто Дини, италијански министар спољњих послова, желео је да учини све што је могућно да се избегне ескалација. Што се тиче Игора Иванова, Руса, он је понављао: ''Ја сам овде да бих вас спречио да поведете рат''. То га није спречавало да мрзи Милошевића. Што се тиче Јошке Фишера, Немца, он се стално разапињао између нас – Робина Кука и мене – и Медлин Олбрајт која га је неизоставно позивала чим би показао склоност према политичком решењу. И тада би му говорила: ''Поново постајеш левичар''... Заиста смо покушавали све да задовољимо Медлин и да не попустимо Косоварима који су непрекидно истицали све веће захтеве. Нисмо било спремни да идемо преко аутономије“.

„Алијанса на Косову је успела јер је њена ствар била праведна“ – Медлин Олбрајт, 14. јун 1999. године, Волстрит журнал (то је дан када сам у колони напустио родно место и Метохију);

...У Рамбујеу преговора није ни било. Делегације су биле одвојене и предат им је готов докуменат који је требало аминовати или одбити. Гор Вајдал (The Observer, 6.6 1999) пише: „Мадлен Олбрајт се сматра најгорим министром спољних послова од времена Едварда Стетинјуса: велики губитак за дактилографску службу није донео добитак демократији. Шврљала је као луда у Рамбујеу, представљајући Србима један хитлеровски ултиматум који ниједна суверена земља не би никад могла прихватити, будући да је предвиђао готово потпуну окупацију Србије, бесплатно рекламирање НАТО-а на српској телевизији и томе слично“. 

Из Русије с љубављу!

 

      Пише: Игор Ђурић       

            

 Текст писан 2014. године

Старац Филотије (око 1514. године) у време владавине руског кнеза Василија Трећег: „Два су Рима пала, трећи Рим стоји, четвртога неће бити“.

Смиља Аврамов у књизи Постхеројски рат запад против Југославије, стр. 97, између осталога, пише: „Нови атлантицизам има своју географску и организациону компоненту преко НАТО, Међународног монетарног фонда и Међународне банке за обнову и развој; његову бит чини америчка хегемонија. Драконско кажњавање „некооперативних“ постало је у оквиру те доктрине неприкосновена догма“. 

Мали народи (поготову: не велики, не наседајте ово је зајебанција) немају потребу за објективношћу код разматрања међународног права које нико не поштује, поготову ми Срби, после свега што су нам урадили не поштујући то исто право? Стално нам говоре: "сувише сте ви мали да бисте одлучивали о нечему, а велики одлучују на основу својих интереса а не на основу права и објективности". 

Ако смо мали да одлучујемо, онда смо мали и да будемо објективни! 

Зашто једноставно не послушати зов срца и аргументе разума? Зов срца је: Русија! 

Аргументи разума су: шта ћемо са онима који су нас убијали и отели нам део територије? Зашто нисмо са онима који бране наше право на Космет? Зашто хоћемо по сваку цену у Европску унију која нас је брутално убијала и није на нашој страни у нити једном спору и сукобу, већ увек на страни наших непријатеља и која нас стално уцењује? Чему национални мазохизам, на који немају право мали народи?

Крим је био део руске државе. Као што је Косово део српске државе. Руси су повратили своје територије, Срби ће да причекају. Ту се треба тражити сличност и релација између два случаја. Зато треба да подржимо Русију у њеним намерама. Не смемо да радимо против себе, ваљда и ми желимо да повратимо део своје територије када се за то буду стекли услови. Све остало је замена теза. Није Русија анектирала део туђе територије већ повратила део своје, окупиране. НАТО је анкетирао Косово као што је Украјина поседовала нешто што није њено и што су је даровали комунисти. 

Комунисти су и Космету даровали аутономију до нивоа државности, коју никада нису имали и нису је требали имати. Даровали су и неке територије, испод Копаоника, које никада нису територијално припадале нашим јужним окрузима. Да није било те аутономије онда се не би могло говорити о томе како већина жели нешто, јер су Албанци у Србији мањина (још увек, а докле ће, не знамо). 

Најзад, Крим није изгубила Украјина на Криму, она га је изгубила на Косову. Као што ни Грузија није изгубила Абхазију оног дана када су се руски тенкови стуштили тамо, већ онога дана када су НАТО авиони бомбардовали Србију.

Знало се да преседан везан за Косово неће мировати. Само су будале и политиканти са запада, и код нас, могли веровати да је то изолован и посебан случај. На њихову жалост сада ће на томе профитирати Русија, јер су са Косовом заиста свима затворена уста да било шта кажу или ураде а да не испадну лицемери. 

Домино ефекат се покренуо још са Осетијом и Абхазијом, а сада се захуктава. Косовске брљотине запада су дошле до степена када ће и други наплатити њихову глупост (и, платити). И то ће пре свега зависти од противтеже силе, од тога ко је колико јак да оствари своје намере на силу а против слабијег, баш какав је био случај са Косметом и Србијом. Зависи само до тога када ће друге светске силе довољно ојачати да буду у могућности да подрже сепаратисте када им то одговара. Само непуних петнаест година после бомбардовања Србије, такве силе данас постоје у свету, две већ формиране и у експанзији (Русија и Кина) и неколико њих у озбиљном повоју и налету (Индија, Бразил). Неће више све зависти од америчке војне силе, јер да се разумемо, само је од тога зависило ко је у праву а ко не, ко има права а ко не.

У врло кратком временском периоду Американци немоћно бесне већ неколико пута а западно-европски политичари муцају покушавајући да објасне како се Косово не може упоређивати са Абхазијом, Осетијом, Придњестровљијем, Кримом, Каталонијом, итд. Па онда, како Русија нема право да војно интервенише у Сирији а они, је ли, имају. Зачудо, Русија нема разумевања за њихов бес и њихове „аргументе“, те за њихову муцавост, али зато има бојеве главе и авионе који јој омогућавају да живи у том „неразумевању“. И, тако, мада би најрадије уништили и најмању клицу Русије, морају да ћуте, трпе и реже. Више од тога им се не исплати али се режањем не може отерати медвед од тора.

Добро, нису ни Американци лоше прошли. Добили си велику војну базу потпуно бесплатно, угурали су трупе на Косово и сада их више нико одатле не може истерати а да не поседује горе наведене „главе“ и авионе. Даће Бог, једног дана. Али њихови европски савезници никако не могу бити задовољни риком медведа из Москве пред њиховим вратима, који им све чешће показује зубе и место које ће им припадати  у будућности.

Свако иоле паметан, и моралан, је знао да је америчка политика колонијална и лицемерна. Ње и њених сателита. Они су освајали свет у име „демократије“ а остављали су иза себе само мртве и пустош. Међутим, то што се знало није значило ништа уколико ниси довољно јак да их победиш или одвратиш од напада на себе. Године после завршетка хладног рата биле су погубније по многе мале народе, него што је то било у време истог - и то, што је најгоре, све у име неких људских права и демократије, чега није било ни од корова. Поновним успостављањем равнотеже и поделом силе, захлађењем односа између истих, и даље ће бити неправде по свету али ће макар сада тирани и моћници зазирати једни од других. Можда у њиховим свађама некога и оставе по страни. И неће нам више продавати рог за свећу јер сада и други имају „јаке аргументе“.

Тако, прошло је време кад смо морали прихватати (на силу) да су они Бин Ладенови - терористи, а они Тачијеви - борци за слободу. Кад се у Кијеву заузимају зграде - онда је то борба за демократију, а кад се то исто ради у Доњецку - онда је то тероризам. Кад Енглеска има право да брани суверенитет на Фокландима а Србија не може то исто на Косову. Кад су Хрвати после Олује и Бљеска – „демократски“ и „европски“ народ а стотине хиљада избеглих Срба – геноцидне избеглице. Нема више. Ми нећемо имати користи од тога што Русија показује зубе - можда, али ће наши непријатељи имати штету. И то је нешто!!!

АВИОНЕ, БАЦИ МИ БОМБОНЕ!

 Пише: Игор Ђурић

ЛЕТАК/ЛЕЦИ из авиона!

Некада није било мобилних телефона и интернета, никаквих друштвених мрежа, рачунара, таблета, твитова, СМС порука. Имали смо, у почетку, радио станице у ограниченом броју а после и телевизијске програме: један, па два (и то други уз помоћ додатне антене у виду пробушеног лавора). Локални електронски медији нису ни постојали. Данас је лако, за тили час читава планета се упозна преко једног твита је ли старлета променила гаћице или (како ми доживесмо скоро) читава нација је преко СМС била обавештена да "ће поцркате сви“.

А било је у прошлости потребе да се народ неког поднебља, града, вароши или села, обавести о важним предстојећим догађајима, да се упозори или опомене. Негде је постојао разглас на трговима, негде би се лепила обавештења на зидове и плотове, постојао је и теренски рад разних кадрова, још раније: добошар би ишао улицама, лупао у свој добош и читао обавештења и наредбе. Све је то, ипак, било ограниченог карактера и домета, јер ни на један од побројаних начина није се могло стићи до већине људи, поготово до оних по забитим деловима.

Због свега реченог, понекад се посезало за избацивањем летака из авиона. То би биле оне лакше летелице пољопривредне или спортске авијације, које би са одређене висине и изнад одређеног подручја избацивале хиљаде папирића на којима су била штампана обавештења и прогласи, такозвани: летак/леци.

Руку на срце, нисам могао да нађем информације како је ситуација стајала пре рата по том питању али су са том праксом избацивања летака из авиона почели окупатори за време Другог светског рата, када би због тешког приступа одређеним теренима бацали летке из авиона и на тај начин позивали побуњенике на предају или би претили уколико до тога не дође.

После рата, повремено, посезало се за аеропланом и летком. Није се то дешавало често, макар не тамо где сам ја провео детињство, скупа је то била работа за тадашње појмове, обично је морала стајати држава иза свега тога, чак и онда када је у близини било аеродрома и лаке авијације.

На тај начин су грађани и сељаци најчешће бивали обавештавани о некаквим важним догађајима: вакцинацијама, епидемијама, маневрима, пописима, снимањима; а некада су то биле и мање важне ствари: митинзи или спортски догађаји.

Неколико пута сам као клинац имао прилике да присуствујем таквим догађајима: када се из авиона, изнад моје вароши, избацују леци. И не само да гледам већ и да лично учествујем. Какав би то доживљај био!? Очас посла би се створила гомила деце, трчали би низ улицу и викали: „авионе, баци ми бомбоне, ја ћу теби паре да купиш цигаре“. Неки су се после клели, лажући наравно, да су заиста нашли бачене бомбоне. Настала би општа јурњава, сакупљали би те листиће, у почетку јер би нам старији тражили да им донесемо да виде о чему је реч, а после тога јер би између нас настало такмичење ко ће више скупити тих листића (испод ока тражећи бомбоне).

Ветар би разносио тај папир на све стране, изгледало је као да пада папирнати снег. Један део тих летака би пао у рибњак или у реку, други би се задржао у крошњама дрвећа а ми се не бисмо либили да загазимо у воду или да се попнемо на дрво само да би сакупили више од других.

Једном су били, сећам се, разнобојни: плави и црвени. Садржаја се не сећам: кога је то уопште од нас деце интересовало. Могла је бити нека година око Титове смрти.

После неколико сати јурњаве и трчања, уморни, мокри и прљави (надасве: гладни) враћали би се својим кућама, са гомилом папира у џеповима, недрима и рукама, и нисмо имали појма шта би смо радили са свим тим. Мајке су нас грдиле што им доносимо лом у кућу ("не могу да почистим за вама"), очеви би нам измерили по неку преко носа што нас нема цео дан ("шупичкуматерину"), деде би по нешто од тих летака наболи на ексер у клозету ("дај дер, ваљаће"), а бабе би тражиле да им оставимо тај папир за потпалу (пошто по формату нису одговарали за увијање нечега).

Како је технологија напредовала, тако је и потреба овим поступком опадала (осим егзибиције). Међутим, онда је дошла за нас та несрећна 1999. година. Решили су да нас покоре, казне и окупирају. Да нас сломе у сваком погледу (што и данас чине). Почело је пропагандом и лажима а наставило се бомбама.

И, мислили су да ће све убрзо бити готово и да ће Срби после неколико дана бомбардовања посустати и предати се. Када су, после неког времена, схватили да су погрешили у проценама, онда су се опет латили пропаганде. Како војници на положајима и цивили без електричне енергије и срушених репетитора нису могли да прате њихове електронске медије, НАТО је почео да из авиона избацује на стотине хиљада летака. Било је тридесетак различитих летака, са другачијим садржајем, али су мање више сви имали исту поруку: предајте се иначе ћемо вас све побити ("сви ће дизгинете")!

Највише је таквих летака бачено у граничним подручјима, тамо где наши војници нису попуштали ни за јоту. Бацали су их и у градовима где су мислили да подстакну отпор против Милошевића. Тако је један град и једна несретна бригада (делови ње) дошао у жижу интересовања НАТО пропаганде пошто је један део људства те бригаде, из тога града, напустио положаје у Метохији и запутио се назад. Не наводим која је бригада у питању јер је већи део њеног састава часно, храбро и поштено извршавао своје обавезе. Али су тада из авиона наши душмани избацили много летака како би подстакли да војници напусте положаје са поруком да „док они ратују Милошевићева полиција туче њихове родитеље, браћу и сестре“.

За овим НАТО лецима нисмо трчали као што смо то чинили док смо били деца. Друга је то прича и други контекст. Авиони нису бацали бомбоне већ бомбе.  И није било тога што би нам они могли рећи а да ми то нисмо знали боље од њих. Али могу рећи да су често злослутније изгледали ти папири бачени из ваздуха него бомбе које  су такође бацали, и то у много већим количинама. Зашто? Па бомбама су хтели да нам узму живот а лецима су желели да нам отрују душу, поремете дух и убију нам достојанство. Хтели су да нам наметну лаж коју би морали да прихватимо (ко што чине и данас): да су нас гађали бомбонама и за наше добро. Није им успело у том погледу а тоалет папира је било и без тога.

ПС

Мој друг Џога био је једном приликом на корак до остварења сна да му авион баци бомбоне. Враћајући се кући из школе, пролазећи мужевиначким сокаком гледао је пут неба и авиона који је летео и викао "авионе, баци ми бомбоне!". После само десетак метара видео је у оближњем потоку (јазу) гомилу слаткиша: чоколада, бомбона, кексова и сокова. Срећан и пуних руку похитао је кући да се похвали. Тамо је сазнао да Деда Мраз не постоји: отац му је рекао да је санитарна инспекција обишла локалну продавницу и побацала им много артикала којима је одавно истекао рок. Еј, бре, авиону сломићу ти крила, мислио се мој друг Џога пре него је кренуо да повраћа од покварена стомака... (ово последње, око повраћања и стомака, измислио сам приче ради).