Игор Ђурић - рођен у Истоку (Метохија) 1968. године. Писац: романи, песме, есеји, књижевна критика, путописи, сатира, блог, колумне, политичке анализе (аномалије), теорија књижевности, историја књижевности, завичајна књижевност, афоризми, све...  
 

петак, 19. јануар 2018.

ОЛИВЕРУ: ЧОВЕКУ ИЗ МИТРОВИЦЕ!

Пише: Игор Ђурић

Некада није важно од кога је метак отпослат већ је битније коме је тане намењено. Важно је ко са које стране зрна стоји. Убица може бити свако – мета вредна пажње само онај одабрани. Није важно ко пуца, већ у кога се пуца.
Не убија се увек само убијени. Чешће се убија оно што он представља. Отуд и заблуда убица да се може убити идеја. Отуд и јалов посао оних који пуцају у дух нечега што ће се из смрти родити.
Међутим, једно је сигурно: Човек је увек са једне стране танета, врха, онога што лети напред према Човеку. Ретко се кад Човек нађе са одапете стране, иза, код отпале чауре, код отпада, код бесмисла. Једино кад брани земљу или част.
Висока је цена када се из смрти роди нешто веће и јаче. Никаква утеха није када смрт више шкоди убицама него убијеноме. Јер, то су узвишене и духовне ствари које немају везе са болом и жалом најближих, оних који жале свога и којима је свеједно што је смрт њиховог милог почетак краја његових џелата.
Смрт је бесмислена ако убије страх, то јест, постигла је циљ ако породи страх. Парадоксално? Да! Али: истинито. Смрт служи да уплаши људе и постаје уплашена када то не постигне. Смрт убије саму себе ако људе ослободи од страха и породи бунт. Ако не породи страх, онда треба тражити одакле се хтело усмрћивањем плашити. Треба је тражити тамо где је и живот. Нож је увек поред погаче.
Живећи поред моста који уместо да спаја служи раздвајању, Човек се морао научити да се треба пазити са које ће се стране метка наћи. Оно што Човек није могао схватити јесте да се један метак може упутити истовремено из више цеви и са више страна, а да притом његова путања буде извесна и мета иста. Човека је збунило што је један метак дошао са различитих страна.
Мрачан је то град где мост раздваја обале а одапета танад спајају Човека са људима. Неће тај град још дуго ако настави тако. Не због моста који раздваја, већ због зрна испаљеног да споји оно што је Човек мостом раздвојио.
Чини се да је боље било док смо преко пушчане цеви градили мостове који ће спајати две обале а раздвајати људе од нељуди, него кад смо мастилом нацртали мост да преко њега могу сви а преко пушчане цеви само неки, одабрани. Човек!

И, докле смо дошли? Дотле да није важно ко је са које стране моста – већ ко је са које стране цеви. Можда је тако увек и било у тој Светој проклетињи где реке не спајају извор са ушћем - већ раздвајају земљу од неба. Али, оно што се сви ви, драги моји, (и ја са вама), данас морате упитати јесте неопходно а просто је и једноставно: са које сте данас ви стране цеви? Када то одлучите, знаћете и са које сте стране моста. Знаћете да ли вас тај мост спаја или раздваја од Човека!

уторак, 9. јануар 2018.

РЕФЕРЕНДУМСКА ЗАМКА!


                                                  ГОРАН ПЕШИЋ - ФЕНИКС УБИЈА ЗМИЈУ
Пише: Игор Ђурић

ИСТОРИЈСКИ ДОГОВОР О КОСОВУ ОСТАВИМО ИСТОРИЈИ!
Питали комунисти сељака после рата:
- Да ли би могао да преживиш још једну окупацију?
А сељак им одговорио:
- Окупацију би мог'о, ал' још једно „ослобођење“ не би преживео.
Чини се да ни данас  Србин није способан да преживи „историјско решење“ косовског проблема. Окупацију може али „ослобођење“ не може. Такав је Србин. Кад има непријатеља - има га до краја. Често и у својој патњи он налази утехе да својом патњом макар мало може пореметити поредак ствари код душманина. Када су нас наши „савезници“ бомбардовали 1944. године (узгред, бомбардовали су нас и 1999. године са онима који су нас бомбардовали 1941. године – заједно, и данас нам сугеришу да се одрекнемо нечега што су окупирали и тада, и сада) очевици кажу да су неки Срби излазили на улицу и викали гледајући у небо:
- Удрите, мајке вам га набијем, ваљда ћете погодит' и неког Швабу!!!
Знао је тај луди Србин оно што знају и паметни Срби: никоме није до зоре горела. И да није свеједно где се пали свећа, па макар горела неважно колико. На Косову се пале српске свеће. И тамо се гасе. И да издаја може само уздигнути издано до нивоа Небеског. Зато сам спокојан. Од Јуде до Вука Бранковића више је издаја учинила за изданога, него сама битка. Из идеје да се исправи издаја ће се родити мит. Инат! Књиге!
У тексту Мила Ломпара који говори о Доситеју Обрадовићу, налазим податак да је Доситеј уписујући се на универзитет у Халеу 1782. године, написао да је из Србије: Demetrius Obradovics aus Serbien. Човек који је рођен у Чакову, које ни данас није Србија, нити је икада било, желео је да државом рођења наслови Србију, лажно се представљајући у тренутку када та држава не постоји именом чак ни као турска провинција.
Бојим се да о том осећању припадности ништа не знају они који данас желе да „реше“ косовски проблем и да неће схватити због чега пример Доситеја наводим као важан. А, ако би тражили првог Европљанина у савременом смислу и значењу те речи онда би то био Доситеј Обрадовић: Европљанин и масон. Али и поред свега тога, он жели своју државу Србију, то му је циљ. Он не жртвује Србију зарад Европе него користи Европу да васкрсне Србију. Он тражи књиге а не звона и прапорце, али чим смогадне долази у устаничку Србију где се ханџаром и џебаном рађа нова Србија. Књиге могу тек у слободи или да се боре за слободу, а не да буду туђе и у ропству.
Елем, да се сто уговора потпише, да буду хиљадоструко обавезујући, и да се милион пута призна Косово, и да се дадне милијарду столица у Уједињеним нацијама: већ сутрадан ће се свакој новорођеној беби у Србији као место рођења уписивати Косово, или Метохија – свеједно је јер је исто. Стара је то Србија да би била новотаријама избрисана из колективне свести, духа и мита. Или, може ли се преговарати о миту? Може ли се створити неки заједнички новокомпоновани бриселски мит? Може ли нам неко декретом забранити да уместо здравице или помозбожја говоримо: Догодине на Косову!
Само злонамерници неће да виде и да признају следеће: онога дана када „затворе“ питање Косова, отварају сва следећа питања, пре свега Републику Српску. „Решење“ косовског проблема јесте почетак кризе у Републици Српској. Не затвара се проблем Косова и Метохије преговорима и договорима, већ се отварају сви остали тињајући проблеми. И сви су, листом, везани за српске територије.
Најзад, рат и није толико лоше решење под најмање два услова: да преживиш и да победиш. Још је и бољи онај рат који се не води оружјем него временом и на рачун других. Тзв. „хладни рат“ Американци су добили без зрна барута. Због тог руског „мирног“ пораза ми смо после платили под бомбама. Лош мир се увек заврши добрим ратом. Ми смо протерани са Косова страном силом која је користила одсуство баланса друге силе. Тако можемо бити и враћени. Сви знамо да се 1999. година данас не би могла поновити. Па, кад је тако, што журити? Време ради за нас. Макар једном у историји у тој смо прилици. Ми смо ионако непрекидно у рату за Косово већ неколико векова. И сада смо у рату. Треба преживети, то је најважније, и сачувати нешто одакле ће се лакше кренути.
Данас (и јуче, што не рећи) покушавамо решити тај проблем непринципијелно и поданички. Поред тога и недржавотворно. То што смо непринципијелни није само по себи проблем уколико непринципијелност није поданичка и штеточинска. Непринципијелност у своју корист је и пожељна. У чему је реч? Непринципијелност лежи у намери да се промени Устав Републике Србије. Наиме, покушава се избацити Косово из устава али се неће избацити Војводина, шта више, можда ће Рашка област и југ Србије добити неку врсту аутономије. 
      Посебна замка лежи у начину на који ће се устав мењати. Неће бити помена о Косову на референдуму. Народ ће се изјашњавати о неким неважним питањима и о процедури промене устава. Покушаће се протурити промена процедуре, да се убудуће устав мења у скупштини а не референдумом. А када се процедура промене устава пребаци у скупштину све остало ће бити лако и јефтино изводљиво, јер се ми одавно не уздамо у народну вољу исказану народним посланицима и политичарима. Народну вољу мора спроводити народ: када за то дође време!!! Јер, Србија је ово брале. Ништа се није променило деценијама и вековима.
1947. година, Србија:
Зашто нема меса и млека?
Зато што су сви волови отишли у политику, све краве у АФЖ, а сва телад на пругу!
2018. година, Србија:
Волови и краве су и даље у политици. Телад су у ''ријалијитима''.
А, меса и млека има, само народ нема пара да их купи. Међутим, ријалити магови преносе свакодневно поруке: дајте Косово па ће бити пара за млека и меса колико желите!!! Добићете још много рутавих међуножја масних фолк певачица и тражићемо убице истих следећих 20 година – само дајте Косово, по могућству и Метохију. Шта ће нам? Да гину наша деца? Која деца? Нема деце!


Непринципијелни смо и када се говори и о том „реалном стању на терену“. Ми то признајемо само са становишта албанске и међународно непријатељске стране. Признајемо њихово реално стање на терену али наше реално стање игноришемо и продајемо га буд зашто. Када неко од званичника каже да ми можемо говорити да је Косово део Србије али да немамо никаквог суверенитета у Глоговцу и да не можемо отићи у Малишево, треба му одговорити да ни албанске нелегалне власти немају суверенитета на северу Митровице и не могу отићи у Лепосавић. Или, макар нису имале и могле до скоро. Дакле, реално стање на терену је и север Косова и Република Српска, а ми ништа друго не чинимо овим преговорима осим што се одричемо наших предности у корист друге и непријатељске стране. И нећемо то да назовемо правим именом.
На силу ништа не иде. Папир трпи све. На крају остане онако како је написано ван папира: цару царево – Богу божије. Косово је Божје – храмови тако веле. Чији су храмови?
      ПС
     Овај текст је писан пре четири године. Досетили се Власи: неће мењати процедуру мењања Устава већ су кренули да мењају референдумска правила по којима ће референдум успевати простом већином изашлих - а после је све лако: на крилима гласова из Рашке области, Војводине, Прешева, Медвеће, Бујановца и Београда... да не лајем...

субота, 6. јануар 2018.

БЕЛИ РУСИ У СЕНКАМА НАД ИСТОКОМ - Из Источких прича

Пише: Игор Ђурић

Оно што је Пекић рекао за Србе уопште, може се применити и за Источане: то није народ - то је усплахирено стање духа. Достојевски у својим Нечистим силама, вели: Русија је игра природе, не разума. Да!!! То је то!!! Мада би, по некима, дефиниција покојног доктора Рашковића била куд и камо најприближнија кад су Источани у питању. Наше народно биће се калило опстанком у вери и нацији, ватром и гвожђем, између чекића-терора и наковања-незаштићености. То се није могло без дозе фанатизма и лудила у нама – најзад, морала је да се скупи највећа сила у историји човечанства: да нас истера одатле. Чак и да нисмо ван винкла, тешко нас разумеју други. То је зато што смо били скрајнути са главних путева, у сенци планине, често невидљиви другима и себи: у потаји, са ножем под грлом или у недрима.


И како су тридесетих година прошлог века Бели Руси играли фудбал једни против других у Метохији, за пећки Дукађини машински инжењер Аркадије Николајевич Тјапкин, негдањи репрезентативац Царствујушће Русије, а за источки Подгорац Олег Врадимирович Чистов, грађевински инжењер – тако и данас Бели Срби са Космета играју једни против других, за Колубаре и Железничаре. Кад смо ми могли да разумемо Русе, до краја и до дна, покушајте и ви нас да разумете до последњег спољњог и унутрашњег трептаја наше душе. Јер, наши ће унуци носити печат овог овде завичаја, то је неминовност, како рече Јован Цвијић: У моменту кад је човек зрео за сеобу, он је већ зрео и за еволуцију.
Никад се више није тако, као тада, као у последњој деценији пред Други светски рат, Исток развијао и градио, богатио се људима који су долазили да службују, из разних крајева Србије и из мајчице Русије. Након тога, Исток је само падао, никад се више није уздизао.
Између два рата људе и животиње у Истоку лечили су Руси, емигранти: Владимир Сергејевич Чистов је био лекар а Новков (!?) и  Павле Иванович Серебрјаков (који је дошао око 1928. и у Истоку дочекао и пензију) - ветеринари. Доктор Чистов је живот завршио у Фрајбургу, 1957 године. Његова породица се после тога одселила у Аустралију. Али, док је живео и радио у Истоку био је веома активан на многим пољима деловања. Оставио дубок траг иза себе. Често је лечио бесплатно, бавио се хуманитарним радом, био председник Црквеног одбора. Он је један од организатора и председник Управног одбора за изградњу „Народног дома витешког краља Александра I Ујединитеља“, а његов син Олег је бесплатно израдио пројекат дома. 
      Доктор Чистов је иначе био и срески санитетски референт. Његова жена Александра Алексејевна (рођена Јуницки, по доступној литератури, а заиста рођена Флеров према подацима њених потомака) била је виша медицинска сестра. Александра је рођена у граду Бузулуку у Оренбуршкој области али је била усвојена од породице Флеров из Одесе. Доктор Владимир и Александра су имали сина и ћерку: Олега и Јелену (1923) коју су звали Љусја.

      Црква Св. Апостола Петра и Павла у центру Истока почела је да се гради је 1929. године а освештана је у јулу 1932. године у спомен Петру I Карађорђевићу (у црквеном одбору, можда чак и председник истог био је доктор Чистов). 


      1932. формиран је фудбалски клуб Подгорје (исте године кад је у Звечану формирана Трепча а у Пећи Будућност и Раднички) а 1936. пуштен је у рад нови Соколски дом – све у време када су Бели Руси били најактивнији.


петак, 5. јануар 2018.

РАТНИ ЗЛОЧИНИ СРБА: ШТЕЛОВАЊЕ ДОКАЗА!


      Фонд за хуманитарно право изнесе податке да је број жртава следећи: НАТО агресија само 750 жртава – 450 цивили, 300 војници и официри – када су српски губици у питању. Косово: 13.500 – 10.800 Албанци, 2200 Срби, 500 Рома. (Ових 800 преко десет хиљада нека се нађе за не дај Боже). Они имају бројеве, имају толико и лешева, али само једна ствар мањка тим подацима – половину од тих жртава нису убили Срби, а добар део уопште није ни убијен. Треба поново истаћи важну чињеницу: највећи број убијених од стране српских снага јесу припадници ОВК који су погинули у борби. Треба само погледати структуру тих жртава – пол и старосну доб - и није проблем утврдити да је већина њих војно активних мушкараца. Има наравно и цивилних жртава али никако у броју и обиму како жели да се прикаже. Јер, све што се могло доказати доказно је: остало су шпекулације и подметања.
Википедија, и то она хрватска, износи следеће податке: „Рат, који је трајао готово три године, има најнесигурнији и најупитнији број жртава од свих четири Југославенских ратова јер дуго није било никаквих прецизних студија или анкета које би могле утврдити точне бројке. Број мртвих Албанаца је упитан, али било је неколико процјена смртности. До краја 2001., на Косову је ексхумирано 4.400 лешева Албанаца. До 2004., пронађено је и предано УНМИК-у додатних 836 лешева Албанаца која су пронађена по скривеним масовним гробницама у Ужој Србији. Лешеви су превезени из Косова у Србију у камионима са уграђеним хладњаком те покопани у гробовима у мјестима Батајница крај Београда, Петрово Село и Бајина Башта. Број свеукупних мртвих Албанаца у рату сеже према неким процјенама и до 12,000 (Ланцелот студија) и 13,000 жртава. Према Влади Србије, службено је само од албанских напада убијено или нестало 3,276 особа, не укључујући нападе НАТО снага, од 1998. до сијечња 2001. Од НАТО напада је према службеним српским изворима убијено 114 полицајаца и 462 војника. Број мртвих цивила од НАТО напада је и даље упитан, но процјене сежу од 1.200 до 5.700. С друге стране, НАТО је објавио да је од зрачних напада могло погинути највише 1.500 цивила. Процјене укупног броја мртвих према овим податцима сежу од 10,000 до 20,000 мртвих. Фонд за хуманитарно право (ФХП) направио је досад најопсежнију и најпрецизнију студију о том сукобу, те је евидентирао свеукупно 13,472 жртве на подручју Косова од сијечња 1998. до просинца 2000. Та невладина удруга, која је објавила податке у листопаду 2008., је навела да од тог броја Албанци чине 9,260 (68 %) а Срби 2,488 жртава (18 %). 470 особа су припадници других националности а засад је 1,254 жртава неутврђене етничке припадности. У тај број нису укључене жртве изван Косова, тј. у Ужој Србији и Војводини тијеком НАТО интервенције. Када би се додале (најмање 1,200 погинулих цивила, 462 војника и 114 полицајаца) добила би се бројка од око 15,300 погинулих.
Шта можемо закључити из успутне анализе овог текста? Пазите, и да су подаци тачни, процентуално, у односу на број становника однос жртава изгледа овако: Албанци – 0.5%; Срба : 0.8%. Даље: 4400 ексхумираних и 836 пронађених у Србији. Је ли то 13.000, или, како сам добро збројио: 5236?! Наташи Кандић фали још око 5000 ексхумација, чак и да ове већ учињене прихватимо за тачне. Следеће јако индикативно: за 1254 жртве се не зна које су националности. Ма, ајте молим вас?! То су, или Срби, или страни плаћеници? Треће варијанте нема. Пошто су највероватније Срби, онда проценти којима се горе барата не вреде ништа. Јер признатих по горњим цифрама Срба је 2488. Припадника других националности је 470 (и њих су убили Албанци). Најзад ових 1254 чија се националност не зна, испада да је ОВК убио, дакле према наводима Наташе Кандић и хрватске ''википедије'', око 4212 жртава. Однос убијених Албанаца и Срба је дакле 5236:4212, или у процентима од укупног броја становника Албанаца је убијено 0.2%,  а Срба 1.4%. Овако огољено баратање цифрама је морбидно али верујте нисам га нити ја, нити српска страна, први започели. Око тог лажног пребрајања је све и започело и по лошем кренуло. Кад смо већ кренули, да наставимо у истом смеру, од тих 5000 убијених Албанаца, више од половине су убили – Албанци. Читај: ОВК.

КОЛИКО АЛБАНАЦА СУ УБИЛИ СРБИ 1999-те? - ЧИТАЈ ОВДЕ



Овде ћемо обратити пажњу на још неколико папира које је радио Фонд за хуманитарно право, успут како и заслужују, тек да се уочи образац начина на који су рађени. У Досије-у Рудница пише, између осталог:
112. Дана 12. маја 1999. године, око 10 часова ујутро, у село Доњи Забељ ушло је шест-седам униформисаних особа, које су сведоци идентификовали као „парамилитарце“. Они су тражили добровољце за рад. Како се нико није пријавио, они су уз батињање из кућа извели 14 мушкараца – мештана...
113. Око 16 часова, на улици се зауставио војни камион типа „Дајц“, са зеленом церадом. Из камиона је изашло неколико војника који су након свађе са „парамилитарцима“, на камион присилно укрцали четворицу мештана из групе која је копала ровове...
114. „Парамилитарци“ су потом наредили осталој десеторици да наставе да копају. Око 20 часова, командант „парамилитараца“, кога су ословљавали са „Бабо“, рекао је задржаним мушкарцима да су четворица „одведених цивила покушали да побегну и да их је одвела војна полиција ради легитимисања“.
115. Пред сумрак су осталу десеторицу мештана ослободили.
Шта се може закључити из ових редова, осим да су неуки и непрофесионални: да је неко сведоцима „гурао“ речи у уста јер „парамилитарци“ је реч коју не би употребио нико са тог простора, то више личи на некога ко са енглеско-немачког говорног подручја преводи на српски; да нису само „парамилитарци“ они који су чинили злочине, шта више у овим редовима они испадају позитивци док регуларна војска отима; да војни камиони имају зелене цераде; да седморица људи могу имати само „командира“ никако „команданта“; да су Албанци и у мају месецу у својим селима и ако пропаганда каже да су сви протерани и побијени; да су ти „српски зликовци“ глупи јер четворицу одводе а десеторицу пуштају кући да сутра сведоче о томе; да је 12. маја 1999. године сунце зашло у 19:05 часова, тако да је време пред сумрак било око 18 часова, испада да су сведоци пуштени кућама или око 18 часова (у сумрак) или у 20 часова (по тоталном мраку); да су мештани ипак на крају пуштени кућама! Највероватније се, ако читамо између редова, догодило следеће: дошло је до сукоба на прилазима села, највероватније у албанским рововима, и ти људи су страдали. Иначе, српска војска у мају месецу више није копала ровове у другом ешалону одбране. А, онда је морала да се преуреди прича тако да изгледа како су покупљени и погубљени цивили.
У Досије-у о 125. моторизованој бригади, наћи ћемо следеће редове:
43. Рано ујутро, 22. септембра 1998. године, српске снаге су са тешком артиљеријом кренуле ка Ошљану. Већина мештана се из страха сакрила у оближњу шуму. Српске снаге и ОВК су се сукобиле на улазу у село. Сукоб је трајао неколико сати, након чега су српске снаге ушле у шуму у којој су били скривени мештани Ошљана.
44. Група албанских мушкараца цивила се у страху за живот склонила у шуму. Тада су их породице последњи пут виделе живе. Након повлачења српских снага, у шуми су пронађена тела седморице мушкараца на којима су биле видљиве ране од метака.
Дакле, шта се овде може прочитати између редова? Уколико су у селу цивили, како то да борбе трају неколико часова? Ако је српска војска користила тешку артиљерију, колико су онда могле бити снаге ОВК када је издржала неколико сати? Зашто се у приповедању одједном прескаче шта се даље дешавало са припадницима ОВК који су се борили против српских снага? Уколико су цивили побегли у шуму како то да нису били сви заједно били тамо, како то да је седморица мушкараца одвојено од осталих побегла у шуму а да их нико није видео? Закључак: реч о о погинулим припадницима ОВК који су се борили против српских снага на прилазима села. Интересантно је да се ретко у оваквим извештајима може наћи да су неки Албанци погинули у борби. Увек су то углавном „цивили“, војно способни мушкарци.

КО ЈЕ И КАКО СТВОРИО ОВК / UQK? - ЧИТАЈ ОВДЕ



У  истом папиру под називом Досије-у о 125. моторизованој бригади, читамо следеће:
56. У село Кожица српске снаге су ушле тек 24. септембра 1998. године. У селу се затекло доста мештана околних села који су претходних дана побегли из својих кућа. 13 мушкараца, махом из села Галица побегли су раније пре тога дана у шуму, на планину. По уласку у село, припадници српских снага су жене, децу и старце сакупили на једну ливаду, на којој су их држали до наредног јутра. О судбини мушкараца који су побегли у шуму није се знало сво до 25. септембра 1998, када су мештани Галице у једној шуми на планини Чичавици, надомак села Дубовац открили масакрирана тела 13 мушкараца.
Онда следи списак војно способних мушкараца.
Дакле, српске снаге не дирају жене, децу и старце, већ јуре неке људе по шумама и планинама, за које се основано може сумњати да су припадници ОВК, иначе зашто би они били у шуми а други у селу. Ти људи су дошли ту из друге општине: Кожица је у Србици а Галица у Вучитрну. Али, они и не страдају у Кожици, већ негде по Чичавици која је била легло ОВК. Зашто није страдао нико од мештана већ само они људи који уопште нису ту, него су негде по планини, вероватно до зуба наоружани. Ништа се не каже о томе: од кога су одвојени жене, деца и старци, где су војно способни мушкарци, шта је са њима? Знате, ово се не уклапа у образац злочиначког чињења: одвоје се цивили, који се после пусте, а јуре се људи по шумама и планинама. Због чега би то чинио ако ти је циљ истребљење једног народа?! Иначе, сва места и топоними која се помињу у овим извештајима позната су као јака упоришта ОВК и тамо током 1998. године уопште нису престајале борбе до јесени.
Интересантно је још нешто, везано за овај извештај, чак и тамо где се помињу места где су се стварно могли догодити злочини (Ћушка, Захаћ, Павлане): да је увек међу стрељанима, закланима и попаљенима, увек остајао неко, или више њих, жив(и) – да сутра до танчина опишу шта се догађало. Чак и тамо где описују да су жртве "овераване" у главу после стрељања, појавило се неколицина преживелих „који су били прикривени лешевима“. Запањује и то како су та сведочења детаљна, до у танчине се описује  и оно што један човек у хаосу, страху, скривању, и ограниченом простору који може посматрати са скривеног места или из бега – једноставно није могуће видети и запамтити. Они „сведоче“ у запету исто, поред тога „сведоче“ веома прецизно: колико је људи тачно и на којем месту убијено, на различитим местима, што је апсурдно.
Није међутим проблем у томе што неко за паре пише оно што му се наручи. Проблем је што суд у Хагу и остали судови прихватају овакве списе и оваква сведочења као меродавна и релевантна, и ако англо-саксонско право на које се они позивају, али и свако друго, па и наше, веома јасно каже да неко може сведочити о догађају само о ономе што је видео, чему је лично присуствовао. А они су прихватали сведочења, рецимо у предмету Затвор Дубрава где десетине сведока понавља исту причу и где сваки од њих рецимо каже: у том нападу је убијено 96 затвореника али је само њих 11 убио НАТО?! А то они као раштркани и сакривени тада нису могли знати.
У Досије-у о 549. моторизованој бригади, Фонд за хуманитарно право, између осталог пише и о селу Бела Црква. Наравно, код њих се увек ради о „злочину над цивилима“. Али, да ли је увек тако?! Овако они описују догађај: српске снаге су ушле у село, одвојиле жене и децу и наредили им да оду, а 65 мушкараца из села су стрељали. Сведок који говори о томе, наравно, преживео је тако што су убијени пали на њега и ако говори да су Срби после пуцали по онима који су били рањени. Сутрадан су мештани уз помоћ бораца ОВК сахранили тела. Поставља се питање: откуд сада борци ОВК и мештани заједно а јуче ни помена о њима? Зар није логично да се ОВК бори, да не да српским снагама да тако лако стреља људе. Не треба их омаловажавати, било је међу њима добрих бораца. Нису он били гробари који чекају да њихови сународници буду стрељани, па сутра они долазе да их сахране. Они су се борили дан пре и изгинули. У тој борби вероватно су страдали и цивили. Зар њихови савезници нису управо тада често употребљавали кованицу: колатерална штета? Али тада је заиста било тешко одвојити ко је цивил а ко није, када је ОВК у питању.
Међутим, изненађење тек следи, а овакви „извештаји“ су их пуни. Цитирам: „Од 29. јуна до 3. јула 1999. године тим Одсека за судску медицину и науку Универзитета у Глазгову извршио је 54 post mortem прегледа, који су обухватили 42 идентификоване и 12 неидентификованих жртава убијених у Белој Цркви“. Уколико су у питању цивили из истог села како је могуће да 12 тела не буду идентификована? Зар се сељани не препознају међу собом? Зар рођаци убијених, жене и деца, не знају ко је стрељан? Објашњење: ради се о борцима ОВК из других крајева Косова и плаћеницима.
Када описују догађаје у селу Целина аутори из ФХП користе исту матрицу која им увек служи да замути границу између терориста и цивила: „Након гранатирања села, већина албанских породица је панично побегла из својих кућа у оближњу шуму и сакрила се, прво у кланцу Пастидол на северној периферији села, а потом дубље у шуму, у месту званом Писјаке, пре него што су припадници српских снага ушли у село. Мушкарци старости од 18 до 40 година одлучили су да се скривају на различитим местима у селу, али у мањим групама, плашећи се да ће бити мета српских снага“.
Обратити пажњу: већина породица, цивила, бежи у шуму, ипак, мушкарци од 18 до 40 година, дакле војно способни, остају у селу, распоређени у малим групама (борбеним), тако да не буду лака мета. На шта вам ово личи? Треба напоменути: у извештају стоји да су српске снаге гранатирале село од 5 сати ујутро до 8 сати увече. На кога су пуцали? Због чега нису могли лако да уђу у селу ако тамо није било терориста?
Иначе се Досије о 549 моторизованој бригади односи на период од краја марта до почетка маја, дакле у времену када та јединица води најжешће битке са ОВК и албанском војском, и то управо у пределима који су описани. Нико овде не спори да је било цивилних жртава, само се поставља питање да ли су баш сви побројани цивили како се тврди, или је међу убијенима било и оних који су се борили против српске војске и полиције, што не рећи: војске и полиције тада међународно признате земље.


Сличан по садржају и методологији рада али много обимнији и уопштенији јесте и извештај који је потписала Верификациона мисија ОЕБС-а на Косову али за који није баш најјасније ко је све учествовао у писању и какви су им истински мотиви (Фонд за хуманитарно право јесте), а који је насловљен Косово - како виђено тако речено  – анализа стања људских права на Косову од октобра 1998. до јуна 1999. Извештај је угледао светло дана тек у децембру 1999. године. До тада је сматрано да је боље да буде ван очију јавности. Сам наслов после површне психолошке анализе говори какви су мотиви и домети аутора. Они брже-боље самим насловом дају до знања да ће рећи „само оно што су видели“. На крају се испоставља да су написали само оно што су други чули од некога ко је можда видео. Већ у предговору Лујза Арбур нам отклања све дилеме и потпомаже  мој став о медијским манипулацијама те јој се на овај начин захваљујем. Она каже у предговору: „....насиље на Косову је било ужасно; разарања су се још једном обрушила на обичне људе.... Људи широм света су били запањени МЕДИЈСКИМ ИЗВЕШТАЈИМА (подвукао И.Ђ.) о злочиначком понашању које је узимало маха“. Дакле, овом реченицом Арбурова нам у ствари појашњава слику о томе како је стварана истина и како су се нашла оправдања. Никакви судски извештаји, никакве озбиљне анализе, рад агената на терену: само медијски извештаји. Она је разумела у чему је суштина. Она је нашла за сходно да управо то каже у првим реченицама иначе кратког  предговора.
Кажем, методологија је слична као код Хјуман Рајтс Воча, то су углавном искази „очевидаца“, врло ретко, самих жртава. Анализа почиње историјском ретроспективом и сам тај почетак говори о тенденцији Верификационе мисије ОЕБС-а. За њих историја Косова почиње 1878. године  стварањем Призренске лиге. Што се тиче демографских кретања етничких група по њима значајне су оне које су почеле 1912. године када су Срби из других крајева насељавали Косово а у исто време, по њима, Косово је напустило око (sic) 500.000 Шиптара?! После оваквог увода намећу се две алтернативе као закључак: или ништа не знају или су тотално тенденциозни. Трећег нема.
Каже се даље да су хуманитарне организације процениле да је до њиховог доласка истерано око 300.000 људи и да су се десили запањујући масакри, али ништа више од тога. Само констатација: било је масакара. Па кажу даље, сад су већ стигли на Косово: „Средина јануара, 45 људи међу њима и деце - било је побијено у Рачку. Они су углавном убијени изблиза, ватреним оружјем“. Тако ради ОЕБС-ова комисија. Никада после тога нису објаснили како то да деце нема у извештајима патолога. Затим нам дају до знања: „Непристрасност је у темељима рада по питањима људских права, па је један од императива Одељења за људска права да се његов рад доживи као непристрасан“. Ко о чему: курва о поштењу - војник о скраћењу. Па онда даље све по реду: добровољци и плаћеници (баш су се ти обогатили ако су примали  војничке плате од државе Србије, касниле су по годину дана) из целог света у српским редовима, паравојне формације. Ништа о муџахединима, нема потребе. Па сетно и са дозом романтике о ОВК: „У почетку ОВК се састојала од малих сеоских јединица које су често биле организоване око једне породице и којима је основни задатак одбрана села“.
Па опет 20-30 страница по систему рекла-казала. Па опет Рачак. Па онда једна реченица која се отргла и која је морала бити речена али сасвим неприметно, стидљиво и на крају: „За време присуства ОЕБС-КВМ на Косову, међутим, најчешће се радило о појединачним убиствима“. Па онда исказана сумња да је ОВК ликвидирала своје неистомишљенике у редовима Шиптара, него да то може лако да буде масло паравојних јединица и српских цивила, тако су им бар говорили Албанци из Пећи и околине. Баш бих волео да видим тог Албанца који ће рећи истину да их је убила ОВК, само да га видим?! Па опет Рачак. Чим нема шта да се каже, нешто што би одржало темпо и тензију одмах се помене Рачак. Па онда описи, описи, описи... али и поред списатељског талента до 24. марта врло штуро и мало, скоро ништа што би само назначило на масакре, а, о геноциду и да не говоримо. О потреби хуманитарног бомбардовања: ни говора. Па опет клевета на рачун покварених Срба „који крију лешеве људи које су побили“. Много је убијених, казали су им да има и ту и тамо, све сведок до сведока, и свуд, много али не могу да се нађу јер су их Срби сакрили између осталог и у окна рудника Трепча. Па опет уопштена места: „рекао“, „видео“, „чуо“, „неки човек“, „неки људи“.
СЛУЧАЈ РАЧАК - ЧИТАЈ ОВДЕ!!!



      У деловима о тортури могли су написати само једну реченицу, да се не муче, јер њихова порука гласи овако: Срби су Албанце терорисали где год су стигли и на све могуће начине, па чак и у болницама. Приче о силовању си најневероватније. Види се да су их састављали болесни умови, перверзне и болесне особе које су очито уживале у  писању таквих гнусоба, или сексуално исфрустриране жене (јер то је женска рука писала, а сумња се и која, и за то је добила орден од "генерал-мајора" Јахјаге, тзв. председнице Косова). То је кориснији документ за неки семинар психоаналитичара фројдовске провенијенције него за међународни кривични суд. Па ту има свега и свачега, нема те ситуације, нема те позе, нема тог иживљавања које нису споменули, анално, орално. У свим комбинацијама, на свим местима, на улици, на стадиону, у збегу, у кући, у полицијској станици, (на једном месту се спомиње да су полицајци одвели девојку код неке цркве да би је силовали а у међу-паузама између два силовања терали је да стоји до грла у хладној води – мислим, каква је сврха држати у хладној води поред цркве некога кога желиш силовати?!). На другом месту полицајци силују жену којој је муж на послу. Замислите ситуацију: егзодус, паљевине, смрт а жртвин муж се налази на послу?! Па онда силовања пред укућанима, девојчице, хареми. Ево једног навода: „У још једном сличном случају припадници паравојних јединица су издвојили 500 младих и лепих жена и послали их у Старо Читаково“. На једном месту, у време рата, нашло се 500 младих и лепих жена у тамо неком селу?! Онда се даље наводи да су те жене служиле да одржавају куће где су смештени војници и за силовање али „су сутра пуштене кућама“.
Са толико жара и енергије је писан овај део да испада да се тамо само силовало и ништа друго се није радило. И увек, скоро увек, исказ је узет од неког ко је видео или чуо од некога. Затим се иде даље: силовања мушкараца. Српски полицајци у збеговима силују мушкарце. Па онда силовања у затворима где мушкарце силују полицајци који су заражени АИДС-ом. Ко мало познаје српски менталитет зна да су ово ординарне глупости. Шта Срби мисле о хомосексуалцима најбоље знају припадници тзв. геј популације у Србији. Веће понижење би, познавајући српски менталитет, било за силоватеља него за силованог. Томе више не би било места међу људима. Свакаквих се српских војника и полицајаца могло видети за задњих ратова. Многи од њих нису за дику и понос, али сигурно није било оних који би пред својим саборцима силовали другог мушкарца. Понављам ти наводи су сакупљани углавном по следећем систему, ево оригиналног исказа из извештаја: „Испричао је један седамдесетпетогодишњак да је срео три жене које су му испричале да је њих и још 20-30 жена силовало десеторо маскираних мушкараца“. Како виђено тако речено. На крају се, као и њихови претходници, жале да не могу до жртава зато што се оне крију и не желе да причају о томе. Па како онда сакупише толико случајева?! И још једном нигде ни једног имена, ни једног податка који би указао на неку чињеницу - само уопштени ставови.

СИЛОВАЊА АЛБАНКИ НА КОСОВУ - ЧИТАЈ ОВДЕ 


      

У анализи они признају да је највећи „број убијених међу младим и за борбу способним мушкарцима“, али не, нису они страдали у борби, него су их српске снаге убијале да се не би евентуално борили. По овом извештају би требало све заслуге одузети припадницима ОВК, јер они се нису борили, чим нема страдалих у њиховим редовима. Зашто је полиција државе Србије, која је оптуживана за брутално истребљење цивила, пунила затворе ухапшеним припадницима ОВК? Зар није било логичније (по тој логици), ако јој је то била намера, да прво побије терористе, па онда и цивиле, а не да ове прве хапси и процесуира? Јер терористу треба прво разоружати, па привести из шуме у затвор, па повести истрагу. Зар није било лакше убити их на лицу места?! Ако је српска полиција систематски све пред собом убијала кога је то онда ДОС пустио из српских затвора? Нелогично ми је да неко систематски убија цивиле а не ликвидира онога који пуца на њега и убија га - него га хапси и приводи?!
Ако су српске снаге масовно кренуле да униште недужне албанске цивиле и то је био такозвани план Поткова (чисто српска реч, по речима Елзесера) о чему је онда  Вашингтон пост писао 2. јуна 1999. године на овај начин: „У року од једног до два дана српске снаге су поткопале побуњенички почетни импулс Албанаца приковавши их за земљу и изолујући их на падинама при врху планине Паштрик. Наредних неколико дана усмерили су артиљеријску и минобацачку ватру ка врховима Паштрика. ОВК је претворена у кашу“. Генерал Милош Ђошан је у свом сведочењу у Хагу, 25. октобра 2005. године, поводом поменутог списа рекао следеће: „Ја и данас имам разлога да сумњам у ту књигу јер не знам ко су аутори те књиге, ко је тај ко је видео, па рекао. Једно је издати књигу, једно написати,а једно је видети па онда рећи. Наслов ''Како виђено, тако речено'', доводи у сумњу, односно захтева и тражи да видимо ко је то видео па онда рекао. Ко је издао можда је и најмање важно. Ја бих лично волео да ми дате име једног од тих аутора. Оног ко је видео, па написао“.


кликом увећај слику




www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog