BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА

ИГОР ЂУРИЋ - БЛОГ
BLOG - IGOR ĐURIĆ
©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

недеља, 28. август 2016.

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ: ЧОВЕК!!!


...И, ЦРЊАНСКИ...
Милош Црњански о себи, 1918. године:
М.Ц. је млад. Војвођанин. Живео је по селима, градовима, по мору и шумама као и сви други.
Превртао је прашне књиге, ишао по гробљима.
Ако му споменете Ганг или покојног Ластавицу, он ће о обојици говорити тужно. О сваком. У детињству је носио дрвени мач и већ у дванаестој години спевао један плагијат, по оној песми: Ој, девојко, ој, овако: Ој, на Боспор напред, ој! Тада је био националиста. После је читао прашне Страже и сузно гледао лепо лице Светозара Марковића. Тада је био интернационалиста. После је упознао рат и жељу умрети.
Данас је срећан. Све му је једно, хоће ли га славити или ругати му се. Он не верује у Бога, али у будућност. Све јаде наше, сав понос, сву срамоту нашу, све зна. И питали га о смрти или љубави, о Загребу или народоном јединству, о песимизму или оптимизму, о литератури или футуризму, он ће на све то одмахнути презриво, очајно, али пријатељском руком.
Ко га је родио? Мати једна од камена као Мештровићева; ко му је отац? Ох, он је син Дон Кихотов.
Коморан, 7. јула 1918.

У врело и кризно лето 2009. године, новине тј. њихови „културни“ подлисци (који су све - само нису културни), али и интернет портали и форуми, опет су (по ко зна који пут) били опседнути ликом и делом Милоша Црњанског. И овога пута више са акцентом на „лик“ а мало или скоро никако на „дело“. Из нафталина су извађене оптужбе над којима је бдео дух Ристића, или Крлеже, или Зоговића, о томе како је Црњански био националиста, пронацистички и пронемачки настројен, човек који је волео Франка а мрзео републиканце. Замерало му се што је извештавао за Време из Шпаније у јеку грађанског рата а поготову се замера што је покренуо и уређивао часопис Идеје, 1934-е године. Наравно, није се заборавило ни то да је са симпатијама извештавао и из нацистичке Немачке, одакле је писао о томе како Немачка жели мир управо у периоду када је започео прогон Јевреја а Хитлер се енормно наоружавао и спремао за рат (Бертолино).
Јавили су се и они који бране Црњанског са такође, мање више, познатим аргументима. Црњанског су идеолошки противници љубоморни на његов књижевни рад још за живота етикетирали етикетом националисте, фашисте, али и: антикомунисте. Сада се духовна и физичка деца тих првобораца јављају са повременим освежавањем бајатих тврдњи о национализму и заблудама (Аврамовић). Све су то стереотипи и већ офуцане фразе јер критичари Црњансковог политичког опредељења, критикујући га данас, не узимају у обзир историјско-политичке контексте у којима је Црњански тада деловао а ни временску дистанцу која је створена од тада. Када је он извештавао из Немачке цела Европа је била у пријатељским односима са Хитлером а он и није био у Немачкој када је почео прогон Јевреја. Нападајући Црњанског, набраја се даље, у ствари се напада српско национално биће и српска култура.
У расправу се даље укључују термини као што двојна, рафаеловска и микеланђеловска личност Црњанског па и то да се Црњанском не замера његов национализам који је романтичарска љубав према свом народу и својој земљи али да оптужбе за кокетирање са национал-социјализмом и даље стоје. (Бертолино)
Браниоци, пак, тврде да Црњански није светиња и табу тема, да су његови ставови често били колебљиви и под разним утицајима, некад противречни али да све то није довољно нити убедљиво да се говори о његовој идеолошкој оријентацији, поготову прихватању општег места да је писац био реакционар (Аврамовић).
Овде завршавамо ретроспективни преглед полемике на релацији Никола Бертолино - Зоран Аврамовић (који је касније аванзовао у Министарству културе). Обоје познаваоци живота и рада Милоша Црњанског они су, у ствари, парадигма односа јавности према Милошу Црњанском који никада није био уједначен и бесталасан, већ је увек био оптерећен поделама, полемикама и различитим ставовима. Увек га неко напада (и тих је увек више) и увек га неко брани (било је и таквих). Ни он не остаје дужан никоме.  Црњански јесте био контраверзна личност - па није ни чудо.
Сам је за Борбу Милу Глигоријевићу рекао 1973. године: Завист је, исто тако, честа као и пријатељство, и у литератури, јер је природна - а ја нисам био анђео. Да, то је набоља формулација целе приче и свих контраверзи око Црњансковог живота: ја нисам био анђео. Он није био анђео! Свакако најбољи познавалац лика и дела Милоша Црњанског, Мило Ломпар у изванредној књизи Црњански – биографија једног осећања, страна 333., пише: Испуњен великим самољубљем, Црњански је остао на удаљености и од себе самог, способан да себе карикира, са развијеним осећањем за цинизам, иронију и гротеску, сасвим деструктивну, да гледа не-људским погледом, који је каткад био божански, а каткад демонски.
Данас је, мање више, све познато. Ипак, вреди се подсетити, исказати неки лични став. Свако жели да се очеше о великог писца: нападајући га или бранећи. Ајд', онда и ја то да учиним. Црњански је као државни службеник два пута боравио и Немачкој, и то 1928/29., и, у периоду 1935. до 1938. Затим одлази у Рим. За то време Црњански је скоро редовно писао текстове за поједине листове и часописе, а објавио је и Књигу о Немачкој. И, заиста, он као службеник Краљевине Југославије и није имао неког великог простора за сопствене ставове већ је углавном писао репортаже у којима је износио факта или извештавао о догађајима. Не може се, такође, пренебрегнути ни очигледна чињеница да он јесте био фасциниран новим поретком у Немачкој али пре свега оним што се урадило у привреди, грађевинарству, техници. Не би Црњански сигурно одобравао прогоне Јевреја и концентрационе логоре. Милан Јовановић, који је радио са Црњанским у Берлину, писао је да Црњански о Немцима није имао богзна какво мишљење: он је то мишљење и сам, нескривено и отворено, саопштио, називајући Хитлера лудом, а његову околину бандом.
Ипак, све то подгревати данас, по мало је дегутанто и анахроно, ако се наступа са политичких позиција и зарад политичких циљева - а често се управо то чини. Понајпре се, тим подгревањем, покушава ухватити „националистички континутитет код српске интелигенције“, па је Црњански некако најбољи пример за то. Али, може ли се тадашње схватање „националног“ и „десног“ упоредити са данашњим поимањем истог и има ли места корелацијама?! На, крају, ништа не говори у  лошем контесту о писцу све и да се ставио на неку од страна у шпанском грађанском рату. Није наше да судимо како би било боље Шпанцима да су републиканци победили и да ли би они били срећнији да је њиховим животима управљао Стаљин уместо Франка.
Затим, тих година, на пример, сасвим је уобичајено писати о колонијама и колонијализму као нечем опште прихваћеном и нормалном. Данас су се односи променили. И зато је неумесно коментарисати нечије политичке текстове од пре седамдесет година а да то има за циљ дневно политичка разрачунавања и доказивање нечег сасвим трећег (чак ни: другог). У научне сврхе треба се бавити са свиме што су велики људи говорили и писали – али без задњих намера. Бавити се самим Црњанским, као појавом и уметником, то је већ нешто друго. Велики људи имају ту судбину да им се све из животног пута изврће по неколико пута и да се трага за најмањом ситницом из живота и рада.
Опет, чињеница је да десничари држе Црњанског за свога. Истина је и да је у периоду Идеја он себе држао за таквог. Међутим, национал-социјализам, за који га оптужују, по својој изворној вокацији и идеолошкој дефиницији и није десничарска идеологија. Обашка, што је Црњански више био југословенски националиста, а мање српски. Шта је он под томе подразумевао – то је већ друга ствар. 1917-е године он пише Јулију Бенешићу: али реците свакоме да нас има много, којима само Загреб држи осмех на лицу. Оно што се дефинитивно може закључити из писама овоме господину и уреднику Савременика јесте да је и Црњански у то доба захваћен југословенским национализмом и романтизмом. Истом човеку он две године касније пише: Волео бих издати збирку у хиљаду латиницом и хиљаду ћирилицом примерака. Ја сам скроз за латиницу, али видим једну разумљиву грдну реакцију Срба засад и мислим да јој треба... зачас попустити да доцније сигурније са тиме свршимо.... Пише он и о српству, на пример у тексту Социјална база нашег национализма где каже, контраверзно само како он зна: Логичан је наш повратак српству, али само као основи новог рада. Нити смо при томе очарани милитаризмом, нити заслепљени бљеском српског шовинизма, којег на жалост и нема.
Идеје доносе и текстове о Светом Сави?! Је ли то недемократско и националистичко?! Један део „друго-српског“ мњења и данас мисли да је тако. То да су Идеје биле десничарске нико не спори. Треба оспорити нечију потребу да се то Црњанском узима за зло. Њему се може спочитати, евентуално, да није био доследан у својим ставовима и да се касније трудио (лично он) да заборави оно што је писао бранећи своје тадашње идеје. И то треба да узме у обзир страна која данас велича његове националне текстове. Велики је јаз између онога што је тада писао и онога како се касније понашао.
Највећи проблем код оцењивања Идеја као националистичких, јесте манир да се подвлачење српских интереса, идеја и проблема, већ дуже време на овим просторима аутоматски сматра: националистичким! Писати о Светом Сави, или о Немањићима, по таквима, је аутоматски „доказ“ српског национализма. И зато је по некад беспредметно учествовати у оваквим расправама. Јер су оптужбе толико бесмислене да је немогуће се логичним следом одбране било шта постићи. У ту замку, по мени, упао је и Црњански. Бранио се често не знајући у ствари шта је његов грех. Уколико се Србин залагао за Југославију, у то време, то је тумачено „српским хегемонизмом“, уколико је пак иступао против исте, онда је оптуживан као „српски шовиниста“ – у оба случаја му је лепљена етикета националисте, наравно тумачена у лошем контексту и углавном са бланко осудом.
Усташки лексикографи су писали о Црњанском као националисти и симпатизеру национал-социјализма. Апсурд! Апсурд је и то да га је лично Ђилас који је на души имао многе људске животе нападао и ако Црњански за живота није ни мрава згазио. Мило Ломпар у својој књизи Повратак српском становишту пише следеће: Незадовољан текстом о Црњанском, Крлежа на овај начин тражи да се тај текст скрати: ''скратити га за половину, а то ће најбоље учинити, мислим, Ујевић, ако га весели''. Тако ће текст о Црњанском скратити Мате Ујевић. Ко је то? Био је главни уредник Хрватске енциклопедије, штамане кориенским правописом, у време НДХ. И док је Светислав Стефановић стрељан зато што је био ратни комесар СКЗ, дотле је Мате Ујевић – као усташки уредник Хрватске енциклопедије – добио да се забавља мењајући текст о нјавећем српском писцу. То показује какав је културни образац усвојила титоистичка Југославија.
Није само Црњански „жртва“. Крлежа је немилосрдан када су лексиографске јединице из Србије у питању. Тако се у његовим Marginalia lexicographica могу наћи трагови о томе како се односио према тој материји на примерима Дечана, владике Данила, архиепископа Данила II, Београдско-карловачке архиепсикопије, Арсенија Чарнојевића, итд. По таквим питањима је био ригидан и циничан, али је знао онако крлежијански да објасни због чега то чини.
Већ годинама у нашим крајевима траје једна саботажа свега што је државно, а у интелектуалним круговима свега што је национално – вајкао се Црњански у једном од прокажених текстова. Можда је у овој реченици објављеној у Идејама сам Црњански најбоље разјаснио континуитет раздора на српским просторима. Јер, није проблем што Црњанског нападају Хрвати, проблем је што су у тим нападима увек најгрлатији бивали Срби. Људи са истим менталним склопом се и данас налазе на истим странама у овом националном неспоразуму. И то управо у време када Норвешка штампа марку са ликом Кнута Хамсуна који се са својим ставовима према нацизму не може ни упоредити са Црњанским. Шта знају наши „европљани“ о томе?! Ништа. Они само као папагаји понављају оно што им се каже: да кажу.
Интересантно је да они који спочитавају национализам Црњанског на основу часописа Идеје пренебрегавају чињеницу да су у том часопису писали Иво Андрић, Десанка Максимовић, Исидора Секулић. У Идејама су објављивали своје текстове и Момчило Настасијевић, Хамзо Хумо, Сима Пандуровић, Станислав Винавер, Бранислав Нушић. Јесу и Драгиша Васић и Милан Грол – али шта то може да значи?! Ништа! Владимир Ћоровић и Александар Белић?! Јустин Поповић?! Петар Коњовић?!
Још је интересантније да већина тих који данас, и јуче, пљују по Црњанском оптужујући га да је гајио симпатије према фашизму и за служење тадашњем режиму никада не помињу Иву Андрића, његове високе функције у тадашњем режиму и дипломатији, као и његову активну улогу при потписивању Тројног пакта. Андрић је био много боље позициониран у тзв. „реакционарном режиму“ пре рата и радо је виђен гост на свим дипломатским окупљањима, па и на нацистичким.
По овој теми, Миленко Поповић у својој књизи о Црњанском каже: Раније, кад се налазио на левици, својој левици, један део левице сматрао га је за нихилисту, а један део деснице, ондашње, држао га је за лепрозног. Овога пута један део левице држао га је за отпадника. Грађанско-десничарски расположена влада Богољуба Јефтића и Љотићев фашистички покрет нису га сматрали за свога. Поново се нашао сам. Ни монархија није била иза њега. Александар је био покошен у Марсељу од једне тајанствене деснице, а Павле није имао потребе за Црњанским. Цензура је забрањивала „Идеје“, десничарски часопис, а десничарска полиција га је спаљивала.
Треба напоменути да је Црњански писао за много листова, најчешће невољно, не би ли обезбедио приходе или задужио кога од утицајних људи. Па је тако поред Политике, Времена и Идеја, писао и за Савременик, Наша крила, Књижевни југ, Јадранску стражу. Писао је и за Економист Милана Стојадиновића, за Реалити из Јужне Африке и Искру из Минхена. Сарађивао је и са Американским србобраном, Гласом канадских Срба и часописом Наша реч из Париза. Из овако шароликог броја разних часописа, разних и по концепцији, и по идеологији њихових покретача, није тешко наћи речи против Црњанског ако се тражи са идеолошког становишта комуниста или мондијалиста. Само, да ли су њихови ставови исправни? Зар не треба прво то утврдити.
Но што би рекао један од учесника у поменутој полемици, нећемо ми Црњанског бранити од њега самога. Није данас за проучавање интересантна идеологија Милоша Црњанског из разлога које сам навео, и које уосталом наводе његови браниоци. Највише из разлога јер све то већ стотину пута прежвакано. Ако жели данас неко да пише о Црњанском, а да то не буде пуко понављање већ изнетих чињеница, треба да проучава карактер и личност Милоша Црњанског. Ту би се можда могло наћи нешто „свеже крви“ за покретање дискусије о славном и великом српском писцу. Јер, и писци су људи а Црњански је био човек коме се дало што-шта приговорити када је његов карактер у питању.
Милан Јовановић Стоимировић, човек који је радио са Црњанским, у својој књизи Портрети према живим моделима, на страни 215., о Црњанском каже следеће: Њему је увек требало много новаца, он је увек желео да важи више него други; он је и за нормалан свој службени напор тврдио да је то велики успех, а оспоравао је и ниподаштавао скоро сваког живог, скоро свачији рад и вредност. У свакоме његовом ставу је било дрскости, надутости, осионости и нечега силеџијског, због чега је лако долазио у сукобе са људима око себе, па је после ударао у велика звона своје приватне полемике, којима је ишао на нерве чак и онима који у њих нису били ангажовани и који су их посматрали као faits divers. Његово основно расположење је увек било кисело, он није био ни ведар, нити љубазан човек.  Soubcorneur, он је скоро свакоме подметао неке рђаве намере, и то према њему лично, а често је тврдио да и људи њега сумњиче те за ово, те за оно, док је он тако само претпостављао, пошто људи које је он нападао најчешће нису ни мислили о њему; укратко, мало му је било што он сумњичи, него је сумњичио друге да они сумњиче њега! Није било ништа необично да он о некоме говори са стиснутим зубима, а није било необично ни да људима говори једно у лице, а друго иза њихових леђа. И то не без срачунате ироније. Са друге стране му се није могла одрицати лична храброст у свађи; он је додуше у томе ишао толико далеко, да је из препирке брзо прелазио у вређање, а да са њега пређе на претње и тучом, па чак и на саму тучу.
Његов однос према најближима: мајци, брату, ујаку и другима је дискутабилан. Његово одрицање пређашњих ставова још дискутабилније, он се удвара комунистичким властима и када они то не траже од њега. Био је снисходљив према ауторитетима на власти, према одређеним писцима или важним личностима. Знао је да се додворава до бесвести ако је видео неког свог интереса. Према супрузи, и генерално према женама, његов став и понашање никако нису за похвалу. Није веран супруг а хоће и да трачари.
Према новцу се односио крајње неодговорно: зајмио је, тражио, трошио преко могућности и знао је да не врати узето. Према доброчинитељима се понашао незахвално. Најзад, знао је да перо употребљава недостојно за великог српског писца пишући наручене пашквиле и рецензије,  дотерујући мемоаре врло контроверзних личности. Ово су само неке од теза о којима би требало размислити и то без зле воље, без потребе да се каже нешто лоше о писцу већ, управо супротно, такве великане треба проучити са свих страна да би се комплетирала слика за будућа покољења.
Црњански је волео да оговара. Нарочито жене и јавне личности. Чинио је то често и оставио доста трагова у својим писмима о томе. Слободан Јовановић говори Црњанском, једном приликом, оговарајући кнеза Павла, да је то човек који је читао Фауста док је српска војска крварила у Првом светском рату. Црњански у Ембахадама пише да је сам Јовановић читао Хајнеа док му је мајка умирала. Међутим, писац се није сетио да дода шта је он радио, и, у време Првог светског рата, а поготову када му је мајка умирала. Јадница је слала поруке пред смрт у којима га је молила да дође и види је још једном. Он се изговарао обавезама и болешћу а у ствари није хтео да откаже заказане излете и шетње по околини Рима и Италији. На последњи позив да дође изговорио се болешћу које према савременицима и очевицима није било.
Миленко Поповић, његов помоћник у Риму, негде је написао: Једном приликом, када је службено, изненада, дошао у Београд, срео је рођену мајку у трамвају и кад је ова, сва радосна, почела да виче: сине, сине, он се одрекао мајке речима: „Госпођо, ја вас не познајем“. Био је у друштву једне раскошно одевене београдске лепотице, а мајка је носила тепелук. Ово треба узети са резервом јер је мала вероватноћа да се Црњански могао срести са мајком у трамвају, па још у Београду, пошто је живела и умрла у Панчеву (јер јој је син продао кућу). Али довољно говори о томе како су га сарадници доживљавали и какав су утисак стекли о његовом односу према мајци.
Што се тиче Првог светског рата он не би смео да приговара било коме о томе шта је ко радио. Коста Павловић, шеф кабинета Симовићев и Јовановићев, је по том питању написао следеће: Док је Милутин Бојић оставио кости у Солуну, док је Иво Војиновић чамио у шибеничкој тамници, а Иво Андрић злостављан и прогањан од аустроугарских власти, док су Сибе Миличић и Вељко Петровић, и ако аустроугарски поданици, били добровољци у српској војсци, Црњански је фрајлифиговао и кад се царевина распала, настанио се у Београду.
Било је писаца који нису  волели каратер Црњанског а да при томе нису оптерећени иделошким инсинуацијама и да су чак и поштовали његово стваралаштво. Такав је био и Борислав Пекић, писац који несумњиво стоји у истој равни српске књижевности као и Милош Црњански. Пекић у једном писму пише: Никада нисам подносио уображене и егоцентричне људе типа оног дрипца Црњанског (реч дрипац пишем ведре душе и чиста срца) који доказује да величина једног писца не мора стајати у управној сразмери са његовим карактером. Када су се два велика писца први пут срела, Пекић се обратио са господине Црњански, на шта му је овај одговорио да је он друг Црњански. Пекић је тада рекао: Ја сам још увек господин, и затим напустио просторију.
Много људи му је чинило а он је пуно пута био прави незахвалник. Без обзира какви су њени мотиви, богата леди Паџет је веома помогла Црњанском док је боравио у Енглеској. Давала му је новаца и неко време га пустила да бесплатно живи у њеној кући. Платила му је школовање и слала на годишње одморе. То је свакако било понижавајуће за великог човека али он једноставно тада није имао другог избора. Могао је једино завршити на улици. Ипак, Црњански се на крају лоше и незахвално понео према богатој добротворки, рекао јој је да је „покварена баба“. Стара госпођа му је одговорила: Да сам баба то сам знала, али сад први пут чујем да сам и неваљала.
Душан Матић је говорио Димитријевићу Кости: Чувајте се Црњанског као ватре живе, јер он не може ником бити пријатељ, ни донети добра. То знам из личног, горког искуства, јер сам ну некад, заиста, покушао да будем пријатељ, а боље да нисам, далеко му лепа кућа. Истом човеку је Божидар Кнежевић рекао следеће: Ко са Црњанским тикве сади, ђаволе бере. Најзад, и сам Димитријевић, који свакако није би цвећка јер се са многима замерао а увек тврдио да је он у праву а да су други криви, вели: И мене је, морам признати, запањила нагла промена понашања Црњанског, које је настало у тренутку када сам одиграо своју улогу и више му нисам могао користити. Тада сам себи испао веома смешан, јер сам по повратку из Лондона свима у Београду хвалио Црњанског говорећи како је то диван човек, усамљени паћеник у туђини, који ми је тамо био као родитељ. Могу мислити колико су се тада смејали мојој наивности они који су добро познавали промењиву ћуд Црњанског, за којег је Михиз тачно једном написао да је највећи прзница и свађалица у југословенској литератури.
У својој књизи Време забрана Димитријевић описује како је песник Мирко Бањевић дочекао Црњанског кад се по повратку појавио у Удружењу књижевника Србије: Да ме очи не варају! Овде, међу нама, видим тебе црни Милошу, издајицо наших другова? И ти си се усудио овде доћи, а знаш да си највећа протува, која нас је некада полицији издавала. Сиротињи си хлеб узимао да би господски живео, а сада док нам ова талентована деца, млади писци вапију за кровом над главом, ти захтеваш као са неким правом од наших власти и намештај за добијени, конфорни стан. Где ти је образ и поштење?
Карактеристичан је његов однос према Крлежи, и ако се говори да се једном чак и потукао са њиме. Прво је хтео да буде у добрим односима са њиме, али како га је пургер игнорисао - онда је пуно тога ружног говорио о њему. Најзад, када је требао да се врати у Југославију, а знајући колики је Крлежин утицај, опет је говорио славопојке о њему. Тако је у полемици 1934. године Црњански одговорио Крлежи да га напада џукелским језиком. Пре тога, 1922., он пише Андрићу: Смејао сам се недавно Крлежи, који је био у Београду и држао говор. Та то је нека аустријска баба.... Оптужује га и да је био питомац аустроугарске војне школе а тек после је постао марксист и пацифист, заборављајући да је и сам био аустроугарски официр. Међутим, већ 1962. године говори Кости Димитријевићу да је Крлежа пламен и његов друг из младости. А Вулетићу за Дело 1965-е године каже да је и Крлежа заслужио Нобелову награду.
Удвара се новим властима у Југославији пре повратка. На питање Николе Дреновца, 1964., о нашој савременој књижевности, Црњански између осталог одговара да је појава шунд литературе недостојна једне марксистичке земље. Чуш, марксистичка земља?! У интервју-у за Дело 1965. године он каже да последица рођења на северној граници нашег народа имало за последицу претерани осећај национализма. Овде није битно да ли је то истина или није, колико је важно да се нагласи потреба писца да се огради и оправда од свог негдањег националног схватања. По мени је ово друго већи „грех“ од првог. Нико нема право да спочитава нечији здрави национализам и писац је могао једноставно да ћути о томе, када је било више него очигледно да југословенске власти неће тражити од њега да се изјашњава о томе или да се правда од било чега. Он, међутим, стално то подвлачи, тако за Вечерње новости 1972. каже: Оног часа када сам се вратио у земљу одрекао сам се свог политичког мишљења. Одрекао, дакле! Није га променио – одрекао га се. Ко је тражио да се одриче?! Зашто то тако рећи?!
У Ембахадама он на много места покушава да се огради од неких ствари и да дадне сигнал новим комунистичким властима да је „на линији“. Тако он пише: Хоћу да кажем, да је разлог, за улаз у Пресбиро био материјалне природе, а не политички, како то, каткад, моји литерарни противници износе. Паметно се и ограђује, каже: „литерарни противници“ а не: „политички“ - како би било логичније да се каже. Исто је тако нетачно, и то, да сам у Берлин отишао, јер сам желео да уђем у дипломатију...... Да сам хтео, ја сам, преко своје таште, још године 1921., могао ући у то министарство. А онда следи врхунац ''вађења'' и удварања комунистичким властима у Југославији: Прелазећи у Пресбиро, нисам имао намеру да одем у Берлин, а нарочито не из неких политичких разлога. Исто бих тако радо био ишао и у Москву. Док је писао ово као да је сметнуо са ума да је иза њега остала и одређена преписка, рукописи, да су остала сећања која је неко други прибележио. Наравно, он је желео у Париз, Рим, донекле и у Берлин, али заиста нисам успео да уђем у траг да је некоме написао или рекао да би тада ишао у Москву. Као дипломата – наравно, да се оградим.
Па и ово му је мало, него на истој страни објашњавајући да је на место аташеа за штампу при посланству у Берлину 1935. године постављен  а да то није ни знао и мимо његове воље, опет дословце понавља исту реченицу да није тражио нити желео Берлин већ би исто тако радо ишао и у Москву. Два пута на страни 168. Ембахада. Али, није ни то све. Већ на следећој страни он каже: Пошто сам, у то доба, све, и свакога, посматрао са националистичког гледишта (ТО ВИШЕ НИЈЕ МОЈЕ ГЛЕДИШТЕ), нисам незадовољан, итд......
Чему то? - опет се питам. Најзад, њега пред одлазак у Берлин прима лично Стојадиновић (и, ако, како сам рече није ни знао, ни хтео тамо да иде). Не знам колико је било устаљено у то време да аташеа за штампу пред одлазак на службу прима лично премијер. Мислим да у то време чиновник тог ранга не би стигао ни до трећег секретара. Међутим, пред одлазак у Рим, не само да га председник Владе прима у кући, него се састаје и са кнезом Павлом. Све ово заиста није политика – то је карактер великог писца. Зашто околишати? – он је у истину из Берлина и Рима био лични информатор Стојадиновићев.
Од мајке и полубрата Јована стално тражи новаца. Неко време и од ујака Васе. Кад год му се приговори да много троши он увек изнађе „аргумената“ да то оправда. На крају крајева, није му било тешко – био је писац коме маште није недостајало. Уписао је прво Трговачку академију, па медицину, па затим философију и историју.
Мајка је увек имала разумевања и само она зна како је долазила до новаца. На крају је распродала цело имање. Он јој се никада није одужио. Био је толико размажен да му је мајка чак и на фронт у Галицији свакога дана слала пакете хране, тако да он никада није јео са војничког казана. Чак сам признаје, да је она слала по неколико пакета дневно како би бар део њих свакодневно стизао. Он стално тражи, тражи... Не само новац, него и везе. Тако бива и у војсци привилегован, у позадини је често, још чешће далеко од фронта: у Ријеци, у Бечу, у Салцбургу, Ишл бањи, Сегедину... Најзад успева да га прогласе неспособним и прелази на цивилне послове у железници. Такав ће бити и у каснијим службовањима: стално ће тражити везе и протекције да добије боље место и лакши рад.
Са новцем и око новца се често понаша неџентламенски. Дугује брату Јоци, Цвијановићу, Аћимовићу и многима до чувених девет стотина фуната. Моли господственог и крутог Андрића да му размењује паре по Румунији, како би добио на разлици у курсу. Са Цвијановићем и раскида сарадњу јер је потрошио паре од хонорара а онда је рукопис дао другоме, на крају ни дуг није вратио.
Међутим, када неко њему дугује, поготову за хонораре, веома је упоран и оштар. Упорно иште своје. 1962. године Танасију Младеновић који га наговара да се врати у земљу, Црњански каже: Добро де, хајде да узмемо и ту претпоставку, да ћу се вратити у земљу, али шта да радим, ја сам овде дужан разним људима шест стотина фуната. Младеновић се обавезује да ће тај дуг вратити социјалистичка Југославија. Дуг је, међутим, до следећег сусрета нарастао на девет стотина фунти и Црњански је од Младеновића тражио да се то плати из државне касе и ако је у то време већ пристојно зарађивао а новац је пристизао са свих страна. Чак му је и позамашан хонорар из Југославије мимо закона исплаћен, баш тада, у фунтама.
У односима са људима знао је да буде свакакав. Ретко одмах напада ауторитете. То чини углавном када му неки наум не успе, када бива одбијен или му се не услиши молба. Зна да буде снисходљив када је његов интерес у питању и веома груб и непријатан када уђе у конфликт са онима које сматра неважним и нижим од њега. Међутим, бирао је са киме ће се завадити али су још више други бирали да се заваде са њиме. Да је имао непријатеља – имао је. То му се не може пребацити.
Није подносио Јована Дучића у млађахним поратним и кафанским данима и то му је у лице говорио, он је стигао да му у дипломатским данима пребаци и то како није јуришао за Србију. Међутим то му није сметало да му се касније обраћа за услуге када је Дука постао неко и нешто у дипломатији. Господин, какав је био Дучић, никада му то није узео за зло.
Аницу Савић Ребац којој је посвећивао песме, којој пише писма, са којом се дружи и чијег оца планира да искористи за неке списе које он поседује, опањкава код издавача Цвијановића оспоравајући јој књижевно и квалитет песама. На лошу критику Андрићеву, упућену Растку Петровићу поводом књиге Бурлеска господина Перуна, Црњански пише Андрићу: Читао сам Ваш чланак о Растку. Имате право, не зато што иде у моју корист. Врло брзо се испуцао, и сваки дан је све онанистичнији. Комплименти: нисам знао да ви тако јасно, без темпермента, умете да гледате на ствари. Ем је оговарао једнога, ем се додворавао другом.
Иначе, кад му треба и мисли да ће му бити у интересу он се, како је негде написао Радован Поповић додворава и улагује. И Јулију Бенешићу, и Светиславу Цвијановићу, и Кристи Ђорђевић са мужем јој, Иви Андрићу, Марку Ристићу, и министру Двора Драгомиру Јанковићу, Милану Стојадиновићу, Драгану Аћимовићу, Слободану Јовановићу....
То му, међутим, не смета да Андрићу напише како је Цвијановић лукав, а да Цвијановићу истовремено о Ђорђевићима пише, не без ироније, као госпођи добротворки и господину добротвору. Док је Слободан Јовановић за њега сека-перса Београда (Ембахаде). Уосталом, преко везе је ушао и у дипломатију и то пре свега преко Слободана Јовановића и министра двора Јанковића. То му није сметало да много касније у Ембахадама напише како се у то доба у Министарство спољњих послова улазило помоћу тетака и стрина.
Добрица Ћосић у књизи Славољуба Ђукића Ловљење Ветра, говори: Прочитао сам Сеобе 1949. године и био запањен да постоји такав сјајан писац на српском језику. Тада сам био члан Агитпропа. Уредници Минерве тражили су дозволу да штампају Сеобе. Најпре сам разговарао са Ђиласом. „То је добар писац, али разговарај са Кардељом и нека он одлучи о његовом објављивању“, рекао је Ђилас. Кардељ ме ја најпре питао: „Ко је тај?“. Када сам га обавестио о Црњанском као писцу, одговорио је: „Ако је такав писац, треба га штампати. Али питај Марка шта он ради у емиграцији“. Ранковић ми је рекао: „Што се емиграције тиче, он има само један грех: на конгресу ПЕН-а бранио је Радована Зоговића. То је све колико знам, али ћу питати Министарство иностраних послова“. После неколико дана ми је јавио: „Штампајте Црњанског!“.
Андрићу се удварао скоро цео живот. Тачније, до пред крај живота, тада су се два великана повремено сретала али више нису разговарали а нису ни били у свађи. Међутим, пре тога, Црњански је упоран, редовно пише Андрићу који покушава да остане на дистанци. Повремено га и моли за нешто. Није издржао да касније и њега не оговара, говорећи да му је у посети у Лондону остао само онолико колико је протокол то захтевао.
Најинтересатнији је његов однос са Марком Ристићем. Он се просто улизује том београдском буржују. Писма Ристићу представљају права мала ремек-дела улизивачког списатељства. Жели по сваку цену да постане присан са њим али и са његовим родитељима. 1924. године пише Ристићу: Драги мој Марко – мама моје жене је прекјуче умрла – зато ми је летовање узнемирено. Кад би дошли на Сушак било би врло лепо – са Вама и Вашом мамом ишао бих на дан два у Венецију. Такав је тада Црњански, нечија смрт, па макар била и таштина, довољна је да му само летовање буде „узнемирено“. А, будући велики писац жуди од жеље да се дружи са старом буржујком, мајком Марка Ристића. (Дочим, један други карактер, Тин Ујевић, у једном писму издавачу Цвијановићу вели да само поздрави Марка Ристића јер они нису у толико интимним односима да би се дописивали).
Он, Црњански,  преклиње и моли Марка Ристића да му се јави, да му пише, моли га да напише нешто о Сеобама. Биће касније недоследан и Ристић, написаће најогавније ствари о Црњанском. Ипак, Ристић је Ристић и не треба му то замерити, а Црњански је ЦРЊАНСКИ. Кад се завадио са њиме, Црњански је започео рат констатацијом да се богаташка деца играју комунизма, алудирајући на Кочу Поповића и Марка Ристића. Марка Ристића је почастио и епитетом: комуниста са душом праље... Марко Ристић је ситна душа.... Ристић му се одужио са есејом Три мртва песника и мноштвом оптужби због Идеја, а Коча Поповић му је дао стан кад се вратио у Београд. Није се Црњански бунио што му „богаташко дете“ решава стамбено питање. Овога пута у својству Министра спољних послова.
Мило Ломпар је позицију Милпоша Црњанског, у, и према националним институцијама (па самим тим и према људима који су већ били етаблирани у њима) дефинисао синтагмом друштвени аутсајдер. Али не само према институцијама и ауторитетима већ у и односу на главни ток наше литературе. Црњански, по речима Ломпара, није могао саобразити књижевни и друштвени положај а то пре свега због тога што су га челници националних инситуција сматрали грађански проблематичним. (Црњански – биографија једног осећања)
Много је лепих тренутака његова супруга Вида провела са њим. Али и тешких. Док год је имао снаге Црњански ју је варао са другим женама. Он воли да оговара жене са познаницима. Поготову да износи пикантерије. Бенешићу пише: фрапирало ме је како сте Ви учтиви према дамама. Ја их држим све за .... Ристићу пише све трачеве, помиње мајке и ћерке, и афере. Супругу не поштује превише јер је оговара у писмима Андрићу а при томе се хвали како је имао аферу са неком професорицом француског из Македоније, са разним Швеђанкама, Данкињама, Шпањолкама, а ту је и једна принцеза из Венеције, и младе Енглескиње које проучава.
Писао је писма супрузи Миодрага Ибровца, Јелисавети. Удварао јој се јавно, он ожењен, она удата и верна мужу. А, једну је Енглескињу, према властитим речима, свуко и навуко. Затим је закључио све то говорећи Драгану Аћимовићу: Ах, да знате каква је сласт... на страху... Он чак неколико пута наговештава да је имао сексуалне односе са ујном у Бечу, као студент – али је то ипак било пре женидбе. Глумица Љубинка Бобић, говорила је је: Знао је Рака Драинац да се удвара, а не да уцењује као онај ђаво Црњански који је у Стојадиновићевом листу Време имао своју посебну рубрику разговора са београдским инетелектулкама. А услов за његов интервју је био да дотична „интелектуалка“ спава са господином Црњанским... Кад ми је Црњански то предложио, отерала сам га у место рођења... Искрено, са мушке (и, женске) стране нема му се за то шта много замерити, алал нека му је. Црњански је једном рекао Моми Капору: Е, мој младићу, шта ти знаш о Паризу? Ја сам тамо, двадесетих, курцем отварао врата по Бул Сен Мишу!
Кроз целе Ембахаде провејава дух интриге и најнижих оговарања. Често је прелажена мера доброг укуса а на „уметничко“ му се то није могло одбити јер је писао мемоаре а не роман (ма колико он тврдио да није тако). Тако је  Булаг увек више волео да прича о Веснићки него о Веснићу а Маринковића је волео зато што је био чувени љубавник. Конзул краљевине СХС у Данској воли да се масира. Опет, Булагова секретарица је волела да се сунча на тераси посланства ко од мајке рођена. Балугџић је иначе писао за новине само да би зарадио пара јер његовој маторој метреси никада није доста и која је волела да се пљеска по бутинама. Ипак, на крају, Балугџић је велики полтрон. Није остављен на миру ни француски командант генерал Сарај и његове сексуалне компликације, а ни Дучић за кога пише да је једино што је радио у посланству у Грчкој јесте то да пратио лепе Гркиње низ улицу уз улицу. Генерал Живковић је педер. О Валентини, госпођи која је била директор једног часописа у Берлину Балуг и Црњански су причали нешто што не може да се штампа. Вељко Петровић у Берлину гледа за Немицама. А, Стојадиновић кад се наједе ајвара пуца ко из топа.
Не оставља чак ни кнеза Павла на миру, наравно тек када он више није власт, преносећи трач да он није Карађорђевић већ син неког Енглеза са којим је његова мајка неморално згрешила. Ту је и један „добронамерни“ трач о томе како је Ракић по Риму ишао без шешира како не би морао да га скида са главе кад се пева фашистичка химна. Кад је кнез Павле био у посети Риму, књегињу Олгу је меркао Стараче, генерални секретар Фашистичке партије. Већ помињани Дучић мерка у португалском хотелу две лепотице из Перуа: мајку и ћерку - па, по Црњанском, вели: није га жао ако му буду рекле да неће, али се боји шта ће, ако му кажу да хоће.
Ако је веровати Црњанском, један од највећих српских правника и аутора Слободан Јовановић није ништа друго радио него оговарао околину и церекао се. Најзад, оно што је славни писац написао о Петру II Карађорђевић, без обзира да ли је био у праву или није, велика је мрља и његовој књижевној заоставштини јер је више него очигледно да је то рађено по наруџбини нечијој. Једноставно, велики писци се не смеју спустати на тај ниво, поготову што је Црњански већ био у годинама када је то писао.
Кад се вратио у земљу био је више него изненађен. Није могао ни сањати да га млади људи читају и воле. Доживљавао би овације где год би се појавио. Мило Ломпар у књизи Црњански – биографија једног осећања, описује властиту спознају Црњанског тог часа, у време његовог наступа на књижевном матинеу у Народном позоришту 1974. године:
Био је то тренутак када се могла препознати песничка харизма: ништа не нуди, никоме не прети, не обећава, не купује и не продаје, само чини човека озареним у часу када ваздушасто ништа у речима постаје стварност.
Као безинтересно, осећање не зна ни за какав савез са моћима, непредвидиво је и неуклопиво, одлази у рукавац уместо у матицу, јер је често пулсирање интензитета, ништа осим тога, као пулсирање које се одвија неправилно и у чудним распонима. Одједном препознајемо како је оно и нешто интимно, и снажно, и боље у човеку: осећање најдубљег дамара и сасвим сопственог дрхтаја у озарењу, као избијање сопства на светлост у скоковима и маховима. Такво је, понекад, стапање са другима унутар осећања, без икаквих очекивања од света: осетити да смо сами и издвојени у страсној мери којом нас та самоћа ипак спаја са другима.
На крају пута, у болници, на питање доктора „шта би желео?“, писац је одговорио: „Рујна вина“. Донели су му чашу ружице, пробао је неколико капи и рекао „Одлично!“. Убрзо је, након тога, умро.
У мртвачници је, а због болести његове Виде, тело једног до највећих српских и европских писаца идентификовао домар Удружења књижевника Србије: Пера Јакић. Убрзо након тога а после смрти његове Виде, стан у којему су живели Црњански додељен је другим људима а они су инсистирали да се све те хартије и намештај што пре избаце како би могли да се уселе.
Како је било са Андрићем, слично је прошао и Црњански. Када је почео распад СФРЈ највећи олош од стране српских непријатеља оштрио је своје перо на српског писца. Како то увек бива код нас: поједини Срби нису заостајали за другима у тој прљавој работи.
Није циљ овога текста да се каже нешто лоше о писцу. Његова дела су у првом плану. Ово су само нека питања, мисли и дилеме које, ето, ми обични смртници имамо право да посветимо људима са којима смо се много дружили и који нам значе много. Карактер Црњанског – то сам хтео да кажем...


четвртак, 25. август 2016.

ИВО АНДРИЋ: ЧОВЕК!



Иво Андрић: Кад човек има слабо срце, лакше умре!
Момо Капор је Андрића описао као потпуног странца у властитом животу.
Никола Милошевић је о Иви Андрићу, у огледу Иво Андрић и његова „бодља у срцу“ написао следеће: Онај коме се пружила прилика да, стицајем околности, баци поглед у приватну сферу великог човека, наћи ће у њој штошта што није у складу са његовом величином. То је и разумљиво. Побуде које покрећу велике људе у начелу нису битно другачије од побуда које покрећу остале смртнике.
Андрић је једини писац у негдањој држави који је био звезда у естрадном смислу речи. Његова популарност код народа, који уопште и није читао његове књиге, мерила се само са популарношћу спортиста и глумаца. Сматрало се, замало, да је он светац, морална и интелектуална громада, човек и писац за пример. А, ето, Андрићу се може замерити да је био добар са свим могућим властима и системима где је живео и радио. И власти су биле добре према њему. Изгледа да је он у животу доста добро пролазио.
Чини се да је Добрица Ћосић у свом дневнику 14. августа 1968. године написао најсажетију и уједно најпрецизнију дефиницију Андрића као човека, писца и друштвеног бића: Тај конспиративац, завереник, илегалац у животу  и у историји, дипломата блиставе каријере, Хрват пореклом, а Србин културом и грађанством, јединац што је растао уз мајку и тетку, човек без родбине, дугогодишњи љубавник удате жене, иначе тајновити и, кажу, страсни љубавник, дубоко илегалан љубавник, тај човек Младе Босне, сужањ аустроугарске тамнице и две окупације, амбасадор у Немачкој код Хитлера, Титов партијац, не по убеђењу, него по неотпору и филозофији прилагођавања и начелне добронамерности и патриотизма, тај вечити самац у животу и књижевности, који је живео једино за себе и књиге, тај добротвор, не у име хришћанских начела, него у име сократовског спокојства и осећања дужништва завичају, тај велики и тамни егоцентрик који се генијално споразумева са животом, историјом и приликама, тај мудрац који се и баналношћу скривао од моћних и глупих, тај филозоф овог тла мржње – сигурно је човек који је у свом добу, са становишта трајања и опстајања, најсврсисходније и себи најподобније разумео тло и време у коме постојимо и живимо.
Карактеристично је за писца и умног човека да врло често долази у сукобе са режимима у којима га задеси судба да живи. Андрић није имао тих проблема. Био је, додуше, у младости близак неким револуционарним идејама  (Млада Босна) и због тога је нешто одробијао у почетку Великог рата, али је касније напустио те идеје и више никада није имао сличних проблема (Читаво наше друштво хрче недостојно, само су песници и атентатори будни – часопис Вихор, 1913). Чак и када је ухапшен, на почетку Првог светског рата, то тамновање више личи на годишњи одмор: он редовно пише писма, говори о томе шта ради, како чита, пише, шета. Чак и са брода на коме је транспортован за Трст, да би био пребачен у Марибор, он пише писма и јавља се познаницима.
Иво Андрић је у односима са људима бивао дипломата или писац: никада човек. Мерио је сваку реч, сваки гест. Није био неискрен али није себи дозвољавао искреност. Емоције је уздизао на општи ниво, према апстрактним темама уметности, никад према људима. Говорио је да не воли јавни живот али је потајно уживао у њему. Он само није волео да се јавни живот меша у његов приватни живот. Зато је био идеална личност за дипломатију. Можда је управо због горе наведеног Сретен Марић рекао да је по њему Андрић био један незанимљив човек.
Између два рата посвећује се дипломатији, постаје млада звезда, напредује у служби до највећих положаја и учесник је веома важних догађаја који су се касније прећуткивали. 1926. године примљен је у Српску краљевску академију. Стварао је солидну дипломатску каријеру. Путује по свету. Близак је властима. Добро зарађује, господин је човек, купује аутомобиле. Пише под псеудонимом за Стојадиновићев лист 20 век и за Американски Србобран.
Није се нешто тада ангажовао око радничких питања. Користи се везама и познанствима кад год му затреба. Али, колико је био битан том режиму говори и чињеница да је постављен за амбасадора у Немачкој у најсудбоноснијим временима. У том својству је и присуствовао потписивању Тројног пакта у Бечу, али је после рата ретуширан са свих постојећих слика са тог догађаја, и то на лични захтев и молбом упућеном Ђиласу. Велизар Јанковић је одробијао неколико година јер је Андрић одбио да сведочи како је он као посланик у Берлину одобрио говор због којег је овоме суђено.
Миодраг Митић у књизи Поете у фраку пише: Ни у једном опису, ни у једној Андрићевој белешци, ни у службеној, ни у приватној коренсподенцији, нема помена о Хитлеру и његовим најужим сарадницима, иако је читаве две године морао да се њима бави свакодневно. Толико о његовој обазривости и прорачунатости. За сумњати је да је таквих списа било макар у личним белешкама али да се Андрић потрудио да буду уништени на време. Други су, међутим писали. Загорка Димитријевић у писму Радовану Поповићу пише о Андрићу после 6. априла 1941. године када су представници амбасаде и конзулата депортовани назад у Београд (Андрић је пре тога одбио да оде у Швајцарску). На железничкој станици сви су одмах ухапшени и враћени у логоре по Немачкој. Сви, осим Иве Андрића.
Међутим, и тада, у периоду између ратова он показује доследност и приврженост југословенској идеји и тада већ даје ветар у једра својој јасној намери да припадне српској књижевности. Тако у писму које упућује Миховилу Комболу, у новембру месецу 1933. године, одговарајући на молбу да  да пристанак како би уврштен у Антологију новије хрватске лирике поводом стогодишњице Илирског покрета, он одбијајући, између осталог каже да му не изгледа разумљиво ни оправдано да се данас издаје једна антологија ограничена на једно племе... Понајмање поводом стогодишњице Илирства. Он даље каже како никада не би могао учествовати у некој публикацији из које би принципијелно били искључени други наши њему блиски песници, само због тога што су или друге вере или рођени у другој покрајини...
Исто тако ће се понети и 1947. године када Матица Хрватска издаје његове Приповјетке. Чим је добио одштампану књигу послао је оштро протесно писмо где скреће пажњу на недопустиво мењање текста, стилски и језички, правописно, због пребацивања из екавице у ијекавицу, про-кроаћење речи (хришћанин у крћанин, шта у што, услов у увјет, посматрати у проматрати), као и због небројених штампарских грешака. Он у том писму наглашава како књигу не признаје за своју те се сходно томе одриче и хонорара.
Био је и масон, члан ложе Препорођај (Препород), а, касније и у ложи Доситеј Обрадовић. Био је и члан Ротари клуба, по речима Божидара Јакца. Треба подвући да је у ложи догурао до чина: Мајстор. Наивни и мирни Иво бива избачен из масонерије не због политичке или анархистичке делатности, већ због прељубе. Обљубио је жену другога масона, Густава Крклеца, колико се сећам због неке кишице која је ромињала, па се, ето, десило... Црњански у писму Марку Ристићу од 5. јула 1926. године поводом тога пише: Андрић, који је код њих вечераво и миловао децу и био њен... Скандал је јаван. Крклец је отишао Андрићу. Андрић га је примио блед – и отпутовао на одсуство. Иначе Црњански у тим писмима Ристићу оговара своје колеге редом, највише Растка Петровића али није имун ни на Андрића.
Крклец је био одан сваком режиму, између два рата, за време рата и после рата, сваком покрету, свакој власти, нацији. Али, био је и боем – макар нешто. Са друге стране, за Андрића се говорило да је невиђена шкртица. Оговарао га је, мислим Давичо, да кад стигне рачун у кафани, док Андрић још вади новчаник из џепа онај што је платио већ замиче на ћошак улице. Једино је, веле, Ћопић био већа шкртица од њега. Прича вероватно није без основа, мада је свакако и преувеличана од љубоморних колега писаца који су ваздан кубурили са парама.
Они који га бране по том питању говоре да је увек у кафани плаћао он (Михиз), али само за пробрано друштво. Владислав Рибникар који се са Андрићем дружио у Паризу у времену док су нешто радили за УНЕСКО, 1952/53 године, сведочи да Андрић никада није дозвољавао да му се у кафани два пута за редом плати. Службеници Савеза писаца Југославије причали су да је уочи сваке Нове године поклањао свима велике бомбоњере. Увек је гледао чији је ред за плаћање. Јово Капичић, чије изјаве увек треба узимати са резервом, био је амбасадор у Шведској у време када је Андрић добио Нобелову награду. У књизи Голи отоци Јова Капичића, он вели Никчевићки: Био је велики човек, али и велики шкртац, описујући неку сцену са поклонима које Андрић купује како би се захвалио на помоћи и гостопримству некима од запослених у амбасади. Мада има и истине у томе. Сликар Стојан Аралица је негде рекао да је Андрић из Шведске његово жени на поклон и за успомену донео кутију шибица. А, и што би донео више, кад њему Аралица није поклањао слике већ их је Андрић, кад му се која свиди, плаћао по пуној цени.
Марко Ристић је можда најбоље дефинисао корене Андрићевог тврдичлука: Бојао се сиротиње. Тај страх га је од детињства пратио. У свом стану је држао једну слику оронуле босанске куће. На питање: зашто? Одговорио је: да се увек могу подсетити одакле сам дошао! Андрић у једном празничном броју Политике писао о сиромаштву и о томе како је као дечак стајао пред излогом пуним књига а није могао себи да их приушти: Никада у животу нисам сиромаштво примао као неки терет, али сам га тада први пут дубоко осетио, и срцем и главом. Неки непремостиви зид делио ме је од тих књига за којима сам чезнуо и полагано сам почео да схватам шта значи имати, а шта значи немати. И заиста, има истине у овоме што је рекао и шта га је тиштало јер је касније давао много пара, читава богатства, управо за куповину књига разним библиотекама.
Истина, разделио је много новца у добротворне сврхе и као помоћ широко друштвеним акцијама (на пример, за библиотеке у БиХ) – исти је био и други по шкртости међу писцима прокажен: Бранко Ћопић, који је такође много новца дао на исти начин и за исте сврхе. Ово је, по мени, већи доказ себичлука од оног Давичовог доваћавања за новчаник: не делиш ближњима већ дајеш неком оштем циљу који ће, ипак, историја запамтити. Другим речима: улажеш за своје име у будућности. О томе говори и чињеница да ништа није оставио своме блискоме рођаку, којега ни за живота није примао даље од улазних врата, где би му се дала кеса са изношеном одећом. Држава је после Андрићеве смрти дала стан томе његовом рођаку, да га скине с врата у његовим захтевима за заоставштином.
Андрић се оженио Милицом Бабић после смрти њенога мужа. Говоре да се није либио да буде са њом и док је друг Јовановић био жив. Злобници су, у прилог његових перверзних маштања, говорили да је по мало чудно да стари писац одлази да гледа само младе кошаркашице и да је волео да шета са Мидрагом Булатовићем и помно слуша његове накарадне приче о односима са разним женама.
За време рата је у Београду. Не сарађује са окупатором (зар је Црњански сарађивао?) али није активан ни у покрету отпора (било којем). Пасиван је у сваком погледу осим у погледу писања јер у време рата ради доста и квалитетно, и то ни од кога ометен. Не дирају га ни Немци, ни  Недићевци, ни комунисти, ни четници. Пише најбоље књиге. Ни трага у његовим списима о стрељањима, усташким покољима, концентрационим логорима. Он живи у свом свету, у својим касабама, друштво му праве аге и бегови, ништа се друго ван његовог стана не дешава. Он заиста одбија да потписује апеле и да га штампају, мада ту забрану не поштују у НДХ, али пише, шета по бањама, нико га не дира и не узнемирава. У време када је цео свет горео он је написао своја најбоља дела, у миру и тишини, у центру Београда или у Сокобањи. Ни речи, чак ни после рата, о Јасеновцу и јамама којих је његова Босна пуна.
Додуше, мора се признати, он се у тим најтежим временима изјашњава као Србин. То му Крлежа никада неће опростити, јер је Андрић забранио да се штампа, као и да му се у биографији пише да је хрватског порекла. Међутим, питање је колико би упитно и корисно било да се изјашњава другачије пошто је одлучио да остане у Србији?! Никола Кољевић, у књизи Андрићево ремек-дело, на страни 5. пише о књизи На Дрини ћуприја следеће: Испод Андрићевог – да ли случајно ћирилицом написаног? – рукописа стоји: Београд, јули 1942 – децембар 1943. Били су то дани када се разобручио највећи геноцид на српским народом. На колац није набијен само Радисав са Уништа, већ су стотине хиљада Радисава завршиле поред Саве у Јасеновцу или Савом кренуле на свој последњи пут ка Београду.
За писање великих књига треба духовнога и свакога другога мира, а он је своје највеће књиге написао у време кад је цео свет пливао у мору крви а људи убијани маљевима у потиљак тек стотинак километара од његовог удобног стана. У Србији, ту код њега, логор Бањица је на дохват руке, а Немци стрељају сто Срба за једног немачког војника. Грађански рат бесни и односи и више живота. У време тога његовог мира Немци му нуде одлазак у Загреб или Швајцарску, а он не сноси никакве последице одбијајући да потпише Апел српскоме народу, у време када је стари Ђурић рекао композитору који му је донео папир да је њему лако јер дува у дипле али он предаје етику ђацима.
Додуше, када је курир из Министарства просвете донео Апел на потписивање Андрићу, овај му је рекао: „Андрић није код куће“. Курир се зачудио: „Па Ви сте Андрић“. „Онда им реци да ти је сам Андрић рекао да Андрић није код куће“ – одговорио је писац. Немци су му обећали да га неће дирати и немачки држе реч до краја. Специјална полиција му се најављује телефоном, кад долази у рутинску проверу по пријави да се из његове собе чује стално куцање на машини. У време тог његовог мира комунисти стрељају београдске уметнике и интелектуалце чији грех није ништа већи од Андрићевог: бавили су се својим послом у Београду за време окупације. Најзад, мало се зна да је управо Андрић саставио и написао предлог Нобеловом комитету да Тито добије Нобелову награду за мир.
Када је чула да је Андрић дао свој рукопис на читање Зоговићу, Исидора Секулић је побеснела те том истом Зоговићу бесна казала: Сад он вама даје рукописе на читање. Даје јер вас сматра влашћу, јер му то може користити. А некад је рукописе доносио овамо... И сад их више овамо не доноси. Неће их, господине, доносити ни вама ако једном не будете више оно што јесте. Неће, јер он је – језуит. (Василије Калезић, Андрић у нашим споровима, стр. 286).
Исидора је била поштена када је Зоговић пао: окренула је телефон и рекла Зоговићу да нема грађанске храбрости да се виђа са њиме и да му се јавља. Десанка Максимовић, пак, била је упорна: одлазила је Зоговићу и поред притисака милиције и УДБ-е. Зоговић се после жалио како је Андрић прелазио на другу страну улице у време када је овај био у немилости режима, и ако се итекако кретао у његовом друштву када је овај био на врхунцу власти, како је предвидела Исидора. Додуше, Бранко Ћопић је тврдио супротно: када је пао у немилост, Андрић га је рехабилитовао једним заједничким ручком у  хотелу Москва. Ето колико је био моћан.
Док је још Београд горео и пуцало се по ободима града у октобру 1944. године негде око Калемегдана, сусрео је Кашанин Андрића и пожалио му се да му је стан са библиотеком изгорео, те да се плаши и за свој живот. Андрић је само прозборио неку о времену и упутио се  у шетњу, оставивши Кашанина самог и уплашеног. Ако је се Кашанин бојао за своју безбедност због својих односа са кнезом Павлом а који су били стриктно везани за музеј и уметност, због чега се Андрић није плашио за безбедност кад су његови односи са кнезом Павлом и бившим режимом били чисто политички а не уметнички? Кашанин је тврдио да је Андрић тада кренуо код Марка Ристића и то пропратио речима: Знајући да за свако време изабере друштво које му је потребно, Андрић је својим непогрешивим инстиктом осетио да наступа време бившег надреалисте. И зато није похитао мене да теши, него да види Марка.
Бранко Лазаревић, у својим списима о Андрићу, из новембра 1946. године, сведочи да му је Александар Белић казао да је Иво са вама док сте му потребни; кад му више не требате, он се тихо извуче. У Записима о Андрићу, Добрица Ћосић вели да је Андрић Титов партијац, не по убеђењу, него по неотпору и филозофији прилагођавања, што је на трагу Џаџићеве дефиниције да је код Андрића постојао подсвесни (одбрамбени) механизам рационализације...Милован Ђилас је Момчилу Ђорговићу за потребе књиге Верник и јеретик, (на страни 46.) рекао: Срео сам Иву Андрића коме сам чинио неке, не велике, услуге, који ми се није смео јавити. Са друге стране, Митра Митровић, која је „пала“ заједно са Ђиласом али са мање висине, негде је написала да је ни у време најжешћег бојкота због њеног иступања на Трећем пленуму Иво Андрић није избегавао.
Интересантан траг о Иви Андрићу оставио је горе поменути Бранко Лазаревић у својим дневницима. Оно што је он написао треба, наравно, узети са резервом јер томе пише озлојеђен и „убијен“ човек: остао је без породице, имања, књига, најзад, и без слободе – у време када оставља траг о својим савременицима. Међутим, вредност ових редова можда лежи у чињеници да је Лазаревић свој дневник писао тајно, да је антикомунситички настројен, и да није водио рачуна о томе шта је званична истина о великанима књижевности и политике.
Мање више, Лазаревић о Андрићу износи оно што већ знамо, говорећи о његовој успешној дипломатској каријери, блиским односима са свим режимима у којима је живео, резервисаном ставу, комплексима, тврдичлуку. Оно што Лазаравећ говори о Андрићу, а не може се прочитати код других Андрићевих савременика, је следеће: да је био узоран католик, да је мрзео Србе и Србију, и да је био сатир и сексоман: Исидора Секулић је била заљубљена у њега; сад је сва против њега… Рекав јој једном да не могу да нађем комплекс све ово што сад ради, и бранећи га да је, можда, страх због прошлости који га гони и кога се плаши, узвикнула је: „Не! Не! Све је то мржња за Србију“… Иначе, уздржан је, одмерен, уме да ћути. Можда воли да буде вољен. Он то воли од жена и, изгледа, не даје им ништа сем секса. Једанпут ми рече: „Још да то није и да тога нема“, и просто се наљути на себе што му и то изађе из уста… Ко га зна много? Изгледа Исидора Секулић… Пре га је знала у идолатрији, сад га зна у демонској мржњи: „Отело му се, отело му се једанпут! Он мрзи Србију! Он не воли никога! Он само воли оно што му је лично корисно!“…. Кад му је један чиновник Министарства, каже ми Бориша Лазић, чиновник посланства и доктор медицине, погрешно – а и никад није истицао католичанство него, напротив, солидарисао се са православљем – погрешно честитао божићне празнике, осорно и јетко му је одговорио: „Ја сам католик, ја нисам православни!“… Он је женскарош. Исидора би рекла: „Он никога не воли“. Не знам, али знам од Момчила Милошевића, књижевника, да се и сад виђа, ноћу, по киши, под руку, под једним амрелом, по улицама са Милицом Бабић-Јовановић… Поменуо сам и раније ствар са Крклечевом женом… Била је и нека Рускиња са којом је дошао из Шпаније… Вера Стајић је такође у вези са њим… Нешто је било и са Горданом Бајлони. Дакле, жена му је сигурно у комплексу, колико је то за дух а колико за секс, не знам. Исидора мисли да је то само за његово сексуално задовољство… Дуда Тадић, на пример, причао ми је да је у току 1942. преко лета био са њим у винограду у Румунској улици, остајао је по два-три дана и држао се као равногорац… „Ја сам се везао за Србе, са Србима сам провео цело школовање и цело своје време, и осећам се Србином“, рекао је једанпут Брани Миленковићу код кога станује и са ким пријатељује, а после неколико дана је тражио да се спреми бољи ручак и да се купи вино да се прослави католички Божић… Цео Београд је против њега… Србија пати крваво… Он никада није био комуниста и, онда, која је то мука која га је ту убацила или какву је срећу ту нашао…
Постоје оптужбе, из одређених кругова, да је Иво Андрић за време рата сарађивао са Дражом Михаиловићем, али без икакавих доказа, по систему рекла-казала, без докумената или сведока из прве руке. Лично сматрам да Андрић није могао бити толико ''неопрезан'' па да чини тако нешто, кад је већ избегавао и много мање и неважније ствари. За опрезног Андрића покрет Драже Михаиловића свакако није карта на коју би он заиграо. Ипак, 1945. године Андрић постаје члан Управног одбора СКЗ. Још се Светислав Стефановић није ни охладио у гробу. Е, са њим је Андрић свакако контактирао, ако са Дражом можда и није.
Крлежа је говорио Енесу Ченгићу, у књизи С Крлежом из дана у дан: Марко Ристић ми је причао да се затекао са Андрићем више пута у Врњачкој Бањи и да је Андрић у свом свечаном оделу сваког 6. септембра, на рођендан краља Петра II одлазио у цркву на богослужење за сретан рођендан и дуг живот краљев. Прво, и да је то истина, колико пута је Андрић могао бити баш на тај дан у Врњачкој Бањи (да би се више пута затекао) а за време окупације? Друго, какав је то сведок и „револуционар“ Марко Ристић, онај који подстрекава стрељање српских интелектуалаца и уметника због наводне колаборације, а који време окупације проводи у бањи, у сенаторијуму свога таста, у којем се, узгред речено, налази и немачка команда за ту област? Ја таквим сведоцима не бих веровао. Крлежа је код тог истог Ченгића „оптужио“ Андрића и да је плагијатор, те да је многе мотиве и ликове својих дела „позајмио“ од француског писца Пјера Лотија. Пред неким другим људима Крлежа је за Андрића рекао да је уњкави и кењкави бизантијски медиокритет.
Како је, рецимо, могуће да један књижевник и интелектуалац тог калибра, пре свега једна господствена личност, какав је био Иво Андрић већ у првим поратним данима (1944) прихвати у свом изражавању терминологију комунистичких комесара. Читам његове говоре и интервјуе из тог периода, као и предавања: победоносни рат, народноослободилачка борба, изградња социјалистичког друштва, нови тип човека, шири слојеви народа, учвршћивање јединства - само су неке од фраза које одмах прихватио и користио. Обзиром на његову дипломатску службу и његов начин живота и опхођења, као и његови политичку пасивност у време рата, заиста је чудна та трансформација. Поготову што се ради о писцу, интелектуалцу и дипломати од каријере и на крају и пре свега ради се о врсном познаваоцу језика и складне реченице.
А он је одмах почео да се користи језиком лумпер пролетера, нерадника и револуционара. Такво фразеолошко изражавање је било пријемчиво за уво широких народних маса (ето како се и ја изражавам). Лако се памтио тај језик, био је добар за етикетитање, није имао никакво значење, али је био добар за писање пресуда, за писање карактеристика. Исте речи се користе и у поздравним говорима, и у петогодишњем плану, и у Уставу, и у образлагању пресуде. Шта ово говори о карактеру Андрића?
А онда је дошао крај рату. Победио је ко је победио. Ђилас 1945. године каже да је Андрић био исувише интелигентан да не би видео импликације и трајност револуционарне промене која је настала... Он постаје активан члан новог друштва, прихвата комунистички систем вредности и заузима високо место у њему. Ништа: службеник бившег режима, ништа: краљ и отаџбина. (На нападе поводом неких делова мемоара Ни рат ни пакт, Милана Стојадиновића, у којима он каже да се унапред консултовао са одговарајућим круговима... на првом месту са Кнезом... и својим помоћником у Министарству иностраних послова, Ивом Андрићем... Андрић одговара новинару: Вама је познато да су Стојадиновићеви мемоари написани накнадно. И све то није баш тако како он пише).
Тачно је да су се преговори везани за потписивање Тројног пакта водили иза Андрићевих леђа и да он није био укључен у њих, као што је и тачно да је он усмено и писмено протестовао због тога (и мешања Данила Грегорића, њему иза леђа) код Цинцар-Марковића. Најзад, све је то испало добро по њега: имао је „аргумент“ пред новим властима да Тројни пакт није његово масло те је отуд „са правом“ тражио да се ретушира слика начињена приликом потписивања.
Владимир Ваухник, обавештајни официр при амбасади у Берлину, у својој књизи Невидљиви фронт говори о томе да ни он, ни Иво Андрић, нису били укључени у преговоре око Тројног пакта, и да је све око тога вођено тајно иза њихових леђа. Тешко је поверовати у то обзиром да је Ваухник био обавештајац високог калибра, човек који је сазнао тачан дан напада на Југославију и који је открио многе немачке тајне: распоред напада на Пољску, напад на Норвешку, планове за напад на Белгију и Француску, чак и планове напада на СССР. Е, сад, друго је питање да ли је он своја сазнања хтео да подели са Андрићем?!
Кад се рат завршио одмах је високо позициониран у удружењима књижевника, постаје делегат (народни посланик) и столује у десетинама одбора итд. Могло би се рећи да је он био оно умиљато јагње које две овце сиса. Треба погледати његове свеске, које су штампане и публиковане, он у њима исписује Титове цитате, неке потпуно бисмислене реченице, очигледно да боље није могао да нађе а требале су му некакве.
У времену када је он на врхунцу славе постоји Голи оток, постоје и остали казамати, постоје политички затвореници, писци се затварају, сељаци се бичују и одузима им се последње парче проје, стрељају се интелектуалци и уметници, а зграде које он посећује по центру Београда и виле на Дедињу се одузимају од правих власника и додељују неким новопридошлим (треба ли подвући, одузимају се од оних истих са којима је Андрић пре рата био близак, ако не по ничем другом а оно по статусу у друштву). Ништа од поменутог не дотиче великог писца, да се макар постхумно нађе какав ред о свему томе. Њему је битно да се само његов мир и ред не ремете.
Још нису утихнули топови, ни у Европи, ни код нас, у ослобођеном Београду Андрић постаје један од председника Удружења књижевника Београда – трудили су се да избегну реч „Србија“ по сваку цену - (мислим са Зоговићем, Ристићем, Ђиласом, Давичом, Секулићком) а касније, новембра месеца 1946. године на Првом конгресу Савеза књижевника Југославије бива изабран за првог председника тога удружења. Трећег дана рада конгреса делегацију Савеза књижевника Југославије прима лично Тито. Њих 25, међу којима Андрића, Крлежу, Вељка Петровића, Милана Богдановића, Десанку, Глигорића, незаобилазног тада Зоговића и остале. Тито им је тада одржао „предавање“ о томе шта је књижевност и како треба стварати дело, а они су као мулци ћутали. Не знам како су се после тога осећали, свакако нису смели да мисле о себи као некаквим величинама. Како се осећао Андрић можда најбоље говори реченица коју је написао у својим белешкама поводом тих догађаја: На конгресу сам јасно осетио да у будућем свом раду, књижевном раду, радим што више и што боље. Ово свакако није мисао и реченица достојна велемајстора лепе мисли и складне реченице, писца који на стотину исписаних страна нема нити једног зареза вишка или мањка, који нема нити једне рогобатне речи а камоли реченице.
Забрањени број часописа Нова мисао у којем је публикован Ђиласов чланак Анатомија једног морала, 1954. године, садржао је у себи премијерно и Андрићеву Проклету авлију, један повећи део. Није Андрић има среће са датумима, и Млада хрватска лирика која је била његово прво озбиљно појављивање на књижевном небу, изашла је из штампе и нашла се у књижарама на Видовдан 1914.
Само по себи небитно, ово везано за Нову мисао, ипак, чини се за интересантно поменути. Андрић се свакако није осећао пријатно због тога, такав какав је био. Неколико дана после тог догађаја, на седници централног комитета СКЈ, Ђилас се самокритиковао и покајао, и на Трећем пленуму се слично понашао (Дедијер: И Ђилас изађе па почне да виче ''Ушо неки ђаво у мене!''... и почне неко средњевековно кајање... После свега нисам хтео више да идем ни у ЦК, ни на састанке, а Ђилас је продужио да одлази као нека куца. – Ђорговић, Ђилас Верник и јеретик, стр. 254). То што му извињење и покајање није прихваћено условило да он постане дисидент.
А несрећи Андрић који је до тада објављивао само у проверним партијским гласилима можда је пристао на ту „неопрезност“ због осећања дуга и захвалности према Ђиласу који му се нашао у време изложбе на Каламегдану 1951. године када Андрић моли Ђиласа да се скине слика са потписивања Тројног пакта на којој је он а Ђилас му тој жељи удовољава. Један други писац, много лукавији од горе поменутих, Крлежа, био је један од ретких који је приупитао Ђиласа да ли Старом претходно показује текстове? На одречан одговор Крлежа му је рекао: Требало би то да чиниш, јер без имприматура Старог то би могло свакојако да се схвати. Крлежа га је на неки начин упозоравао. Боље да је упозорио Андрића.
Опет је дакле у врху, опет пише, објављује, добро зарађује и лепо живи. Опет путује по свету само што сада друга власт плаћа те трошкове. И тако је живео до краја живота: цењен, поштован, високо рангиран од система. Био је неко време и посланик мада се то тада звало: делегат. Он је негде написао да човек није књига па увек исто пише кад је отворите. Тачно је да човек треба да мења своје ставове кроз живот, онако као време и околности то наложе. Али да ли есенцијални карактер треба да се мења? Оно што си ти а не твој став?! Можда да се негује и дорађује али да се мења у суштини, то свакако не.
Кад је добио Нобелову награду његова слава и популарност је постала огромна, али је тиме расла и охолост, те је тако њему било испод части имена све што није прва страна у највећим новинама, после Тита, итд. Када је требало да изађе фељтон Косте Димитријевића о њему у Политици Експрес, Андрић је то спречио говорећи да те новине нису његов ниво, док Крлежу штампа Политика. Душан Матић је поводом тога рекао Димитријевићу: Говорио је да му није место у Политици Експрес, а сада је добио тај неауторизован фељтончић у Вечерњим новостима. Што сада не диже галаму, не протестује? Е, он као послушник партије зна да тај фељтон издаје Борба, па није смео.
Ајкуна је служила у кући где је одрастао Андрић. Након тога, повремено би се видела са све славнијим писцем. Она је у међувремену живела све бедније и сиромашније али се Андрић није претрзао да јој помогне и ако је већ имао много новца. Када је Андрићу Коста Димитријевић пренео Ајкунине поздраве из Вишеграда и њену поруку да народ тешко живи а да се функционери богате, Димитријевић вели да је нобеловац скочио ко попарен, да више није хтео да чује ни реч о томе, говорећи: Никако не разумем Ајкуну шта ми приреди? Она зна да сам ја под старост постао члан партије, нисам се тамо ни препоручивао ни гурао, али кад су ме кандидовали, није било друге па сам морао пазити да се не дешавају оваква изненађења. Зар вам није познато да сам ја данас на функцији члана Савета федерације?
Том истом, Кости Димитријевићу Андрић је говорио о другом писцу о којем ће у наставку бити речи, следеће: Ех, тај Црњански, многима је он подметнуо ногу... Кад би га раније неко критиковао, био је у стању и да се туче, да се суди, позива на двобој...Таква му је природа... Сада, по повратку, тај рођени свађалица и полемичар удвара се онима на власти, и то је добро за њега, само, ако издржи....
О Андрићу су, пак рекли и следеће:
Драган Недељковић: „Андрић јесте сјајан уметник речи, али – смем ли рећи? – није велики човек“.
Мија Павловић је говорио Радовану Поповићу о Иви Андрићу: Није ме примећивао, све док нисам био изабран за директора Драме Народног позоришта, а онда ми се на неком пријему јави, и то говори о њему, као човеку – значајни су, ипак, само они који су нешто – на власти.
У Андрићевом личном досијеу, дипломатском, који се може наћи у Архиву Југославије, пише између осталог: „Андрић је тип способног рутинизираног дипломате, али мекушац и бескичемњак“.
Владимир Дедијер у Новим прилозима за биографију Ј.Б. Тита, књига 2, на страни 1153, пише: „Андрић је прави језуита, љигав и отмјен“.

Треба напоменути да Тито није волео Андрића и да је сматрао да је неправедно добио Нобелову награду на уштрб самога себе и Крлеже. Наиме, Тито је био довољно паметан да зна да је неће добити јер је скоро немогуће да у кратком року ту награду добију два Југословена, ма оне биле и у разним категоријама, ма и Нобелов комитет био вољан да му је дадне, како није био.
Црњански је одбио пријем у САНУ (Српска академија наука и уметности) јер је сматрао увредљивим да се он у осамдесетој години прима у ту институцију као дописни члан (што је део процедуре) и тражио да се у његовом случају то прескочи: да одмах буде редован члан. Љутио се на Андрића који је инсистирао на поштовању процедуре и правила која су говорила да кандидат мора прво бити дописни па тек онда редовни члан академије. Црњански је износио своје аргументе: није истина да се процедура увек поштовала, у САНУ су преко реда и без дописног стажа примљени: Крлежа, Пијаде и Кардељ! Андрић, ето, за њих није тражио поштовање процедуре. Ако је за утеху Црњанском, ни Француска академија никада у своје редове није примила Золу, Балзака, Стендала, Флобера, Пруста...
Треба ипак истаћи и подвући да су хрватски и муслимански националисти крајем осамдесетих и почетком деведесетих здушно, организовано и синхронизовано ударали по лику и делу Иве Андрића, што ће рећи да је он за њих био парадигма заједничког живота. Његов избор (...као српски приповедач ја бих се у нормалним околностима, разумљиво, одазвао..., из Андрићевог писма СКЗ 1942. године, када одбија да буде штампан у антологији српске приповетке), као и избор Меше Селимовића (Сјећања Меша Селимовић, страна 33, о оцу: По националном осјећању био је Србин, и знао је за неразговијетно породично предање о поријеклу из источне Херцеговине или сјеверне Црне Горе), да припадну српској књижевности (чак не ни југословенској), жестио је фашисте са тих страна, али и оне умереније. (Есад Ћимић, међутим, иако се изјшњавао као Хрват, када је попут Меше Селимовића, због великих притисака да се изјасни као муслиман, морао да напусти Босну, не одлази у Хрватску већ у Београд).
Васко Попа је коментаришући то да је Деретић у Историји српске књижевности нагласио његово румунско порекло рекао: Још су мој деда и отац увели у кућу српски језик! Целу младост сам говорио српски, ишао у српску основну школу, затим српску гимназију, и сад: Румун! Па шта је то? Какав је то – расизам?! У свету је питање порекла одавно превазиђено! Нико те не пита шта ти је отац и мати, већ шта си ти – сад, како се осећаш и како пишеш. Попа је тражио да се то у следећем издању поправи и да Деретић напише да је српски писац и Србин. Овим гестом Васко Попа је оповргнуо речи Душка Радовића изречене на његов рачун: Мењале су се личности, мењали су се политички ставови, а Васко Попа никада нема ни једну примедбу.
И Милорад Павић проговара о свом пореклу у перо Ане Шомло: Павићи су, према породичном предању, Срби православне вере из Хрватске, пореклом из Жумбрека. Негде око 1670. године почело је, као што историчари знају, насилно унијаћење Срба у том крају, па је то захватило и нашу породицу. Били су, дакле, православци присиљени да пређу на унију, а касније и у католичанство... То је тај круг: сада смо се вратили православљу. Ја сам православац. То је, дакле, хазарска судбина која је чешћа и много обичнија у животу него у литератури, да се заврши круг и да се вратите свом пореклу.
Ваљда се и Данило Киш вратио свом пореклу својом последњом жељом. Као што видите, Његоша уопште не помињем и не узимам као пример. Он је био Србин који се осећао и изјашњавао као Србин. Околни народи имају ту несрећу и комплекс да се велики писци приклањају српском језику и српској књижевости. Јер народ то је језик а језик је књижевност. Мада, има и онога: одатле си одкале ти је жена. Српкиње су биле удате за: Андрића, Селимовића. Додуше и за: Крлежу, Скендера Куленовића... Милан Богдановић, са друге стране, је променио веру и због жене прешао у ислам. Али не зато што је нашао муслиманку за жену, већ да би могао да се разведе од своје. Тако је после чинодејствовања нишког муфтије постао Мефаил. Браћа Диздар, Мак и Хамид, добар су доказ те националне и идентитетске недовршености и подвојености. Први се изјашњавао као хрватски, а други као српски писац. Можда су све то заиста и били уистину: и хрватски, и српски, и муслимански писци (тада још нису били Бошњаци) – заједно.
Тада, пред распад и у време распада СФРЈ, је написано много текстова о Иви Андрићу који нису имали никакве везе са истином. Мноштво лажи, увреда, дневно политичких изјава и фалсификата. У томе им је помагао и мондијалистички део Београда. Припомог'о је и националистички део Београда. А нормални људи су и даље читали Андрића: на свим странама. У позадини свега лежала је само једна чињеница и један разлог: то што се велики писац и нобеловац изјашњавао као Србин. Само то и ништа друго! На крају су Хрвати израчунали мању штету, па га у последње време својатају не би ли и они имали једног нобеловца: макар и Србина.
Иво Андрић је једном приликом рекао Добрици Ћосићу следеће: Писац не сме и не може да се боји смрти. Он увек и у свему живи са њом. Није проблем отићи са овога света и из живота. Смрт није наша брига. Мука је у томе: не пасти, него сићи у раку. Створити своје степенице. Сићи њима, лагано. То је највише што човек може. О осталом не треба бринути.
Велики писац је пред крај живота погубио нити свесности. Говоре да је устајао, ишао кроз болничке ходнике потпуно го и изговарао ласцивне, малтене, порнографске реченице. Али, тада је он већ сишао низ своје мермерне животне и књижевне степенице.