КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ

недеља, 28. август 2016.

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ: ЧОВЕК!!!



У врело и кризно лето 2009. године, новине тј. њихови „културни“ подлисци (који су све - само нису културни), али и интернет портали и форуми, опет су (по ко зна који пут) били опседнути ликом и делом Милоша Црњанског. И овога пута више са акцентом на „лик“ а мало или скоро никако на „дело“. Из нафталина су извађене оптужбе над којима је бдео дух Ристића, или Крлеже или Зоговића, о томе како је Црњански био националиста, пронацистички и пронемачки настројен, човек који је волео Франка а мрзео републиканце. Замерало му се што је извештавао за Време из Шпаније у јеку грађанског рата а поготову се замера што је покренуо и уређивао часопис Идеје, 1934-е године. Наравно, није се заборавило ни то да је са симпатијама извештавао и из нацистичке Немачке, одакле је писао о томе како Немачка жели мир управо у периоду када је започео прогон Јевреја а Хитлер се енормно наоружавао и спремао за рат (Бартолино).
Јавили су се и они који бране Црњанског са такође, мање више, познатим аргументима. Црњанског су идеолошки противници љубоморни на његов књижевни рад још за живота етикетирали етикетом националисте, фашисте, али и: антикомунисте. Сада се духовна и физичка деца тих првобораца јављају са повременим освежавањем бајатих тврдњи о национализму и заблудама (Аврамовић). Све су то стереотипи и већ офуцане фразе јер критичари Црњансковог политичког опредељења, критикујући га данас, не узимају у обзир историјско-политичке контексте у којима је Црњански тада деловао а ни временску дистанцу која је створена од тада. Када је он извештавао из Немачке цела Европа је била у пријатељским односима са Хитлером а он и није био у Немачкој када је почео прогон Јевреја. Нападајући Црњанског, набраја се даље, у ствари се напада српско национално биће и српска култура.
У расправу се даље укључују термини као што двојна, рафаеловска и микеланђеловска личност Црњанског па и то да се Црњанском не замера његов национализам који је романтичарска љубав према свом народу и својој земљи али да оптужбе за кокетирање са национал-социјализмом и даље стоје. (Бартолино)
Браниоци, пак, тврде да Црњански није светиња и табу тема, да су његови ставови често били колебљиви и под разним утицајима, некад противречни али да све то није довољно нити убедљиво да се говори о његовој идеолошкој оријентацији, поготову прихватању општег места да је писац био реакционар (Аврамовић).
Овде завршавамо ретроспективни преглед полемике на релацији Никола Бартолино - Зоран Аврамовић (који је касније аванзовао у Министарству културе). Обоје познаваоци живота и рада Милоша Црњанског они су, у ствари, парадигма односа јавности према Милошу Црњанском који никада није био уједначен и бесталасан, већ је увек био оптерећен поделама, полемикама и различитим ставовима. Увек га неко напада (и тих је увек више) и увек га неко брани (било је и таквих). Ни он не остаје дужан никоме.  Црњански јесте био контраверзна личност - па није ни чудо. Сам је за Борбу Милу Глигоријевићу рекао 1973. године: Завист је, исто тако, честа као и пријатељство, и у литератури, јер је природна - а ја нисам био анђео. Да, то је набоља формулација целе приче и свих контраверзи око Црњансковог живота: ја нисам био анђео. Он није био анђео!!!
Данас је, мање више, све познато. Ипак, вреди се подсетити, исказати неки нови став. Свако жели да се очеше о великог писца: нападајући га или бранећи. Ајд', онда и ја то да учиним. Црњански је као државни службеник два пута боравио и Немачкој, и то 1928/29., и, у периоду 1935. до 1938. Затим одлази у Рим. За то време Црњански је скоро редовно писао текстове за поједине листове и часописе, а објавио је и Књигу о Немачкој. И, заиста, он као службеник Краљевине Југославије и није имао неког великог простора за сопствене ставове већ је углавном писао репортаже у којима је износио факта или извештавао о догађајима. Не може се, такође, пренебрегнути ни очигледна чињеница да он јесте био фасциниран новим поретком у Немачкој али пре свега оним што се урадило у привреди, грађевинарству, техници. Не би Црњански сигурно одобравао прогоне Јевреја и концентрационе логоре.
Ипак, све то подгревати данас, по мало је дегутанто и анахроно, ако се наступа са политичких позиција и зарад политичких циљева - а често се управо то чини. Понајпре се, тим подгревањем, покушава ухватити „националистички континутитет код српске интелигенције“, па је Црњански некако најбољи пример за то. Али, може ли се тадашње схватање „националног“ и „десног“ упоредити са данашњим поимањем истог и има ли места корелацијама?! На, крају, ништа не говори у  лошем контесту о писцу све и да се ставио на неку од страна у шпанском грађанском рату. Није наше да судимо како би било боље Шпанцима да су републиканци победили и да ли би они били срећнији да је њиховим животима управљао Стаљин уместо Франка. Затим, тих година, на пример, сасвим је уобичајено писати о колонијама и колонијализму као нечем опште прихваћеном и нормалном. Данас су се односи променили. И зато је неумесно коментарисати нечије политичке текстове од пре седамдесет година а да то има за циљ дневно политичка разрачунавања и доказивање нечег сасвим трећег (чак ни: другог). У научне сврхе треба се бавити са свиме што су велики људи говорили и писали – али без задњих намера. Бавити се самим Црњанским, као појавом и уметником, то је већ нешто друго. Велики људи имају ту судбину да им се све из животног пута изврће по неколико пута и да се трага за најмањом ситницом из живота и рада.
Опет, чињеница је да десничари држе Црњанског за свога. Истина је и да је у периоду Идеја он себе држао за таквог. Међутим, национал-социјализам, за који га оптужују, по својој изворној вокацији и идеолошкој дефиницији и није десничарска идеологија. Обашка, што је Црњански више био југословенски националиста, а мање српски. Шта је он под томе подразумевао – то је већ друга ствар. 1917-е године он пише Јулију Бенешићу: али реците свакоме да нас има много, којима само Загреб држи осмех на лицу. Оно што се дефинитивно може закључити из писама овоме господину и уреднику Савременика јесте да је и Црњански у то доба захваћен југословенским национализмом и романтизмом. Истом човеку он две године касније пише: Волео бих издати збирку у хиљаду латиницом и хиљаду ћирилицом примерака. Ја сам скроз за латиницу, али видим једну разумљиву грдну реакцију Срба засад и мислим да јој треба... зачас попустити да доцније сигурније са тиме свршимо.... Пише он и о српству, на пример у тексту Социјална база нашег национализма где каже, контраверзно само како он зна: Логичан је наш повратак српству, али само као основи новог рада. Нити смо при томе очарани милитаризмом, нити заслепљени бљеском српског шовинизма, којег на жалост и нема.
Идеје доносе и текстове о Светом Сави?! Је ли то недемократско и националистичко?! Један део „друго-српског“ мњења и данас мисли да је тако. То да су Идеје биле десничарске нико не спори. Треба оспорити нечију потребу да се то Црњанском узима за зло. Њему се може спочитати, евентуално, да није био доследан у својим ставовима и да се касније трудио (лично он) да заборави оно што је писао бранећи своје тадашње идеје. И то треба да узме у обзир страна која данас велича његове националне текстове. Велики је јаз између онога што је тада писао и онога како се касније понашао.
Највећи проблем код оцењивања Идеја као националистичких, јесте манир да се подвлачење српских интереса, идеја и проблема, већ дуже време на овим просторима аутоматски сматра: националистичким!!! Писати о Светом Сави, или о Немањићима, по таквима, је аутоматски „доказ“ српског национализма. И зато је по некад беспредметно учествовати у оваквим расправама. Јер су оптужбе толико бесмислене да је немогуће се логичним следом одбране било шта постићи. У ту замку, по мени, упао је и Црњански. Бранио се често не знајући у ствари шта је његов грех. Уколико се Србин залагао за Југославију, у то време, то је тумачено „српским хегемонизмом“, уколико је пак иступао против исте, онда је оптуживан као „српски шовиниста“ – у оба случаја му је лепљена етикета националисте, наравно тумачена у лошем контексту и углавном са бланко осудом.
Усташки лексикографи су писали о Црњанском као националисти и симпатизеру национал-социјализма. Апсурд!!! Апсурд је и то да га је лично Ђилас који је на души имао многе људске животе нападао и ако Црњански за живота није ни мрава згазио. Мило Ломпар у својој књизи Повратак српском становишту пише следеће: Незадовољан текстом о Црњанском, Крлежа на овај начин тражи да се тај текст скрати: ''скратити га за половину, а то ће најбоље учинити, мислим, Ујевић, ако га весели''. Тако ће текст о Црњанском скратити Мате Ујевић. Ко је то? Био је главни уредник Хрватске енциклопедије, штамане кориенским правописом, у време НДХ. И док је Светислав Стефановић стрељан зато што је био ратни комесар СКЗ, дотле је Мате Ујевић – као усташки уредник Хрватске енциклопедије – добио да се забавља мењајући текст о нјавећем српском писцу. То показује какав је културни образац усвојила титоистичка Југославија.
Већ годинама у нашим крајевима траје једна саботажа свега што је државно, а у интелектуалним круговима свега што је национално – вајкао се Црњански у једном од прокажених текстова. Можда је у овој реченици објављеној у Идејама сам Црњански најбоље разјаснио континуитет раздора на српским просторима. Јер, није проблем што Црњанског нападају Хрвати, проблем је што су у тим нападима увек најгрлатији бивали Срби. Људи са истим менталним склопом се и данас налазе на истим странама у овом националном неспоразуму. И то управо у време када Норвешка штампа марку са ликом Кнута Хамсуна који се са својим ставовима према нацизму не може ни упоредити са Црњанским. Шта знају наши „европљани“ о томе?! Ништа. Они само као папагаји понављају оно што им се каже: да кажу.
Интересантно је да они који спочитавају национализам Црњанског на основу часописа Идеје пренебрегавају чињеницу да су у том часопису писали Иво Андрић, Десанка Максимовић, Исидора Секулић. У Идејама су објављивали своје текстове и Момчило Настасијевић, Хамзо Хумо, Сима Пандуровић, Станислав Винавер, Бранислав Нушић. Јесу и Драгиша Васић и Милан Грол – али шта то може да значи?! Ништа!!! Владимир Ћоровић и Александар Белић?! Јустин Поповић?! Петар Коњовић?! Још је интересантније да већина тих који данас, и јуче, пљују по Црњанском оптужујући га да је гајио симпатије према фашизму и за служење тадашњем режиму никада не помињу Иву Андрића, његове високе функције у тадашњем режиму и дипломатији, као и његову активну улогу при потписивању Тројног пакта. Андрић је био много боље позициониран у тзв. „реакционарном режиму“ пре рата и радо је виђен гост на свим дипломатским окупљањима, па и на нацистичким. По овој теми, Миленко Поповић у својој књизи о Црњанском каже: Раније, кад се налазио на левици, својој левици, један део левице сматрао га је за нихилисту, а један део деснице, ондашње, држао га је за лепрозног. Овога пута један део левице држао га је за отпадника. Грађанско-десничарски расположена влада Богољуба Јефтића и Љотићев фашистички покрет нису га сматрали за свога. Поново се нашао сам. Ни монархија није била иза њега. Александар је био покошен у Марсељу од једне тајанствене деснице, а Павле није имао потребе за Црњанским. Цензура је забрањивала „Идеје“, десничарски часопис, а десничарска полиција га је спаљивала.
Треба напоменути да је Црњански писао за много листова, најчешће невољно, не би ли обезбедио приходе или задужио кога од утицајних људи. Па је тако поред Политике, Времена и Идеја, писао и за Савременик, Наша крила, Књижевни југ, Јадранску стражу. Писао је и за Економист Милана Стојадиновића, за Реалити из Јужне Африке и Искру из Минхена. Сарађивао је и са Американским србобраном, Гласом канадских Срба и часописом Наша реч из Париза. Из овако шароликог броја разних часописа, разних и по концепцији, и по идеологији њихових покретача, није тешко наћи речи против Црњанског ако се тражи са идеолошког становишта комуниста или мондијалиста. Само, да ли су њихови ставови исправни? Зар не треба прво то утврдити.
Но што би рекао један од учесника у поменутој полемици, нећемо ми Црњанског бранити од њега самога. Није данас за проучавање интересантна идеологија Милоша Црњанског из разлога које сам навео, и које уосталом наводе његови браниоци. Највише из разлога јер све то већ стотину пута прежвакано. Ако жели данас неко да пише о Црњанском, а да то не буде пуко понављање већ изнетих чињеница, треба да проучава карактер и личност Милоша Црњанског. Ту би се можда могло наћи нешто „свеже крви“ за покретање дискусије о славном и великом српском писцу. Јер, и писци су људи а Црњански је био човек коме се дало што-шта приговорити када је његов карактер у питању.
Његов однос према најближима: мајци, брату, ујаку и другима је дискутабилан. Његово одрицање пређашњих ставова још дискутабилније, он се удвара комунистичким властима и када они то не траже од њега. Био је снисходљив према ауторитетима на власти, према одређеним писцима или важним личностима. Знао је да се додворава до бесвести ако је видео неког свог интереса. Према супрузи, и генерално према женама, његов став и понашање никако нису за похвалу. Није веран супруг а хоће и да трачари. Према новцу се односио крајње неодговорно: зајмио је, тражио, трошио преко могућности и знао је да не врати узето. Према доброчинитељима се понашао незахвално. Најзад, знао је да перо употребљава недостојно за великог српског писца пишући наручене пашквиле и рецензије,  дотерујући мемоаре врло контроверзних личности. Ово су само неке од теза о којима би требало размислити и то без зле воље, без потребе да се каже нешто лоше о писцу већ, управо супротно, такве великане треба проучити са свих страна да би се комплетирала слика за будућа покољења.
Црњански је волео да оговара. Нарочито жене и јавне личности. Чинио је то често и оставио доста трагова у својим писмима о томе. Слободан Јовановић говори Црњанском, једном приликом, оговарајући кнеза Павла, да је то човек који је читао Фауста док је српска војска крварила у Првом светском рату. Црњански у Ембахадама пише да је сам Јовановић читао Хајнеа док му је мајка умирала. Међутим, писац се није сетио да дода шта је он радио, и, у време Првог светског рата, а поготову када му је мајка умирала. Јадница је слала поруке пред смрт у којима га је молила да дође и види је још једном. Он се изговарао обавезама и болешћу а у ствари није хтео да откаже заказане излете и шетње по околини Рима и Италији. На задњи позив да дође изговорио се болешћу које према савременицима и очевицима није било. Миленко Поповић, његов помоћник у Риму, негде је написао: Једном приликом, када је службено, изненада, дошао у Београд, срео је рођену мајку у трамвају и кад је ова, сва радосна, почела да виче: сине, сине, он се одрекао мајке речима: „Госпођо, ја вас не познајем“. Био је у друштву једне раскошно одевене београдске лепотице, а мајка је носила тепелук. Ово треба узети са резервом јер је мала вероватноћа да се Црњански могао срести са мајком у трамвају, па још у Београду, пошто је живела и умрла у Панчеву (јер јој је син продао кућу). Али довољно говори о томе како су га сарадници доживљавали и какав су утисак стекли о његовом односу према мајци. Што се тиче Првог светског рата он не би смео да приговара било коме о томе шта је ко радио. Коста Павловић, шеф кабинета Симовићев и Јовановићев, је по том питању написао следеће: Док је Милутин Бојић оставио кости у Солуну, док је Иво Војиновић чамио у шибеничкој тамници, а Иво Андрић злостављан и прогањан од аустроугарских власти, док су Сибе Миличић и Вељко Петровић, и ако аустроугарски поданици, били добровољци у српској војсци, Црњански је фрајлифиговао и кад се царевина распала, настанио се у Београду.
Било је писаца који нису  волели каратер Црњанског а да при томе нису оптерећени иделошким инсинуацијама и да су чак и поштовали његово стваралаштво. Такав је био и Борислав Пекић, писац који несумњиво стоји у истој равни српске књижевности као и Милош Црњански. Пекић у једном писму пише: Никада нисам подносио уображене и егоцентричне људе типа оног дрипца Црњанског (реч дрипац пишем ведре душе и чиста срца) који доказује да величина једног писца не мора стајати у управној сразмери са његовим карактером. Када су се два велика писца први пут срела, Пекић се обратио са господине Црњански, на шта му је овај одговорио да је он друг Црњански. Пекић је тада рекао: Ја сам још увек господин, и затим напустио просторију.
Много људи му је чинило а он је пуно пута био прави незахвалник. Без обзира какви су њени мотиви, богата леди Паџет је веома помогла Црњанском док је боравио у Енглеској. Давала му је новаца и неко време га пустила да бесплатно живи у њеној кући. Платила му је школовање и слала на годишње одморе. То је свакако било понижавајуће за великог човека али он једноставно тада није имао другог избора. Могао је једино завршити на улици. Ипак, Црњански се на крају лоше и незахвално понео према богатој добротворки, рекао јој је да је „покварена баба“. Стара госпођа му је одговорила: Да сам баба то сам знала, али сад први пут чујем да сам и неваљала.
Душан Матић је говорио Димитријевићу Кости: Чувајте се Црњанског као ватре живе, јер он не може ником бити пријатељ, ни донети добра. То знам из личног, горког искуства, јер сам ну некад, заиста, покушао да будем пријатељ, а боље да нисам, далеко му лепа кућа. Истом човеку је Божидар Кнежевић рекао следеће: Ко са Црњанским тикве сади, ђаволе бере. Најзад, и сам Димитријевић, који свакако није би цвећка јер се са многима замерао а увек тврдио да је он у праву а да су други криви, вели: И мене је, морам признати, запањила нагла промена понашања Црњанског, које је настало у тренутку када сам одиграо своју улогу и више му нисам могао користити. Тада сам себи испао веома смешан, јер сам по повратку из Лондона свима у Београду хвалио Црњанског говорећи како је то диван човек, усамљени паћеник у туђини, који ми је тамо био као родитељ. Могу мислити колико су се тада смејали мојој наивности они који су добро познавали промењиву ћуд Црњанског, за којег је Михиз тачно једном написао да је највећи прзница и свађалица у југословенској литератури.
У својој књизи Време забрана Димитријевић описује како је песник Мирко Бањевић дочекао Црњанског кад се по повратку појавио у Удружењу књижевника Србије: Да ме очи не варају! Овде, међу нама, видим тебе црни Милошу, издајицо наших другова? И ти си се усудио овде доћи, а знаш да си највећа протува, која нас је некада полицији издавала. Сиротињи си хлеб узимао да би господски живео, а сада док нам ова талентована деца, млади писци вапију за кровом над главом, ти захтеваш као са неким правом од наших власти и намештај за добијени, конфорни стан. Где ти је образ и поштење?
Карактеристичан је његов однос према Крлежи, и ако се говори да се једном чак и потукао са њиме. Прво је хтео да буде у добрим односима са њиме, али како га је пургер игнорисао - онда је пуно тога ружног говорио о њему. Најзад, када је требао да се врати у Југославију, а знајући колики је Крлежин утицај, опет је говорио славопојке о њему. Тако је у полемици 1934. године Црњански одговорио Крлежи да га напада џукелским језиком. Пре тога, 1922., он пише Андрићу: Смејао сам се недавно Крлежи, који је био у Београду и држао говор. Та то је нека аустријска баба.... Оптужује га и да је био питомац аустроугарске војне школе а тек после је постао марксист и пацифист, заборављајући да је и сам био аустроугарски официр. Међутим, већ 1962. године говори Кости Димитријевићу да је Крлежа пламен и његов друг из младости. А Вулетићу за Дело 1965-е године каже да је и Крлежа заслужио Нобелову награду.
Удвара се новим властима у Југославији пре повратка. На питање Николе Дреновца, 1964., о нашој савременој књижевности, Црњански између осталог одоговара да је појава шунд литературе недостојна једне марксистичке земље. Чуш, марксистичка земља?! У интервју-у за Дело 1965. године он каже да последица рођења на северној граници нашег народа имало за последицу претерани осећај национализма. Овде није битно да ли је то истина или није, колико је важно да се нагласи потреба писца да се огради и оправда од свог негдањег националног схватања. По мени је ово друго већи „грех“ од првог. Нико нема право да спочитава нечији здрави национализам и писац је могао једноставно да ћути о томе, када је било више него очигледно да југословенске власти неће тражити од њега да се изјашњава о томе или да се правда од било чега. Он, међутим, стално то подвлачи, тако за Вечерње новости 1972. каже: Оног часа када сам се вратио у земљу одрекао сам се свог политичког мишљења. Одрекао, дакле! Није га променио – одрекао га се. Ко је тражио да се одриче?! Зашто то тако рећи?!
У Ембахадама он на много места покушава да се огради од неких ствари и да дадне сигнал новим комунистичким властима да је „на линији“. Тако он пише: Хоћу да кажем, да је разлог, за улаз у Пресбиро био материјалне природе, а не политички, како то, каткад, моји литерарни противници износе. Паметно се и ограђује, каже: „литерарни противници“ а не: „политички“ - како би било логичније да се каже. Исто је тако нетачно, и то, да сам у Берлин отишао, јер сам желео да уђем у дипломатију...... Да сам хтео, ја сам, преко своје таште, још године 1921., могао ући у то министарство. А онда следи врхунац ''вађења'' и удварања комунистичким властима у Југославији: Прелазећи у Пресбиро, нисам имао намеру да одем у Берлин, а нарочито не из неких политичких разлога. Исто бих тако радо био ишао и у Москву. Док је писао ово као да је сметнуо са ума да је иза њега остала и одређена преписка, рукописи, да су остала сећања која је неко други прибележио. Наравно, он је желео у Париз, Рим, донекле и у Берлин, али заиста нисам успео да уђем у траг да је некоме написао или рекао да би тада ишао у Москву. Као дипломата – наравно, да се оградим.
Па и ово му је мало, него на истој страни објашњавајући да је на место аташеа за штампу при посланству у Берлину 1935. постављен  а да то није ни знао и мимо његове воље, опет дословце понавља исту реченицу да није тражио нити желео Берлин већ би исто тако радо ишао и у Москву. Два пута на страни 168 Ембахада. Али, није ни то све. Већ на следећој страни он каже: Пошто сам, у то доба, све, и свакога, посматрао са националистичког гледишта (ТО ВИШЕ НИЈЕ МОЈЕ ГЛЕДИШТЕ), нисам незадовољан, итд...... Чему то? - опет се питам. Најзад, њега пред одлазак у Берлин прима лично Стојадиновић (и, ако, како сам рече није ни знао, ни хтео тамо да иде). Не знам колико је било устаљено у то време да аташеа за штампу пред одлазак на службу прима лично премијер. Мислим да у то време чиновник тог ранга не би стигао ни до трећег секретара. Међутим, пред одлазак у Рим, не само да га председник Владе прима у кући, него се састаје и са кнезом Павлом. Све ово заиста није политика – то је карактер великог писца. Зашто околишати? – он је у истину из Берлина и Рима био лични информатор Стојадиновићев.
Од мајке и полубрата Јована стално тражи новаца. Неко време и од ујака Васе. Кад год му се приговори да много троши он увек изнађе „аргумената“ да то оправда. На крају крајева, није му било тешко – био је писац коме маште није недостајало. Уписао је прво Трговачку академију, па медицину, па затим философију и историју. Мајка је увек имала разумевања и само она зна како је долазила до новаца. На крају је распродала цело имање. Он јој се никада није одужио. Био је толико размажен да му је мајка чак и на фронт у Галицији свакога дана слала пакете хране, тако да он никада није јео са војничког казана. Чак сам признаје, да је она слала по неколико пакета дневно како би бар део њих свакодневно стизао. Он стално тражи, тражи... Не само новац, него и везе. Тако бива и у војсци привилегован, у позадини је често, још чешће далеко од фронта: у Ријеци, у Бечу, у Салцбургу, Ишл бањи, Сегедину... Најзад успева да га прогласе неспособним и прелази на цивилне послове у железници. Такав ће бити и у каснијим службовањима: стално ће тражити везе и протекције да добије боље место и лакши рад.
Са новцем и око новца се често понаша неџентламенски. Дугује брату Јоци, Цвијановићу, Аћимовићу и многима до чувених девет стотина фуната. Моли господственог и крутог Андрића да му размењује паре по Румунији, како би добио на разлици у курсу. Са Цвијановићем и раскида сарадњу јер је потрошио паре од хонорара а онда је рукопис дао другоме, на крају ни дуг није вратио. Међутим, када неко њему дугује, поготову за хонораре, веома је упоран и оштар. Упорно иште своје. 1962. године Танасију Младеновић који га наговара да се врати у земљу, Црњански каже: Добро де, хајде да узмемо и ту претпоставку, да ћу се вратити у земљу, али шта да радим, ја сам овде дужан разним људима шест стотина фуната. Младеновић се обавезује да ће тај дуг вратити социјалистичка Југославија. Дуг је, међутим, до следећег сусрета нарастао на девет стотина фунти и Црњански је од Младеновића тражио да се то плати из државне касе и ако је у то време већ пристојно зарађивао а новац је пристизао са свих страна. Чак му је и позамашан хонорар из Југославије мимо закона исплаћен, баш тада, у фунтама.
У односима са људима знао је да буде свакакав. Ретко одмах напада ауторитете. То чини углавном када му неки наум не успе, када бива одбијен или му се не услиши молба. Зна да буде снисходљив када је његов интерес у питању и веома груб и непријатан када уђе у конфликт са онима које сматра неважним и нижим од њега. Међутим, бирао је са киме ће се завадити али су још више други бирали да се заваде са њиме. Да је имао непријатеља – имао је. То му се не може пребацити.
Није подносио Јована Дучића у млађахним поратним и кафанским данима и то му је у лице говорио, он је стигао да му у дипломатским данима пребаци и то како није јуришао за Србију. Међутим то му није сметало да му се касније обраћа за услуге када је Дука постао неко и нешто у дипломатији. Господин, какав је био Дучић, никада му то није узео за зло. Аницу Савић Ребац којој је посвећивао песме, којој пише писма, са којом се дружи и чијег оца планира да искористи за неке списе које он поседује, опањкава код издавача Цвијановића оспоравајући јој књижевно и квалитет песама. На лошу критику Андрићеву, упућену Растку Петровићу поводом књиге Бурлеска господина Перуна, Црњански пише Андрићу: Читао сам Ваш чланак о Растку. Имате право, не зато што иде у моју корист. Врло брзо се испуцао, и сваки дан је све онанистичнији. Комплименти: нисам знао да ви тако јасно, без темпермента, умете да гледате на ствари. Ем је оговарао једнога, ем се додворавао другом.
Иначе, кад му треба и мисли да ће му бити у интересу он се, како је негде написао Радован Поповић додворава и улагује. И Јулију Бенешићу, и Светиславу Цвијановићу, и Кристи Ђорђевић са мужем јој, Иви Андрићу, Марку Ристићу, и министру Двора Драгомиру Јанковићу, Милану Стојадиновићу, Драгану Аћимовићу, Слободану Јовановићу.... То му, међутим, не смета да Андрићу напише како је Цвијановић лукав, а да Цвијановићу истовремено о Ђорђевићима пише, не без ироније, као госпођи добротворки и господину добротвору. Док је Слободан Јовановић за њега сека-перса Београда (Ембахаде). Уосталом, преко везе је ушао и у дипломатију и то пре свега преко Слободана Јовановића и министра двора Јанковића. То му није сметало да много касније у Ембахадама напише како се у то доба у Министарство спољњих послова улазило помоћу тетака и стрина.
Андрићу се удварао скоро цео живот. Тачније, до пред крај живота, тада су се два великана повремено сретала али више нису разговарали а нису ни били у свађи. Међутим, пре тога, Црњански је упоран, редовно пише Андрићу који покушава да остане на дистанци. Повремено га и моли за нешто. Није издржао да касније и њега не оговара, говорећи да му је у посети у Лондону остао само онолико колико је протокол то захтевао.
Најинтересатнији је његов однос са Марком Ристићем. Он се просто улизује том београдском буржују. Писма Ристићу представљају права мала ремек-дела улизивачког списатељства. Жели по сваку цену да постане присан са њим али и са његовим родитељима. 1924. године пише Ристићу: Драги мој Марко – мама моје жене је прекјуче умрла – зато ми је летовање узнемирено. Кад би дошли на Сушак било би врло лепо – са Вама и Вашом мамом ишао бих на дан два у Венецију. Такав је тада Црњански, нечија смрт, па макар била и таштина, довољна је да му само летовање буде „узнемирено“. А, будући велики писац жуди од жеље да се дружи са старом буржујком, мајком Марка Ристића. (Дочим, један други карактер, Тин Ујевић, у једном писму издавачу Цвијановићу вели да само поздрави Марка Ристића јер они нису у толико интимним односима да би се дописивали). Он, Црњански,  преклиње и моли Марка Ристића да му се јави, да му пише, моли га да напише нешто о Сеобама. Биће касније недоследан и Ристић, написаће најогавније ствари о Црњанском. Ипак, Ристић је Ристић и не треба му то замерити, а Црњански је ЦРЊАНСКИ. Кад се завадио са њиме, Црњански је започео рат констатацијом да се богаташка деца играју комунизма, алудирајући на Кочу Поповића и Марка Ристића. Марка Ристића је почастио и епитетом: комуниста са душом праље... Марко Ристић је ситна душа.... Ристић му се одужио са есејом Три мртва песника и мноштвом оптужби због Идеја, а Коча Поповић му је дао стан кад се вратио у Београд. Није се Црњански бунио што му „богаташко дете“ решава стамбено питање. Овога пута у својству Министра спољних послова.
Много је лепих тренутака његова супруга Вида провела са њим. Али и тешких. Док год је имао снаге Црњански ју је варао са другим женама. Он воли да оговара жене са познаницима. Поготову да износи пикантерије. Бенешићу пише: фрапирало ме је како сте Ви учтиви према дамама. Ја их држим све за .... Ристићу пише све трачеве, помиње мајке и ћерке, и афере. Супругу не поштује превише јер је оговара у писмима Андрићу а при томе се хвали како је имао аферу са неком професорицом француског из Македоније, са разним Швеђанкама, Данкињама, Шпањолкама, а ту је и једна принцеза из Венеције, и младе Енглескиње које проучава. Писао је писма супрузи Миодрага Ибровца, Јелисавети. Удварао јој се јавно, он ожењен, она удата и верна мужу. А, једну је Енглескињу, према властитим речима, свуко и навуко. Затим је закључио све то говорећи Драгану Аћимовићу: Ах, да знате каква је сласт... на страху... Он чак неколико пута наговештава да је имао сексуалне односе са ујном у Бечу, као студент – али је то ипак било пре женидбе. Глумица Љубинка Бобић, говорила је је: Знао је Рака Драинац да се удвара, а не да уцењује као онај ђаво Црњански који је у Стојадиновићевом листу Време имао своју посебну рубрику разговора са београдским инетелектулкама. А услов за његов интервју је био да дотична „интелектуалка“ спава са господином Црњанским... Кад ми је Црњански то предложио, отерала сам га у место рођења... Искрено, са мушке (и, женске) стране нема му се за то шта много замерити, алал нека му је.
Кроз целе Ембахаде провејава дух интриге и најнижих оговарања. Често је прелажена мера доброг укуса а на „уметничко“ му се то није могло одбити јер је писао мемоаре а не роман (ма колико он тврдио да није тако). Тако је  Булаг увек више волео да прича о Веснићки него о Веснићу а Маринковића је волео зато што је био чувени љубавник. Конзул краљевине СХС у Данској воли да се масира. Опет, Булагова секретарица је волела да се сунча на тераси посланства ко од мајке рођена. Балугџић је иначе писао за новине само да би зарадио пара јер његовој маторој метреси никада није доста и која је волела да се пљеска по бутинама. Ипак, на крају, Балугџић је велики полтрон. Није остављен на миру ни француски командант генерал Сарај и његове сексуалне компликације, а ни Дучић за кога пише да је једино што је радио у посланству у Грчкој јесте то да пратио лепе Гркиње низ улицу уз улицу. Генерал Живковић је педер. О Валентини, госпођи која је била директор једног часописа у Берлину Балуг и Црњански су причали нешто што не може да се штампа. Вељко Петровић у Берлину гледа за Немицама. А, Стојадиновић кад се наједе ајвара пуца ко из топа.
Не оставља чак ни кнеза Павла на миру, наравно тек када он више није власт, преносећи трач да он није Карађорђевић већ син неког Енглеза са којим је његова мајка неморално згрешила. Ту је и један „добронамерни“ трач о томе како је Ракић по Риму ишао без шешира како не би морао да га скида са главе кад се пева фашистичка химна. Кад је кнез Павле био у посети Риму, књегињу Олгу је меркао Стараче, генерални секретар Фашистичке партије. Већ помињани Дучић мерка у португалском хотелу две лепотице из Перуа: мајку и ћерку - па, по Црњанском, вели: није га жао ако му буду рекле да неће, али се боји шта ће, ако му кажу да хоће. Ако је веровати Црњанском, један од највећих српских правника и аутора Слободан Јовановић није ништа друго радио него оговарао околину и церекао се. Најзад, оно што је славни писац написао о Петру II Карађорђевић, без обзира да ли је био у праву или није, велика је мрља и његовој књижевној заоставштини јер је више него очигледно да је то рађено по наруџбини нечијој. Једноставно, велики писци се не смеју спустати на тај ниво, поготову што је Црњански већ био у годинама када је то писао.
Како је било са Андрићем, слично је прошао и Црњански. Када је почео распад СФРЈ највећи олош од стране српских непријатеља оштрио је своје перо на српског писца. Како то увек бива код нас: поједини Срби нису заостајали за другима у тој прљавој работи.

Није циљ овога текста да се каже нешто лоше о писцу. Његова дела су у првом плану. Ово су само нека питања, мисли и дилеме које, ето, ми обични смртници имамо право да посветимо људима са којима смо се много дружили и који нам значе много. Карактер Црњанског – то сам хтео да кажем... 

четвртак, 25. август 2016.

ИВО АНДРИЋ: ЧОВЕК!



Иво Андрић: Кад човек има слабо срце, лакше умре!
Никола Милошевић је о Иви Андрићу, у огледу Иво Андрић и његова „бодља у срцу“ написао следеће: Онај коме се пружила прилика да, стицајем околности, баци поглед у приватну сферу великог човека, наћи ће у њој штошта што није у складу са његовом величином. То је и разумљиво. Побуде које покрећу велике људе у начелу нису битно другачије од побуда које покрећу остале смртнике. Андрић је једини писац у негдањој држави који је био звезда у естрадном смислу речи. Његова популарност код народа, који уопште и није читао његове књиге, мерила се само са популарношћу спортиста и глумаца. Сматрало се, замало, да је он светац, морална и интелектуална громада, човек и писац за пример. А, ето, Андрићу се може замерити да је био добар са свим могућим властима и системима где је живео и радио. И власти су биле добре према њему. Изгледа да је он у животу доста добро пролазио.
Чини се да је Добрица Ћосић у свом дневнику 14. августа 1968. године написао најсажетију и уједно најпрецизнију дефиницију Андрића као човека, писца и друштвеног бића: Тај конспиративац, завереник, илегалац у животу  и у историји, дипломата блиставе каријере, Хрват пореклом, а Србин културом и грађанством, јединац што је растао уз мајку и тетку, човек без родбине, дугогодишњи љубавник удате жене, иначе тајновити и, кажу, страсни љубавник, дубоко илегалан љубавник, тај човек Младе Босне, сужањ аустроугарске тамнице и две окупације, амбасадор у Немачкој код Хитлера, Титов партијац, не по убеђењу, него по неотпору и филозофији прилагођавања и начелне добронамерности и патриотизма, тај вечити самац у животу и књижевности, који је живео једино за себе и књиге, тај добротвор, не у име хришћанских начела, него у име сократовског спокојства и осећања дужништва завичају, тај велики и тамни егоцентрик који се генијално споразумева са животом, историјом и приликама, тај мудрац који се и баналношћу скривао од моћних и глупих, тај филозоф овог тла мржње – сигурно је човек који је у свом добу, са становишта трајања и опстајања, најсврсисходније и себи најподобније разумео тло и време у коме постојимо и живимо“.
Карактеристично је за писца и умног човека да врло често долази у сукобе са режимима у којима га задеси судба да живи. Андрић није имао тих проблема. Био је, додуше, у младости близак неким револуционарним идејама  (Млада Босна) и због тога је нешто одробијао у почетку Првог светског рата,  али је касније напустио те идеје и више никада није имао сличних проблема (Читаво наше друштво хрче недостојно, само су песници и атентатори будни – часопис Вихор, 1913). Чак и када је ухапшен, на почетку Првог светског рата, то тамновање више личи на годишњи одмор: он редовно пише писма, говори о томе шта ради, како чита, пише, шета. Чак и са брода на коме је транспортован за Трст, да би био пребачен у Марибор, он пише писма и јавља се познаницима.
Иво Андрић је у односима са људима бивао дипломата или писац: никада човек. Мерио је сваку реч, сваки гест. Није био неискрен али није себи дозвољавао искреност. Емоције је уздизао на општи ниво, према апстрактним темама уметности, никад према људима. Говорио је да не воли јавни живот али је потајно уживао у њему. Он само није волео да се јавни живот меша у његов приватни живот. Зато је био идеална личност за дипломатију. Можда је управо због горе наведеног Сретен Марић рекао да је по њему Андрић био један незанимљив човек.
Између два рата посвећује се дипломатији, постаје млада звезда, напредује у служби до највећих положаја и учесник је веома важних догађаја који су се касније прећуткивали. 1926. године примљен је у Српску краљевску академију. Стварао је солидну дипломатску каријеру. Путује по свету. Близак је властима. Добро зарађује, господин је човек, купује аутомобиле. Пише под псеудонимом за Стојадиновићев лист 20 век и за ''Американски Србобран''. Није се нешто тада ангажовао око радничких питања. Користи се везама и познанствима кад год му затреба. Али, колико је био битан том режиму говори и чињеница да је постављен за амбасадора у Немачкој у најсудбоноснијим временима. У том својству је и присуствовао потписивању Тројног пакта у Бечу, али је после рата ретуширан са свих постојећих слика са тог догађаја, и то на лични захтев и молбом упућеном Ђиласу. Велизар Јанковић је одробијао неколико година јер је Андрић одбио да сведочи како је он као посланик у Берлину одобрио говор због којег је овоме суђено. Миодраг Митић у књизи Поете у фраку пише: Ни у једном опису, ни у једној Андрићевој белешци, ни у службеној, ни у приватној коренсподенцији, нема помена о Хитлеру и његовим најужим сарадницима, иако је читаве две године морао да се њима бави свакодневно. Толико о његовој обазривости и прорачунатости. За сумњати је да је таквих списа било макар у личним белешкама али да се Андрић потрудио да буду уништени на време. Други су, међутим писали. Загорка Димитријевић у писму Радовану Поповићу пише о Андрићу после 6. априла 1941. године када су представници амбасаде и конзулата депортовани назад у Београд (Андрић је пре тога одбио да оде у Швајцарску). На железничкој станици сви су одмах ухапшени и враћени у логоре по Немачкој. Сви, осим Иве Андрића.
Међутим, и тада, у периоду између ратова он показује доследност и приврженост југословенској идеји и тада већ даје ветар у једра својој јасној намери да припадне српској књижевности. Тако у писму које упућује Миховилу Комболу, у новембру месецу 1933. године, одговарајући на молбу да  да пристанак како би уврштен у Антологију новије хрватске лирике поводом стогодишњице Илирског покрета, он одбијајући, између осталог каже да му не изгледа разумљиво ни оправдано да се данас издаје једна антологија ограничена на једно племе... Понајмање поводом стогодишњице Илирства. Он даље каже како никада не би могао учествовати у некој публикацији из које би принципијелно били искључени други наши њему блиски песници, само због тога што су или друге вере или рођени у другој покрајини... Исто тако ће се понети и 1947. године када Матица Хрватска издаје његове Приповјетке. Чим је добио одштампану књигу послао је оштро протесно писмо где скреће пажњу на недопустиво мењање текста, стилски и језички, правописно, због пребацивања из екавице у ијекавицу, про-кроаћење речи (хришћанин у крћанин, шта у што, услов у увјет, посматрати у проматрати), као и због небројених штампарских грешака. Он у том писму наглашава како књигу не признаје за своју те се сходно томе одриче и хонорара.
Био је и масон, члан ложе Препорођај (Препород), а, касније и у ложи Доситеј Обрадовић. Треба подвући да је у ложи догурао до чина: Мајстор. Наивни и мирни Иво бива избачен из масонерије не због политичке или анархистичке делатности, већ због прељубе. Обљубио је жену другога масона, Густава Крклеца, колико се сећам због неке кишице која је ромињала, па се, ето, десило... Крклец је био одан сваком режиму, између два рата, за време рата и после рата, сваком покрету, свакој власти, нацији. Али, био је и боем – макар нешто. Са друге стране, за Андрића се говорило да је невиђена шкртица. Оговарао га је, мислим Давичо, да кад стигне рачун у кафани, док Андрић још вади новчаник из џепа онај што је платио већ замиче на ћошак улице. Једино је, веле, Ћопић био већа шкртица од њега. Прича вероватно није без основа, мада је свакако и преувеличана од љубоморних колега писаца који су ваздан кубурили са парама. Они који га бране по том питању говоре да је увек у кафани плаћао он (Михиз), али само за пробрано друштво. Владислав Рибникар који се са Андрићем дружио у Паризу у времену док су нешто радили за УНЕСКО, 1952/53 године, сведочи да Андрић никада није дозвољавао да му се у кафани два пута за редом плати. Увек је гледао чији је ред за плаћање. Јово Капичић, чије изјаве увек треба узимати са резервом, био је амбасадор у Шведској у време када је Андрић добио Нобелову награду. У књизи Голи отоци Јова Капичића, он вели Никчевићки: Био је велики човек, али и велики шкртац, описујући неку сцену са поклонима које Андрић купује како би се захвалио на помоћи и гостопримству некима од запослених у амбасади. Мада има и истине у томе. Сликар Стојан Аралица је негде рекао да је Андрић из Шведске његово жени на поклон и за успомену донео кутију шибица. А, и што би донео више, кад њему Аралица није поклањао слике већ их је Андрић, кад му се која свиди, плаћао по пуној цени.
Марко Ристић је можда најбоље дефинисао корене Андрићевог тврдичлука: Бојао се сиротиње. Тај страх га је од детињства пратио. У свом стану је држао једну слику оронуле босанске куће. На питање: зашто? Одговорио је: да се увек могу подсетити одакле сам дошао! Андрић у једном празничном броју Политике писао о сиромаштву и о томе како је као дечак стајао пред излогом пуним књига а није могао себи да их приушти: Никада у животу нисам сиромаштво примао као неки терет, али сам га тада први пут дубоко осетио, и срцем и главом. Неки непремостиви зид делио ме је од тих књига за којима сам чезнуо и полагано сам почео да схватам шта значи имати, а шта значи немати. И заиста, има истине у овоме што је рекао и шта га је тиштало јер је касније давао много пара, читава богатства, управо за куповину књига разним библиотекама.
Истина, разделио је много новца у добротворне сврхе и као помоћ широко друштвеним акцијама (на пример, за библиотеке у БиХ) – исти је био и други по шкртости међу писцима прокажен: Бранко Ћопић, који је такође много новца дао на исти начин и за исте сврхе. Ово је, по мени, већи доказ себичлука од оног Давичовог доваћавања за новчаник: не делиш ближњима већ дајеш неком оштем циљу који ће, ипак, историја запамтити. Другим речима: улажеш за своје име у будућности. О томе говори и чињеница да ништа није оставио своме блискоме рођаку, којега ни за живота није примао даље од улазних врата, где би му се дала кеса са изношеном одећом. Држава је после Андрићеве смрти дала стан томе његовом рођаку, да га скине с врата у његовим захтевима за заоставштином. Андрић се оженио Милицом Бабић после смрти њенога мужа. Говоре да се није либио да буде са њом и док је друг Јовановић био жив. Злобници су, у прилог његових перверзних маштања, говорили да је по мало чудно да стари писац одлази да гледа само младе кошаркашице.
За време рата је у Београду. Не сарађује са окупатором (зар је Црњански сарађивао?) али није активан ни у покрету отпора (било којем). Пасиван је у сваком погледу осим у погледу писања јер у време рата ради доста и квалитетно, и то ни од кога ометен. Не дирају га ни Немци, ни  Недићевци, ни комунисти, ни четници. Пише најбоље књиге. Ни трага у његовим списима о стрељањима, усташким покољима, концентрационим логорима. Он живи у свом свету, у својим касабама, друштво му праве аге и бегови, ништа се друго ван његовог стана не дешава. Он заиста одбија да потписује апеле и да га штампају, мада ту забрану не поштују у НДХ, али пише, шета по бањама, нико га не дира и не узнемирава. У време када је цео свет горео он је написао своја најбоља дела, у миру и тишини, у центру Београда или у Сокобањи. Ни речи, чак ни после рата, о Јасеновцу и јамама којих је његова Босна пуна.
Додуше, мора се признати, он се у тим најтежим временима изјашњава као Србин. То му Крлежа никада неће опростити, јер је Андрић забранио да се штампа, као и да му се у биографији пише да је хрватског порекла. Међутим, питање је колико би упитно и корисно било да се изјашњава другачије пошто је одлучио да остане у Србији?! Никола Кољевић, у књизи Андрићево ремек-дело, на страни 5. пише о књизи На Дрини ћуприја следеће: Испод Андрићевог – да ли случајно ћирилицом написаног? – рукописа стоји: Београд, јули 1942 – децембар 1943. Били су то дани када се разобручио највећи геноцид на српским народом. На колац није набијен само Радисав са Уништа, већ су стотине хиљада Радисава завршиле поред Саве у Јасеновцу или Савом кренуле на свој последњи пут ка Београду.
За писање великих књига треба духовнога и свакога другога мира, а он је своје највеће књиге написао у време кад је цео свет пливао у мору крви а људи убијани маљевима у потиљак тек стотинак километара од његовог удобног стана. У Србији, ту код њега, логор Бањица је на дохват руке, а Немци стрељају сто Срба за једног немачког војника. Грађански рат бесни и односи и више живота. У време тога његовог мира Немци му нуде одлазак у Загреб или Швајцарску, а он не сноси никакве последице одбијајући да потпише Апел српскоме народу, у време када је стари Ђурић рекао композитору који му је донео папир да је њему лако јер дува у дипле али он предаје етику ђацима. Додуше, када је курир из Министарства просвете донео Апел на потписивање Андрићу, овај му је рекао: „Андрић није код куће“. Курир се зачудио: „Па Ви сте Андрић“. „Онда им реци да ти је сам Андрић рекао да Андрић није код куће“ – одговорио је писац. Немци су му обећали да га неће дирати и немачки држе реч до краја. Специјална полиција му се најављује телефоном, кад долази у рутинску проверу по пријави да се из његове собе чује стално куцање на машини. У време тог његовог мира комунисти стрељају београдске уметнике и интелектуалце чији грех није ништа већи од Андрићевог: бавили су се својим послом у Београду за време окупације. Најзад, мало се зна да је управо Андрић саставио и написао предлог Нобеловом комитету да Тито добије Нобелову награду за мир.
Када је чула да је Андрић дао свој рукопис на читање Зоговићу, Исидора Секулић је побеснела те том истом Зоговићу бесна казала: Сад он вама даје рукописе на читање. Даје јер вас сматра влашћу, јер му то може користити. А некад је рукописе доносио овамо... И сад их више овамо не доноси. Неће их, господине, доносити ни вама ако једном не будете више оно што јесте. Неће, јер он је – језуит. (Василије Калезић, Андрић у нашим споровима, стр. 286). Зоговић се после жалио како је Андрић прелазио на другу страну улице у време када је овај био у немилости режима, и ако се итекако кретао у његовом друштву када је овај био на врхунцу власти, какао је предвидела Исидора. Додуше, Бранко Ћопић је тврдио супротно: када је пао у немилост, Андрић га је рехабилитовао једним заједничким ручком у  хотелу Москва. Ето колико је био моћан. Док је још Београд горео и пуцало се по ободима града у октобру 1944. године негде око Калемегдана, сусрео је Кашанин Андрића и пожалио му се да му је стан са библиотеком изгорео, те да се плаши и за свој живот. Андрић је само прозборио неку о времену и упутио се  у шетњу, оставивши Кашанина самог и уплашеног. Ако је се Кашанин бојао за своју безбедност због својих односа са кнезом Павлом а који су били стриктно везани за музеј и уметност, због чега се Андрић није плашио за безбедност кад су његови односи са кнезом Павлом и бившим режимом били чисто политички а не уметнички??? Кашанин је тврдио да је Андрић тада кренуо код Марка Ристића и то пропратио речима: Знајући да за свако време изабере друштво које му је потребно, Андрић је својим непогрешивим инстиктом осетио да наступа време бившег надреалисте. И зато није похитао мене да теши, него да види Марка.
Бранко Лазаревић, у својим списима о Андрићу, из новембра 1946. године, сведочи да му је Александар Белић казао да је Иво са вама док сте му потребни; кад му више не требате, он се тихо извуче. У Записима о Андрићу, Добрица Ћосић вели да је Андрић Титов партијац, не по убеђењу, него по неотпору и филозофији прилагођавања, што је на трагу Џаџићеве дефиниције да је код Андрића постојао подсвесни (одбрамбени) механизам рационализације...Милован Ђилас је Момчилу Ђорговићу за потребе књиге Верник и јеретик, (на страни 46.) рекао: Срео сам Иву Андрића коме сам чинио неке, не велике, услуге, који ми се није смео јавити. Са друге стране, Митра Митровић, која је „пала“ заједно са Ђиласом али са мање висине, негде је написала да је ни у време најжешћег бојкота због њеног иступања на Трећем пленуму Иво Андрић није избегавао.
Постоје оптужбе, из одређених кругова, да је Иво Андрић за време рата сарађивао са Дражом Михаиловићем, али без икакавих доказа, по систему рекла-казала, без докумената или сведока из прве руке. Лично сматрам да Андрић није могао бити толико ''неопрезан'' па да чини тако нешто, кад је већ избегавао и много мање и неважније ствари. За опрезног Андрића покрет Драже Михаиловића свакако није карта на коју би он заиграо. Ипак, 1945. године Андрић постаје члан Управног одбора СКЗ. Још се Светислав Стефановић није ни охладио у гробу. Е, са њим је Андрић свакако контактирао, ако са Дражом можда и није.
Крлежа је говорио Енесу Ченгићу, у књизи С Крлежом из дана у дан: Марко Ристић ми је причао да се затекао са Андрићем више пута у Врњачкој Бањи и да је Андрић у свом свечаном оделу сваког 6. септембра, на рођендан краља Петра II одлазио у цркву на богослужење за сретан рођендан и дуг живот краљев. Прво, и да је то истина, колико пута је Андрић могао бити баш на тај дан у Врњачкој Бањи (да би се више пута затекао) а за време окупације? Друго, какав је то сведок и „револуционар“ Марко Ристић, онај који подстрекава стрељање српских интелектуалаца и уметника због наводне колаборације, а који време окупације проводи у бањи, у сенаторијуму свога таста, у којем се, узгред речено, налази и немачка команда за ту област? Ја таквим сведоцима не бих веровао. Крлежа је код тог истог Ченгића „оптужио“ Андрића и да је плагијатор, те да је многе мотиве и ликове својих дела „позајмио“ од француског писца Пјера Лотија. Пред неким другим људима Крлежа је за Андрића рекао да је уњкави и кењкави бизантијски медиокритет.
Како је, рецимо, могуће да један књижевник и интелектуалац тог калибра, пре свега једна господствена личност, какав је био Иво Андрић већ у првим поратним данима (1944) прихвати у свом изражавању терминологију комунистичких комесара. Читам његове говоре и интервјуе из тог периода, као и предавања: победоносни рат, народноослободилачка борба, изградња социјалистичког друштва, нови тип човека, шири слојеви народа, учвршћивање јединства - само су неке од фраза које одмах прихватио и користио. Обзиром на његову дипломатску службу и његов начин живота и опхођења, као и његови политичку пасивност у време рата, заиста је чудна та трансформација. Поготову што се ради о писцу, интелектуалцу и дипломати од каријере и на крају и пре свега ради се о врсном познаваоцу језика и складне реченице.
А он је одмах почео да се користи језиком лумпер пролетера, нерадника и револуционара. Такво фразеолошко изражавање је било пријемчиво за уво широких народних маса  (ето како се и ја изражавам). Лако се памтио тај језик, био је добар за етикетитање, није имао никакво значење, али је био добар за писање пресуда, за писање карактеристика. Исте речи се користе и у поздравним говорима, и у петогодишњем плану, и у Уставу, и у образлагању пресуде. Шта ово говори о карактеру Андрића?
А онда је дошао крај рату. Победио је ко је победио. Ђилас 1945. године каже да је Андрић био исувише интелигентан да не би видео импликације и трајност револуционарне промене која је настала... Он постаје активан члан новог друштва, прихвата комунистички систем вредности и заузима високо место у њему. Ништа: службеник бившег режима, ништа: краљ и отаџбина. (На нападе поводом неких делова мемоара Ни рат ни пакт, Милана Стојадиновића, у којима он каже да се унапред консултовао са одговарајућим круговима... на првом месту са Кнезом... и својим помоћником у Министарству иностраних послова, Ивом Андрићем... Андрић одговара новинару: Вама је познато да су Стојадиновићеви мемоари написани накнадно. И све то није баш тако како он пише). Тачно је да су се преговори везани за потписивање Тројног пакта водили иза Андрићевих леђа и да он није био укључен у њих, као што је и тачно да је он усмено и писмено протестовао због тога (и мешања Данила Грегорића, њему иза леђа) код Цинцар-Марковића. Најзад, све је то испало добро по њега: имао је „аргумент“ пред новим властима да Тројни пакт није његово масло те је отуд „са правом“ тражио да се ретушира слика начињена приликом потписивања.
Владимир Ваухник, обавештајни официр при амбасади у Берлину, у својој књизи Невидљиви фронт говори о томе да ни он, ни Иво Андрић, нису били укључени у преговоре око Тројног пакта, и да је све око тога вођено тајно иза њихових леђа. Тешко је поверовати у то обзиром да је Ваухник био обавештајац високог калибра, човек који је сазнао тачан дан напада на Југославију и који је открио многе немачке тајне: распоред напада на Пољску, напад на Норвешку, планове за напад на Белгију и Француску, чак и планове напада на СССР. Е, сад, друго је питање да ли је он своја сазнања хтео да подели са Андрићем?!
Кад се рат завршио одмах је високо позициониран у удружењима књижевника, постаје делегат (народни посланик) и столује у десетинама одбора итд. Могло би се рећи да је он био оно умиљато јагње које две овце сиса. Треба погледати његове свеске, које су штампане и публиковане, он у њима исписује Титове цитате, неке потпуно бисмислене реченице, очигледно да боље није могао да нађе а требале су му некакве. У време када је он на врхунцу славе постоји Голи оток, постоје и остали казамати, постоје политички затвореници, писци се затварају, сељаци се бичују и одузима им се последње парче проје, стрељају се интелектуалци и уметници, а зграде које он посећује по центру Београда и виле на Дедињу се одузимају од правих власника и додељују неким новопридошлим (треба ли подвући, одузимају се од оних истих са којима је Андрић пре рата био близак, ако не по ничем другом а оно по статусу у друштву). Ништа од поменутог не дотиче великог писца, да се макар постхумно нађе какав ред о свему томе. Њему је битно да се само његов мир и ред не ремете.
Још нису утихнули топови, ни у Европи, ни код нас, у ослобођеном Београду Андрић постаје један од председника Удружења књижевника Београда – трудили су се да избегну реч „Србија“ по сваку цену - (мислим са Зоговићем, Ристићем, Ђиласом, Давичом, Секулићком) а касније, новембра месеца 1946. године на Првом конгресу Савеза књижевника Југославије бива изабран за првог председника тога удружења. Трећег дана рада конгреса делегацију Савеза књижевника Југославије прима лично Тито. Њих 25, међу којима Андрића, Крлежу, Вељка Петровића, Милана Богдановића, Десанку, Глигорића, незаобилазног тада Зоговића и остале. Тито им је тада одржао „предавање“ о томе шта је књижевност и како треба стварати дело, а они су као мулци ћутали. Не знам како су се после тога осећали, свакако нису смели да мисле о себи као некаквим величинама. Како се осећао Андрић можда најбоље говори реченица коју је написао у својим белешкама поводом тих догађаја: На конгресу сам јасно осетио да у будућем свом раду, књижевном раду, радим што више и што боље. Ово свакако није мисао и реченица достојна велемајстора лепе мисли и складне реченице, писца који на стотину исписаних страна нема нити једног зареза вишка или мањка, који нема нити једне рогобатне речи а камоли реченице.
Забрањени број часописа Нова мисао у којем је публикован Ђиласов чланак Анатомија једног морала, 1954. године, садржао је у себи премијерно и Андрићеву Проклету авлију, један повећи део. Само по себи небитно, ипак, чини се за интересантно поменути. Андрић се свакако није осећао пријатно због тога, такав какав је био. Неколико дана после тог догађаја, на седници централног комитета СКЈ, Ђилас се самокритиковао и покајао, и на Трећем пленуму се слично понашао (Дедијер: И Ђилас изађе па почне да виче ''Ушо неки ђаво у мене!''... и почне неко средњевековно кајање... После свега нисам хтео више да идем ни у ЦК, ни на састанке, а Ђилас је продужио да одлази као нека куца. – Ђорговић, Ђилас Верник и јеретик, стр. 254). То што му извињење и покајање није прихваћено условило да он постане дисидент. А несрећи Андрић који је до тада објављивао само у проверним партијским гласилима можда је пристао на ту „неопрезност“ због осећања дуга и захвалности према Ђиласу који му се нашао у време изложбе на Каламегдану 1951. године када Андрић моли Ђиласа да се скине слика са потписивања Тројног пакта на којој је он а Ђилас му тој жељи удовољава. Један други писац, много лукавији од горе поменутих, Крлежа, био је један од ретких који је приупитао Ђиласа да ли Старом претходно показује текстове? На одречан одговор Крлежа му је рекао: Требало би то да чиниш, јер без имприматура Старог то би могло свакојако да се схвати. Крлежа га је на неки начин упозоравао. Боље да је упозорио Андрића.
Опет је дакле у врху, опет пише, објављује, добро зарађује и лепо живи. Опет путује по свету само што сада друга власт плаћа те трошкове. И тако је живео до краја живота: цењен, поштован, високо рангиран од система. Био је неко време и посланик мада се то тада звало: делегат. Он је негде написао да човек није књига па увек исто пише кад је отворите. Тачно је да човек треба да мења своје ставове кроз живот, онако као време и околности то наложе. Али да ли есенцијални карактер треба да се мења? Оно што си ти а не твој став?! Можда да се негује и дорађује али да се мења у суштини, то свакако не.
Кад је добио Нобелову награду његова слава и популарност је постала огромна, али је тиме расла и охолост, те је тако њему било испод части имена све што није прва страна у највећим новинама, после Тита, итд. Када је требало да изађе фељтон Косте Димитријевића о њему у Политици Експрес, Андрић је то спречио говорећи да те новине нису његов ниво, док Крлежу штампа Политика. Душан Матић је поводом тога рекао Димитријевићу: Говорио је да му није место у Политици Експрес, а сада је добио тај неауторизован фељтончић у Вечерњим новостима. Што сада не диже галаму, не протестује? Е, он као послушник партије зна да тај фељтон издаје Борба, па није смео.
Ајкуна је служила у кући где је одрастао Андрић. Након тога, повремено би се видела са све славнијим писцем. Она је у међувремену живела све бедније и сиромашније али се Андрић није претрзао да јој помогне и ако је већ имао много новца. Када је Андрићу Коста Димитријевић пренео Ајкунине поздраве из Вишеграда и њену поруку да народ тешко живи а да се функционери богате, Димитријевић вели да је нобеловац скочио ко попарен, да више није хтео да чује ни реч о томе, говорећи: Никако не разумем Ајкуну шта ми приреди? Она зна да сам ја под старост постао члан партије, нисам се тамо ни препоручивао ни гурао, али кад су ме кандидовали, није било друге па сам морао пазити да се не дешавају оваква изненађења. Зар вам није познато да сам ја данас на функцији члана Савета федерације?
Том истом, Кости Димитријевићу Андрић је говорио о другом писцу о којем ће у наставку бити речи, следеће: Ех, тај Црњански, многима је он подметнуо ногу... Кад би га раније неко критиковао, био је у стању и да се туче, да се суди, позива на двобој...Таква му је природа... Сада, по повратку, тај рођени свађалица и полемичар удвара се онима на власти, и то је добро за њега, само, ако издржи....
О Андрићу су, пак рекли и следеће:
Драган Недељковић: „Андрић јесте сјајан уметник речи, али – смем ли рећи? – није велики човек“.
Мија Павловић је говорио Радовану Поповићу о Иви Андрићу: Није ме примећивао, све док нисам био изабран за директора Драме Народног позоришта, а онда ми се на неком пријему јави, и то говори о њему, као човеку – значајни су, ипак, само они који су нешто – на власти.
У Андрићевом личном досијеу, дипломатском, који се може наћи у Архиву Југославије, пише између осталог: „Андрић је тип способног рутинизираног дипломате, али мекушац и бескичемњак“.
Владимир Дедијер у Новим прилозима за биографију Ј.Б. Тита, књига 2, на страни 1153, пише: „Андрић је прави језуита, љигав и отмјен“.
Треба напоменути да Тито није волео Андрића и да је сматрао да је неправедно добио Нобелову награду на уштрб самога себе и Крлеже. Наиме, Тито је био довољно паметан да зна да је неће добити јер је скоро немогуће да у кратком року ту награду добију два Југословена, ма оне биле и у разним категоријама, ма и Нобелов комитет био вољан да му је дадне, како није био.
Црњански је одбио пријем у САНУ (Српска академија наука и уметности) јер је сматрао увредљивим да се он у осамдесетој години прима у ту институцију као дописни члан (што је део процедуре) и тражио да се у његовом случају то прескочи: да одмах буде редован члан. Љутио се на Андрића који је инсистирао на поштовању процедуре и правила која су говорила да кандидат мора прво бити дописни па тек онда редовни члан академије. Црњански је износио своје аргументе: није истина да се процедура увек поштовала, у САНУ су преко реда и без дописног стажа примљени: Крлежа, Пијаде и Кардељ!!! Андрић, ето, за њих није тражио поштовање процедуре.
Треба ипак истаћи и подвући да су хрватски и муслимански националисти крајем осамдесетих и почетком деведесетих здушно, организовано и синхронизовано ударали по лику и делу Иве Андрића, што ће рећи да је он за њих био парадигма заједничког живота. Његов избор, као и избор Меше Селимовића (Сјећања Меша Селимовић, страна 33, о оцу: По националном осјећању био је Србин, и знао је за неразговијетно породично предање о поријеклу из источне Херцеговине или сјеверне Црне Горе), да припадну српској књижевности (чак не ни југословенској), жестио је фашисте са тих страна, али и оне умереније. Васко Попа је коментаришући то да је Деретић у Историји српске књижевности нагласио његово румунско порекло рекао: Још су мој деда и отац увели у кућу српски језик! Целу младост сам говорио српски, ишао у српску основну школу, затим српску гимназију, и сад: Румун! Па шта је то? Какав је то – расизам?! У свету је питање порекла одавно превазиђено! Нико те не пита шта ти је отац и мати, већ шта си ти – сад, како се осећаш и како пишеш. Попа је тражио да се то у следећем изадњу поправи и да Деретић напише да је српски писац и Србин. Тада, пред распад и у време распада СФРЈ, је написано много текстова о Иви Андрићу који нису имали никакве везе са истином. Мноштво лажи, увреда, дневно политичких изјава и фалсификата. У томе им је помагао и мондијалистички део Београда. Припомог'о је и националистички део Београда. А нормални људи су и даље читали Андрића: на свим странама. У позадини свега лежала је само једна чињеница и један разлог: то што се велики писац и нобеловац изјашњавао као Србин. Само то и ништа друго! На крају су Хрвати израчунали мању штету, па га у последње време својатају не би ли и они имали једног нобеловца: макар и Србина.

Иво Андрић је једном приликом рекао Добрици Ћосићу следеће: Писац не сме и не може да се боји смрти. Он увек и у свему живи са њом. Није проблем отићи са овога света и из живота. Смрт није наша брига. Мука је у томе: не пасти, него сићи у раку. Створити своје степенице. Сићи њима, лагано. То је највише што човек може. О осталом не треба бринути. Велики писац је пред крај живота погубио нити свесности. Говоре да је устајао, ишао кроз болничке ходнике потпуно го и изговарао ласцивне, малтене, порнографске реченице. Али, тада је он већ сишао низ своје мермерне животне и књижевне степенице.

среда, 24. август 2016.

ПРОСЕЧАН ЧИТАЛАЦ У СРБИЈИ: НИ СЕКС, НИ ГРАД!



БЕЗ ЊИХ НЕ ВРЕДИ.... ЧИТАОЦИ...
Анджејевски, Здрузготина:
- Разумем, али зар заиста мислите да писац мора да разуме више него други?
- Па наравно! Кад не би разумео више, зашто би писао?
Књижевно дело постаје комплетно кад га читалац прочита. Без тога оно је уметничко дело само: само по себи. Ако бисмо парафразирали Сартра, књижевност је индивидуални чин, уметника и читаоца, понаособ, уметник ствара дело које постаје уметност само док неко то исто дело чита и схвата, и ништа више од тога није потребно. Индивидуално је али није. Текст не ствара аутор већ читатељ, рођењем читатеља умире аутор, писао је Ролан Барт. По Роману Ингардену за структуру књижевног дела од већег је значаја свест која спознаје дело него свест која га је створила, а књижевно дело постоји на двојан начин, само за себе и као креативни акт читаоца. Ханс Роберт Јаус је сматрао да се историчност књижевности заснива на дијалошком односу између дела и читатеља. Он је сматрао да читаоци никада не посматрају и читају једно дело само по себи, већ га увек гледају у контексту њима познате књижевности и свега онога што су они прочитали. По Стенлију Фишу, књижевно дело представља место неодређености и тек му читалац даје смисао и конструкцију. Он каже: Доживљај једног исказа – његово је значење. Читалац је, дакле, важан таман колико и аутор. Без њега књига не би постојала по својој суштини. Сомерсет Мом каже да стицањем навике читања градите за себе уточиште од скоро свих беда живота, а Твен тврди да су књиге измишљене за људе који желе да буду негде другде.
Код нас, у Србији, земљи међу шљивама,  и читаоци су данас подељени на оне „унутра“ и оне „споља“. Не мислим да је много важно али дајем себи за право да приметим, као увод у тему: невероватно је колико већина људи слабо или уопште не чита! Ништа, али понајмање књиге или озбиљније текстове који по садржини не морају бити озбиљни, да се разумемо. Не може се стално то оправдавати недостатком времена и великим обавезама на послу или у породици, поготову данас у Србији, кад више од половине нације ништа не ради. Не могу да верујем да неко не може одвојити пар сати недељно да чита и прочита добру књигу. Макар озбиљнији часопис. Или интернет страницу, ко има услова.
Реци ми шта читаш па ћу ти рећи ко си, тачна је изјава, али ја бих те знао још боље ако ми кажеш шта читаш увек изнова – размишљао је Моријак. Људи који су завршили неке школе - не читају. Људи који заузимају озбиљне позиције у друштву - ни они не читају. Самим тим и не знају много. Знају само оно што им треба у свакодневном раду и углавном само оно што су чули од других. Јавне личности, они који се свакодневно појављују по медијима и држе говоре, у ствари су примитивци који не знају ништа више од обичних људи са њиве - само су боље обучени, обрћу пет фраза и ништа не раде. Али знају да причају а да при томе не размишљају. Некада, из прошлих векова па све до седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, је било другачије: неписмени нису читали (из више него јасних разлога) али су они писмени читали, трудили су се да читају, како ко и како шта, али је свако налазио нешто интересантно што ће прочитати.
Сад, да ли људи очекују да ће доћи боља времена када ће моћи да читају, па се већ сада припремају?! Јер чињеница је да тежак живот може да утиче на вољу и жељу ка паметном или, не дај боже, уметничком. Али може бити и супротно, можда бег из тешког живота може бити књига и уметност. Књига може да буде пут у стварност и бег из стварности. Свеједно. Целисходно и сврсисходно је и једно, и друго. Корисно и лековито. Али не много важно без моралних пропратних квалитета. Један италијански песник из деветнаестог века написао је: Књиге су ме училе да волим људе и врлину, али су ме књиге, људи и врлина издали. Има, дакле, разних углова посматрања и схватања корисности читања, али свих поучних. Знање без морала не значи ништа. Морал без знања јесте категорија, сама по себи, која може много да значи. Доброта је квалитет који може да опстаје самостално. Знање не може самостално и инокосно без доброте, унутрашње доброте којој ћемо наћи место и сврху и испољавати је према потреби. Не ваља испољавати доброту према не-добронамерним људима. Према злима у најмању руку не треба бити добар. Буди паметан да не би био лош, говорио је Зуко Џумхур.
Не мислим да је то много важно али невероватно је колико људи мало читају!!! Поново и јопет!!! Пекић у писму Палавестри каже да је схватио како га не читају ни они који га цене. Још и тада је тренд био видљив. Читаоци су, отуд, све глупљи да би схватили метафоре, алегорије, скривена значења, у књижевности, уметности уопште. Уједно, сматрају да је то непотребна глупост и често нису у криву по том питању. Писци су још глупљи, данас, од читаоца, и ово не треба посебно елаборирати, довољно је погледати листе најчитанијих књига, вирнути у неку од њих и све ћа вам бити јасно. Читаоци књига су категорија у дебелој и скоро неисправљивој кризи. То је врста у изумирању. Литература не може бити у кризи јер увек постоје од раније написана велика дела којима се можемо окренути у недостатку актуелног момента. Читаоци су, међутим, потрошан материјал, склон старењу, сенилности, смрти и забораву. Читаоци су продукт система у коме живе, то су деца свога времена. Какво време, такви буду и читаоци. Није само проблем у лошим временима, јер она знају да буду и инспиративна, већ је пре свега проблем у јаловим временима. Наше време је површно, приглупо и готованско. Као никад пре, наше је време, пре свега, материјалистичко.
Имамо много добрих књига али нема ко да их чита. Читање је у изумирању и ако наизглед има људи који купују и читају нешто. Да, у томе је проблем: нешто! Али, шта?! Жене, данас у Србији, читају много више од мушкараца и углавном читају лоше и погрешне књиге. А Марк Твен је рекао да човек који не чита добре књиге нема никакве предности у односу на онога који их не чита уопште. Склоне шунд литератури и петпарачким причама, оне диктирају потражњу на тржишту, те се према њима формира и одабир издавачких подухвата. Типичан читач (лац, тељка) данашњег времена у Србији (па и у свету) јесте жена средњих година, врло често мајка и супруга, дубоко захваћена климактеричном кризом средњих година (чак и када нема разлога за то), поприлично незадовољна својим животом (као што је већина жена). Обично је то припадница средње или више класе, службеница на државним јаслама, почесто и факултетски образована. Елоквентна, у смислу да много говори а ништа не каже. Има ту и лепо однегованих примерака. Она, велим, много чита, и што више чита то су јој видици суженији. Суштина њеног читања је да на крају књиге сазна ко ће се за кога удати, ко ће умрети и ко наследити силне новце, а ко продати ферари у колиби. Зар о томе није писао и Толстој? – приметиће неко, ако изузмемо ферари и колибу.
Оно што су силиконске фолк певачице у музичкој култури Србије, то су књиге које оне читају на пољу књижевности. Шунд, јад и беда, упакован у шљаштеће корице књига, уз чију куповину добијете комад шминке или презерватив. Рекох, добар део њих има неке формалне дипломе али су им култура и образовање често дискутабилни. Оно што оне знају креће се у домену модних баналности и трачева џет сета. Оне сматрају да све оно што не разумеју то и не ваља. „Смара“ их озбиљна литература и не читају ауторе који се не облаче по последњој моди и не гостују у забавним емисијама комерцијалних телевизија. Оне би најрађе да читају о ономе што би лично желеле да буду. Оне желе да читањем приближе жељени свет себи али само у домену површне емоције и обичаја високог или криминалног друштва. Читају само оно што је „модерно“ а за постмодерну нису чуле. Колико год је наслов књиге глупљи и бесмисленији то их више привлачи. Оне, у ствари, желе да књижевност буде „ријалити шоу“ (reality). Оне би најрађе да читају шта раде други људи, најбољи би било: познати (celebrity).
Прича коју оне читају мора бити пикантна и простим језиком написана. Апсурд: провидан. Оне презиру симболику, метафоре, скривена значења, стилске фигуре. Оне не воле кад аутор филозофира и покушава да напише нешто паметно. „Мудре мисли“ морају бити такве да оне могу да се идентификују са њима, дакле: општа места. Оне читају заваљене у каучу, са великом шољом кафе у руци. Ноге су им савијене у косо, наочаре најниже дипотрије али фирмираног рама спремне у руци уколико ко-год наиђе. Не, немају три руке: наочаре држе уз корице књиге. Повремено уздахну (јах, штахтије жихвот). Чешће, после читања назову пријатељицу да јој препричају књигу, а то раде јер су то виделе у серији Секс и град. Зато свака од њих има по три пријатељице и оне би желеле да се ни по чему не разликују од Саманте и другарица (Саманту сам упамтио јер је јебозовна и сатире се). Презиру писце који не изгледају фенси и који старомодно имају велике библиотеке. Највише презиру писце који једва састављају крај са крајем: сиротињу и фукару, по мерилима данашњег времена. Легле би без размишљања са сваким пискаралом из такозване „друге Србије“. Са тим „великанима“ који боље од других с'ватају да Европа нема алтернативе и да треба бити френд са Хрватима, спремне су да оду чак и у неки шопинг мол: до краја живота!
Данашња читатељка у Србији има пара да купи књигу. На жалост. Она воли и да преприча исту, у канцеларији, између две кафе. Постоје и жене које знају шта је права књижевност. Већина њих нема новаца и времена да се посвети томе. Неретко и сама типична читатељка српска напише по који ред. То су песме или успомене, обично је то боље од онога што читатељка чита. Интернет им је богом дат. Сада оне могу да пишу, размењују мишљења, дају судове. Ја у неку руку и волим све те екстравагантне лепојке што пис-карају песмице, и рашчупане писаре са реј-банкама који се ни једном у животу нису напили у станичној кафани, пуној лопова, алкохоличара, курви и макроа, па самим тим нису ни написали један ред вредан пажње. Све их волим због намере. Али, они су ништа и неће бити: нико! Ипак, посечено је неко дрво због хартије на којима се штампала њихова безвезност – штета је. Неко је то све платио поред све гладне деце овога света којој је тај новац потребнији. Најзад, неко од те деце ће помислити да тако треба а то је још грешније.
Оне које су завршиле књижевност и језике, таквих има доста, уживају да проналазе правописне грешке код других, сматрајући да је то срж уметности. Тада су пуне себе, тада оне дају до знања другима да „знају радњу“. Не знају сироте, да правопис најчешће нема никакве везе са књижевношћу (да не кажем: са писање', море, бре). Предраг Милојевић је писао: Писменост је за писца услов а не разлог за писање, као што је услов мастило, хартија, писаћа машина. Може неко да буде професор језика а да не уме да пише.
Никада писци нису имали среће са својом публиком. Често: и, обрнуто. Само што је данашње време технолошки узнапредовало, брже се долази до информација, брже се долази до текста. Некада је требало чекати на књигу дуго времена, сада постоји интернет. Опет, и данас, као и јуче, постоје прави, и верни литератури, читаоци. Њихов број је скоро увек константан, на сто тек један или два, али вредних. Некада је, додуше, постојала култура одношења према књижевности, па се знало да се у школама или зарад добре информисаности треба нешто прочитати. Читала се и лака литература, али и оно што вреди. Данашњи проблем је што се та лака литература вреднује као једина вредна пажње, да је све остало глупост а сви остали аутори чисти губитници.
Рекох, није никада било много људи од укуса али је увек било руље која је једва чекала да понизи и шутне величину. Данас, на жалост, не постоје величине, постоје само они који су „фенси“ или они који су „заостале дртине“. Постоје неке књиге (и: писци) које сви помињу као омиљене и култне (Хемингвеј: Класична дела су оне књиге које сви хвале а нико их не чита), неке од њих нешто и вреде, већина потпада под Михизову дефиницију о 'ладној води и органу. Повраћа ми се кад неко помене Малог принца или Чаробни брег, Лолиту или Алхемичара (мада је ова последње доказ да алхемија постоји: Куељо (омиљени писац фудбалера и манекенки) је од говна-књиге створио светски хит). Својевремено су нас давили са латино-американцима и нордијским писцима, нама потпуно неразумљивим и далеким, поготову кад је превод лош, сви смо за рођендан добијали тоне Маркеса зачињеног са Знаковима поред пута, поред већ добијених тона Хесеа и Киша, гњаве вас са Тагореом, Брехтом и Јонеском – ово троје више по помињању, иначе их ич не читају. Наравно, виспренији ће поменути и Оскара Вајлда који је сада у моди не због књига већ због својих сексуалних девијација, те Џојсовог Уликса, и незаобилазног Селинџера са његовим романом Ловац у житу, који је типична америчка баљезгарија. Понављам, мало шта ће од поменутог бити прочитано (чак ни то), али, то је тако фенси за изрећи.
Ово би била почетна фаза, јер ја овде говорим о структуралном „образовању“ од којег настаје „структурална уметност“. Касније су ти исти читаоци-љке прешли на Прстенове, Харије Потере, Праду, Ферарије, Колибе, на Да Винчијеве кодове и декододове, а заврше се спонзорушама, мафијашима, домаћицама и телевизијским водитељкама. Најзад, дотуку вас (кога? – а, то није ни важно) са „друго-србијанским“ писцима и њиховим панданима из окружења и, ако је космичке или божје правде, они једне друге и заслужују, и припадајући су (као припадајуће просторије: подрум или шпајз). То би, од прилике, био култни списак једног пропалог читача. На крају кажу и они, баш као и ја: „Достојевском се увек враћам, управо читам Идиота по шести пут и увек га другачије разумем“. Као да ту има нешто да се разуме?! Достојевски је причао причу, лепо и чисто. Треба само прочитати причу онако како свакодневно гледамо праве идиоте око себе. Наравно, ово је идеална варијанта и подела, јер међу набројаним књигама и писцима има свакако наслова и имена вредних пажње. На жалост, највећи део данашњих читалаца прескочи све горе набројано и почиње са Колибама и „друго-србијанцима“ до водитељки, али не заврши са Идиотом – већ, као идиот.
Како постоје талентовани песници, тако постоје и талентовани читаоци. Ако има генијалних писаца, има и генијалних читалаца, онаквих каквих је мало али какве би пожелео сваки геније. Такав, чим отвори књигу, већ после друге реченице зна са чиме и са киме има посла. Тада, или одмах остави књигу, или је прочита у даху. Талентовани читаоци не гњаве књиге, не малтретирају их данима и месецима, они брзо заврше са њима, ма како то било.
Вреди бити писац само због таквих читалаца. Свака мука се исплати кад те такав прочита. Што је одушевљенији књигом - то више ћути. Хоће сам да ужива у тишини, не жели ни са ким да дели узвишене тренутке. И зна да је тешко објаснити своје усхићење. Вашу књигу ће највише хвалити они који је нису читали, који је нису разумели или којима се није свидела, али плашећи се да не испадну смешни они је уздижу до небеса (наиме, ништа их то не кошта а ко зна какве користи могу имати од тога).
Велики читалац чита велике и мале књиге и ужива подједнако у свим. Он зна да се добра реч може наћи тамо где се најмање надаш, па не прати моду већ се шуња по антикварницама. Талентовани читалац зна да су велика дела већ поређана по историјама књижевности али исто тако зна и често да нађе велико дело за које мало људи зна и које живи на начин да га с' времена на време пронађе неки велики читач.
Ретки су велики читачи који и сами пишу. То је зато што су им стандарди високи а прохтеви врхунски. Да би се они латили пера морало би њихово дело да буде на висини онога што читају а они најчешће то не могу да постигну. Зато не скрнаве писану реч они који најбоље и највише знају о њој. Отуд није важно колико људи чита неког писца већ је битно који људи читају којег писца. Ту се ствара разлика између естраде и књижевности, између кича и уметности, између тоталитаризма и слободе. Колико су читаоци варљива и кварљива категорија најбоље говоре искуства о томе да су неке од најчитанијих (најпродаванијих и најштампанијих) књига оне књиге које су писали диктатори: Хитлер, Стаљин, Тито, Енвер Хоџа, Мао Це Тунг... За њихова живота штампало се и продало на милионе примерака. То су били најпродавнији наслови убедљиво. Па, јесу ли они тада били заиста велики аутори или нешто није било у реду са системом вредности и људским слободама?! Ако је по тиражима, ако је то мерило, онда је Хитлер убедљиво најбољи немачки писац свих времена.
А, опет, књиге се купују, Сајам књига је најпосећенија јавна манифестација, свакога дана издаје се нешто ново. Трафике продају више књига него новина. Апсурдна ситуација. Сајам књига је посебна мука а иста прича као и ова до сада. Гужва, гужва, што од људи, што од папира. Има и нешто књига, додуше, највише у антикварницама на спрату и код малих издавача у другим халама. Дим пљескавица најмање смета, напротив, тај осећај је најближи ономе што би назвали савремена српска књижевност.
На Сајам дођете да будете виђени, мање сами нешто да видите. На Сајам дођете да покажете свој нови имиџ. На Сајам дођете и случајно, и на силу, и из знатижеље, и да се нађете са неким. Екскурзије из унутрашњости довлаче десетине хиљада изгладнеле и уморне деце, да луњају по халама, и да им истерују задњи динар из џепова за карту, како је о томе негде писао Капор. А већина њих затим, тако искеширана, чежњиво гледа управо поменуте тезге са пљесквицама и сви би они радо дали „сабрана дела“ Арсенијевића или Видојковића за једну пљескавицу од десет, са луком и хладну кока-колу.
Најинтересантији и мени најдражи су они посетиоци у похабаним мантилима, забрађени, масних шешира, што вуку велику кожну торбу или држе цегер у рукама. Они немају пара да купе књиге, а знали би итекако шта треба да купе, а у торбама су им рукописи, раскомбусани и прљави, куцани на неисправним писаћим машинама које прескачу слова. Они су ту у нади да ће неко погледати њихово дело. Нико, наравно, неће то да гледа, ни из знатижеље. А, требало би. Има ту добрих редова и страна, вероватно ретко и не много, али свакако више од оних који се смеше са плаката и билборда сајмишта, а још више од оних који би требало да оцене та дела и да их евентуално објаве.
Када би сви посетиоци Сајма књига у Београду прочитали само по једну књигу годишње, то би било феноменално и ми би смо као нација имали много веће шансе да се извучемо са места на којем се тренутно налазимо. Били би смо много бољи и паметнији. Овако, Сајам му дође нешто као Гуча или Егзит, вашар један, само што се посетиоци не опијају, нити дрогирају, неки само дођу већ пијани и дрогирани, па шпацирају као на променади.
Скоро свеке године идем на Сајам књига (мада се увек после њега зарекнем да више нећу ићи) и још тамо нисам са неким водио разговор о књигама и књижевности. О свему: да! О уметности: не! Чему то?! Ајде да се нешто попије, купи, нешто да извадим трошкове за штанд и хотел, даћу ти повољно овог Медаковића, узми Ћосића у пола цене, тренутно немам да ти платим за твоје књиге које сам продао, види ону комуњару, види онога сто партија је променио, види ону туца се са државним секретаром, види ону вири јој она ствар из очију. Обично ми се смучи, не од приче већ од места где се прича води, па са пријатељима утекнем у кафану поред реке. Кад, да видиш тамо: причају људи о књигама.
Књижевни часописи су постали идеолошки билтени и гласила политичких партија, или више не постоје. Једино у чему су скоро сви доследни јесте да беже од младих и талентованих, али неафирмисаних и неопредељених писаца, као ђаво од крста, мада се у нас више ни ђаво од крста не боји него нам га лично приноси на целивање, кадећи и шкропећи нас, све у шеснаес'. Ти књижевни часописи су зло које троши и то мало новца који постоји а који би можда могао да се искористи за штампање какве добре књиге. Људи који стоје иза тих ситних машинерија за ситно трошење буџета не бирају средства да сјебу оне из конкурентске банде. Подметања и увреде су маштовитије и са више уметничке садржине од самог садржаја часописа.

Дакле, због кризе морала, лошег одабира издавачких кућа, неукуса и незнања уредника, уметничке недоследности писаца и тржишне утакмице, данас је тешко наћи добру књигу у понуди издавачких кућа и по књижарама. Издавачи, изгледа, и не живе од тржишта и публике већ од муљаже са разним буџетским и донаторским фондовима, откупима, те разним средствима натакнутим са неке друге стране а која смрде на политку. Старе књиге се не доштампавају а нове ништа не ваљају. Остају само библиотеке са старим фондовима, и то како где, јер се књиге немилице бацају, и бувље пијаце постају једино место, поред антикварница, где се може налетети на добру књигу. Лако је данас купити изванредне књиге за мало пара. Књига никада није била јефтинија. Макар нека корист од кризе. Права књига је потцењена а шунд литература прецењена. Класика можеш купити за малу пару а аутобиографију спонзоруше која описује како су је опасивали, за двадесет пута већу цену.