ДОСИЈЕ ХАРАДИНАЈ ИЗ КЊИГЕ ВЕЧИТИ РАТ

Пише: Игор Ђурић

Славољуб Ђукић у књизи Политичко гробље, на страни 463., пише: „Оно што је у демократским друштвима третирно као тероризам, на Косову је проглашено легитимним ослобођењем од терора. Сепаратиста Ричард Мек Лорен, који је 1995. обзнанио ''Независну Републику Тексас'', на три процеса у Америци је осуђен на 121 годину затвора. У исто време, према тврђењу Мирослава Лазанског, у Тирани се 1995. Осама Бин Ладен састао са Хашимом Тачијем, Рамушом Харадинај  и Салијем Беришом. Све су то знали Американци“.

-----------------------------------------------------------------------------------------
читај књигу Вечити рат овде
---------------------------------------------------------------------------------------

...Оваква и сличне лажи су стравичне по размерама онога што произведу на терену. Оне су створиле слику о потпуној оправданости да нас сатру са бомбама. Каква је корист од тога што се данас зна да су то лажи и глупости, и што се зна да су на Космету за време и после ратних дејстава силовали и припадници ОВК. Они су организовали силовања у Клечки која највише личе на оно о чему су писали поменути амерички новинари. Браћа Мазреку су признала да су пред постројеним заробљеним Србима и Српкињама, у Клечки, и на њихову очиглед, педесеторо Шиптара силовали девојчице и жене. То је чак верификовано и у Хагу у оптужници Харадинају у делу о силовању у хотелу Паштрик, где је одведена млада са свадбе и друге жене које су се ту задесиле (у таквом Хагу су признали да су терористи силовали, каква је онда права размера тога)...

------------------------------------------------------------------------------------------

...Нико ни пре ни тада у свету, али ни код нас не помиње да је само у Ораховцу 18. и 19. јула 1998. године страдало преко сто српских цивила када је ОВК освојила тај град. 110 је киднаповано, 43 убијено веома брзо, за многима се још увек безуспешно трага, неки су пронађени у пећини Волујак. За тај злочин суд у Приштини је осудио два Албанца на по 2 (две) године затвора?! Нико не помиње нити Клечу и њене крематоријуме у којој су пронађени спаљени делови тела 22 лица српске националности а главно осумњичени Фатмир Љимај је ослобођен оптужби и у Приштини, и у Хагу. Нити Радоњићко језеро, нико не помиње другу српску Плаву гробницу, где је пронађено 32 тела Срба, она тела која вода није однела и сакрила на месту где је Харадинај бацао своје жртве, не трудећи се ни да их сакрије. Кафић Панда у Пећи, где су побијена деца која су седела и разговарала, а што сада власти у Србији хоће да припишу српском терору, не би ли нам огадили сваку жељу да се боримо за Космет против оних који желе да нам га отму...

--------------------------------------------------------------------------------------

...Најзад, и када су правили фарсе од суђења, увек би нас достигла непријатна (али очекивана) вест из Хага. На пример, када је судски процес Рамушу Харадинају окончан. За време трајања тог процеса убијено је девет сведока оптужбе, цело туце сведока је застрашено, два туцета је одустало од сведочења, а оптуженом је дозвољено да се док процес траје слободно креће и да се бави политиком. Епилог: Харадинај је ослобођен по свим тачкама оптужбе. Судија  је одлуку образложио тиме да „тужилаштво није доказало Харадинајеву кривицу и ако су се поменути злочини догодили“?! Међутим, нико се није запитао због чега Харадинају није суђео по командној одговорности, кад се већ констатовало да су се злочини догодили? Сад једино остаје да га оптуже за утају пореза. Можда то упали као што је код Ал Капонеа. Оваквом одлуком судско веће је поново убило неколико хиљада Срба и Албанаца  који леже на души Харадинаја и банде. Оверила их Карла дел Понте својом књигом у којој је изнела оно што није изнела тамо где треба: у оптужници. Ако је неке моралне утехе она лежи у чињеници да ће посигурно Кандићка, Бисерко, Лихт и ини, покренути оштру и жестоку кампању против оваквих одлука Хашког трибунала. За очекивати је да Кандићка у сарадњи са Женама у црном изведе перформанс у Приштини или негде у „независној“ и „демократској“ Дреници, а противу убице са Радоњићког језера и силоватеља из хотела Паштрик, потпаљивача крематоријума у Клечки и „донатора“ људских орагана богатим Немцима и Американцима, а све уз помоћ невладиних организација са Косова. На крају, како је и ред, следи наравоученије: убијати можете само ако су Американци и Немци на вашој страни. Односно: ви на њиховој...

...На основу претходних реченица лако се може закључити да су албанске жртве убијене од стране ОВК вишеструко веће од цифара којима се барата и да су све те жртве приписане Србима – ако због ничег другог а оно због евентуалне компензације и пензије. Зато су у спискове страдалника гурани сви. И убијени, у умрли и погинули у међусобним мафијашким разрачунавањима, и живи. Они међу собом сматрају да су Албанци страдали од руке ОВК: издајници. Зато се ћути о правом броју тих жртава. Колико је онда непријављених случајева? Колико је лажно пријављених случајева пре 12. јуна и после тога а да би се остварило право на компензацију и избегао печат издајника? Зашто рећи да је члана ваше породице убио ОВК, када тиме губите све: безбедност – јер ће доћи да се свете, пензију, и најзад: бришете печат издајника уколико прећутите. Колико онда може бити случајева да су Албанце убили припадници ОВК а да су они приписани Србима? 500, 1000, 1500, 2000? Свака од ових цифара је могућа, најреалније је између 800 и 1000. Волфганг Кауфман, један од посматрача ЕУ на Балкану, у својој књизи Посматрач тврди да само Рамуш Харадинај на својој души носи преко 200 убијених Албанаца. Сви ћуте и једној врло важној ствари: колико је Албанаца завршило на столовима приручних клиника за вађење органа ради трговине. Свакако не мали број? Коме су они приписани „на душу“? Ако је 20.000 Албанки пријавило, или су пријављене, да су силоване, онда се треба упитати како су пријављивана убиства?...

-----------------------------------------------------------------------------------------

...Али, треба да се упитамо, ко је до сада одговарао за злочине почињене над Србима, рецимо, и у Сувој Реци? Ко је одговарао за злочин у Ораховцу у коме је убијено скоро 50 Срба а преко стотину њих је одведено да се више никада не врате. Тада су страдали Срби и у Оптеруши, Зочишту и Великој Хочи. Посмртни остаци неких од њих су касније пронађени у Малишеву у Волујку. У призренском селу Дојнице отето је 14 Срба и Српкиња и до данашњег дана нема никаквог трага о њима. У Жиливодама су спаљени Срби, отети 1998. године, њих око 30. Треба напоменути да је пожар подметнут у тренутку док ЕУЛЕКС врши увиђај на том стратишту. За злочине у Јабланици, Глођанима (60 убијених Срба), Доње Ратише, Радоњићко језеро (32 пронађена леша Срба), Рамуш Харадинај је ослобођен у Хагу. Убијени Срби су бацани и у друга косметска језера: Ливочко језеро и језеро Батлава. У логору у Лапушнику је убијено око 30 Срба. Масовне гробнице у Драгодану слабо ко помиње, као што се ништа не зна ни о отетим Србима из Врањевца. Водник, медицинар, Генов Стамен, киднапован је, мучен свирепо и до тог мучења је лагано умирао....

-------------------------------------------------------------------------------

...Вечерње новости су презентовале тајни документ БНД у броју од 18. новембра 2005. године а који су преузеле од швајцарског листа Die Weltwoche из текста новинара Јиргена Рота. Он се позива на обиман извештај БНД на 67 страна који датира од 22. фебруара 2005. године, као и извештаја обавештајне службе УН. У тим извештајима се говори о 500 до 700 килограма хероина који свакодневно иде преко Косова, или са Косова, у Америку и  Европу. (У време непосредно после Великог рата, своје терористичке активности качаци су финансирали шверцом дувана). То је највећи картел на свету, каже се у извештају. Крвопролића на Косову су позадина за трговину дрогом. Главни играчи су Хашим Тачи, Рамуш Харадинај и Џавит Халити. Док су камиони крцати дрогом јездили Косовом снаге УН биле су заузете немирима или претњама истих. „Документи БНД, КФОР-а и УН завршавају дубоко у трезорима владиних канцеларија европских и владе САД“ - закључује Јирген Рот. Опет БНД све зна али ништа не предузима...

----------------------------------------------------------------------------------------

...Треба истаћи да су Немци, то јест БНД, били главни помагачи и организатори и при формирању, помоћи и обучавању и једне друге војно-терористичке формације такозваног ФАРК-а. То је формација Бујара Букошија и Ибрахима Ругове, на чијем је челу био Тахир Земај. Њега је касније ликвидирао Харадинајев клан због преплитања нарко интереса али и као будућег сведока у Хагу. Немци су, дакле свуда и у сваком времену, или како рече Дејвид Бајндер, Политика, 8. 11. 2007. године: "Немачка је као нико други оставила траг у историји Балкана током два светска рата и као освајачка и као окупациона сила – посебно на Косову. Учешће Немачке у НАТО бомбардовању Србије 1999. било је тешко продати у Бундестагу"...

--------------------------------------------------------------------------------------

...Српско тужилаштво за ратне злочине имало је доказе већ 2004. Године на основу којих се основано сумња „да су Србима и Ромима са КиМ у импровизованим логорима у близини места Бурељ, Бајрам Цури и Тропоја на северу Албаније вађени органи и продавани на илегалом тржишту широм Европе као и о местима у Албанији где се налазе масовне гробнице са телима Срба који су жртве трговине људским органима. Масовна гробница, коју су обележили на сликама, налази се на пољани око једне цементаре на 1,5 километар од тзв. ''жуте куће'' код места Бурељ, а фотографије су саставни део извештаја које УН“. Бивши шеф канцеларије УНМИК-а за форензику и нестале особе Хосе Пабло Барајбар потврдио да је мисија УН прве информације о трговини органима отетих Срба и Рома на КиМ добила крајем 2002. или почетком 2003. од осам сведока, од којих су неки били из Призрена, а други из Албаније и објаснио да су они „дословно нестали“ када је почела истрага против вођа бивше ОВК Фатмира Љимаја и Рамуша Харадинаја. Реч је о горе поменутом извештају али се поставља питање због чега он излази са својим сазнањима тек после медијске прашине која се дигла након изласка књиге Карле дел Понте? Српско тужилаштво за ратне злочине тврди да постоје докази да је Харадинај наредио око 200 убистава а да је лично убио 68 људи....

------------------------------------------------------------------------------------

Сетите се да су осумњичени за злочине над Србима успевали да побегну из затвора (аутобус Ниш-експрес)?! Сетите се да су десетине сведока против припадника ОВК који су убијали Србе убијени а да их нико није заштитио (случај Харадинај). Сетите се како се појављује на десетине лажних сведока када треба осудити Србина (случај Милошевића, или најновији случај Оливера Ивановића). Није, дакле, у питању сам споразум и његова садржина, већ хоће ли он бити испоштован од оних у чијим је рукама његова примена?! У питању су искрене намере да се то уради?! Ако Албанци и потпишу некакав споразум он ће за њих бити мртво слово на папиру и доказ да је Србија одустала од својих територијалних права и обавеза. А они ће потом својим понашањем и деловањем обесмислити сваку тачку тог споразума. Њима ће овај споразум послужити да окупирају северни део Косова и да заврше шта су започели још одавно, сво време не поштујући нити један закон, нити један договор. Само су силу по некад знали да испоштују.

ЗОНА ОДГОВОРНОСТИ РАМУША ХАРАДИНАЈА

ЧИТАЈ!!!

ЗЛОЧИН ОВК: УБИСТВО ЉУБОМИРКЕ ЂУРИЋ?

ЗЛОЧИН ОВК: УБИСТВО ЉУБОМИРКЕ ЂУРИЋ?

UÇK CRIME: THE MURDER OF LJUBOMIRKA DJURIC

Још се нисмо освестили од онога шта нас је задесило нашим избеглиштвом а већ су, после двадесетак дана, почеле да стижу суморне и стравичне вести из места које смо напустили. Одређен број наших рођака и комшија није хтео да напусти Исток. Рачунали су на то да никоме зло нису учинили, да немају чега да се плаше обзиром да су цео свој људски век провели поштено радећи и живећи. Тешко је рећи шта се тамо заиста догодило осим једне непобитне чињенице: да је већина њих побијена без милости и брутално. Мали број сведока који је преживео оно што се тамо догађало нису били поуздани у сведочењу из простог разлога што су им видици били скучени, што нису имали слободу кретања и што су живели у великом страху. Један од преживелих, причао ми је да је већ после неколико дана почело дивљање по граду, да су куће пљачкане и паљене, да се около пуцало и урликало.

Очевици тврде да се тих првих недеља Италијани из састава КФОР-а уопште нису заустављали у Истоку: пројурили би највећом брзином борним колима и журили да се врате у базу (постоје сведочења да је Радоје Вулић безуспешно покушавао да заустави њихова борна кола и да нису стали, а да га је после један локални Албанац водио до Бање). Станоје Љушић чак одлази и до станице полиције коју тада држе припадници ОВК, где му они кажу да је најбоље да буду на једно месту како би могли да их штите (знамо како се то завршило).

Шпанци, који треба да преузму одговорност за Исток, касно стижу, и у почетку воде рачуна само о својој безбедности (и касније, додуше). Они ипак воде некакве преговоре са преосталим Србима око њиховог пребацивања на сигурно. Закаснило се са тиме. За то време терористи су могли да чине шта им је воља. 

Манастир Гориоч је спашен чињеницом да се нашао на списку војно-техничког споразума и да су га већ првих дан запоселе НАТО трупе и тако сачувале. Црква Светог Петра и Павла у центру Истока није била те среће: спаљена је заједно са конаком тада и поново 17. марта 2004.

Сведок о коме говорим је пре одласка свратио у кућу Станоја Љушића, и тамо је последњи пут видео Станоја, Радоја Вулића, Мишка Вулића, Станицу Вулић, Петра Ђурића и Ђурђу Вулић. Микаила Вулића није могао да види јер је лежао у кући, у смртноме ропцу. Њему је тада саопштено да је Станоје успео да стигне до станице милиције у Истоку коју су већ запосели припадници ОВК и да му је речено да је најбоље да се преостали Срби скупе на једном месту како би могли да их  лакше чувају. Окупљени у кући Станојевој су тога дана разговарали о томе где да сахране Микаила који умире. Договорили су се да то учине у дворишту куће а да га пре тога умотају у ћебе. 

Један од Албанаца који се нашао у близини куће те кобне ноћи рекао је само „да је било страшно, чули су се крици запомагања и кукњава и урликање убица, а онда је кућа изгорела“. 
(КЛИКОМ ОВДЕ МОЖЕТЕ ПРОЧИТАТИ О ДРУГИМ ИСТОЧКИМ СТРАДАЛНИЦИМА У ТЕКСТУ: УБИЈЕНИ СРБИ ИЗ ИСТОКА 1999-ТЕ, УБИЈАНИ СУ ДЕЦЕНИЈАМА!).

Други источки страдалници су убијани појединачно, како је ко и где затечен. Један од сведока је после говорио да је видео лешеве Срба на пијаци уз џамијски зид. Евидентно је да Љубомирка Ђурић није била у кући са осталим Србима јер се њен стан налазио у центру града. Највероватније она није ни излазила из њега и ту је дочекала своје џелате. Непоуздане су приче да је бачена са терасе свога стана (V спрат) јер постоји мала вероватноћа да је после тога тело ношено до сточне пијаце. Тело је пронађено у реци, измасакрирано са много убода ножем у јадну жену.

Синови Филипа Милосављевића и горе поменуте Љубомирке носе тешке ожиљке на души и горка сећања. Јер су кроз њихово породично трајање хтели да их сатру. 1979. године један Албанац је ушао у канцеларију директора предузећа Дубрава и сасуо цео шаржер из пиштоља у груди Филипа Фиће Милосављевић, њиховог оца. Само га је Бог спасао од сигурне смрти. Пројектили из тетејца су били толико силни да су само пробијали тело и то га је спасло. 

Започето је завршено после неколико година. Њихова мајка Љубомирка, жена тиха и скромна, никоме ни крива, ни дужна, страдала је само зато што је остала у свом родном месту, у свом стану, што је Српкиња, што је мајка. Друге кривице она није имала а зликовцима није било довољно само да је убију већ су несретну жену убадали ножем колико су могли, очигледно и кад је жена већ била мртва. Сличну судбину су имали Радоје и Микаило Вулић. Радоја Вулић, када је имао 14 година, 1941. године, Албанци из породице Реџај су ножевима секли табане. 1999. године су га убили припадници ОВК. Микаило Вулић је рањен 16. новембра 1944. године. Исток је „ослобођен“ сутрадан. И он је убијен 1999. године. Међу убијенима је и мој рођак Петар Ђурић.

О судбини Љупке – Љубомирке, о крајњем исходу, данас знамо следеће: убијена је крајем јуна или почетком јула 1999. године. Међутим, о томе како је провела последње дане живота, када је киднапована и ко је извршио убиство и масакр, скоро да се ништа не зна или се зна поуздано. Зна се да је одведена и убијена код некадашње сточне пијаце у Истоку, на истом месту где су некада партизани стрељали некадашњег председника источке општине и команданта источког четничког одреда Радована Ралу Вулића, заједно са Сталетом Крстић и Радомиром Пумпаловић. 
     Приложене фотографије говоре на који начин је завршила живот ова жена. Њих ми је уступио и дозволио да их објавим њен син Гаврило. На њима се види увиђај извршен над најмање три тела, од којих је једно вероватно тело Љубомирке Ђурић. (Пет дана након постављања овога текста јавила се блиска рођака која је препознала личне ствари Љубомирке Ђурић: прстен и привезак на кључу). По тим фотографијама, УНМИК је очигледно пронашао тело, извршио увиђај и на томе се све завршило. После толико времена њени синови не знају шта се даље догодило са телом несрећне жене. Невероватно је да се после 18 година губи сваки траг иако је евидентно да се не може говорити о томе да се жртва може водити као нестала или да се не зна о њеној судбини. До дана данашњег нико није процесуиран за овај и остале злочине.

    Саветодавна комисија за људска права при УН 12. септембра 2012. године, у саставу Марек Новицки, Пол Леменс и Кристин Чинкин, по предмету бр. 163/09, а одговарајући на жалбу уложену од Љубомиркиног сина Гаврила Милосављевић, од 08. априла 2009. године, у којој се он „жали на недостатак адекватне кривичне истраге“, једногласно „проглашава жалбу прихватљивом“. Иста комисија, која је заседала од 9. до 14. децембра 2014. године, на жалбу Љубомиркиног сина Гаврила Милосављевића, „констатовала је да је УНМИК могао темељитије извршити истрагу“. Неколико дана касније, у презентованом документу, комисија у саставу Марек Новицки, Кристин Чинкин и Франосаз Тулкенс, по истој жалби, констатује да је „жалилац навео да су 1999. године, датума који није назначен, починиоци албанске националности отели госпођу Љубомирку Ђурић из њеног стана у Истоку“.

Истрага је отворена првим унетим документом од 2. априла 2001. године, међутим није дала скоро никакве резултате што се тиче случаја Љубомирке Ђурић. Оно што је интересантно нигде се не помиње увиђај који се овде презентује. Они говоре о томе како су тражили гроб несретне жене и ако је више него очигледно да је сам УНМИК сахранио тело. Тек се у јануара 2005. године појављује сведок Албанац који тврди да је разговарао са Д.К. која му је рекла да је прелази у стан Љубомирке Ђурић, он сведочи да су оне тамо заједно провеле последње дане и да су убијене заједно. Помиње се и сточна пијаца као могуће место извршења злочина. Сведок се више не помиње. 

Комисија констатује „да истражне радње у погледу случаја Љубомирке Ђурић нису спроведене опсежно као у другим случајевима, те је таква пасивност и пропуст полиције УНМИК-а довело до губитака потенцијалних доказа“, те закључује: „да је дошло до кршења процедуралне обавезе сходно члану 2. Европске конвенције о људским правима“.

То је све што се тиче истраге. Може се разумети, мада је и то тешко разумљиво јер је читава армија војника, полицајаца и истражитеља дошла на Косово и Метохију после нашег повлачења, да се некоме изгубио сваки траг, да једноставно нема никаквих доказа о томе где се налазе остаци неке нестале и убијене особе. Поготову су стравичне размере патње за оне породице које сумњају да су им најближи одведени у Албанију ради вађења и продаје људских органа. Али је тешко разумети да се изгуби траг убијене особе која је пронађена и форензички обрађена (што овде доказујемо). Притом, не зна се коме треба више замерити: да ли странцима које нису много бринули о судбини Срба, најзад нису ни дошли због тога, или нашим државним органима који нису учинили све што су могли да дођу до података, макар онолико колико је потребно да породице сахране посмртне остатке својих најближих.

Не сумњам: све ће се сазнати једнога дана. Некад прође више, некад мање времена док се стигне до чињеница. Уколико неко може да помогне да се до истине (и правде) пре стигне: нека помаже. Оно што никада нећемо знати и што не можемо схватити јесте то како су се осећали сви ти људи док су чекали смрт, па и Љупка. Оно што им је било у души, поред страха, тешко ћемо појмити, осим можда да су се у себи опраштали од својих вољених. Док су чекали смрт, ипак, мислим да нису били у заблуди да ће милости према њима бити. Свесно су изабрали жртву, исусовски, мученички. Њихова ће жртва, међутим, бити узалудна уколико се не потрудимо да сазнамо истину о њиховом крају и њиховим џелатима. А наш грех ће бити: ако ћутимо! 
     Суштина и позадина овога апела је у следећем: желимо да на овај начин алармирамо јавност која ће извршити притисак путем медија и јавних личности на органе ЕУЛЕКС-а и Канцеларију за Косово и Метохију, да се на основу снимљених бројева предмета, који су приложени као снимци, макар дође до посмртних остатака како би породица могла достојанствено да их сахрани после скоро две деценије.

ИЗ КЊИГЕ "ВЕЧИТИ РАТ - КОСОВО" КОЈУ МОЖЕТЕ ПРОЧИТАТИ КЛИКОМ НА ОВАЈ ЛИНК!!!
ЧИТАЈ ЈОШ:

КОЛИКО АЛБАНАЦА СУ УБИЛИ СРБИ 1999-те?

КО ЈЕ И КАКО СТВОРИО ОВК / UQK?

КАКО СУ АЛБАНЦИ УБИЈАЊЕМ СРБА ОСТВАРИВАЛИ СВОЈА ''ЉУДСКА ПРАВА''!

РАСЕЉАВАЊЕ СРБА СА КОСОВА КРОЗ ИСТОРИЈУ

ПРЉАВА КАМПАЊА О КОСОВУ, УВОД У БОМБАРДОВАЊЕ!

КАКО СУ ЛАГАЛИ О КОСОВУ

YouTube администрација ме је обавестила да је скинула видео Ljubomirka Ljupka Đurić - Istok, Metohija, 1999 - UÇK CRIME: THE MURDER OF LJUBOMIRKA DJURIC.

Овај видео снимак је скинут на нечију пријаву. Искрено, нисам сигуран ко је пријавио: Албанци или неко из Србије?!

Обавестили су ме текстом да тај снимак крши смернице ЊИХОВЕ заједнице.

У жалби сам написао:

Овај видео садржи документоване податке о злочинима ОВК против српских цивила на Косову 1999. године и део је мог истраживачког рада. Овде је презентована истрага међународних истражних органа. Овај видео треба да послужи да сви заједно дођемо до истине и правде.

КО ЈЕ И КАКО СТВОРИО ОВК / UQK?

Пише: Игор Ђурић

ИЗ КЊИГЕ – ''КОСОВО – ВЕЧИТИ РАТ'', ИГОР ЂУРИЋ (ЧИТАЈ НА ОВОМ ЛИНКУ ЦЕЛУ)

„Створили смо чудовиште“, Џејмс Бисе о ОВК, Toronto Globe and Mail, 31. јул 2001.

Албанци су оружаном побуном кренули да истребе Србе на Космету и да отцепе део територије Србије. Држава Србија је ратом покушала да угуши албанску оружану побуну, убијање недужних људи и сецесију. НАТО је бомбардовањем Србије спречио Србе да успоставе правни поредак у сопственој земљи и окупирао је део њене територије. Тако је ОВК на Космету изгубила све битке против снага државе Србије, да би на крају добила рат који је НАТО водио. Ратни круг је затворен. Све је рат и сила. Право јачега. Нема говора о хуманитарним или демократским аспектима. У праву је онај који је рат добио. Он ће прописати правила тумачења онога што се догодило и што ће се догодити. 

     Због ових чињеница ја не прихватам нити правила игре које намеће победник, нити начин на који треба тумачити догађаје а који ми сервирају овдашњи службеници победника. Мене прича о милитаристичком хуманизму Клинтона, Блера, Олбрајтове, Фишера и осталих ''милитантних пацифиста'' апсолутно не дотиче из простог разлога: ако сте силом добили рат то никако не значи да су истина, право и правда на вашој страни. Ни идеја превентивног рата није нова што се тиче Србије – поборник таквог рата је својевремено био лично Франц Фердинанд. Или како је написала др. Смиља Аврамов у књизи Постхеројски рат Запада против Југославије: „Неприхватљива је теза која се данас јавља на Западу, по којој се технолошка супериорност исказује истовремено и као морална супериорност“.

Десет година после пада Берлинског зида бомбардована је моја земља. Ни крива, ни дужна. Свакако мање крива и дужна од многих које нису бомбардоване и кажњене. Пао је тај зид и ми смо кажњени бомбама. Једно без другога није могло проћи, може се рећи да је чак и немогуће без те узајамности. Као да је падом Берлинског зида стављена тачка на стварне и опипљиве грехе (за разлику од већине наших који су фиктивни и измишљени) немачке државе од пре неколико десетина година. И шта се догодило. Само десет година је било потребно тој ''новој'' и ''демократској'' Немачкој, тој ''прочишћеној'' од греха држави, да подигне своју авијацију, да покрене своје тенкове и крене у своја нова освајања. Она су нова само по временској димензији. По правцу и циљевима према којима маршира немачка солдатеска све је остало исто. Luftwaffe се вратила да помогне својим саборцима из Скендербег дивизије. А кад Немци дигну своје штуке и месершмите (данас су то торнадо авиони) и стартују моторе својих пантера и тигрова (данас су то исто пантери и тигрови) онда се крај назире тек у сукобу светских размера и поразу те исте Немачке. Искуства нам тако говоре. 
      Како преноси Политика, 24.03 2013. године, Др. Ру­долф Хен­сел (про­фе­сор пси­хо­ло­ги­је, пси­хо­те­ра­пе­ут, члан За­дру­ге Пи­та­ња вре­ме­на из Лин­дау/Бо­ден­се, члан Удру­же­ња за бор­бу за мир из Ци­ри­ха), изјавио је: „Ду­бо­ко жа­ље­ње и из­ви­ње­ње. Mи Нем­ци смо 1999. др­ским ла­жи­ма као што су „Ни­кад ви­ше Аушвиц” и „Ху­ма­ни­тар­на ин­тер­вен­ци­ја”, цр­ве­но-цр­не вла­де и рат­не ко­а­ли­ци­је, то­ли­ко из­ма­ни­пу­ли­са­ни да смо се – с ма­лим из­у­зе­ци­ма – ћут­ке сло­жи­ли с НА­ТО-овим ме­ђу­народ­но­прав­но не­за­ко­ни­тим ра­том про­тив Ср­би­је и Цр­не Го­ре. Не­мач­ка је у том ра­ту уче­ство­ва­ла упр­кос од­ред­би не­мач­ког уста­ва да се с не­мач­ког тла ви­ше ни­кад не сме за­ра­ти­ти. Сма­трам да је рат НА­ТО-а про­тив Са­ве­зне Ре­пу­бли­ке Ју­го­сла­ви­је 1999. био пре­се­дан за све бу­ду­ће ме­ђу­на­род­но не­за­ко­ни­те и агре­сив­не ра­то­ве то­ком про­шле де­це­ни­је. Као Не­мац ро­ђен пред крај Дру­гог свет­ског ра­та, да­нас же­лим да ис­ко­ри­стим при­ли­ку и за­мо­лим – та­ко­ђе и у име ве­ли­ке ве­ћи­не мо­га на­ро­да – да при­хва­ти­те мо­је ду­бо­ко жа­ље­ње и мо­је из­ви­ње­ње за пат­ње ко­је су не­мач­ки вој­ни­ци по на­ло­гу он­да­шњих вла­да у про­шлом ве­ку при­чи­ни­ли ва­шем на­ро­ду – у Пр­вом и Дру­гом свет­ском ра­ту и за вре­ме агре­си­је НА­ТО-а 1999. го­ди­не“.

Утицај Немачке на догађаје на Космету је велики и одлучујући. Може се рећи да су Немци креирали догађаје на терену. Ти догађаји су кулминирали, после свега што се догодило везаног за организовање терористичких групација и распиривањем побуне, 17. мартом и погромом Срба, најзад једностраним проглашењем независности и признавањем те независности неких држава. На пример, да ли је БНД, или Савезна служба СРН, знала да ће се десити мартовско насиље 2004. године на Космету? Немачки медији тврде да јесте. Радио и телевизија ЗДФ тврди да је БНД знала најмање три недеље пре шта ће се догодити седамнаестог марта на Космету. Наиме, БНД је прислушкивала исламисту Самедина Џезаирија, званог Хоџа, који је припремао акцију. Постоје индиције да Џазири и ради за БНД те је само прислушкивање рађено са његовим знањем. Или је некад радио. Он је преко Удружења ветерана ОВК припремио немире и насиље. И то све у тесној вези са Ал Каидом.

Немци, то јест БНД, су учествовали у стварању ОВК, заједно са Американцима, и зато се не треба чудити због понашања немачких тајних служби (и немачке државе) и њихово ћутање о припреми мартовског погрома над Србима на Космету. Мада, у својој књизи Праведни рат за мафијашку државу, француски новинар Пјер Пејан тврди да је француска контра-обавештајна служба навелико помагала ОВК, обуком и наоружањем (ракетни бацачи РПГ7), највише у обуци Тачијевих телохранитеља. „Контраобавештајна служба која делује ван граница Француске обучавала је припаднике ОВК“ – каже он.

А, неко, ко се прави паметан ће питати: ''па што баш ми?'', или, ''има разлога за то, криви смо а времена су се променила и Немачка је сада сасвим другачија држава од оне нацистичке и Хитлерове''. За одговор на овакве дилеме треба поставити нова питања. Је ли било Срба испред Стаљинграда? Није. Је ли било Хрвата, Муслимана и Албанаца? Јесте. Било је Енглеза, Француза, па и самих Руса који су се борили против Црвене армије. За не веровати: било је Јевреја који су се борили на страни нацистичке Немачке под Лењинградом. Они су били, додуше, у финској војсци, али су пристали да дејствују под обједињеном командом Вермахта. Сви су били: само Срби нису!!! Јесу ли Срби имали своје СС јединице? Нису. Ови други? Јесу. Е, зато: баш ми!!! 
      Добрица Ћосић у својим Пишчевим записима 1951-68, на страни 316. преноси речи Благоја Нешковића, изречене на неком дружењу код Ћосића, а говоре о посети Москви непосредно после рата: „Блашко нам је детаљно описао послератни пријем код Стаљина, када је пратио Тита. На тој вечери, с ритуалним руским испијањем здравица, Стаљин је најпре наздравио ''херојском српском народу, једином словенском народу који је у најтежим данима рата против фашизма био веран Русији, док су се хрватски пукови борили с Немцима у Стаљинграду''. Завршавајући говор, Стаљин се куцнуо са Нешковићем, а Нешковићу је било неугодно што га Стаљин као Србина ставља испред Тита, па није хтео он да захвали на здравици. Учинио је то Тито, изговоривши ''са сузама у очима, да се стиди што је Хрват''“. 
      Миодраг Б. Протић, у књизи Нојева барка, између осталог пише: „Да би се све поравнало, званични став после 1945. гласио је да су се у рату и револуцији сви народи (доцније су додате и народности) подједнако борили, на истој страни и уз исте жртве! Та логика, заснована на замени теза, на чињеници да је свуда било поштених људи, патриота, као и револуционара и комуниста, највише је погађала Србе који су од почетка били не само као појединци већ и као народ на антифашистичкој страни, мада подељени на присталице Лондона и Москве, али никако на присталице Берлина и Лондона, или Берлина и Москве“.

Зашто баш ми? Професор Милорад Екмечић у својој књизи Историја српског народа у Новом веку можда даје објашњење на страни 307.: „На исти начин је на развој историје српског народа утицао и један сличан феномен... То је појава србофобије у западним друштвима. Сам тај назив новијег је датума и први пут се у великим размерама појавио у време избијања Првог светског рата. Он ипак има дубљу историју. Срби немају такав значај у европској историји да би завредели да се због њих подиже толико буке колико је везано за тај феномен србофобије. Србофобија се у историји веже за русофобију. На Србе се подиже глас због страха да су они главни коњоводац руских козака на топле воде Медитерана“.

Је ли Хабзбуршка монархија као главни приоритет у својој спољној политици имала за циљ уништење Србије? Јесте. Је ли у том покушају та иста Двојна монархија и престала да постоји услед губитка рата? Јесте. Је ли управо на рушевинама те двојне монархије настала Југославија као резултат победе Срба у рату? Јесте! Е, зато: баш ми!!! Због свега тога нам, данас моћна Немачка, враћа мило за драго. Мора им се додуше признати лојалност и доследност према негдањим и садашњим савезницима, поготову према Хрватима. Што се за Енглезе и Французе не може рећи. А, за Американце поготову. (Што се тиче ових задњих само један свеж пример говори све о њиховој политици и осећају лојалности. Када је Садам Хусеин био њихов савезник и штићеник, они су га оружјем помагали да се обрачунава са Курдима. Када су рушили Садама Хусеина Американци су преко ЦИА-иних акција на све начине помагали Курде у њиховим дејствима према Ирачанима што је требало да ослаби Хусеина. Данас, ових дана, они равнодушно посматрају како Турци у Турској и на северу Ирака њиховим оружјем истребљују те исте Курде за чије истребљење су судили Садаму Хусеину, док у исто време, те исте Курде, користе за борбу против својих непријатеља у Сирији, док ти исти Курди, то исто оружје које добијају од њих, користе и против њихових савезника Турака?!).

Колико је Хабзбурзима било важно да албански национални покрет оживи а зарад супротстављања Србији, говори и чињеница да они крајем 19. века раде на томе да стандардизују албански језик, да напишу историју албанског народа и најзад да им се створе национални симболи: грб и застава. У ту сврху исплаћују петнаест форинти једном бечком сликару да ослика грб и заставу Албанаца. Отуд двоглави орао на албанској застави подсећа на хабзбуршког орла. Педантни чиновници монархије су рачун за сликање грба и заставе Албанаца, према речима професора Екмечића, похранили у архиву града Сарајева.

А колико је у истину та Немачка морално прочишћена и колико је свесна кривице за неколико десетина милиона мртвих због њених ратова, говори и податак (који је објавила Дајана Џонстон у књизи Сулуди крсташи) да је у немачкој историји први судски спор за геноцид вођен против Србина. Године 1997. осуђен је Никола Јоргић, Србин из Босне. Осуда: доживотна. Суд у Диселдорфу. То је, дакле, прва пресуда за геноцид у историји немачког правосуђа?! Ни један једини Немац није себи нашао место у тој оптужници и тој пресуди пре тога. Није дакле ни било геноцида над Јеврејима, Србима, Русима, Пољацима, Циганима, и осталим народима које је фашистичка Немачка покорила силом и систематски уништавала. Требао је да се сруши Берлински зид, па да се појави један Србин, да би Немци добили прву пресуду за геноцид. Уопште не улазим у кривицу осуђеног. Говорим о принципу и истинској жељи Немаца да се од 1945. до данас истински оперу и дистанцирају од својих злочина. Па ја верујем да и данас има у Немачкој живих Немаца који вероватно заслужују да буду осуђени и за геноцид, и за ратне злочине, и за злочине против човечности, или шта ли већ (од муке сви постадосмо правници).

У овим последњим дешавањима и ратовима Срби су били под утицајем великог медијског притиска, могло би се рећи: медијског линча. Немачка спољна политика је најзад хтела да се појави други дежурни кривац. Остали су је у томе подржали. То је лицемерје западних земаља о којем је годинама било табу тема говорити. Сетимо се само Другог светског рата где су читави народи уништавани, где се у Србији стрељало сто за једнога, када се у Русији или Пољској масовно стрељало и гурало у гасне коморе - тада су немачки официри у савезничким заробљеничким логорима и савезнички официри (ту се Руси не убрајају) у немачким логорима имали могућност да се по истом крећу са личним наоружањем. 

      Срби су, дакле, постали дежурни негативци. Оптуживани су као искључиви кривци за све што се догађа, називани су најпогрднијим именима, етикетирани најстрашнијим етикетама. Између осталог: да су фашисти, нацисти, терористи, дивљаци. Али када се само мало зачепрка по површини долазимо до закључка да су у време ратова на простору бивше Југославије сви десничарско екстремни елементи и неонацистички покрети управо подржавали Хрвате, да су њихови добровољци, којих није било мало, долазили да се боре искључиво на страни Хрвата. Њих су дакле они препознавали као своје истомишљенике. (Како их сада препознају у Украјини). Они су у доктрини нове хрватске државе пронашли елементе који се поклапају са њиховим идеологијама. Зашто нису ишли код Срба кад је већ пропаганда то преписивала њима? Зато што је била само пропаганда и ништа више. Бело-европски и бело-светски дивљаци су се дакле увек сврставали на страну српских непријатеља и борили се раме уз раме са њима против нас.

                                         кликом на слику увећај

      Са друге стране, код Муслимана и Албанаца долазили су екстремисти и терористи из целог света. То апсолутно није био разлог да неко из Европе реагује иако су пословично забринути због сличних ствари. У реду, код Срба је долазило нешто Руса, којима се може приписати пансловенски национализам али никако неонацизам или тероризам. Било је авантуриста на свим странама али ја овде говорим првенствено о идеолошким обрасцима. Најзад, оптужбе (и у Хагу) да су Срби помагали Србима су нај-апсурдније. Није дакле био проблем да долазе плаћеници и муџахедини из целог света у редове Хрвата, Муслимана или Албанаца (од злог оца и још горе мајке), није проблем ни да Хрватска пошаље регуларне трупе у Херцег-Босну или када се са територије Албаније изврши агресија на Србију, али је био проблем када су Срби добровољци, из до јуче исте земље и већина њих са коренима одатле, одлазили код Срба да се заједно боре.

Све време трајања кризе такозвани западни свет ''залагао'' се за мултирелигијски, мултиетнички и мултикултурални концепт. Србе су кривили да све то опструишу. Када се прашина ратова слегла и ратне ватре мало затулиле, на подручју бивше Југославије једино је Србија стварно и искрено остала ''мулти'' по сваком питању: нације, вере и културе. Све остале новонастале државе или чланице федерације (Босна и Република Српска) су малтене постале етнички, верски и културно чисте то јест: моно. И онда се окренуо ћурак. Тако је било њима потребно. Босна мора бити мултинационална и целовита у својим већ подељеним ентитетима а Косово не сме бити у саставу Србије него треба да се отцепи. Нормалан човек понекад не може да похвата све конце бестијалности и непринципијелности. 
      А управо ће та непринципијелност доћи главе њеним креаторима. Јер око Космета се толико тога лошега издешавало, да то не може изаћи на добро. Толико деструкције, лажи и преседана, да је тешко поверовати са људске, божје или стране вероватноће, да се то може завршити добро. На Космету је легализован тероризам, сепаратизам, наркомафија. Због Космета је бомбардована једна земља у Европи без икаквог моралног и правног основа. На крају је та иста земља распарчана, иако је чланица УН, и одузет јој је део територије силом стварањем нове лажне државе коју део света подражава. И неко мисли да је све готово, да ће се ту стати?! Не, ово је само почетак!!!

Да се вратимо на формирање ОВК. Када су стране службе и њихове владе средином деведесетих година схватиле да су Шиптари неспособни да се сами организују и озбиљније угрозе Србију одлучили су да ствар преузму у своје руке. Послови у северним деловима бивше СФРЈ су завршени, ваљало је почети са Косметом, али није баш ишло по плану. Ранији покушаји Шиптара да се војно организују као по правилу су пропадали и скоро су сви актери завршавали у затвору. Зато је донета одлука да се организује терористичка организација по принципу тројки, у првој фази, да не би дошло до масовних хапшења кад падне неко од терориста. За тако нешто су били потребни обучени оперативци. Поред тога, ако дође до проширења сукоба онда се мора формирати и обучити командни кадар како би све то спровео у дело. Требало је на крају и повезати банде на терену које су постојале и које су свака за себе функционисале без јединствене команде.

Шиптари никада раније нису имали јасне политичке представе о томе којом бојом ће бити обојен њихов тероризам и која је политичка позадина њиховог тероризма (осим како изузмемо албанизам као доминантну основу њиховог програма). Они дуго нису имали никаквих политичких програма, а немају га ни данас, осим једног: да истерају и побију Србе. Они су толико били политички недефинисани да су само пре неколико година од стварања ОВК и ФАРК-а, њихове терористичке организације биле ''марксистичке'' и ''лењинистичке''. Касније су тероризам оправдавали борбом за људска права и демократију, да би на крају њихова борба попримила карактеристике фундаменталистичког верског рата. У ни једном од ових сегмената они нису до краја дефинисани. (Боја њиховог тероризма скоро је увек зависила од боје спонзора тога тероризма. Прихватање ислама – Турци, марксизма-лењинизам – Енвер Хоџа, ''демократија и људска права'' – Американци, Немци, наравно да следи џихадизам). Шиптаре је, поред тога, у борбу покретала мржња према Србима и склоност према бандитизму а тако политички неодрживи мотиви нису се свиђали њиховим менторима. Кад Срба више не буде било на Космету, кога ће они мрзети и пљачкати? Морало се порадити на имиџу.

Друго, специфичност албанског тероризма, до тада, јесте и неселективност циљева. Најприближније објашњење тога најпре лежи у недисциплинованости и необучености, јер су они пре били фисовске банде, него било каква организована снага. Они су ноћу чекали у заседи па пуцали у првога који наиђе, почесто грешком (или: намерно) убијајући и своје сународнике. Некада су, наравно, и у много случајева намерно убијали своје сународнике. Или су чекали да изврше крвну освету, или да униште конкурентске групације које су им се мешале у шверц и трговину дрогом, оружјем и белим робљем. Србе су убијали из навике и без икаквог разлога.

Наравно, може се дати примедба да ни један тероризам није селективан и то је донекле тачно, али је по дефиницијама западних политичара шиптарски тероризам у ствари представљао ''борбу за људска права и слободу'', па је нејасно уткуд онда борци за слободу, поред толико војске у окружењу, убијају искључиво цивиле, жене, децу и силују жене. Они за време свога ''рата за слободу и људска права'' нису освојили ни најзабитију полицијску станицу (осим ако није напуштена за време бомбардовања) али су убили хиљаде цивила, опљачкали и запалили десетине хиљада кућа, оскрнавили цркве и манастире, силовали десетине жена, и даље, и увек, и даље за Американце и Немце били борци за људска права и демократију - чак и када се доказало да су учинили најгнусније злочине попут трговине људским органима. Зато ја говорим о неселективности циљева - доказујући да је у питању чист тероризам. Зато што нису прихватили опште принципе о тероризму, које су сами дефинисали, и који треба да буду подједнако прихваћени за све ситуације, Американци су 11. септембра платили данак непринципијелности.

                      

Следећа фаза организације је било прерастање терористичких ћелија у веће формације, које треба да личе на војску, а не на терористе. Пре тога, наравно, Немци и Американци су одлучили да као главног играча признају Хашима Тачија и његов ОВК, који је у ствари наставак бандитског деловања Адема Јашарија и његових разбојника. Хашим Тачи, на почетку, уопште није личио на некога ко ће бити вођа. Отуд су и територију Косова и Метохије поделили на ''оперативне зоне'' под јединственом командом а ради лакшег функционисања. Та команда је била само наизглед јединствена, иначе ће је карактерисати стални сукоб разних фракција унутар ОВК и много жртава које ће тај сукоб донети, а које ће бити приписане српској страни. Уосталом то није никакав новина, кроз историју су се разне албанске фракције међу собом разрачунавале па је тако по налогу Ахмета Зогуа, 1933. године у Солуну убијен Хасан Приштина.

Космет је, својевремено, подељен на следеће оперативне зоне ОВК: ''Лаб'' - Рустем Мустафа (Подујево), ''Дреница'' - Семи Љуштаку (Глоговац, Србица, Косовска Митровица, Клина, Вучитрн, Обилић), ''Шаља'' - Рахман Рама (делови Косовске Митровице, делови Вучитрна и делови Обилића), ''Неродимље'' - Шукри Буја (Липљан, Урошевац, Качаник, Сува Река), ''Дрим'' (Ораховац, делови Суве Реке, делови Клине), ''Дукађин'' - Рамуш Харадинај (Дечани, Пећ, Ђаковица, Исток), ''Паштрик'' - Тахир Синани (Призрен, делови Суве Реке), ''Карадак'' - Ахмет Исуфи (Гњилане). 
        Па су тако и поделили чинове, у време трајања сукоба а поготову после повлачења српских снага. Због тога данас Косметом шета на десетине ''генерала'' и ''пуковника'' (о нижим чиновима не вреди ни трошити речи) који су своје чинове добили без дана школе, не војне, него већина без дана икакве школе, али на основу крвавих руку и злочина. Све те чинове је преузео и признао тзв. Косовски заштитни корпус, то јест УНМИК, тако да се такви ''генерали'' шетају Косметом, док се њима слични у другим деловима света крију по брдима Авганистана, руше древне градове у Ираку и Сирији, врше масовна погубљења или се обрађују у Гвантанамо бази. А српски генерали робијају на основу хашких пресуда. До 2005. године је на Космету око 60 таквих ''генерала'' смењено или ухапшено због умешаности у разне прљаве послове.

Оно што треба напоменути, поред горе наведених особа јесте то да је један од најутицајнијих припадника ОВК и владар из сенке: Азем Суља; или: Велики Ујак; или: Тефик. И данас је он један од најутицајнијих људи на Косову. Он је и по функцији био први начелник штаба ОВК, формирао је обавештајну службу ОВК а касније је био и министар одбране код Тачија. Надимак је добио јер је ујак Хашима Тачија, али и по томе колико је моћан. Он се није експонирао у јавности, али колико је важан човек ОВК, и шиптарских структура, видеће се уколико суд за ратне злочине почне да ради на Косову. Наиме, обавештајне службе запада и Американаца потрудиће се да њега прво скину путем тог суда, јер они не желе моћ коју не могу да контролишу. Док је Адем Јашари био више симбол, јер је он у суштини био недисциплиновани бандит, у војном и политичком смислу сасвим неупотребљив, тако је Азем Суља владао из сенке, инкогнито. До Рамбујеа нико није ни знао за Хашима Тачија. На терену се као командант ОВК и наследник Јашарија словио Сулејман Селими звани Султан, који је био чувен по егзекуцијама Срба и Албанаца које су се граничиле са садизмом. Хашим Тачи се појавио као амерички маркетиншки производ и не може се рећи да није искористио дату му шансу.

Украјински академик, новинар и писац Борис Олејник на ову тему каже следеће: „Пошто су терористи, по мишљењу "сценариста" дејствовали јалово и разбијено, решено је да се уједине у такозвану Ослободилачку војску. Почела је убрзана припрема бандита, који су се са свемогућим наоружањем убацивали у покрајину. Истовремено, сваким даном се повећавала сатанизација Срба (искуство из Босне и Херцеговине), односно ишло се на тотално зомбирање јавности. И када је количина оружја, бандита и фалсификата достигло критичну масу, дошло се до "логичног завршетка": послати "томахавке". И то је та наводна истина, која се маскира "хуманизмом" и "људским правима". Све остало је у основном продукција фирми типа "Рудер Фин"“.

Новца није фалило, само у периоду од 1996. године па до почетка сукоба за потребе ОВК а директно од продаје наркотика на Космет је стигло преко једне милијарде немачких марака. А, БНД је управо и направио анализу у којој је констатовао да је за рат ОВК потребно око милијарду долара годишње. Али су и констатовали да шиптарска мафија заради од трговине дрогом око милијарду и по, тако да новац није проблем, јер се скупља још и рекетом, донацијама и помоћи страних влада. Најзад, новаца касније није ни требало када је НАТО кренуо да троши своје паре у рату који је повео против Србије.

Око краја 1997. године, озбиљније се приступило послу организовања, обуке и опремања ОВК. Обука појединих Шиптара је почела још и много раније и они су коришћени и пре тога. 20. децембра 1997. је Фајненшел тајмс први пут прогласио побуњеницима извештавајући са сахране Халида Гецаја, када су се они први пут појавили јавно у униформама, као војска. Почела је синхронизована акција. Главну улогу у свему томе преузима немачки БНД уз свесрдну помоћ ЦИА, али и на своју  руку. 1997. године ОВК је бројао око 200  бораца. 1998. године тај број је нарастао скоро на 30.000.

Зашто су Шиптари 1997. године били неспособни да скупе више од двеста људи а само годину дана касније броје десет пута више? Одговор треба тражити у немачкој обавештајној служби њеним ресурсима на Балкану. Добивши инструкције, новац и људство из Немачке и користећи се разгранатом мрежом ЦИА, ОВК нараста у праву војску. Како? Као прво примењивањем начина који су примењивали сви револуционари и бунџије током историје. Примењивањем метода терора према властитом народу. Волфганг Каутман у својој књизи ''Посматрач'' каже да су „припадници ОВК изузетно сурово поступали са својим сународницима, да су убили више Албанаца од српских снага и да су убијали чланове породица виђенијих Шиптара како би их повукли да се свете Србима“. И Американац Бери Литучи тврди да је „главни носилац терора у покрајини према цивилима била ОВК“.

У тексту Борити се за време одмора – У северној Албанији окупљају се борци за Косово и избеглице, Филипа Маусхарта, објављеног у Die Zeit, Хамбург, 30. јула 1998., пише: „У школском дворишту у Тропоји може се разговарати и немачки. Многи млади људи су до пре извесног времена живели у Немачкој. Али овде не чекају само Албанци већ и федајини, исламски борци из арапских земаља, у бази ВК у Тропоји. Шта они раде овде? „Ми пружамо хуманитарну помоћ“, каже један од њих и смеје се. Међутим, у Тирани се прибојавају да би муслимански борци могли да етнички сукоб прошире у верски рат. У Тропоји се они налазе одавно. Док се на једном пољу недалеко од села новопридошли обучавају у руковању оружјем, дотле муслимански учитељи у згради поред спортског терена предају веронауку деци многобројних избеглица. Тачно 4.000 избеглица регистровао је Црвени крст у Тропоји, далеко већи број их је одавде отишао даље у Тирану и лучке градове“. Јуропијан објављује текст 24. септембра 1998. године, из пера Роџера Фалига, у којем се између осталог каже: „Немачке цивилне и војне обавештајне службе изузетно су се заложиле за обуку албанских терориста како би демонстрирали свој утицај на Балкану“.

Дик Марти у анализи ОВК, у свом извештају о трговини људским органима каже следеће: „Више од две године након првог појављивања 1996. године, ОВК је сматрана за маргиналну и слабо организовану побуњеничку групу, чији су напади на југословенску државу међу западним посматрачима били квалификовани као ''терористичке акције''... Ипак, тек у другој половини 1998. године, уз експлицитну подршку западних снага издејствовану захваљујући лобирању из САД, ОВК је у очима међународне заједнице стекла углед као авангардна снага у борби за ослобођење косовских Албанаца... Заправо, перцепција о узвишености ОВК, коју су углавном створили Американци, била је шарена лажа... ОВК је била подељена на међусобно жестоко подељене фракције...“.

У реду, ОВК нараста у војску али се дешава малер непосредно после тога. У лето и јесен 1998-е године бива разбијена у парампарчад од стране српских снага (ЈСО) и поново због неспособности Шиптара читав план БНД и ЦИА, пада у воду. Масовно се предају, предају и оружје, добар део водства бежи у Албанију и западну Европу, чак Албанци почињу уз помоћ државних органа Србије да организују тзв. сеоске страже, које су сачињавали наоружани локални Албанци и који су чували своја насеља од ОВК. Требало је вадити кестење из ватре. Прво, реорганизацијом. Друго, бомбардовањем, када се увидело да је ситуација по терористе безизлазна. План са ''масовним егзодусом'', наиме, био је резервни. 
      До краја лета 1998. године Американци и Немци су веровали да ће ОВК бити у стању да запали Космет, да ће успети да заузме већи део територије, можда и да победи и тако спреми терен за улазак НАТО. Наравно, НАТО је био увек спреман као авијација терориста. Кад је било више него очигледно да ОВК не постоји више као формација, после српске офанзиве, кренуло се са сценаријем ''хуманитарне катастрофе'' у којем је опет играло главну улогу оно што је остало од ОВК после фуриозне акције српских специјалаца. Прве конкретне и ултимативне претње о бомбардовању Холбрук није донео док су сукоби кулминирали у августу и септембру, него управо у октобру 1998. године када је постало јасно да је ОВК разбијена, да Албанци враћају оружје и да се мир враћа на Космет. Од октобра 1999. датирају и прве тачке Косовске оптужнице  из Хага.

Откуд Немци и БНД? Према речима аналитичара Џона Вотлија (Борци за слободу -  Michael Chossudovsky)  „постоји тајна веза између ОВК, ЦИА и БНД“. Он каже да „задатак да оформи и финансира ОВК добила БНД“. Даље наводи „да ОВК користи немачке униформе и оружје“. Према Витлију задатак „ЦИА је била обука ОВК у Албанији“. Ја сам се лично уверио за време рата да су припадници ОВК имали нове немачке униформе, да је на њима још стајала немачка застава, да су имали панцире немачке армије, и радио средства исте. (Отуд ме данас посебно заболи када видим да су разни ''реформатори'' војске из српских власти избацили нашу лепу шару под којом смо се борили и да нам униформе по кроју личе на америчке а по шари на немачке). Боб Ђорђевић, амерички новинар и аналитичар, каже: „ОВК је резултат тајних америчко-немачких договора, отуд тако брзи напредак за формацију за коју нико пре тога није чуо“.

У организовању ОВК Немци имају веома важну улогу. У политичкој димензији Американци воде главну реч. Али и Немци имају политичких и стратешких аспирација. Те две ствари не треба раздвајати. И не треба занемарити  преплитање. Није утицај ЦИА у организовању ОВК уопште био мали. Ја само говорим о томе да је постојао утицајни фактор и ван САД. Ипак, треба истакнути да је ОВК имала читаву бригаду, која се звала Атлантик и која је била сачињена искључиво од америчких држављана албанског порекла – између осталих и чувена браћа Битићи, о којима сада води бригу америчка администрација и српска влада. Већина њих је зажалила што је прелазила Атлантик после битке за Паштрик, у НАТО операцији Стрела, када је покушана копнена инвазија и после које су морали те америчке држављане и остале ''добронамерне туристе'' да скупљају лопатама по Паштрику. Американци су давали подршку свим могућим оруђима и оружјима, чак и стратешким бомбардерима Б-52 (касније ће их заменити информациони бомбардери Б-92) - али џаба. То што се спасило - спасило их је Куманово. Кларк је изјавио у току те битке: „ако не помогнемо ОВК, Паштрик ћемо платити америчком крвљу“. Лагао је: Паштрик је већ наплаћиван крвљу америчких држављана.

Кад смо код браће Битићи, због којих се тресу гаће премијеру и влади кад дође неки писар из Вашингтона, ево једног примера како то раде Американци. 14.08 2015. године Тањуг је објавио вест да је у Америци осуђен Албанац Агрон Хасбајрами на 16 година затвора ''јер је покушао да отпутује у Пакистан да би се прикључио радикалној џихадистичкој групи'', као и да ''је послао 1000 долара за терористичке активности''. Браћа Битићи су учинили управо то исто: отпутовали су на Косово да би се прикључили радикалној терористичкој групи и однели са собом новчану и материјалну помоћ терористима. Из овога се да закључити да постоји про-амерички и анти-амерички радикални исламизам, па у зависности од тога на чијој сте страни зависи хоће ли вас Америка прогањати или помагати?!

Акција Стрела почела је крајем маја 1999. године, када је 4000-6000 терориста покушало да се пробије у територију Србије и тако обезбеди мостобран за копнену инвазију НАТО-а. Од те акције је зависило да ли ће НАТО преговарати са Србијом или ће Србија капитулирати класичним поразом. Паштрик и караула Горожуп били су поприште тешких борби. Хиљаде терориста, муџахедина и плаћеника, је јуришало на неколико стотина српских војника. НАТО им је ставио на располагање стратешку авијацију, хеликоптере апач, и јуришне авионе, а Албанија артиљерију и тенкове. Нису успели ни да примакну. Имали су тешке губитке; јуришали су дрогирани на српске падобранце и војнике и гинули као муве. Најзад их је докусурила српска артиљерија.

Битка која се водила у реону караула Кошаре и Морина такође је ушла у историју српског јунаштва. Храбри српски војници бројчано и технички инфериорни али храбри и неустрашиви, борили су се за сваки камен земље Србије. Са друге стране су имали НАТО авијацију и логистику, албанску артиљерију и дрогиране терористе и муџахедине, којима је недељама давана храна са стимулансима, а да тога нису били свесни. Наши војници нису попустили, нигде нису пробијени осим када би се повукли сами, на пример из карауле Кошаре коју је било бесмислено бранити због неповољног положаја на којем се налазила. Србија се није одужила свим тим херојима. Напротив. Није им одала почасти и признања. 
Није се први пут догодило да се преплету путеви дроге и тајних служби. То је модел по којем је створена ОВК. О томе говори у своме тексту Борци за слободу  Михел Кушидовски (Michael Chossudovsky). Он каже: „Тајне акције Немачког БНД су се уклапале у намере Бона да прошири свој ''lebensaum'' у простор Балкана. Пре почетка грађанског рата у Босни, Немачка и  њен министар иностраних послова Ханс Дитрих Геншер активно су подстицали сецесију Словеније и Хрватске. Према наводима из службе Геополитички надзор дроге и Немачкој и САД је одговарало стварање Велике Албаније. Шон Гершви тврди како Немачка тражи од својих савезника да јој дају слободне руке како би створила економску доминацију у читавој Mitteleuropi. Тајни планови Бона и Вашингтона предвиђали су подстицање националистичких ослободилачких покрета у Босни и на Косову. Ово друго је касније између осталог и остварено и тако што су ''затварали очи'' на очигледне доказе о притицању плаћеника и финансијске средстава које су слале исламистичке државе и организације“. Даље, у тексту стоји да Савезна криминалистичка агенција Немачке подноси извештај влади у коме каже да „мањински Албанци данас најјача група која дистрибуира хероин“. Апсурдно је тврдити да БНД није тако нешто знао, поготову што су Шиптари углавном користили банке у Немачкој за прање новца. И извесно је да је ОВК имала благослов БНД за то. Како је знала? Па имала је школу за обуку терориста са Космета у сред Берлина.

У извештају ОЕБС који је објављен у Контакт магазину из марта 1999. године са изненађењем поједини посматрачи уочавају „да припадници ОВК носе немачке униформе“. То се данас у неким наступима бивших челника БНД и не доводи у питање. Затим, многи страни плаћеници су на Космет ушли са немачким документима. Углавном под маском новинара или радника хуманитарних организација. Један од таквих је и Пакистанац Халим Хосним који је долазио под изговором да жели да отвори представништво немачке телевизије ЗДФ у Приштини. Ето Немци немају својих новинара, него шаљу Пакистанце на Космет?! (Аустралијски држављанин, етнички Словенац, доктор и хирург, Крег Јуришчевич, боравио је на северу Албаније у време НАТО агресије као ''хуманитарни радник''. Рањене Србе ''лечио'' је, по сопственом признању: метком у главу. Све је то лепо написао у књизи коју промовише широм Аустралије. Можете ли схватити какав се све олош скупио тамо и јуришао на српске војнике који нису ни педаљ попустили?!).

Главнина официрског кадра ОВК створена и обучавана је у логорима Тропоја и Бајрам Цури. Главни инструктори у тим логорима су били немачки ђаци са Косова. Кроз немачку обуку само у 1999. години прошло је око 50.000 Албанаца. Умберто Томази у својој књизи ''Косово - црна рупа Европе'' тврди такође да је комплетна ОВК немачки производ и да њени припадници раде за немачке интересе. Он даље каже у истој књизи: „Сада, пошто су изгубили нафту из Ирака, Немци су у великој кризи, а знају да су резерве на Косову њихова последња нада, кренули су у напад користећи бивше чланове ОВК, обучаване у Немачкој“. Овде се наравно између осталог мисли и на 10 милијарди тона лигнита испитаних резерви на Космету.

У листу Јуропијен од 24. септембра 1998. Роџер Филаго, експерт за тајне службе каже: „Немачке цивилне и војне обавештајне службе изузетно су се заложиле за обуку албанских терориста како би демонстрирале свој утицај на Балкану“. У то време је преко Албаније БНД испоручио за ОВК моћан прислушни систем. Такође је и Вилијем Вокер пре изласка са Космета непосредно пред бомбардовање оставио ОВК-у 120 ГПС-а и 20 сателитских телефона. Један сателитски телефон, који је заплењен од припадника ОВК, лично сам видео за време рата. Чим је пао у наше руке: деактивиран је даљинским системом.

На сајту фонда Зов отаџбине који је био регистрован у Немачкој постојала су имена и рачуни немачких банака са који се финансира ОВК. Све у организацији БНД. Главни агенти БНД који су задужени за тај фонд и слање новца ОВК били су Шаип Муја, Сабри Кичмари и Вабид Махмути. Овако је гласио текст плаката који је дистрибуиран испред фонда и организације ''Отаџбина зове''  или ''Зов отаџбине'':   „Te ndihmojme per clirimin e atdheut permes fondit VENDLINDJA THERRET schweiz bankverein 8010 zuerich sbv zh - stauffacher nc - 171.247 . 0 320 konto/ 80-456-8 adresa : fondi vendlindja therret postfach 9263 8036 zuerich flepagesa mund te porositni ne adresen e lartshenuar ose ne gazeten zeri i kosoves ne keta n. tel. : 062 823 74 00 ose 079 447 72 34“.- „Да би помогли да се отаџбина ослободи итд. итд...“. Само преко овога фонда, а према извештају БНД, од 22. фебруара 2005. године прикупљено је милом, или силом, око 400 милиона долара за ОВК. С' тим што је у овом летку у питању швајцарски огранак фонда. Иначе су имали укупно дванаест експозитура широм света. И гласило ОВК Коха диторе је Сорошеве паре добијало преко једне банке из Немачке. Снајперске пушке Г-22 које у великом обиму и данас стижу на Космет, Британци сада производе искључиво за немачке потребе и могу се набавити само преко њих.

Извештај који је издао БНД а који су пренеле Вечерње новости и који је датиран годину дана пре рата говори између осталог и о томе да: „Албанска мафија руководи трговином хероином који се некад трампи и за оружје“. Затим се каже и да „они овим новцем финансирају сепаратистичке активности“. Овај извештај није изашао у јавност док није завршен посао на Космету. Фердинанд Шмит (Ferdinad Schmid) шеф одељења за опојне дроге ЛКА (Landes Kriminalamt) Бајерна каже 1996. године после хапшења албанских нарко дилера: „По мом мишљењу сигурно је да они од зараде на дрогама финансирају набавку оружја“.

У свом тексту Јирген Елзесер (Juergen Elsaesser) објављеном у магазину Конкрет, 3. марта 1999. године, каже: „Немачка војна присутност могла је UQK добро доћи.....HOW GERMANY backed KLA – KLA (Kosovo libaration army) употребљава се у енглеским говорним медијима као синоним за ОВК“. Он даље цитира шта о томе пише енглески лист The Europian: „да је немачка цивилна и обавештајна служба умешана у обучавање и наоружавање побуњеника како би осигурала свој утицај на Балкану. Због тога је дошло до озбиљних мимоилажења између ЦИА и БНД. Оснивање ОВК у 1996. догодило се истовремено са именовањем Hansjoerga Geigera за шефа БНД. Агенти БНД били су задужени да изабирају регруте за командну структуру ОВК. Обука побуњеника се врши у Немачким касарнама у Hechingenu и Tuebingenu у близина Нинберга и Бона, као и у делу тражилаца азила у Singenu”. Прва одлука на новој функцији поменутог Гајгера била је одлука о отварању обавештајног центра БНД у Тирани.

Исти аутор у својој књизи Ратне лажи - од косовског сукоба до суђења Милошевићу између осталог говори и о следећим стварима:

- распад Југославије је дело немачке спољне политике;

- када је немачка влада максимално помагала ОВК, америчка администрација је исту организацију, додуше на кратко, ставила на списак терористичких организација;

- ОВК је убила више Албанаца пре рата него српске снаге према поверљивим извештајима ОЕБС-а које је објавила телевизија АРД;

- без немачке подршке не би из оне разбојничке гомиле добровољаца могла за две године настати једна армија са ударном снагом.

Немци дакле хоће да потврде и ојачају свој утицај на Балкану. То доказују и речи француског генерала Пјер Мари Галоа: „.....зашто се Француска уопште уплитала у рат против Ирака кад је сама наоружавала и опремала тај Ирак? Зашто је пристала да погази један вековни савез бомбардујући Србију и разбијајући Југославију за рачун Немачке? Зашто? Какав је био интерес Француске у оснивању муслиманске државе у Европи - Босне и Херцеговине? Или у стварању велике Албаније науштрб свог српског савезника?“. За рачун Немачке?!

Немачки недељник Фокус пише 1999. године: „иначе немачким обавештајним службама су добро познати мутни послови косовских Албанаца али се претерано не труде да обавесте своју јавност о томе“. Даље се у том тексту пише да БНД зна како иде новац за ОВК и да се за то користе многобројне туристичке агенције основане на територији немачке. И Шпигл слично пише чак и прати 300 добровољаца на Космет преко Барија и Албаније.

Мафијашку спрегу наркодилера и ОВК, БНД у тајним извештајима кодно зове Камила.

Заменик горе поменутог Хансјорга Гајгера који је основао ОВК био је Рајнер Кесерлинг, син генерала Луфтвафе који је бомбардовао Београд 1941. године и команданта Италије, којег су Британци пустили из затвора 1952. године, иако је био осуђен прво на смрт, после на доживотну робију, због стрељања преко 300 Италијана. Наравно за Београд му није суђено. Кесерлинг је обучавао Шиптаре у Турској бази код Измира где је он некад службовао. Ту су били присутни и немачки командоси из састава КСК. Иначе је ту јединицу својевремено формирао генерал Клаус Нојман један од команданата НАТО снага на Космету. И касније формирану обавештајну службу ОВК која се зове Црни орлови у потпуности контролишу ЦИА и БНД, додуше, равноправно и у истој мери.

Вечерње новости су презентовале тајни документ БНД у броју од 18. новембра 2005. године а који су преузеле од швајцарског листа Die Weltwoche из текста новинара Јиргена Рота. Он се позива на обиман извештај БНД на 67 страна који датира од 22. фебруара 2005. године као и извештаја обавештајне службе УН. У тим извештајима се говори о 500 до 700 килограма хероина који свакодневно иде преко Косова, или са Косова, у Америку и  Европу. (У време непосредно после Великог рата, своје терористичке активности качаци су финансирали шверцом дувана). То је највећи картел на свету, каже се у извештају. Крвопролића на Косову су позадина за трговину дрогом. Главни играчи су Хашим Тачи, Рамуш Харадинај и Џавит Халити. Док су камиони крцати дрогом јездили Косовом снаге УН биле су заузете немирима или претњама истих. „Документи БНД, КФОР-а и УН завршавају дубоко у трезорима владиних канцеларија европских и владе САД“ - закључује Јирген Рот. Опет БНД све зна али ништа не предузима.

Треба истаћи да су Немци, то јест БНД, били главни помагачи и организатори и при формирању, помоћи и обучавању и једне друге војно-терористичке формације такозваног ФАРК-а. То је формација Бујара Букошија и Ибрахима Ругове, на чијем је челу био Тахир Земај. Њега је касније ликвидирао Харадинајев клан због преплитања нарко интереса али и као будућег сведока у Хагу. Немци су, дакле вуда и у сваком времену, или како рече Дејвид Бајндер, Политик, 8. 11. 2007. године: "Немачка је као нико други оставила траг у историји Балкана током два светска рата и као освајачка и као окупациона сила – посебно на Косову. Учешће Немачке у НАТО бомбардовању Србије 1999. било је тешко продати у Бундестагу".

Многи се варају у својим ставовима и мишљењу о односима ОВК и Ал Каиде. Није ислам њихова тачка додира и фактор који их у великој мери повезује. Хероин је главна спона и веза између ОВК и Ал Каиде. Ислам је само колатерална штета. Други, не мање важан аспект њихових односа јесте тај да је ОВК спона између ЦИА, БНД и Ал Каиде, то јест, да служи као медијатор у међу-наркотичким релацијама. Поменуте службе преко ОВК контролишу токове нарко-новца јер не могу да контролишу директно у последње време по мало непоуздане далекоисточне партнере. Сам, горе поменути, Џезаири, у интервју за ЗДФ неколико пута је напомињао да треба снимљени материјал прво показати БНД-у и добити сагласност од истих за приказивање. Вероватно им то дугује за 500 евра месечне апанаже које добија за цинкарење Ал Каиде.

Не умањујем утицај Американаца, он је велики и у неким сегментима значајнији, поготову у међународним притисцима да се Србија бомбардује. Али је у формирању ОВК кључну улогу имала БНД уз благослов немачке владе. Зато ми није јасно откуд сада толико чуђења за све што се догодило и што се догађа. Откуд чуђење када Немачка уцењује Србију, поставља услове који се своде на једно: признање Косова као независне државе од стране Србије. Сви који данас говоре да ''Европа нема алтернативу'': варају се. Алтернатива Европи је Косово које неће бити независно све док ми то не признамо. А што се тиче Немачке? Као да су то неки други Немци у односу на оне пређашње са којима су се кидали и сецали наши дедови и очеви?! То требате имати на уму кад год видите наше политичаре како се грле са немачким политичарима.