BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА

ИГОР ЂУРИЋ - БЛОГ
BLOG - IGOR ĐURIĆ
©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a
Игор Ђурић. Рођен 26. јануара 1968. године у Истоку. Писац. Објавио: Збирку песама „Недовршене песме“, 1997; Роман „Колона“, 2005; Збирку прича „Источке приче“, 2009; Збирку есеја "Метохија и Косово", 2010; Роман "Клинички живот", 2012; Збирку прича и песама "Источке приче - сентиментална историја једне вароши", 2014; Роман ''Време злих пастрмки, 2016; Роман "Девети круг Светог краља - изопачено време велике деветке", 2017. Заступљен је у зборницима, збиркама, штампаним медијима и присутан на интернету. Одсутан из свих институција, интересних група, партија и организација.  
 

недеља, 29. октобар 2017.

БЕОГРАДСКИ ШУПЦИ!


У филму „Лепа села лепо горе“ један од јунака каже:
- Ајд, матере ти, пусти оне београдске шупке!
Синтагма „београдски шупак“ утемељена је на искуству са понашањем ''елите'' у прошлом веку и наставља се до дана данашњег, и већ се формирала као карактерна особина (пичка - пизда; шупак - београдски шупак). Руку на срце, бар половина "београдских шупака" нису рођени Београђани, а ни сам појам нема везе са Београдом - осим што се се сви шупци, ко муве на ону твар, гомилају по главном граду. Под тим појмом подразумева се оно што би требало да буде интелектуална и уметничка елита. Не, и: политичка. Политика је нешто без претензија. Не кажем да политичари нису шупци, али то се од њих и очекује да буду, зато ништа чудно. ''Београдски шупци'' се не кандидују, они чекају да виде резултате па се онда нуде победнику. „Београдски шупци“ су углавном људи са великим малограђанским и снобовским претензијама. Али, политички владаоци их редовно сведу на праву меру, поготову последњих двадесетак година. На тај начин им се из синтагме полако брише префикс (или: главна реч синтагме). Постају све више само обични шупци.
Они су увек глумили префињену господу са светским манирима, урбане типове из ''круга двојке'', авангардне уметнике талентоване и остварене, стручњаке широких знања и још ширих погледа, космополите или врле националне раденике. Увалили су се по редакцијама, министарствима, комисијама, медијима, факултетима, жиријима, управним и надзорним одборима, невладиним организацијама финансираним из иностранства, невладиним организацијама финансираним из буџета Србије, струковним удружењима. И претварају се да држе до себе и своје струке, до морала, до мога... На крају их купиш за новац и положај, а за узврат они властодршцима једу из руке; што не рећи, једу говна а праве се да једу кавијар. Да се разумемо, није увек ситна пара у питању. Али, зар има цене за коју би се јела говна. Шупак обично служи да се иста избаце.
Данас, као никад раније, уметничка и академска „елита“ – никад јефтинија. И културна, ма шта то било и значило. Макар њен већи део, је ли. За то не треба кривити онога који их је купио и потчинио. Криви смо сви ми који трпимо и једне, и друге. Ово стање је само последица. Узрок су шупци. Уосталом, као и код сваке друге ситуације када се нађете у говнима до гуше.
И сад, зар није свеједно: шупци или ''београдски шупци'', сељачине или малограђани, неписмени политичари или писмени покварењаци, корумпирани мондијалисти или корумпирани националисти?! Све је јасно! Ако не постоји права, изворна, стваралачка, аутохтона и непоткупљива елита - онда нема услова да друштво крене напред и на боље. Та елита треба да представља неподмитљиви и креативни део нације. Али она треба да ствара а не као ова садашња само да троши. Елита мора да се представи делом. Оно што су створили мора да им буде препорука. И?! Не смеју бити поткупљиви шупци. Морају бити они према којима се мери и поставља лествица система вредности. 
У сваком другом случају, власт и опозиција су слика и прилика менталног стања народа и не може та слика бити другачија. Не треба се мењати власт само да би неко други, а исти, дошао. Треба се народ променити и мењати на боље. Народ се мора уздизати као људско биће: време, искуство, образовање и мудрост, што је народ старији. Народ се мора просветлити и едуковати, да научи да разликује елиту од шупака, слаткоречиву протуву од намргођеног ствараоца. Да најзад врати поштовање према нечијој етици, моралу, таленту и знању. Да најзад у чело астала седну они које поштујемо због дела а не оне који су моћни због недела! Када Србија постане земља сељака, а не као сада земља сељачина, и београдском културном и јавном (не мора и политичком) сценом почну да владају ствараоци са етичким начелима до којих држе по сваку цену, а не шупци - овај народ ће бити на добром путу.



недеља, 22. октобар 2017.

ЛЕГЕНДА О БРОМУ!


Седе два пензионера у парку и разговарају:
- Сећаш ли се кад су нам у војсци давали бром, да би смо били мирни што се тиче секса?
- Како да се не сећам – одговара други.
- Е, изгледа да је почео да делује.
Право да вам кажем, нисам приметио да делује на икога, док сам војник био, на мене и моје класиће, на осталу војску, поготову на подофицире и официре до водника и капетана који би и змију у око да им се укаже прилика. Јурило је то за сваком сукњом коју види, није се много бирало. Што се тиче нас војника, па сви смо имали око 19 година! Какав црни бром? Нас тада није могло да спута ни шкопљење. Маштарије о женама нису престајале до последњег дана (ни после), а испод сваког јастука крио се по неки магазин са ласцивним садржајима. Можда је тај бром једино деловао на времешне генерале и пуковнике, па кад су дефинитвно схватили да им се више не диже, гурнули су нас да ратујемо, како је приметио неко од новоконпонованих народних песника. А, опет, генерали нису јели у мензи. Није значи до брома.
Легенда о брому, мит о додатку војничком јелу (најчешће се говорило о чају) који се ставља да се војницима не би дизао, те да тако укроти њихове сексуалне пориве, да би били мирнији и приврженији занимању. Поред тога, каже легенда, стављао се и да не би коме у том мноштву мушкараца пало на памет да искористи, услед апстиненције и превелике жеље, ситуацију кад коме на туширању падне сапун, па се исти сагне. Мит о брому, као и већина митова, има више симболике него фактичке основе, па је самим тим вредан за узимање у разматрање.
Да поновим, ако су га и стављали у чај, тај бром је деловао тако да смо могли и муву у лету (па чак и оно горе поменуто око). Јесте, првих дана по доласку, организам је реаговао због стреса. Коме је падало на памет на жене?! Читав физиолошки састав је био поремећен и то се најчешће манифестовало „затвором“, по неколико дана нисмо били у стању да празнимо црева. Чим се то регулисао, „дизање“ је кренуло само по себи. Могли су дан нам ставе и бром, и хлор, и бојне отрове: већ смо почели да одлазимо у војничке клозете више због неких других ствари,  а мање „спорад себе“.
Постоји још један мит из ЈНА, такозвана „коњска вакцина“. Говорило се:
„Кад примиш коњску вакцину можеш да једеш камење, ништа ти неће фалити“.
Сад, да ли је „коњска“ потирала бром, ја не знам, али ми се чини да смо за женема више балавили што смо дуже користили тај чај са бромом. Оно, ако смо могли да једемо и камење, шта нам је онда могло мало брома?! Војници су се зезали да му је очигледно истекао рок употребе. Кад смо завршили војску, били смо као пси пуштени са ланца. Какав црни бром и бакрачи?
Оно што је истина, та „коњска вакцина“ нам је заиста била потребна јер су у кухињи радили вазда неки сумњиви типови жељни зајебанције. Говорило се да знају да се попишају у чај или нешто још много горе а везано управо за деловање брома. Трудили смо се да будемо добро са њима јер је од њих зависило каква нам порција може запасти и хоће ли бити „репетеа“. Једино се није препоручивао кисели купус који је војска сама киселила. Војници су га чизмама набијали у бурад. Значи да је та „коњска“ ипак деловала.
А онда је прошло време, трудили смо се да заборавимо све што се тиче војске, у једном периоду. Па се онда, како су године пролазиле а ми старили, све више и више са сетом присећали војничких дана и наше младости, поготову кад се попије која више. Па се сетимо и брома. Не знам, да ли су га стављали или нису. Међутим, као у оном вицу с' почетка, изгледа да почиње да делује, како која година прође, све више и више.
ВУЈАКЛИЈА:
Питање: Шта је то БРОМ?
Одговор: Импотентни Ром!
ПС

петак, 06. октобар 2017.

О ИСТОЧКОМ БИОСКОПУ

зграда биоскопа
              

Данас ћу о биоскопу. Источком старом биоскопу, легенди провинцијског гледања филмова и пушења дувана. Јер ко није пушио за време пројекције њему се не рачуна гледање.
Дуго времена, непосредно после рата, биоскоп са својом салом био је једини вид културног прожимања Источана. Звучник разгласа који је постављен 6-ог фебруара 1954-е године на центру вароши, јесте служио за пуштање музике али и у пропагадне сврхе. Додуше, преко тог звучника знали су поједини источани да запевају, уз пратњу хармонике. Нарочито се својим гласом истицао Радоје Вулић. Он је тако песмом освежавао омладинце, преко разгласа, кад су у пролеће 1954-е године садили липе у центру Истока. Те липе су биле заштитни знак урбаног дела Истока све док их нису крвнички посекли осамдесетих година, кад су направили соц-реалистичко чудовиште од робне куће. У приближно исто време, неки други омладинци и старији људи, уз мање помпе и у потаји, имали су радну акцију сађења на другом крају Истока: садили су зимзелене саднице око манастира Гориоч. Имали смо, дакле, и једних и других, хвала Богу да је тако. Елем, тај звучник је кад-кад послужио и да се преко њега обавесте источани о филмској представи која се даје у источком биоскопу.
Биоскоп је радио у старој згради „Соколског дома“, саграђеној  тридесетих година прошлог века. Не знам када је набављен први кинопројектор али се претпоставља да је то око 1950. Први приказани филм био је „Бал на води“ са Естер Вилијамс, негде 1951. године. Знам, међутим, када је набаљена нова, друга по реду, кино-апаратура, она која је заменила стару, исту ону која и није била нова кад је доспела у биоскоп него ју је ратни вихор и конфискација донела у метохијску варош. 4-ог децембра 1954. године у Исток је допремљена нова кино-апаратура „Искра“. Први филм у боји приказан је 16-ог априла 1955., значи следеће године, и био је то амерички филм „Кад се светови ударе“, филм снимљен по роману Балмера Едвина, 1951. године.
Бископ се у почетку звао „Звезда“. И са истим именом радио је у Истоку и Ђураковцу. Касније је, око 1956-е године, преименован у биоскоп „Извор“. Иначе је био обичај, у то време, да источке фирме и организације носе имена по околним топонимима. Тако се предузеће за прераду дрвене грађе звало „Радуша“, угоститељско предузеће се звало „Беле воде“, управа пашњака „Новин вр'“, истим именом је било крштено и Планинарско друштво, чији је први председник био инжињер Саво Поповић (који се са властитом женом пентрао по околним врховима на згражавање и оговарање Источана). Иначе је 1935. године основано „Друштво планинара“ Јужне Србије а први председник друштва био је генерал Лав Рупник, начелник штаба Треће армије. Туристичко друштво се звало „Подгор“ а пољопривредно предузеће „Дубрава“.
                                               Мађарица

Будућа бископска сала је већ функционисала као простор за приредбе и концерте, у маниру комунистичког модела масовности у културним догађањима. Свирали су, тако, приучени хармоникаши и певале, румене у образима, будуће источке домаћице. Већ 1946. године формира се КУД „Радован Зоговић“ (исте године почиње да ради и гимназија). 1953. године КУД „Прва светлост“ увелико изводи пробе у сали Дома културе а за приредбе које ће уследити. Тако, 7-ог јула, те године, дају приредбу у Србици. 25-ог у Бањи Илиџи а 27-ог у Дечанима. 18- јула они у тој истој источкој сали изводе и позоришни комад „Памет у главу“. 26- јула се ту одржава игранка са „врапцом“. То је кад се пред игранку читају сатирични стихови познати под називом „Врабац“. Иначе, у оквиру „Прве светлости“ у то време ради фолклор, драмска секција и хорска секција. У Дому културе су редовно држана и предавања, те разни састанци и зборови. Тако 7. априла 1953. године друг Драшко држи предавање на тему „О националном питању“. Два дана касније, у истој сали, расправљају комунисти Великог Истока о испаду неких чланова који су славили Ускрс у Гориочу. Неколико дана касније, ко да се ништа није десило, гимназијалци ту изводе приредбу. Те 1953. године ми још имамо свој породични виноград.
Следеће године, тачније 18-ог маја 1954. године, у уторак, у Исток је стигао мађионичар Мића, директно из Чачка, и он је у Дому културе, пред пуном салом (зар у то треба сумњати и уопште то подвлачити) изводио разне трикове тој истој одушевљеној публици. Пробадао је мачеве кроз сандук, изводио разне илузије, ствари су нестајале и појављивале се, те тако нестаде и нашег винограда који се више никад не појави назад.
У то време се у биоскопу дају разни филмови и сала је увек пуна. 28-ог марта 1953 године давао се енглески филм „Жути лептир“. Десетак дана после тога стигао је и „Кекец“ Јоже Галеа. Између тога се давала приредба, 18-ог априла, а већ после два дана стиже  „Тарзан и жена ловац“ са Џони Вајсмилером и Брендом Џојс. А после пет дана је ту и француски филм „Картузијански манастир“. Па „Љубавници из Вероне“, па „Леди Хамилтон“.
Следеће, 1954-е године неки од хитова у источком биоскопу су били: „Ићи ћемо у Монте Карло“, неизбежни и незаборавни „Један дан живота“. Следеће, 1955-е године један од најгледанијих филмова у источком биоскопу био је домаћи филм „Олуја“. Те године, и то на Титов рођендан, стиже и позориште из Београда са хит представом „Заједнички стан“ од Драгутина Добричанина. 29-ог јуна 1955-е године Силвана Мангано мами мушке уздахе и женску љубомору са улогом у филму „Горки пиринач“. А месец дана после тога Гари Купер долази „тачно у подне“ у источки биоскоп. 1962-е године, 25-ог августа, Источани су забалавили за Софијом Лорен, а источанке за Френком Синатром, у филму „Понос и страст“. И, тако даље. (Одушељење источана Софијом Лорен и еротске маштарије изазване њом могле су се мерити само одушевљењем изазавним чињеницом да су у Истоку почеле да пристижу Мађарице из Војводине, које су махом биле запослене у ново-отвореној фабрици позамантерије „Ласта“. Једна ласта не чини пролеће, али је долазак мађарица уздрмао учмалу средину. Задрмани су многи бракови, понуђене су брачне понуде, а обле Мађарице су се њихале источким улицама не обазирући се на непријатељске погледе источких жена).
       
                                                                   Љуша чита новине
                                                 

Седамдесетих и почетком осамдесетих (а то је период кад сам ја стасао за филмове и одлазак у биоскоп) филмови су се приказивали свакодневно. И добар део нас је ишао свакога дана у биоскоп. Само нас је болест могла спречити да не одемо. И хронично помањкање новца. Ипак, сналазили смо се како смо знали и умели, и да ме данас питате како сам долазио до новца сваки дан не бих знао да одговорим. Остало би по некад и за крофне код неког Русте, за кога се искрено надам да их не прави више.
Прво је требало купити карту. То на први поглед изгледа просто али у Истоку није било тако. Да ли је испред биоскопа стајало десет или сто људи, гужве испред билетарнице (ако се тако може назвати прозорче заштићено решеткама) је увек   било. Долазило се сатима пре а само да би се купила прва  карта. Неки виспренији би се каишем везали за поменуте решетке како их маса не би одвукла кад почну да се продају карте. Али није увек ни то помагало.
Постојале су две методе, да кажем два начина, које су примењиване код куповине карата а коју су изводили одрасли већ момци.
Први је метод гурања а он се састојао из следећих радњи: изабере се клинац (добровољно или не, свеједно је), приђе руљи испред прозорчета а онда га 4-5 момака гурне свом снагом док не стигне до краја. Сви смо то сматрали као нормалну домишљатост и нико се из реда не би бунио (додуше не би ни имало сврхе).
Други начин је мање болан за „изабраника“ који треба да купи карту „преко реда“ али је знатно тежи за оне који се већ у реду. Дечака би подигли, држали за ноге и преко других људи, „озго“, он би стизао до прозорчета. Док то не би завршио стајао би на главама и раменима оних доле.
И све би се ово дешавало и када је било извесно да ће сала бити скоро празна. Наравно, било је битно заузети прве редове јер седишта нису била уздигнута већ равна, тако да ако ти се намести испред неки дугајлија: ништа од гледања филма. Нама клинцима ни то није била нека сигурација (да заузмемо први ред) јер су нас старији дизали „за уши“ и слали тамо где нам је и место у „хијерархији снаге“.
Сви једва чекају да се угаси светло. То се обично пропрати уводним аплаузом. Радовали смо се, што због почетка филма, што због паљења цигарета. Оне су биле купљене код Зеље у трафици „на комад“ и пошто није смела да се пали шибица онда се „швајцовало“. Цигарета се држала између руку, да се жар не види, јер би то значило аутоматско избацивање из сале. То је радила полиција и редар. Али и поред тога сви су пушили и обично би се због тога пропустио добар део филма (кријући се испод седишта). Било је и крајње неумесних шала, када ти рецимо неко из задњих редова зафрљачи упаљени пикавац за врат.
Свако време је имало своје филмове.
Прво је то био Тарзан и разни авантуристи по џунглама а онда су стигли и „шпагети вестерни“ са добрим и лошим момцима и најзад неприкосновени Брус Ли (и све његове варијације и имитације). После таквих филмова присуствовали смо незаборавним тучама испред биоскопа, које су обично изводили Цигани, још под утиском вештина које су гледали. Туче су биле безазлене а мајсторије и маштовитост покрета није ништа заостајала за оним са филма и биле су звучно „покривене“ имитацијом орјенталних језика.
(Сваки је дечак моје генерације имао макар једну праћку у животу. Ако није, нешто није у реду. Обично би нам је направио неко од старије чељади и из породице или би нам уступио своју стару. Праћка је знала да буде зајебана ствар. Било је дечака који су са лакоћом и као од шале скидали голубове и вране. А, и да ти разбију главу ако им се нешто замериш: о томе нећу ни да причам због болних искустава. Омиљени су били школски прозори или прозори каквог тешког наставника.
Треба наћи какво тврдо дрво у облику рашљи. Што је веће, тврђе и сувље: то је боље. Онда је важно наћи и гуму, најбоље од унутрашњег точка каквог бициклета и парче тврде коже у коју се ставља камен. Треба и жице да се све то притегне. Праћка се носи у задњем џепу тако што гумени и растегљиви део вири из џепа и млатара. Водили смо праве мале ратове праћкама против деце из других крајева вароши.
Али, када је једног дана у наш стари биоскоп дошао ОН: Брус Ли, намах смо заборавили праћке и почели да правимо чоке (чаке, нунчаке) и да њима разбијамо главе, најчешће сами себи, док би вежбали несхватљиве потезе млатарајући њима. Чоке се задену за панталоне, изнад дупета, као Брус Ли, и бивале су опасније за онога који их има него за његовог противника, јер кад погледаш, колац је био много практичнији да некога измлатиш, него чаке са којима смо бесмислено вртели око тела и између ногу, покушавајући да један крај држимо у руци а други под мишком. Док све то изведеш, ем што си сам себе ударио неколико пута, ем те је противник већ нокаутирао).
                        школско позориште седамдесетих

Мрзели смо негативце. Нико није хтео то да буде. Зато често нисмо могли да се играмо јер нико није хтео да буде друга страна – она која губи. Сви смо хтели да будемо непобедиви хероји, борци против зла и шмекери попут Џемс Дина или Стива Меквина. Хтели смо да освајамо лепе жене. Аплаузом смо поздрављали сваки подвиг хероја, звиждуцима привремене и краткотрајне победе негативаца. Сви присутни у сали давали су такт херојевом коњу ударајући ногама о под.
Посебно место у репертоару, такође, су заузимали и партизански, индијски и еротски филмови.
Без обзира на садашње приче појединаца, партизанске филмове смо обожавали. По нашем укусу Бата Живојиновић је и мало Немаца побио, колико би смо ми волели да јесте.
Индијски филмови су представљали културолошки и социолошки феномен. И ако су рађени сви по истом калупу, и ако наше културе нису имале никаквих додирних тачака, то су филмови који су највише пута репризирани и који су пунили сале женском популацијом.
Еротски филмови су били најпосећенији. Карте су додуше за њих биле скупље али ко је марио за то. Била је то навала „Истинитих прича“ у сто делова, „Емануеле“ и незаобилазне Швеђанке на пумпама, у болницама, дворцима и студенским домовима, те данске претече каснијих порнића са разним докторима, собарицама и незаобилазне „Грчке смоквице“. Ти филмови би имали најоригиналнију подршку из публике, није се аплаудирало (није се ни могло једном руком), па је углавном одобравање појединих сцена бивало гласовно пропраћено. За време тих филмова највише се ишло „као у ВЦ“.
Уколико би вам се припишало за време приказивања филма у старом источком биоскопу, то није представљало велики проблем. Пишало се на бини, одмах ту поред платна иза неких декоративних завеса. Једноставно, попнеш се на бину, запљусну те светлосни таласи пројекције, испишаш се пред пуном салом и сиђеш, као да си радио нешто најнормалније. Пушење је, дакле, било забрањено и кажњиво а пишање на бини није. Па, на крају крајева, кад човек размисли, то је и онако природна потреба.
Зими је у сали ложена бубњара, која је у мраку бајковито светлела, изазивајући у нама осећај спокоја и стварајући привид интимности дома. Тако смо га и звали: „Дом културе“.
То је био наш биоскоп.
Они који нису имали пара да уђу тога дана, нису одлазили кући (што су долазили без пара??). Трудили су се да загорчају гледање нама који смо ушли, светећи нам се што смо „богатији“ од њих. Лупали су у врата и прозоре и стварали неописиву буку а онда бежали од редара и поново се враћали. На крају филма заједно са нама враћали се кућама. За неку ситнију услугу они елоквентнији би им препричавали филм, често додавајући „своје“ детаље и епилоге.
Ако би филм био из жанра страве и ужаса онда смо морали да доплаћујемо старијима и пратњу до куће.
Девојке нисмо изводили у биоскоп. Тога у Истоку није било. Није ни чудо обзиром на горе наведено. Изузетак су били само поменути индијски филмови или евентуално неки домаћи хит.
Карта се није враћала ако би се пројекција прекинула због нестанка струје. А то се дешавало редовно, обзиром какав зна да буде источки ветар и какво је било стање електро система.
Једино место где су заједно и солидарно протествовали Срби и Албанци јесте источки биоскоп. Када нестане струја или изгори трака, па се филм прекине, сви би устали, окренули се према оператеру (који је извиривао из свог прозорчета) и настали би протести који су се манифестовали звиждањем. Кад је требало нешто скандирати а да би се прескочила језичка баријера, слогани су били мешавина оба језика тј. шиптарске варијанте српског језика . Најчешће су у глас сви у сали викали: „Оћемо фиљму!“, „Оћемо фиљму!“. Углавном се није удовољавало захтевима јер је нестанак струје виша сила. Касније је набављен агрегат од чије буке и дима нисмо могли ни да седимо у сали. А и нафте је често нестајало.
На центру вароши стајао је рекламни пано и сви смо се грабили за постере кад би дошли да их мењају.

Наш биоскоп је имао душу. Волео нас је и зато нам је отварао прве видике, водио на путовања, приказивао свет. Учио нас је да будемо добри и храбри, и да добро увек побеђује. Остајао је исти, само сваке године мало трошнији. А ми смо одрастали. Стасали смо у људе, неки у добре, други у мање лоше, упознали се са видео технологијом, сателитским антенама, почели да гледамо филмове са врхунском компјутерском анимацијом и... и... и, јебе ми се на све то. Мој биоскоп је био једино место где је могао да се гледа прави   филм.
Када се направио нови биоскоп клинци нису ишли у њега. Гледао сам их како носе видео касете ка својим кућама и како их враћају. Филм је тако издахнуо а наша деца изгубила могућност да обогате своју душу лепим успоменама. Да имају о чему да причају и чега да се сете кад им је тешко. Они сада играју видео игрице, уместо да се гурају за биоскопску карту. Немају ни корзо, да филмове на њему препричавају, ни излоге фотографских радњи да у њима виде будуће филмске звезде. Немају игранке и „даме бирају“ и обавезно колце на крају. Прва пива по саборима и вашарима, што их хладе у коритима са водом, исцепане женске хулахопке – немају. Немају своја прва пијанства и прве љубави, него загледани у екране покушавају да победе машину а увек губе, јер не знају људе.


Давно нисам био у биоскопу. Нема ни филмова више. Не постоје жанрови а филмаџије покушавају да сниме филм који је верна копија стварног живота. А, прави филм мора да буде илузија, машта, бајка. Ја и волим филм зато што у њему један може да победи стотину и што у њему нема немогућег. Што се може победити и простор и време и што ни један природни закон не важи. То је филм: бајка. Дечачки снови пренети на платно.

среда, 04. октобар 2017.

О ХОМОСЕКСУАЛИЗМУ!



Када би животиње прихватиле концепт хомосексуализма (ако не рачунамо наручене студије које су посматрале два пингвина, три лабуда или крдо бизона који су пред изумирањем - много је већи проценат људског сексуалног узнемиравања животиња неголи што животиње кидишу на исти пол своје врсте.), или када би код њих дошло до тог поремећаја, или би оне то ''осећале'' у себи, овце би се јагњиле у мањем броју, свиње би се мање котиле, краве слабије телиле – било би мање вуне, меса, јаја, млека. Било би више гладних људи и животиња. Однос у природи би се пореметио. Срећом, са животињама се то природним путем не може догодити (Јеротић: у животињском свету не постоји ни једна позната врста која даје предност у истополним сексуалним односима; Бич – Beach), јер је то код њих регулисано генетиком и анималним инстиктима (уосталом као и код човека, али животиње нису подложне спиновању и духовном инжењерингу, социјалним и друштвеним утицајима, перверзијама или оргијању).
Када би концепт хомосексуализма (јер је то и идеолошки покрет, нешто попут партије или организације, педеризација - глобализација, и у том контексту се креће овај текст) био изводљив у биљном свету (у том циљу би требало научити пчеле и друге инсекте да слећу само са тучка на тучак, а ветар би морао да носи полен у пркно прашника) онда би мање рађало воћа, поврћа и житарица. Мало, мање, па уопште. Не би више било цвећа, дрвећа и траве. Нестало би света.
Све што постоји у облику живог бића: људи, животиње и биљке – настало је из хетеросексуалног односа (или: природом регулисаног односа чак и када нема директног секса). Чак и хомосексуалци. Једино се прости организми размножавају деобом. Али, хомосексуалци не могу чак ни то: да се размноже простом деобом.
Да ли бисте ви посадили јабуку која не даје плод?
Да ли бисте ви сејали пшеницу која не даје род?
Да ли бисте држали крмачу која неће да се праси?
Би сте ли хранили кокошку која не носи јаја?
Како се види из претходних размишљања, хомосексуализам (ма шта то било: девијација, идеологија или нормално стање) штету наноси људској врсти, а на друге живе организме нема никаквог утицаја. Као што комунизам није схватљив свињама, тако ни лудило није карактеристично за цвеће. Добро, из хомосексуалног односа се не рађају деца, али, искрено, зар тако у људском случају није и боље. Ипак, ако прихватимо хомосексуалност као природну а не социјалну појаву, зар не би то исто требала да буде хомофобија? Ако је неко рођен као хомосексуалац, зашто не би био рођен као такав и неко ко се плаши и не воли хомосексуалце? Како неки мушкарац има право да не воли жене, тако и нека жена треба да има исто право да не воли педере.
Сама чињеница да се хомосексуализам најчешће јављао у екстремним условима: великим војним походима, затворима, истополним религијским заједницама – дакле свуда где недостаје хетеро-могућност, говори о томе да је то ненормално стање. То доказује још нешто: управо због тога што је у затворима много више мушкараца, да су некадашње велике војске у великим походима сачињене од мушкараца – проценат хомосексуализма међу половима драстично је различит у корист мушкараца. Нису они сексуално општили међусобом зато што су волели, већ зато што нису имали жена око себе. Оно, дакле, настаје из нужде, да се човек ослободи притиска сексуалних порива, или, у другом случају, како тврде психоаналитичари, поготову Фројд, разлози су у еротичној везаности за мајку или жеље да се кастрира отац, чиме се бави психогенеза. Најзад, ту је и декаденција, дејство наркотика, разне врсте лудила и ситости.
Међутим, ако је хомосексуализам природно стање, како нам говоре и намећу нам, како је у тој ''природној природности'' регулисано продужење те врсте? Шта, хоћете рећи да се чак и хомосексуалци морају рађати из хетеросексуалних односа. Огавно! Макар са становишта хомосексуалног погледа на сексуалност. Наиме, огавност ситуације са становишта хомосексуалне идологије лежи у чињеници да се и хомосексуалци рађају из негације хомосексуализма. Али, зар све није то по мало паразитски и себично? Банкарски! Нека неко други носи плод, пати у порођајним мукама, нека нас неко други подиже, лечи и храни, у породици, класичној породици, а ми ћемо једнога дана обзнанити да све то презиремо, да смо посебни и специфични. И тражићемо садруга рођеног и узгајаног на исти начин.
Себичност се огледа у томе што хомосексуалци не могу имати деце природним путем, из свог односа, за који тврде да је природан – па самим тим они не схватају и осећају материнске и очинске инстикте који су јачи од здравог разума и рационалности. Као и дивља звер, и домаћа животиња, тако је и човек спреман на највећу личну жртву да би заштитио своје младунце и омогућио им да одрасту и ојачају, те да постану способни да се брину сами о себи. Неко ће рећи: али постоје људи и жене који због здравствених проблема не могу имати деце. Да! Због здравствених проблема. Физиолошких. Али они и даље у себи осећају матерински и очински инстикт. Па зар такви људи не желе више од свега да добију пород. И углавном се боре до краја да то постигну.
Хомосексуализам је егоизам јер искључује пожртвованост зарад уздизања и заштите породице, то јест слабијег, а у први план ставља задовољење личних и сексуалних прохтева. Мушкарац ловац, доноси улов у пећину, чува огњиште у којем жена одржава ватру и подиже младунце које је родила. Тако је настала данашња цивилизација. Хомосексуалност све то искључује јер подразумева два ловца или две домаћице, али искључује младунце. Поред тога, егоизам и саможивост се огледају и у томе што у земљама где је хомосексуални брак дозвољен, тек око 2% њих то право и искористи (Слободан Антонић). Слично је и са усвајањем деце.
Поред тога што је деструктиван, хомосексуализам је и непродуктиван јер не наставља врсту, а уједно је и паразитски јер очекује да хомосексуалце рађају нормални мушкарци и жене. На западу (који  рецимо забрањује женама да носе одећу из религиозних разлога – бурке, али дозвољава да два мушкарца усвоје дете), где се највише пропагира хомосексуална филозофија која за циљ има уништење породице и индивидуалца, не можете живети непродуктивно. (Да ли ће капиталиста купити машину која не ради?). Да би сте опстали морате радити и производити. Једино је хомосексуалцима дозвољено да буду непродуктивни. Самим тим, долазимо до закључка да је хомосексуализам једна идеологија, покрет, који за циљ има да разори једину тачку отпора човека према систему: породицу. По природи ствари, хомосексуалац мрзи своје родитеље јер раде оно што је њему гнусно и неприхватљиво и симболизују све оно што њему представља извор патњи и противно је његовој иделогији: негацију онога што он мисли да јесте. Он је рођен након ''прљавог'' односа у којем су се његови родитељи спарили стварајући тако највећег непријатеља хомосексуалаца – породицу!!!
Хомосексуализам је и насилан. По својој природи и због тога што није природан. Сам чин код одређених хомосексуалних актова јесте насилан, деструктиван и болан. И опет противречан, са становишта хомосексуалне и феминиситичке идеологије. Наиме, сматра се насилним, понижавајућим и сексистичким примењивање аналног и оралног секса мушкараца над женама које поштују своје достојанство. Са друге стране то управо чине мушки хомосексуалци.
Свет мушкараца и жена који се воле и паре, могућ је и он постоји. Свет хомосексуалаца је немогућ, он је осуђен на пропаст. Немогуће је постојање друштва у којем би сви били хомосексуалци – макар је не може да опстане природним путем. Може опстати вештачки и путем технологије, модификовано. Али и то доказује да је хомосексуалност неприродно стање. Секс (сексуалност) је и средство, и циљ, и потреба. Уколико није све то онда је девијантно. Наравно, и пре свега, секс је задовољство. То је физичка ствар. Али и емотивна. И: физиолошка. Проблем је, дакле, комплексан и не може се свести на то да се неко ''осећа'' тако како се осећа или да је прихватио одређену идеологију, те да је то ненормално осећање: нормално.
Неко ће опет рећи: па чекај, хомосексуалци то ''имају'' у себи, они осећају емоционалну, физичку и духовну склоност и провлачност према особама истог пола (википедија), не можеш их на силу терати да буду нешто што нису, да се осећају онако како се не осећају, да буду другачији на силу! Добро. А шта ћемо онда са осећајем оних који ''осећају'' потребу да дефлоришу малу децу? Животиње? Шта ћемо са онима који осећају потребу да убијају цивиле у рату или да силују жене у рату и миру? О они ''осећају''. Није довољно осећати нешто у себи па да то аутоматски буде прихватљиво и природно другима, још на силу и наметати све то. (И ја осећам да ми треба новаца да платим рачуне али не идем због тога да опљачкам банку). Јер, и силовање је сексуални акт, и педофилија, и некрофилија, и зоофилија, и геронтофилија. Такође, сексуални акт је и спајање два тела у борделу. У свим тим случајевима постоји одређена потреба, одређени осећај, одређена жеља, страст. И сви горе набројани случајеви су законима и медицином оивичени као поремећаји, једино хомосексуализам није?!
Али, само спојена тела зрелог мушкарца и зреле жене, који се воле или хоће да испуне своје страсти, или оба, или хоће да добију порода – има оправдања у природи и потреби. У сваком другом случају крњи се ''свето тројство сексуалности'': љубав, страст и пород. Врховни поглавар тога тројства јесте: породица! Све остало је девијација а чим је девијација значи да постоји. Отуд, овај оглед не негира постојање хомосексуализма, само негира тумачење те појаве и наметање ње као природног поретка ствари. Јер, уколико је девијација онда се не може сврстати под појмом ''нормално'', ако није нормално, већ девијантно, докле ће се простирати граница до које ће се толерисати ненормалност? Простираће се дотле докле не смета и не угрожава већину, оне нормалне! Док је лично. Док је ствар појединца а не идеологија која се намеће.
Хомосексуализам је у својој суштини појава сексуално и политички некоректна и нетолерантна. Сексистичка и шовинистичка. Јер, хомосексуалац презире различитост, сексуалну, полну, па и политичку. Он себично жели да општи сам са собом – својом пројекцијом, па пошто је то немогуће (осим мастурбације, али то није општење то је самозадовољавање) онда то чини само са онима који су истополни, који су као он: исти. Расиста признаје само своју боју коже, шовиниста признаје само своју нацију, бигот само своју религију, а хомосексуалац признаје само свој пол. Хомосексуалност није различитост и толеранција, то је ускогрудост и нетолеранција. Најзад, то је и негација сексуалности у којој два полно различита бића привлаче једно друго, исто како расисти негирају другу боју коже, шовинисти оспоравају право на живот другим народима, итд.
Кршење сексуалних, или било којих других закона или норми, оглушавање о забране, може бити еротски изазовно и слатко само у оквиру тих истих закона, норми или поставки природе. (Дакле, ја могу опљачкати банку због плаћања својих рачуна али треба да будем свестан да ћу одговарати уколико ме ухвате). У свету без закона и норми, где је све дозвољено онда не постоји граница која се због сласти прелази (читати маркиза Де Сада). Све се то може регулисати тим истим законима и нормама. Међутим, кршење природних закона увек, и увек, води у деструкцију и сигуран је пут самоуништења и дегенерације врсте, самим тим и света.
Забрањено воће, декаденција у сексуалним односима некад је присутна, код неких пожељна. Често даје драж, то је зачин кад ''јело'' постане бљутаво. Ништа слађе од забрањеног. Али, ма за чиме се посезало, па и за перверзијама, драж лежи у томе да су то забрањене и табу радње, да онај који их чини зна да је то неприродно и болесно, те да га управо то додатно узбуђује, да све то има своју цену и да је то пре свега приватна ствар за приватне одаје и односе. Није, дакле, проблем у томе што ће се некад погрешна ствар ставити у погрешно место, већ је проблем сматрати то за нормално и покушати то наметнути као доминатни образац. Хомосексуализам или бисексуализам се могу дефинисати и схватити као перверзија и ту не видим ништа спорно али се не може пропагирати природност и здравост тога, не сме се то позитивно дискриминисати, не сме се наметати као образац нормалнији од хетеросексуалних односа. Експериментисање: да! Промовисање експеримента као природног и пожељног става и његово озакоњивање: не!!!
Хомосексуализам је и лецемеран, гледано етички, јер је непринципијелан и селективан. ''Потреба'' и ''осећање'' везани су само за неки орган и неку функцију. На једну потребу. Хомосексуалац се служи оним што му је природа дала осим у једном случају. Очи служе за вид, уши за слух, уста, зуби, језик – све је ту и све има своју сврху и намену. Лезбејка користи и клиторис за оно што му је сврха. Чак се служи и материцом, и јајном ћелијом, кад жели вештачки да се оплоди. Део гејева користи пенис скоро исто као и ови други. А онај други део? Они осећају да њихов чмар (анус) има још неку сврху осим оне коју је физиологија анатомијом регулисала кроз милионе година еволуције. Али, они, рецимо, не осећају ''потребу у себи'', да јетру или бубрег искључе из основне намене. Најзад, они не могу ни сам чмар не искључују из примарне улоге. (Жорж Батај, „Еротизам“: Полни орган је, све у свему, ствар исто колико је то нога (строго узев, рука има нешто људско, а ако изражава духовни живот, али полни орган имамо на веома анималан начин)). Сперматозоид и јајна ћелија су најсавршенији природни облици који су једини способни да сједињењем својих различитости створе ново живо биће – у хомосексуализму су потпуно сувишни и непотребни.
Хомосексуализам је идеологија и пропаганда новог светског поретка, либералног капитализма, разних лобија. Покрет који стоји иза тога служи се различитим методама притисака и уцена (прочитати књигу Слободана Антонића: ''Моћ и сексуалност: социологија геј покрета''). Утерује се страх у кости јавним радницима и медијима. Ствара се нови политички и сексуално ''коректни'' језик и образац понашања. Индоктринирају се деца у школама. Користе се разним триковима, на пример набрајају велике људе из прошлости лажно наводећи да су били хомосексуалци (најчешће као крунски доказ користе чињеницу да нису били ожењени). Прво, у већини случајева то није истина. Друго, то није доказ ''нормалности'' хомосексуализма, јер је исто тако било великих уметника и научника који су били убице, силеџије, педофили, алкохоличари, наркомани, коцкари... 
      Значи ли то пошто је Ван Гог одсекао себи уво, да треба да се легализује сечење ушију? Значи ли да на основу онога што је писао Набоков треба легализујемо педофилију? Јел' треба да се врати кметство у Русији јер је Толстој био племић? Јел' треба да се врате Енглези у Индију јер је Киплинг протежирао империјализам. Знате ли колико је писаца и научника подржавало нацизам и холокауст?! Треба ли да се легализује убијање људи и животиња јер је то Хемингвеј радио у лову и рату? Јел' треба да се легализује самоубиство јер је много уметника дигло руку на себе? Али!!! Идући том логиком, онда је најбољи доказ да хомосексуализам није нормална природна појава управо то да је 99,9% великих уметника и научника била хетеросексуалне оријентације. Шта више, већину својих дела посветили су женама и љубави према њима.
Али, шта чинити?! Они су ту, постоје. Чим имао старе речи за то: дајгуз, бузерант, буљаш, дукатлија, значи да их је било и раније. Тврде да је њихово стање од природе дато и да они не могу другачије. Дакле, шта чинити? Ништа!!! Пустити их да живе и нормално функционишу. Не дирати им у приватност и људска права. Али треба прекинути ову сулуду кампању која има за циљ да промовише хомосексуализам. Они негирају традиционалне вредности као што су брак, породица и пород, а желе да их законима обезбеде за себе. Брак између жене и мушкарца и породица која произилази из тога – друштвена је и државна обавеза. Хомосексуализам је приватна ствар.
Не дозволити им да усвајају децу! Ако желе децу: нека их сами направе у својим везама.
Не дозволити им бракове! Ако презиру традиционалне вредности као што су породица и брак, због чега онда траже право брака за себе?
Укинути све законе који их позитивно дискриминишу! Уколико желе равноправност и тврде да је њихово стање природно, онда нека се боре у систему који важи за све. Уосталом, може ли се некоме законом дати (накалемити) уд или вагина?!
Желе поштовање? Нека не гурају прст у око опште прихваћеним вредностима, не малтретирају већину и докажу се као људи.
Не можемо порицати да се неки људи и жене осећају као хомосексуалци. Мада, није ми јасно зашто неке лезбејке желе партнерку која се понаша и облачи као мушкарац - а неће мушкарца, или, зашто неки геј жели да гура ствар у рупу а не одговара му вагина? Ако је то ''природна'' ствар због чега већина њих у својим односима имитира баш онај супротни пол, онај који негирају? Ипак, не можемо негирати да постоје и такви. Али, постоје и други људи са проблемима и бољкама, па нико од њих не води кампању да се на пример психијатријским случајевима или дијабетичарима законом омогући оно што већ имају као грађани без тих префикса.
Чак и из најгоре хетеросексуалне везе настане нови живот, може се родити неки Ајнштајн или Тесла. Из најидеалније хомосексуалне везе не остане ништа. Прво је хемија, друго је алхемија. А од гована се не прави пита, нити од гвожђа злато. Свет није идеалан. Али такав какав јесте једини је којега имамо. И само такав какав јесте може постојати и опстати. Од тренутка када девијација постане доминантна, кад престане бити девијација и постане озваничена вредност, то значи да је деструкција достигла ниво када ће започети апокалипса.

Адам, Ева, змија и јабука – то је божански поредак ствари. Међутим, оног тренутка када је хтео да се јави људима кроз своје дете, Бог није створио Исуса из ничега, земаљског праха, морске пене или из Адамовог ребра, већ је поставио ствари тако да дете роди жена из утробе своје а која живи у заједници са мушкарцем, да дете има породицу и ако је божанске природе. И пре, и после тога, деца су се рађала из утробе мајке, зачета семеном оца – дато од Бога или од Природе, како вам год одговара. Тако је настало човечанство. Оно опстаје у смрти и рађању.