петак, 24. март 2017.

ПИСМО РОДНОМ ГРАДУ!



Пишем ти, родни граде, у времену животноме када је сваки писани траг пре тестамент него приупитивање за здравље и време, или пренос лепих жеља. Пишем ти, улицо у којој сам проходао, у доба када је мој ход све нестабилнији а пут којим ме води тај ход све извеснији.
Писмо родноме граду може писати само изгнаник. Онај који није силом отеран и може се вратити, нема рашта писати. Јет, тај, кад се ужели: он дође и остане таман онолико колико му треба да схвати да није погрешио што је одлазио.
Пишем ти, родни граде, а не питам те како си и шта радиш, какво је време тамо, како се живи, има ли шта новога? Што да те питам кад све знам?! Ниси добро и ништа не радиш. Нема жамора деце, да ти сметају кад си уморан, нема вике стараца да те нервирају кад хоћеш да слушаш метохијску равницу и њену тишину. Кажу, не чује се више ни хук воде са Извора. Веле, да више ни ветар не дува исто. Тврде, да је вода постала врућа и бљутава.
Пишем ти, родни граде, себе ради. Да ми је искрено стало до тебе другачије бих поступио ономад. Али нисам се ја питао, нисам ја одлучивао. Питао се опстанак, одлучивало је потомство. Нисам ја имао права да се јуначим када сам знао да ћу сигурно бити кукавица. А кукавица сам постао јер сам био талац. Талац императива да се преживи, заробљеник намере да се и после преживљавања настави са животом.
Пишем ти, родна улицо, да тражим опрост што сам те продао, да те молим да схватиш, да се надам да ћеш разумети и подржати моју потребу да у новој улици, у другом граду, не будем у пролазу, да ме ту не сматрају нижом врстом, већ да будем свој на своме у својој новој улици. И сама знаш да са био поред тебе до последњег трена, да сам чекао да се скупи највеће зло на свету па да ме истера из тебе. Па да ти нисам био веран и да те нисам волео, зар бих сватове два пута кроз тебе проводио – кад сам одлазио и кад сам се враћао са младом, зар бих пустио да ми се син рађа у кући којој сам доходио тобом ходајући.
Чак и издајници имају право на свој родни град – родни крају мој. Чак и када некога осуде на смрт, због најтежих злочина, у пресуди пише ''родио се ту и ту''. Зашто онда мени, нама, данас не дају право чак ни да те својим сматрамо и да те волимо? Да те волимо: ништа више не тражимо! И да те се по некад сетимо, па седнемо и писмо ти напишемо.
Оно, истина је, да нисам остао без тебе, никада не бих сазнао колико ми значиш, још мање бих ти посвећивао оволико времена и редова, као да нема друге теме на свету, као да нема лепшег места од тебе?! Људи ми се чуде, ту у новој улици, мисле да већ по мало претерујем и да сам, Боже ми прости, скренуо. Већина њих не жели да се присећа одакле је, а ја их стално подсећам на то говорећи о теби.



А жеље су ми тако мале и остварљиве. Људске, човече, граду мој. Једна летња хладовина, на чистој постељини једног кревета федераша и мирис вруће погаче тек извађене из рерне ''смедеревца''. Сутон у дворишту, рођак са којим се зборим преко тарабе и насмејан друг што се тромо пење уз двориште. Једно ''Криво је море'' на степеницама Павловића куће, једно блејање на огради преко пута ''Банкоса'' у ишчекивању лепога, и једно слушање плоче тек пристигле из Лондона код Саше, једна луда вожња са Гариним мотором кроз Ђураковац који је рађао лепе девојке. Један филм у биоскопу, једна плава школска блуза, онај Џога још једном да ме насмеје, онај Љуша да ми звизне из дворишта.
Онда, џемпер пребачен преко рамена у рано лето, пре него се крене на игранку, мирис чисте кошуље и осећај да ћеш се заљубити те вечери. Хладна вода са чесме код парка и добацивање девојкама са шахте на центру. Можда једно пиво хлађено у кориту, једна зора кроз родну улицу после пијаног буђења у Гишином атељеу и црвено небо са Проклетија, те један жамор у пролећно јутро некога четвртка.
Зар је све ово много?! У реду, има још по нешто: осећај да се имаш где вратити, потреба да се негде дође пошто се пре тога отишло, сањиви милиционер позорник који ће стајати поред аутобуса који тек стигао, у три ујутро, куцање на прозор да ти отворе врата, друштво које ће те чекати у омиљеној кафани кад дођеш на одсуство из војске, девојка која ће се невешто удешавати кад чује да си стигао на прве студентске ферије (и која ће ће неколико пута тога дана проћи поред твоје куће, док ти будеш пролазио поред куће неке друге). Зар је много тражити да још једном доживиш радост комшилука што те опет види после твојих лутања по свету, рођаке који ће целог дана шпартати по дворишту, мајку која пере веш скидајући трагове друмова и градова у којима си беспослено олидао. Ту је и она новчаница која ће те чекати на столу, коју је оставио отац који је јутром отишао на посао, и који би те најрађе ишамарао јер ко зна где си све био и шта си све радио, а он те је само помиловао погледом и оставио ти последње паре (јер висок је датум у месецу).
Зар је много тражити да још једном повучеш мрежу са покојним другом Милојем, да бациш још један баскет са друштвом (у пиво и суџук), да наложиш још једну петровданску ватру у Трговишту? Јел' много, родни крају мој, да још једном, макар, будем кец у завршном колу игранке или да ми сестра буде ''мис плаве вечери''? Не може бити много, никако, да дрмнем још једну ракију код стрица за Божић или да попијем своју прву клапушу код ујака на Светог Николу?!
А сада ми оспоравају право чак и да те сањам. Опречују ми да уопште постојим као део тебе. А сањам те сваке вечери. Сваким сном сам у теби. Доклен ћемо још овако, родни крају мој? Не може више, горњи сокаку што водиш у Крстиће! Човек сам. Имам право. Имам право чак и да сам грешан. А нисам. Ниси ни ти. Није нико.
Али, није више исто. Град није човек, улица није дете. Не мери нас иста мера, не подлежемо истом времену. Оно што је за људе старост и немоћ, за један град је снага. Један град је јак колико је стар. А теби је, родни граду мој, прекинуто старење. Натерали су те да прекинеш постојање, натерали су те да се подмладиш и да постанеш обична насеобина са кућама и зидовима. Не рађаш више успомене, не ствараш више жељу. Родни град си сенки а не људи.
И сада смо исто, јер смо једно без другога, још нам оспоравају право да патимо. То што си ми поручио, шта нам ваља чинити, ја не прихватам, мада је једино решење: да све срушимо и спалимо, па да те поново на старим темељима старог изградимо. За то треба људи а ми их тренутно немамо. Знам то, родни крају мој, јер ја први нисам човек. Тек сам једно сећање, нечија успомена, тек сам траг у крштеници са једном празном колоном: оном где се исписује место смрти. Ко зна хоће ли ми га икада и уписати кад сам издао место рођења.
Остај с' Богом, родни крају мој, нек те чува Гориоч, ту су ме крстили, нек те штити Планина, преко ње сам побегао, и нек те одржава у животу ова успомена: у њу сам бежећи из тебе - стигао. И, ту, остао!

среда, 22. март 2017.

ИГОР М. ЂУРИЋ, ПРИКАЗИ КЊИГА И ГОВОРИ

                                          


                                        САДРЖАЈ

1. Промоција књиге ''Источке приче'', 13. март 2015., Библиотека ''Димитрије Туцовић'', Лазаревац;
2. 28. октобар, 2015, Сајам књига, Београд, Промоција књиге ''Дренка'' Небојше Џоговића
3. Промоција књиге ''Време суровости'' Радоша Љушића, Етнографски музеј, Београд, 15. децембра 2015.;
4. ''Време злих пастрмки'', промоција 17.03 2017. године у библиотеци ''Димитрије Туцовић'', Лазаревац;
5. МИРКО КОВАЧ – ВРЕМЕ ГА ЈЕ УДАЉИЛО ОД ОНОГА ШТО ЈЕСТЕ И ПРИБЛИЖИЛО У ОНО ШТО ЈЕ БИО
(Полемика са мртвим писцем)
О лику, делу Мирка Ковача и књизи ''Вријеме које се удаљава'', Лагуна, 2015;
6. ЏОРЏ ОРВЕЛ – 1984;
7. АТЛАНТИДА, Борислав Пекић;
8. МЕТАФИЗИЧКИ ИСЦРПЉЕНО ТЛО ЗАПАДА, Критика идеологије ЕУ;
9. „ПСЕЋЕ ГОДИНЕ“ – ГИНТЕР ГРАС;
10. КРАЉ ПЕТАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ И Ј.Б. ТИТО – ДНЕВНИЦИ;
11. МИНХАУЗЕН – ПО ДРУГИ ПУТ МЕЂУ СРБИМА, ''МИНХАУЗЕН - његова путовања у пустоловине'', од Е.Д. Мунда;
12. КОНТИНУИТЕТ ИДИОТИЗМА СРПСКЕ ПОЛИТИКЕ И ПОДАНИШТВА СРПСКЕ ЕЛИТЕ!, Драган Крстић, „Психолошке белешке 1968-73“, Балканија, Нови Сад, 2015;
13. „СРПСКИ ИДЕНТИТЕТ“ - ЂУРО БОДРОЖИЋ;
14. ЗЛЕ ПАСТРМКЕ против НИН-ове награде!;
15. ТЕОДОРА ПЕТРОВИЋ: ПРИВАТНА ИСТОРИЈА СРЕМСКИХ КАРЛОВАЦА, Теодора Петровић, СЕЋАЊА, Матица српска, Нови Сад, 1981;

субота, 04. март 2017.

СРБИ ПИСЦИМА НЕ ВЕРУЈУ...


Не догађају се српском народу Милошевићи, Тадићи, Вучићи, и све остале њихове подврсте: случајно. Јер, ни случајно нам се не омакне да ''погрешимо''. Ми то окајавамо разне грехе разних заблуда и грешака. Све се то нама догађа из више разлога историјске, етнопсихолошке и геополитичке природе. Један од разлога, не најважнији, али не и најнебитнији, лежи у чињеници да српски народ нема интелектуалну и уметничку елиту КОЈА ЈЕ УЈЕДНО И МОРАЛНА.
Треба се запитати, не зашто Срби бирају то што бирају и раде то што раде, већ: због чега Срби не верују својим писцима???
Можда зато што Срби мало читају? Можда и што данас немају шта да читају, осим класика и већ мртвих писаца - а њих не могу да слушају? Можда зато што у њима, овим данашњим, не виде етику и храброст, јер већину српског народа дела не интересују?! А, нема ни дела - већ је речено!!! Можда зато што српски народ осећа да добар део данашњих актуелних писаца презире свој народ?! Можда је српски народ лош у избору и понашању једноставно зато што имитира своје писце, што се понаша као и већина њих: кукавички, улизивачки, јалово и неморално?! Можда је српски народ јефтин зато што су му јефтини писци?! Какви писци – такав и народ. У кризи, пре свега моралној.
Међутим, није то никакав новост, и није наш изум. Обичан народ ретко иде стопама својих писаца. Па чак и кад нису као ови наши данашњи: јалови, продати и податни. Немци нису слушали Томаса Мана, Французи Емила Золу, Данте је протеран из Фиренце, Волтер је бежао по свету, Езра Паунд се суочио са смртном казном коју је хтео да му изрекне амерички народ.... Глас писца се чује у будућности, сутра, и у прошлости, јуче – никад: данас! Обично се народ касно сети, па и тада само још више унизи писца политиком, као Чеси Хавела а ми Добрицу (или: Слободана Јовановића). Једино је Солжењицин доживео да пред крај живота постане и месија, поред тога што је био писац. У Србији данас нема ни дела, ни човека: самим тим ни писца. Дело и човек стварају писца а он постаје гласноговорник свога дела и своје личности. По некад се зарад великог дела опрости људским брљотинама (попут поменутог Езре Паунда, или Кнута Хамсуна и Оскара Вајлда). Али: зарад великог дела!!!
Када је Пекић изгубио изборе у Раковици, од Шешеља, то је био чист политички дилетантизам оних који су га кандидовали. У једном радничком насељу ти кандидујеш писца који је био несхватљив и у академским круговима и већ тада толико велик да се није могао видети са земље и радничке перспективе. Пекић је био поштен човек, велики писац, али није био народски човек. Народ га није разумео. Горе поменутог Ћосића, пак, народ је разумео и он је био народски човек, па опет, кад су га срушили у скупштини, тако лако као да је био шанкер у бифеу а не велики српски писац, нико прстом није мрднуо. Знате, ово је врзино коло.
Срби данас не верују својим писцима јер им никада нису ни веровали. А ни ''писци'': Србима. Не верују им данас из сасвим другог разлога него јуче: немају их. Јуче су их имали, па им опет нису веровали. Најчешће са разлогом. Писци нису били искрени или нису били поштени. Али су имали дело па се Доситеју опраштала масонерија, Нушићу, Ракићу, Андрићу, Петровићу и Црњанском дипломатија (која је морала имати своју цену на моралном плану). Опростио се комунизам Ћосићу, Ћопићу, Вељку. Опростио се лажни дисидентизам десетинама писаца такозване ''средње генерације'', у време Тита. А онда су се појавили србомрсци и професионални опозиционари, у време Милошевића, сви редом губитници онога што је симболизовала ''Осма седница'' и сукобљене стране. 
У ''демократији'' се изгубио сваки списатељски траг. Квази-писци су запосели институције, министарства, директорске фотеље, фондове, комисије, жирије, универзитеска места: и попут глодара грицкају сир и пцују власт (код које увече и тајом иду на поклоњење и инструкције). Презиру свој народ и јебали би се у дупе да само да могу да буду добри френдови са Хрватима, по сваку цену (обично је цена мало фришког морског ваздуха и раблажено вино). Отворено су анти-национално настројени у најгорем потурчком смислу те речи и из најнижих побуда које су све редом материјалне природе. Ништа!!! Под плаштом ''независности и слободе'', ''демократије и европских вредности'' раде за партије, стране фондове и амбасадоре других држава. Ови што су данас на власти, хвала богу, и немају их у својим редовима. Шта ће им тако јефтина роба која се нуди буд зашто? Ништа! Опет!
Писци треба да пишу, да се политиком баве глобално или кроз своје дело, да буду револуционари а не политичари (поготову не слуге истих), да се боре пртив тираније пре свега својом жртвом и да не буду никад и ничије слуге. И: ДА ДЕЛЕ СУДБИНУ СВОГА НАРОДА!!! Нит' дела, нит' човека, нит' морала, нит' жртве: а он живи лепо. Откуд у ово време кризе, кад се не може живети од писања?! Народ, наравно, никада неће препознати њихово дело, али хоће њихову етику и поштење. Књиге су за полице а етика и морал су за народ. 
Али за данас знам сигурно, оно што се данас слови српском књижевношћу и српским писцима, према медијима, књижевним удружењима, жиријима и средствима која се одвајају за њих – онда није ни чудо што данас, мање него икад, Срби НЕ слушају шта говоре њихови писци. Ем, нису њихови, ем, нису писци. Једино су Срби остали и даље Срби. Народ не слуша своје писце јер је схватио да ти писци презиру свој народ а немају никаквих основа за то. Геније то може – медиокритету је забрањено.

петак, 03. март 2017.

ИСТОЧКЕ ИСТОРИЈСКЕ ЦРТИЦЕ - ИЗМЕЂУ ДВА РАТА



 Разоружавање Албанаца на територији Истока, у новембру месецу 1918, врши 21 пук који је био у саставу Југословенске дивизије.
„Качаци су и даље наставили са покретима. Пребацивали су се из Албаније, а у Метохији, између Пећи и Ђаковице, поново су почели да се окупљају у великом броју. Под комадном Садика Раме било је спремно 300, док је нових 300 тек требало да се прикупи. Пуковник Јосифовић је одлучио да не чека и наредио да акција против качака почне у ноћи 8/9 августа (1920). Чета из Истока, наоружана и топом 37 мм, успела је сама да доврши посао који Акциони одред није обавио у претходним акцијама. Качаци на Мокрој планини били су поражени и растерани. Склоништа, резерве хране и муниције била су уништена. Ухваћена су два јатака, а у селима Укчи и Сушици уништене су качачке куће“.
Дмитар Тасић, Рат после рата, стр. 276.
Извештаји команде Косовске дивизије области команди Треће армијске области.


Исток је 1930. године постао срески центар и у том тренутку броји 23.527 становника, са 2.661 домом и буџетом од 1.344.776 динара. Бански већник у Зетској бановини је Вулић Радован, председник општине. Сама варош је имала 433 дома и 3.788 становника. Према Закону о општинама из 1933. у Краљевини Југославији било је 76 градских општина, а свака општина је морала имати најмање 3.000 становника, изузимајући оне где теренске прилике то нису допуштале. Варошице су махом биле седишта општина које су се развиле из некадашњих седишта срезова. На Косову и Метохији то су били Дечани, Исток, Драгаш, Србица, Сува Река, Витина, Качаник, Косовска Каменица, Јањево, Лепосавић, Подујево, Глоговац и Клина. У вароши су спадале Ђаковица, Вучитрн, Гњилане и Урошевац. Градови су били Пећ, Призрен, Приштина и Косовска Митровица. Исток је лежао на 587 квадратна километра и имао 78 насеља.
Источки срез имао је површину 48.058 ха, док је површина шуме била 29.045 (60.4%). Срез је делом био равничарски, а делом планински. Њега су испуњавали делови великог планинског масива Жљеб – Мокра гора. То су високе планине са преко 2.000 метара. Те планине се из равнице ''дижу'' доста нагло и стрмо, образујући у горњем делу висораван, на којој је било сувата и пашњака. Сав остали део среза био је део Метохије и делом раван, делом под брдима и косама. Овај други део је био лако приступачан и проходан, док је први део био проходан само на коњима. Источка река (18 км, 434 км2).
По подацима Статистичког годишњака за 1938/9 годину, у Истоку се у периоду 1934/7 године родило 4.925 законите и 98 незаконите деце. Шта се подразумевало под ''незаконитом'' децом није тешко претпоставити али овај податак по мало доводи у сумњу мит о патријахлности средине. За годину 1938/9, по подацима истог годишњака из 1940-те године, број мртворођених беба је био 430, што говори о тешким и примитивним здравственим условима. У периоду 1934/7 у Истоку је укупно умрло 2.411 људи, од тога од туберколозе 281.

По попису становништва из 1931. године, у Истоку је живело 25.918 становника. Од тога, православних 9.600, муслимана 14.836, католика 1.481, евангелиста 1. Срба је било 11.600 а Албанаца 14.896. Разлог неслагању у бројкама лежи у чињеници да су се Бошњаци и Цигани изјашњавали као Срби или Албанци. По истом попису, писмених у Истоку је било 12.8%. По Јужном прегледу из маја 1939. године у Истоку је било 30 просјака, и сви су били малолетници. А по Зетском гласнику у Источком срезу је подигнуто је 1027 насељениких кућа – све заједно до 1936. године. Толико се и породица доселило: укупно 4771 Срба и 115 Хрвата.
Соколска чета Исток је формирана 1930, Источки спортски клуб (1934), Црвени крст Исток, Пододбор удружења четника Исток, Народна одбрана Исток – исте године. У јулу 1933. била је освећена нова црква Светих апостола Петра и Павла у Истоку, подигнута у спомен краљу Петру I Карађорђевићу, која је започета за изградњом 1929, захваљујући добровољним прилозима и дародавцима.
По Пољопривредној годишњој статистици из 1935. године, Исток је лежао на 36.108 хектара обрадиве земље. Од тога ораница је било 18.558 хектара, ливада 7.845, пашњака 10.978, винограда 139, воћњака 342 хектара, итд. Земљорадњом се бавило 4.648 лица, занатима и индустријом 12 лица, трговином 2 лица а у јавној служби је било 21 лице.
Избори 1931. године: У Источком срезу било је уписано бирача 6.148, гласало 5.494, за Андру Кујунџића 3.419, за Милорада Б. Филиповића 2.075.
На општинским изборима 1933 године постигнути су следећи резултати: Источки срез: Источка - Стулић Радован 536 (ЈНС), Крстић Милић 603 (ЈНС); Врелска – Перовић Милутин 777 (ЈНС), Мађаревић Тафо 129 (ЈНС); Ђураковача – Тишукожић Аџија 531 (ЈНС), Перовић Саво 665 (ЈНС); Злокућанска – Лазаревић Јован 929 (ЈНС); Ракошка – Томић Светозар 666 (ЈНС), Турковић Јанко 360 (ЈНС).

На општинским изборима 1936 године постигнути су следећи резултати: Источки срез 5.196 бирача: Врелска општина – Перовић Милутин ЈРЗ 663, Дицовић Смајил ЈРЗ 310, Николетић Радомир УО 51; Источка – Вулић Радован ЈРЗ 709, Вујошевић Никола ЈРЗ 460, Брајковић Петко УО 49; Ђураковачка – услед немира избори прекинути; Злокућанска – Лазаревић Јован ЈРЗ 478, Мармулатовић Адем ЈРЗ 724, Селимановић Прека ЈРЗ 54; Ракошка – Момић Светозар ЈРЗ 637, Раденковић Радомир ЈРЗ 468.
1938. године Милан Стојадиновић у Истоку добија 93.25% гласова.
У часопису Полиција објављиване су јавне похвале истакнутим жандармима. Тако је жандармеријски напредник командир станице Исток, Петар М. Дашић 26. септембра 1934. ухватио одметника Беку Шабана Руговца и предао власти због чега је био награђен.

1939. година, управа и трговина у Истоку:
Рале Вулић – председник општине Исток
Радисав Ђурић – благајник општине Исток
Живко Митровић – повереник шумадијске кредитне Банке у Истоку
Никодин Костић – рентијер Исток
Драгиша Ралевић – прегледник финансијске контроле у Истоку
Данило Мемаровић – приправник финансијске контроле у Истоку
Божидар Илић – полицијски писар из Истока
Ђукан Ђуровић – званичник начелства дела Исток
Радоица Миковић – званичник начелства дела Исток
Т. Керинг - командир жандармеријске станице Исток
Марија Ђуровић – чиновник среског суда Исток
Радосав Вујадиновић –
Љубисав Ајданић – кафеџија Исток
Слободан Ајданић – књижарски пословођа Исток
Лазар Бошковић – берберин Исток
Божидар Мартиновић – столар Исток
Мита Милосављевић – кројач Исток
Др. Чистов – срески лекар Исток
Милутин Перовић – председник општине Врела
Миливој Јанковић – судија среског суда у Истоку
Данило Поповић – учитељ из Истока
Новак Бојић – учитељ из Истока
Божо Маричић – хотелијер из Истока
Бошко Илић – управник поште у Истоку
Александар Ћирковић – пословођа ''Бате'' Исток
Палевић Милосав – просветни референт Исток
Војин Драговић – управитељ школе Исток
Власта Јоцић – судија среског суда Исток
Војин Шаковић – режисер среског суда Исток
Михајло Ајданић – кафеџија Исток
Милош Мартиновић – молер
Саво Кусовац
Гаврило Јовановић
Васо Ђуровић
Влада Мирковић – кројач Исток
Војислав Јовановић
Радомир Симоновић
Ђорђе Љушић – пословођа набављачке задруге Исток
Тефик Пуља – муслиман трговац Исток
Алит Мађаревић Исток
Ћазим Алидиновић – трговац Исток
Јануз Алидиновић – трговац Исток
Хавзија Исмајловић – трговац Исток
Ниман Садиковић – трговац Исток
Михајло Ајданић – кафеџија Исток
Нико Мартиновић – столар Исток
Димитрије Мирковић – месар Исток
Петар Павловић – пекар Исток




Подаци прикупљени захваљујући: Божица Ж. Славковић ''Политичке, економске и културне прилике на Косову и Метохији 1929-1941''; и из годишњака, штампе и статистичких података, и текстовима и архиви Игора М. Ђурића.

среда, 01. март 2017.

ШЕТЊА У ДУБРАВУ, или: зелена трава дома мог



Знам, давим вас сентименталним и нижеразредним текстовима. Шта ћу? Како године пролазе тежим ка простијим стварима, све више утехе тражим у успоменама. Тамо се најбоље осећам ушушкан у извесност преживљеног, чињеницу да ме ту више ништа не може изненадити и леп осећај подсећања да сам у то време био млад и здрав (што данас више нисам). Најважнији од свих разлога за ова моја патетична и сладуњава сочињенија лежи у факту (и трагедији) да говорим о нечему чега више нема и чега више никада неће бити. Најзад, добар део  јунака ових описа више нису међу живима, и то ће се друштво све више попуњавати.
То је био излет. Ми смо то звали ''шетња''. Не замерите нам што углавном имамо своја имена и називе за разне помове, која се често разликују од устаљених и још чешће су погрешно изговорена, па тако кад нам нешто недостаје ми кажемо да нам ''хвали'', а када хоћемо да благодаримо ми кажемо ''фала''. Па ми смо и ''мир'' звали ''рат''. Кад су хтели да нам кажу ''Седи и буди миран!'', говорили су нам ''Буди рат'' или ''Седи рат''. Кад неко умре, ми смо говорили '' да се одморио''. Кад се неко ''умори'' ми би говорили ''да му је душа у носу''. Марама нам је била шамија, а патке су шотке. Кукуруз је коломбоћ, а кад неко прича глупости (овако као ја) онда он ламоће. Кајмак је скоруп а крмача гурача. Бунаре нисмо знали да копамо јер смо имали толико воде да смо морали да је затрпавамо земљом. Били смо бољи гости него домаћини, а омиљена песма нам је била: ''Ми велимо да идемо – ви устајте па не дајте''. Било смо толико добри гости да би прво јели кући, па тек онда одлазили на свадбе и славе. Били смо бољи домаћини него гости, јер смо закуцавали врата од собе ексерима да нико не може да изађе напоље, уз речи: ''Сад има да пијете док се не побурите. ''Имаш ли довољно ракије, домаћине?'' – упитао би неко. ''Имам, да ве подавим у њу''.
Зато је то ''шетња'' а није ''излет''. Нека фала, ништа не хвали ни овако.
Шетња у Дубраву је била традиција источке основне школе и нешто што су ђаци највише волели од свих ван-наставних активности. Из више разлога. Прво, тога дана се није ишло у школу. Само та чињеница је довољна па да тај догађај буде омиљен међу децом. Друго, обично би се одигравао у касно пролеће или рано лето, пред крај школске године, када све буја и зелени, када већ мирише лето и распуст, и када су људи, па и деца, најрасположенији. Треће, ишли смо у природу, што је само по себи био доживљај.
Најављени излет у Дубраву је имао своје припреме и жељно се ишчекивао. Били смо нестрпљиви, нисмо могли да дочекамо тај дан. Мајке би нас брижљиво припремале, пуниле су нам кесе храном, слаткишима, соковима и водом, а и ако је излет у природи у питању трудиле су се да нас што лепше обуку, као да идемо у позориште а не на неку пољану, одакле ћемо се вратити, што не рећи: испрљани и усвињени до гуше.
Рано се устајало тога јутра, проверавала се садржина кесе десети пут од синоћ, мајке су нас зачешљавале (уколико нас очеви пре тога нису нагрдили шишајући нас ''под тањир'' и правећи нам ''петобанке'' по глави), очеви (они исти) би нам тутнули неки динар (ако им се нађе – да нам се нађе), и ми би трком одлазили у школу где се налазило зборно место одакле смо требали кренути у шетњу. Ту би нас учитељи и наставници пребројали, сврстали у ред ''два по два'', а онда би те ђачке колоне кренуле асфалтом и пешице пут Дубраве. Пешачили би неких 3-4 километара, можда мање, не сећам се сада тачно. Дечја граја чула се на далеко. И вика забринутих учитељица. Срећом, саобраћаја не би било много а страха и поштовања је било више, па се никада није догодила нека већа несрећа. Неки би се уморили, други би се уз пут чарнули, трећи су већ добили задужење да нађу прут чим стигнемо. Деца са те стране чекала су нас већ на дубравској утрини.
Ширине је стварно било. Да трчиш, да се играш а да будеш увек на оку наставницима. Међутим, прво што би урадили, чим стигнемо (као путник у аутобусу Пећ – Београд, који почиње да једе печену кокошку увијену у новине још код Сарине куће) је било да се обрушимо на храну коју смо донели и да тако пребринемо ту бригу. Свако одељење би заузело неко место на ливади, поседали би сви заједно у круг, изнели храну и јели. Наравно, увек је туђе било слађе, увек је туђ тањир пунији а храна у њему лепша, па би се по некад и мењали или само чежњиво гледали. Сећам се, убедљиво су у тој храни доминирала кувана јаја.
Када би се поднамирили храном, онда би почињала игра. Наравно да је било договорено ко ће донети лопту а ко ластиш. Дечаци би импровизовали два гола и кренула би бесомучна јурњава, и ако је било договорено да нема ''шевања'' и ''дурисања'', да нема ''печатирања'', него да се ''добацујемо'', нико живи договор није поштовао. Девојчице су играле између две ватре, ластиш, попуњавале споменаре или су брале цвеће за учитељицу. Организованија одељења су доносила блокове број 2, па би цртали, неки би певали уз хармонику, други се сликали. У понедељак, већ ће се задати писмени задатак, да се ради састав на тему ''Како сам се провео у шетњи''.
Елем, како било, после неког времена сви смо били знојави, прљави, а зелени трагови траве доминирали су по нашим некада чистим панталонама, а плаве платнене патике ''Борово'' више нису биле плаве, ко што ни беле ''шангајке'' више нису биле беле. Већ смо поново били и гладни, али авај, све смо појели још у сабајле. Ко би имао паре, купио би код Ћићка, који се туда шетао са великом плетеном корпом, ушећерену јабуку, поп, семенке или лизалицу. Већина би се напила воде у јазу или на некој чесми. За то време учитељи и наставници су за свој грош седели у некој ладовини и мезетили. Наравно, пао би по неки прут по рукама, истине ради, најчешће заслужен.
Поподне, већ на ивици снаге ђаци, и на ивици нерава учитељи, спремали би се за повратак. Он је био хаотичан и није било више ни трагова оног организованог одласка. Пало би још које рвање (''јел' се предајеш?''; ''предајем се''), фрљнула би се последња ''цица'' према неком ко нам се замерио, ставио би се још који цвет у хербаријум, а онда се та разбијена војска деце полако и лено вукла пут Истока. У свој тој гунгули и неорганизованом повратку, и осталом, рекох већ, да се никада није догодила већа незгода, нити је дете настрадало или нестало. А знате ли што?! Рећи ћу вам. То је било време када су старији људи, када сретну непознато дете где му није ни време ни место, прво приупитали: ''Чиси ти, мали?'', па кад добију одговор, рекли: ''Ајд' сад, право кући''. Или би отпратили дете. (То је било време када си смео на улици да непознато дете помилујеш по глави и да му даш јабуку или бомбону). Или би му залепили васпитну шљагу, уколико би га ухватили у некој опасности или лошој радњи, сутрадан би потражили његовог оца па би му рекли шта су урадили а овај би им одговорио: ''Руке ти се позлатиле''. То је било време када су наши родитељи говорили наставницима: ''Удри га ти у школу, а ја ћу код куће. Само немој да га оштетиш, иначе га не жали''. Можда од свега тога нисмо испали бољи или добри људи, али смо испали људи. Јер, данас када ученици и родитељи туку наставнике и професоре, све је очигледније да нешто не ваља. Тешко се стварају људи. Ни добри, ни лоши. Ни свећом не можеш да га нађеш. А, ако даш детету на улици бомбону: оптужиће те да си педофил.
Крај дана и шетње значио је одмор и одахнуће. Деца ће се одморити а родитељи и наставници одахнути. Јер, ''ко није водио децу на загребачки велесајам, тај не зна шта је патња''.

недеља, 26. фебруар 2017.

ТОПЛИЧКИ УСТАНАК - ДЕО ПОРОДИЧНЕ ИСТОРИЈЕ


Ето, и тај Топлички устанак, чија се стогодишњица данас обележава уз прикладне говоре, ''чешао'' се крваво о моју породицу. Тамо, скоро у центру збивања, у селу Мађаре (како је говорила моја баба), или Мађере, како пише на картама, које се налази на месту која чини једну од тачака троугла са Белољином и Конџељом (а ту је и село Лазаревац, ето симболике), живели су Костићи, породица моје бабе Јоване. Костићи су пореклом из Фундине (Кучи), па су их звали Фундуци (фундук, тур. fındık од ар. fundūq - орах, лешник). Они су се давно доселили у Метохију, Метохијски Подгор, али су под притиском мухаџира, после 1878. године напустили Метохију и доселили се у Топлицу. Добар део те области тада је већ био насељен избеглицама из Метохије, тако да и данас тамо живе рођаци многих породица са простора Косова и Метохије (на пример, Пумпаловићи у Косаници). Тако и саме вође устанка имају надимке: Миловановић - Пећанац, Војиновић - Косовац.
Како год, Костићи, тада велика породица, живели су у Мађарима, у засеоку Црна Чука, у кући поред неког насипа (по бабиној причи коју сам давно чуо, могуће да погрешим и у топонимији, и у опису). Ту их затиче почетак Великог рата, који ће бити фаталан за добар део породице моје баба Јоване: мајка Живана, отац Недељко, сестра Крстана и три брата (Никола, Радоје и Милентије), страдају у том перидоу. Удружено су их сатирали Аустријанци, Бугари и тифус. 
Нас, поводом ове теме, интересује бабин брат Милентије. Кад је избио ''Први светски рат'' био је млад за мобилизацију. Те 1917. године, међутим, вероватно довољно стар да би се нашао на бугарском списку за мобилизацију, који је и био непосредан повод за избијање устанка, мада су узроци били различити и далеко дубљи, пре свих терор и свирепост Бугара, окупација и затирање националног идентитета. До краја живота, кад год би се ми жалили на терор Шиптара, моја баба је говорила да нема свирепијих крвника од Бугара. Треба јој се веровати, кроз живот је имала прилике да се упозна са терором скоро свих српских душмана.
Општа места ћете чути ових дана: да је то био први устанак у поробљеној Европи, да се Коста Пећанац у непријатељску позадину спустио аеропланом (дакле у неку руку и први ваздушни десант), да је исти имао инструкције од Врховне команде да спреми устанак али да га никако не подиже док се српска војска не приближи, да је узаврела крв људи и комитских војвода пожурила са устанком и да је страдало на десетине хиљада људи, највише цивила у до тада невиђеном терору окупационих власти. Устанак је избио, дао почетне резултате, проширио се, а онда је угушен у крви, како се углавном и ''гуше'' устанци.
Милентије се прикључио устаницима и учествовао је у борбама. Није познато у којој је јединици био, ко му је непосредно командовао и где се борио. Чињеница је да је Коста Пећанац знао за њега, јер ми је најмлађи бабин и Милентијев брат, Ратко, причао да га је у ''Другом светском рату'', као младог комунисту испред стрељачког строја спасао управо Коста Пећанац, који му је тада рекао да му живот поклања у знак сећања на његовог брата Милентија. Још се извесније зна како је Милентије скончао. То ми је причала баба. Био је рањен, па се са неколицином сабораца склонио у село. Сумња се на издају. Ухваћени су живи. Бугари су их свезали и потрпали у плетени кош за кукуруз, а потом живе запалили. Пре тога су окупили сеоску нејач, јер су у селу остали само старци, жене и деца, и под оружаном претњом натерали их да присуствују и гледају тај страшни чин. Баба Јована ми се клела да су рањени и свезани устаници, па и њен брат Милентије, певали док нису скончали у диму и огњу.
ПС
Оно што се остало од Костића: Никодин, Богдан, Младен и Ратко, четири брата, и Јована, сестра, после рата су су се вратили у Метохију, преко Жакова, у Исток. 1941. године Шиптари су их опет протерали. Неки су се вратили, неки никад више. Баба остаде са Ђурићима, и дан данас, на источком гробљу.

петак, 24. фебруар 2017.

ЛЕЊИР КОЈИ ЈЕ УСПЕО ДА ''ПОБЕГНЕ'' ИЗ ИСТОКА



19. октобар, 2005

Случај комедијант. Случај трагичар.
Случај се поигра некада са нама или је то судбина? Можда и нешто треће?
Скоро ништа човек не може да предвиди. А, може и много. Али предвиљиво зна да буде неважно - на крају увек испадне неважно.
И онда: један детаљ, једна слика, поврати давно заборављене догађаје. Они су били увек ту, са тобом, у твојој глави али ти их ниси био свестан, и то је оно што плаши човека.
Бежали смо од смрти. Није тада човек много размишљао о материјалном. Ја макар нисам - многи јесу. Али ти многи, који јесу, нису свесни своје хендикепираности, чим су животе својих најближих подређивали материјалном. Ја нисам размишљао о материјалном, само ми је пред очима стајала граница са такозваном ''ужом'' Србијом која је тада симболизовала безбедност за моје најмилије.
Али неке ствари, неки предмети из Истока, и из мог претходног, и бившег живота, стигле су са мном, случајем или махнитим стањем духа, и ја их гледам и по нечег се присетим. Опет, по некад их посматрам и равнодушан сам према њима. Ауто сам продао. ''Југо 45'' који нас је довео, часно и поштено је одслужио своју мисију. Никога нисмо молили да нам пребаци дете и он је за нас био и остао херој. Ту је још и по неки комад гардеробе, један портабл телевизор (јебо ме он, где сам га и носио, ваљда сам на њему хтео да видим где сам стигао, кад сам већ на њему видео да треба да кренем - боље да сам место њега понео неку књигу) и, тако, још пар ситница углавном оних који су се случајно задесиле у ауту.
Да, ту је један ''панасоников'' телефон који сам купио (ишао за њега у Пећ) мало пре рата и на којег сам био врло поносан јер сам могао да га носим по комшилуку и правим се важан. Понео сам и ''ресивер'' од сателитске антене (опет Пећ), исте оне коју сам купио у време протеста опозиције у Београду, огорчен што државна телевизија не јавља ништа о томе (јебали ме и државни и ''независни'' и страни медији, усрећили су ме и једни и други: редом). Наравно, нисам успео да убедим своје нове комшије: то око куповине истих. Око речи ''куповина'', у то време, они су стављали наводнике - не без разлога. Не замерам им.
Понео сам и своје оружје (и дозволе, да уштедим труд сикофантима и пореској управи), документа и слике, два уља на платну, нешто мојих списа. Књиге су остале. Било их је много а ја нисам хтео да их доводим у неравноправан положај издвајајући неке: желео сам да све заједно поделе исту судбину. Ни икону Светог Ђорђа нисам скинуо са зида. Као кућни светац и бранитељ моје породице он је морао да остане и брани: колико може.
Али све ово пишем због једног предмета који сам пронашао, ту...... скоро..... а, за који сам забораво да постоји и пре двадесет - тридесет година, и који свакако свесно не би нашао места у скученом гепеку поменутог ''југа''. Милисав, мој отац, понео неке своје свеске. У једној од њих, вероватно као маркер, нашао се и један стари дрвени троугао. Школски, ђачки троугао, из основне школе.
Игром случаја, ето, а не намере, тај троугао се спасио ватре.
Сав је стар, искрзан и ишаран - данас. На њему је хемијском оловком уписано, угравирано, по дужој страни латиницом име старијег брата, јер је вероватно троугао прво припадао њему. По тадашњем систему, књиге и прибор су прелазиле са колено на колено, па је тај троугао дошао до мене и ја сам одмах убележио са супротне стране такође латиницом: своје име. Тек да се зна. Троугао је био квалитетан. Тада је стандард би релативно добар. На њему пише ТРИСО (латиницом) па бројеви 831-1 што је вероватно каталошки број.
Сећам се тог троугла. Других се не бих сетио, овога се ето сећам. Он ме враћа у дане детињства. Дивим му се више сада, него онда. Дивим му се јер је храбар и паметан, а то је доказао самим тим што је неприметно успео да се нађе у вредном избегличком пртљагу. Успео је да нас превари и заузме део скученог бежанијског простора за пртљаг.
Сећам се, уз помоћ њега, хладних учионица, једне пећи на угаљ, у ћошку, која се скоро никада није ложила, катраном преливеног пода учионице, расклиматаних клупа и скамија (још су по негде биле и оне старе предратне дрвене скамије), лепог парка испред школе, строгих наставника и њихових прутова, и часова физичког на којима смо само и увек играли фудбал. Тај лењир је сведок мог бурног пубертета, мог балављења за девојчицама, комплекса што ми не иде увек баш најбоље, мојих жалопојки због великог носа и клемпавих ушију. Он је сведок и добрих оцена које сам добијао.
Сећам се блатњавог дворишта, редова кад треба да се уђе у школу, Шиптара са којима нисмо могли очима да се гледамо (што да се лажемо, само зарад политичке коректности?!), па онда туча Срби - Шиптари, фудбала Срби - Шиптари, да би на крају стигло до рата Срби - остатак света и Шиптари.
Пролећа се сећам - кад је најтеже бити у школи, кад све буја и сунце засија а ти мораш да седиш у прашњавој учионици. Био је и троугао тада са мном, и њему се ишло напоље, јер је био мој друг. И остао је са мном, чини се из ове перспективе: до краја.
Ето, није ме издао мој троугао, у мору издаја.
Озбиљно размишљам, и сумњам у њега, да ће успети да се ушуња и у пртљаг новог селења и одласка у Америку. Препреден је и већ све зна, прошао је свашта и сналази се свуд подједнако добро. Мотрићу крајичком ока на њега али сумњам да ће бити користи од тога.
 Он је мој друг. Веран и одан.


четвртак, 23. фебруар 2017.

КАКО СУ ИСТОЧКИ КЛИНЦИ ПОБЕДИЛИ 1999-ТЕ



18. октобар 2000
После првих шокова изазваних ратом и бомбардовањем, и после свиклости (релативне) да су на небу увек ''они'', људи су се постепено враћали ''нормалном'' животу (колико се та ненормалност може назвати нормалном). Било је пролеће, најлепше годишње доба, онда када живот почиње да буја, зелена боја је почела да фарба нашу околину, бивало је топлије. Људи су обављали свакодневне послове: ишли су на посао (ко није имао обавезе у војсци), копали баште и у њима садили и сејали поврће. Славили смо и Ускрс, постили Велики петак, причестили се и фарбали јаја. Правили смо се као да се ништа не дешава. Наравно, само смо се ''претварали''.
Авиони су на небу брујали без престанка, детонације су се чуле непрестано а источки корзо је био пунији него икад пре. Момчићи и девојчице, они што су тада били на крају детињег а на почетку младалачког пута, држали су се за руке и волели се, како то само млади људи, деца, знају: невино и искрено. Пролазили смо поред њих до зуба наоружани, прашњави и уморни, а они су се заљубљивали. Није их се тицао рат, нису га они ни тражили, ни изазвали. Желели су само да буду млади и да живе. Осећали су да им се нешто краде (и добро су осећали) и то нешто им се никада није могло више вратити и доживети. Само се једном имају те године када се завршава основна и почиње средња школа, само је пар пролећа у којима доживимо своје прве љубави и када сан неће на очи до дубоко у ноћ. 
Нису их уплашили авиони. Демонстративно су се шепурили улицама једне вароши која је некада била лепа али која је из ноћи у ноћ кроз ватру бивала све ружнија  и аветнија. То аветињско у изгледу града допринело је да жеља младих људи да се отргну од свега изгледа трагичније и безизлазније. Боже, како их нико није разумео? Како нисмо схватали да се и њихове крхке душе, непристигле да се искваре, плаше смрти која је лебдела изнад нас и узимала свој данак. Како су се осећали док су гледали своје родитеље док се пакују и спремају за неизвесну бежанију? Јесу ли тог задњег дана нашли времена да се опросте једни од других, да обећају верност и сећање? Наши источки клинци.
Наши источки клинци су једини поштено и искрено положили испит ваљаности и зрелости. Једино су они добили рат који смо водили. Радили су оно што је требало да раде и што је примерено њиховим годинама: заљубљивали су се, писали споменаре и патили за неузвраћеним љубавима. Сви остали пали су: поштени су крали, лопови бивали поштени, радници су ратовали, војници радили, храбри се плашили, кукавице чиниле јуначка дела, спори јурили непријатеља, брзи бежали пред њим, јаки спустали, слаби дизали, слепци водили, мутави говорили, глупи подучавали....
Наша деца (и ми смо некада били деца) свикла на глупост старијих нису се угледала на нас. Ко би то и могао? Понашамо се као да нико никада не види одраз свога бивствовања у огледалу које њихова дела сачине одбијајући светлост од оних којима су та дела окренута.
Цвеће је већ запупољило, није га се тицао рат и само тамо где је бомба пала или војничка чизма прошла - није га било. Цветало је у разним бојама и то тако упечатљивим тоновима да ни ми слепи за боје нисмо остајали равнодушни. Најлепши су наравно пупољци: још неразвијени и још увек отпорни на старење и труљење али наговештавајући лепоту коју ће достићи кад процветају.
Они више нису клинци. Сада имају своје клинце. Расути су поленом ратног ветра широм света. Неки нови клинци, њихова деца, никада неће видети Исток какав је био. Слободно нека им говоре, својој деци, источки клинци ратне 1999-те године, да су били најбоље што је Исток тада имао.

субота, 18. фебруар 2017.

ПАТРИЦИД У СРПСКОЈ ПОЛИТИЦИ !!!



Постоје ''слике'' и ''прилике'' наше стварности, па и оне политичке. Када су заједно онда су сублимација, боље рећи дефиниција наше збиље. Сублимација – јер се мења агрегатно стање од ''слике'' до ''прилике'' – и назад; а дефиниција - јер кад се споје ''слика'' и ''прилика'' у ''слику и прилику'' добија се коначан облик и изглед. Неко то назива лицем и наличјем, али то није тачно, то су само осветљене и неосветљене стране једног истог небеског тела.
Лапот (сеницид, геронтоцид) је стари обичај који живи у нашој савременој политичкој збиљи. ''Прометејев комплекс'' – такође. Сведоци смо ових дана. Антропологија као грана политикологије. Политичка сцена Србије је као старогрчка трагедија. Трагични ликови, антихероји и хорови који отпевавају у један глас.
Ових дана опет син води оца да изврши патрицид. Далеко су они од Крона и Зевса. Више сличе некаквом сеоском патријархату, где се браћа гложе и туку мотикама око деобе бабовине. Опет син води оца и иза леђа крије секиру. Неће му требати. Старац је већ политички мртав. Краљ је мртав – живео краљ!!! Да би година била родна, млади краљ мора симболично да убије старог (нова година - стару годину) и да легне са мајком Земљом.
Шта је ''слика и прилика'' српске политичке збиље, било где и било када? Јуче смо видели у директном преносу. На врхунцу идолопоклонства гледали смо билошког сина како стојећи са осталима аплаузом лапотира оца. Аплауз је намењен очевом крвнику: младом краљу – који у том тренутку лапотира свог политичког оца. Не чини то, овај први, из виших, старо-трагедијских разлога, због Богова или Свемира. Не!!! Он то чини због службеног аутомобила и пространог кабинета. Навикао је и сад је касно. А мало му памети треба да схвати да је то већ изгубио. Не чини то ни овај други из узвишених разлога: већ из истих као и овај први (само је кабинет већи, аутомобил дужи, и положај чвршћи).
Шта је ''слика и прилика'' садашњег српског тренутка. Нема ни једног храброг човека који ће украсти ватру или одати тајну Богова. Ма какви?! Нема ни за много мање дело. На пример да искаже своје мишљење. Челична дисциплина коју неки и страхом називају. Чак и када су људи-богови попут Хитлера, Стаљина или Тита (да не помињем Зевса, Јупитера или Перуна) утамањивали и прождирали своје ''очеве'' или ''синове'',  нашао би се неки храбри усамљеник да се супростави, дигне глас и каже своје мишљење – без обзира на цену (која је по природи ствари бивала висока). Јуче, данас, таквог није било у директном преносу и иза кулиса.
Не!!! Није дигао глас ни отац који је жртва патрицида. Он је једноставно лапотиран у другу димензију. Димензију ван света власти, међу обичне смртнике и фукару. Тамо одакле је и дошао, и где му се не враћа. Правде ради, урађено му је оно што је и сам урадио не тако давно. Испоставило се да је ''дете'' (странка) о којем је говорио када је напустао преседничко (''родитељско'') место решило да се отресе оца. Ипак, пре тога, родило се, љуљало се, порасло и достигло до власти и да чује од оца: ''Немој овде, ту сам ја свога политичког оца убио''. И, није за замерити. Ту политика најближе додирује живот. Ништа ново и до сада невиђено. Као што није ништа ново да младић смркла лица аплаудира политичком џелату свога оца. То је он платио цену прескочених степеница политичког сазревања. Све што је прескочио сада га удара у леђа.
Код ''политичког лапота'' најгоре је, а то се код нас редовно догађа, да се посао не доврши, и ''старац'' одбије да оде на други, неполитички свет. То се догодило код прошлог патрицида, када су садашњи актери давили политичког оца у одсуству. Тај је преживео лапот и сада хоће да прождре своју децу, попут Крона, само мало другачије јер су они већ узели власт а митолошки Крон је прождирао да не би узели власт (наравно, пре тога је кастрирао оца). Елем, преживео је и сад хоће да доврши посао.
Прометејев комплекс, на жалост, нема везе са митским Прометејом, оним који је створио човека из глине, који је украо боговима ватру да би је дао људима, и који је попут Христа плаћао свој грех. Прометеј је жртва и добротвор, којем орлушине кљуцају јетру свакога дана. Ови о којима причамо су те орлушине које кљуцају јетру једног прометејског народа. То је ''слика''. ''Прилика'' је да се ових дана у Србији нико не усуђује да пркоси боговима. Богу – тачније. Славна времена су давно иза нас!