субота, 22. јул 2017.

Зашто сам заћутао о Вучићу!?


Нацизам је механизовани мистицизам“.
Томас Ман

Питали су ме неки због чега више у мојим блоговима нема критике свакодневних потеза власти? Одговорио сам им: као патриота поштујем избор мога народа, иако то није мој избор. Наравно, то је један уопштени и упрошћени одговор.
Не!!! На жалост, нисам ни купљен. Ништа ми нису понудили, то је једини разлог мога непродавања, што значи да ме и не схватају озбиљно. Свакој шуши се нешто понуди да ућути. Само то, па је разлог да заћутим (до неке границе) и смањим доживљај. Ако држим до себе. Мислим, не можеш ко сеоска кера да лајеш а да нико не обраћа пажњу на тебе. Да каравани пиче а ти да кевћеш за њима. Али, није то разлог због чега се проблемом Вучићеве власти сада више бавим глобално него ли конкретно.
У једном од текстова непосредно пред саме изборе изјаснио сам се о томе што у кампањи нећу писати текстове против власти. Спуштавах се ја на то уже деведесетих година (и после). Рушећи једно зло доводили смо на власт још горе и погубније. Никада нисмо гласали ''за'', већ смо вазда гласали ''против''. И када смо мислили да нешто бирамо уистину смо бирали мање зло (мислили смо).
И тако, пред прошле председничке изборе ситуација је била иста. Избор је био поражавајући. Рушењем Вучића довели би вероватно још горе људе на власт (макар по резултатима оних који су му били најближи), а требало га је рушити. Мада, најпоражавајуће је то да је скоро сигурно било извесно да Вучић не може изгубити изборе. То дакле није било до њега већ до његових противкандидата. После избора (на којима сам гласао и обавио грађанску дужност) разлози за ћутање су били још већи уколико човек хоће да буде патриота и да поштује избор народа којем припада. Тај исти народ је добио шта је заслужио, да се ја нешто питам дао бих му још по носу. Мало је ово што добија. Заслужио је још горе јер није способан да својим гласовима бира и контролише власт макар онолико да га та власт отворено не презире.
И данас док се радници буне због малих плата и робовских услова рада, на страни сам владе. Ти си то изабрао драги мој народе. Либерални капитализам и протестантску радну етику која ти је обећавана. Ти си тај који подржава синдикате који су под његовом контролом. И ти си тај, српски народе, који си дао натполовичну већину човеку који већ годинама најружније прича о теби: да си лењ, да ништа не знаш, да ништа не вредиш, да ти је историја лоша, да си злочиначки, да живиш у митовима. И ако сте некоме поклонили надполовично поверење и омогућили му да победи у првом кругу и да на локалу освоји апсолутну власт: сада ћутите и уживајте трпећи преостале четири године! Неукусно је и некултурно било шта говорити и радити само пар месеци после те ваше одлуке. Понављам: ништа вам се не догађа што нисте заслужили. Та лезбејка на челу владе то сте ви, то је ваш избор.
Избори нису били регуларни! Покрадени су! Нису постојали исти услови за све! То се све знало и пре избора, па је господа из опозиције ипак похрлила да пријави онолике кандидате. Значи, ем, нису били спремни да бојкотују изборе и тако обесмисле саме, ем, нису били спремни да се договоре и да укрупне бирачко тело са мањим бројем кандидата (што им у крајњем случају ништа не би значило, пошто су толико слаби да је Вучић сам добио више од свих њих заједно). И, да ли је неко поднео оставку после тог дебакла? Нико! Па сада хоће да други бију њихову битку и да пишу против власти док они грицкају посланичке плате и надокнаде у скупштинским и управним одборима. Њих интересује смена власти а мене интересују револуционарне и фундаменталне промене у друштву.
Можда и није тако лоше како се мени чини. Тако макар тврди већина народа. А ја ћу остати у мањини где ми је и место. Наиме, добар део људи не излази на изборе – значи да им је добро и да не желе ништа да мењају. Добар део изађе па гласа за власт – значи да је и њима добро. Мањи али значајан део гласа за неке од опозиционих кандидата што значи да је њима толико добро да желе да ствари мало промене на горе. А ја онда треба да трубим са пар хиљада истомишљеника о томе како ништа не ваља. При том, нисам од професионалних опозиционара који то чине да би уграбили део колача, нити од страних плаћеника који за паре руже власт ружећи Србију. Сви се они крљаљу за паре, боли њих курац за Србију и српство (што рече покојни Манда у филму).

Не може се само критиковати власт ради саме критике, ради узјахивања Мурте. У Србији је скоро целокупни политички амбијент труо и пропао. Целокупна политичка сцена, власт и опозиција, морају да оду заувек. Читав политички систем оличен у политичким актерима на свим странама политичке сцене је урушен, корумпиран, криминализован, нестручан, неморалан, неспособан. Већина њих из власти и опозиције већ се огледала у владању и резултат сваког од њих је подједнако катастрофалан. Садашње стање је само наставак тога деловања. Сетите се Милошевића који је био и председник и премијер, па Ђинђића који је био све и свја, па Тадића који је радио то исто што данас ради Вучић. Сетите се медија, сетите се полтрона, сетите се партијског запошљавања. Све је исто и сви су исти! Није дакле проблем у политичарима, па ни данас у Вучићу, већ у онима који их бирају наново и поново. Ако су сви они, једни те исти, после двадесет и седам година, добри горе поменутом и побројаном народу, онда ни ја немам права срећу да им кварим. А за револуцију сам стар, чак и за сексуалну, те је тако и премијерка неприхватљива за мене. Док за већину јесте: ви сте је бирали!

петак, 21. јул 2017.

РЕЧНИК уз Источке приче

                      

Напомена: у речнику су дата објашњења значења речи у локалној употреби што се по некад не поклапа са опште прихваћеним или стварним значењем. То што су у локалној употреби у великој мери коришћене турске речи и турцизми: најмање је крив аутор који не жели да се одриче својих успомена из завичаја.

АВЛИЈА – обор , двориште, испред куће
АРАМ – ''арам ти било'': кад некоме поручујеш да се неће  усрећити са тиме што ти је узео или добио, или урадио; врста клетве; кад хоћете да избегнете ''арам'' онда тражите ''алал''.
АРДОВ – врста посуде, бурета, у којем се држи ракија, уједно и мера за исту; ''може да попије ардов ракије и да му ништа не фали''.
АТАР - (ајтар), ''за ајтар Божји'': кад некога молиш за нешто у стилу ''за име Бога''; ''за атар мој, учини ми'': због мене уради ми; за вољу, за жељу, за обичај; ''не квари ми атар'': не чини то мимо моје воље и против мене.
БАРАБАР – ''раме уз раме'', упоредо, заједно, подједнако; ''тера ред барабар са меном''.
БАСАМАЦИ – степенице, ''спрцала се стрина низ басамаке''.
БАЧИЦА – жена, домаћица која се брине у планини и домаћинству о готовљењу млечних производа и другог јела; у другим приликама, као што су весеља или жалости, то је жена задужена за ручак који ће се послужити.
БАЦА – тако се ословљавао најстарији мушкарац у домаћинству, најчешће стриц; ''баца излапео крејт'' – старац који се због година губи.
БАКЧА – башта, повртњак, по некад и шљивик или ливада.
БЕЉАВ – штеточина, баксуз, шер, зајебан.
БЕРИЋЕТ – напредак, добитак, плодно, родно и благородно, позитивно.
БУКЛИЈА – ибрик или флаша, окићени, којим се позива на свадбу; ''звао ме буклијом''; посебна част је кад те неко зове буклијом; кад ти дођу са буклијом онда мораш нешто да дарујеш буклију.
БУРИТИ – мокрити, пишати; ''побурио се''.
БУЉАШ – педер, дајгуз, пасивни педер; држало се да највише буљаша има у ''Ђаковицу испод моста''.
ВОЈНИЧКА ЧАША – некад се одлазак у војску прослављао а неспособност за идлазак у војску сматрао великим хендикепом. На тим прославама скупљала се родбина и комшилук на весеље, такозвану: испратницу. Тада се пуштала једна чаша од госта до госта, велика, клапуша, такозвана: ''војничка''. Како се испијала тако се враћала са нешто новца као дар војнику.
ВЛАКА – са неприступачних планинских терена дрва су се довлачила влакама. Цело стабло се кресало, па се качило на посебну влаку и обично би то дебло вукао коњ (ређе волови).
''ВОЖЊА'' – џентламенски манир у иначе не-џентламенском игрању покера у Истоку. Кад неко изгуби све паре онда има право на још једну ''руку'' без учипљивања. Ретко се ко ''извадио'' на вожњи. Ако и добијеш, остаје ти у следећем делењу само за ''чип'' а вожња је само једна.
''ВР' СОВРЕ'' – ''вр' софре''; о Слави, весељу или жалости, за столом се зна ред и хијерархија. Постоји ''домаћин куће'' (тај код кога се долази) и ''домаћин совре'' који је главни гост и задужен за ''вођење реда''; ''боље ред него цео свет''; Сести некога у ''вр' совре'' значи указати му велику част и исказати поштовање. Та особа води ред и гледа да све буде како треба и да траје колико треба. Кад он устане устају сви остали за столом. Обично се ''у вр' совре'' поставља добар комшија којег домаћин поштује.
ГРНЕ – и ако је грне углавном земљана посуда, код нас се и за дрвене посуде сличног облика говорило да је ''грне''. Из грнета се најслађе једу планински специјалитети: грушавина и кисело млеко.
ГРУШАВИНА – планински специјалитет од овчјег млека који се спрема на следећи начин: овчје млеко се стави на ватру у бакрачу, посоли се и меша док се не згусне маса, па се у то удроби проја. Грушавина обично веома брзо ''протера'' ненавикнуте равничарске стомаке. Бачица би указивала веома велику част спремајући за госта грушавину.
ГУРЕ – прасе, мало свинче; ''мичко гуре – велика штета''; ''ако ми учиниш има гуре да закољем''; прасићи – гурићи.
ДАЈА – ујак, ујчевина, ''дајино дете''; ''то су ми даје''.
ДАМАР – у изворном значењу: крв или вена; код нас ''елеменат животног склопа'' – било који; ''померио ми се сваки дамар'' – значи да се услед неког поремећаја нешто догодило и да нешто није у реду са телом и психом, или је дошло до великог стреса или страха. Сексуално: ''дамар сам јој померио''.
ДЕМЕК – кобојаги, као, кишем, није-него, ''јес, море!!!'', само наочиглед, није изистински, претварање: ''ти си демек неки господин''.
ДЕРМАН – ред, обичај, правило, неписани закон; ''аман за дерман'' – ако бога знаш буди правичан; неписано опште поштујуће правило; ''ако знаш за дерман''- упозорење; на турском реч значи ''лек'' али код нас у употреби има шире значење: лек, добро, онако како треба, морално; ''он зна за дерман'' – он зна како треба, он је домаћин; ''изгубио сам сваки дерман'' – изгубио сам сваки ред.
ДОКОЉАН – залудан, незапослен, који ништа не ради; ''докољан поп и говеда крсти''; можда повезано са доколицом.
ДУРИСАЊЕ – кад старији узму лопту млађима па је до изнемоглости шутирају у вис; кад неко не зна да игра фудбал него удара по лопти како му наиђе и из све снаге и неконтролисано; ''нема дурисања и печатирања''.
ЕНЂЕ – женски део сватова, сватовска женска пратња за младу; енђе су обично младожењина родбина.
ЗАПИС – дрво, свето дрво, посебно дрво, место на коме је некад било дрво, где се саборује, око записа; упис; ''лепа је кај упис''.
ЗАСЕКА – преграда на бразди или јазу помоћу које се вода усмерава, може бити дрвена а може се правити и згртањем земље мотиком; кад неко има ''ред воде'' онда засеком преусмери воду у своју њиву, ливаду или башту; некад неко тајно поквари засеку да би вода отишла код њега, највећи број сукоба и туча настајали би око воде и засеке.
ЗДЕНУТИ – (денути), пластити, сакупљати сено, сено се дене у навиљак на самој ливади, касније се превозом код куће здене у стог.
ЗЕПЕ – зепе су као неке попке али су ипак зепе; врста обуће које су носиле наше бабе, стрине, тетке и мајке а када зађу у средње доба које нагиње ка старости, зепе су увек црне боје и имало их је у пар варијанти у зависности од тога како се копчају. Неки су зепама звали посебне шпутке, ми овде говоримо о црној обући са гуменим ђоном сачињеном од црног платна.
''ЗДРАВА ГЛАВА'' – саучешће, израз жаљења поводом нечије смрти; ''оздравити главу'' – изјавити саучешће; ићи на ''здраву главу'' – ићи на саучешће. Код нас се није говорило ''примите моје саучешће'', већ: ''остатак нек вам је здраво'', или: ''одмори се тај и тај''. Онај који прима саучешће је одговарао: ''за добро да вам враћамо''.
ИБРИК – опште познат предмет, посуда од глине у којој се држала ракија и из ње сипала у чаше; код нас се из ибрика обавезно служила ракија о Слави, весељу или жалости; ибриком се ишло у позиваре (буклија).
ИГБАЛ – (икбал), добро, ''имао сам игбал са њим'' – имао сам срећу, добро сам прошао, добро ми је ишло; игбалџија – онај који има среће и добро му иде.
ИЖИНА – просторија у домаћинству, остава, помоћна просторија која може бити и у посебном објекту ван куће која је служила и за спавање.
ИЉЕ – варање, лаж, ''иље боже ником не поможе''; ''немо да иљаш'' – немој да вараш; ''нема иљања'' – договор пред игру да нема варања; од турског ''хиле'' – варање.
ИНСАН – живи створ, божји створ, може да се односи на људе и на домаће животиње; ''немо и то је инсан'' – не туци животињу и то је живи, божји створ; на турском ''инасан'' значи ''људски'' али се код нас употребљавао и за домаће животиње.
ИСТРЕСАК – непланирано дете; ''баће, то ми је истресак'' – говорило се за децу која су се родила мимо воље и плана родитеља, или случајно, непажњом.
ЈЕДВАДОЧЕК – дете коме су се посебно обрадовали родитељи, првенац, или: прво мушко, или: дете добијено после дугог времена чекања на принову. Користило се и у ироничном тону: ''ниси ми једвадочек па да те појим и дворим до зоре''.
КАВАЛ – врста дувачког инструмента; код нас се употребаљавао кроз синтагму ''свирај на кавал'', што значи: џаба ти све, узалуд, непотребно јер је безуспешно, зајебао си се, дувај у празно.
КАНАТЕ – странице на запрежним колима додаване да би стало више робе која се превози; крила; дрвени додаци са стране.
КВИТ – поравњање, комплет обављена трансакција, враћено истом мером: услуга или освета. ''Сад смо квит'' – све је међусобно регулисано. ''Квит'' може и значити: крај. ''То је то и: квит''. Или кад хоћемо да прекинемо непријатни разговор или свађу: ''Сад је квит!!!''.
КЕЦ – задњи у колу. Колико је важно, на игранкама и саборима, ко води коло исто толико је битно и ко је ''кец''. Обично би два добра друга заузимала та места а најчешће су избијале туче на игранкама управо око тога ко ће водити коло а ко бити на кецу. На свадбама су на кецу обично мала деца.
КИСЕЛИЦА – врста погаче или сомуна, мали хлебчић, нешто између та два. Киселица је ''шупаљ'' хлеб који се прави тако што се у тесто стави квасац који је, у ствари, укисељено претходно тесто. То се тесто, кад ''порасте'', после меси на канавац па се после пребаци на танур. Обично се пече у црепуљи, испод сача.
КИЈАМЕТ – невреме, лоше време у оба значења: метереолошки и историјски; шиптарски је значило: пресуда.
КЛАПУША – клавирка, плисирка; чаша од један деци из које се пила ракија, и за радост и за жалост; иду две мале па се прелазило на велику чашу.
КНАЋИТИ – кнаћ душе; учинити некоме вољу или задовољство, испунити му жељу или страст, ћеф; ''кнаћио си ме'' – учинио си му задовољство и испунио неку лепу жељу или потребу. ''Бону душу си ми кнаћио'' – урадио си му много добро кад му је било најпотребније. ''Да се кнаћиш'' – да уживаш.
КОЛОМБОЋ – кукуруз, ''покупили смо коломбоћ''; ''дођи да крунимо коломбоћ'', ''самлео сам коломбоћ''.
КОЏО – веома, доста; ''коџо сте задоцнили'' – много сте закаснили.
КОМАТАЊЕ – секирација, сикирација, ''коматати се'': секирати се, нервирати се; ''искоматао ме'' – изнервирао ме, насекирао ме.
КОЛАЈ – лако, ''колај работа'' – лак посао, лако ћемо за то, ништа не брини, није то важно; на турском: ''лако''.
КРЧМА – дно флаше, нема више ракије у флаши, задња чаша; ''крчма је на тебе'' – ономе коме се сипа задње из флаше, пренесено: тај треба да дадне следећу или другу флашу ракије, на њега је ред да части.
КРЕЈТ – скроз, наскроз, потпуно, цело, цео, све; ''крејт је пошујавео'' – скроз је полудео.
КРСТИ – литије, сеоска слава, преслава; ''крста носе бога моле'' – пева се око цркве. На тај дан цело село слави а долазе гости из околних места.
КУЛА – тип метохијске куће, висока камена грађевина опасана зидом. Кула од ораха, игра у којој се гађају поређани ораси, попут куглања, најбољи орах је ''бег'' – ако се он погоди оде цела кула. Најтеже је било красти орахе (орасе). Остане траг, издајнички жути траг на прстима и шакама. Траг који не можеш моментално опрати чак ни бабиним сапуном, прављеним од соде и свињске коже. Учитељи су нас кажњавали због жутих прстију на тај начин што смо са одмора морали да донесемо добар прут с акојим би били ишибани по шакама (ређе по дупету). И родитељи су нас кажњавали батинама ако су знали да то није траг наших ораха (а знали су увек и без грешке). Када би накупили доста ораха, онда би играли „куле и бега“. Ораси се поређају у „кулу“, „бег“ је био главни орах, највећи и најтврђи. Ти гађаш својим орахом, као на куглању. Колико ораха избациш из „куле“, толико узмеш. Кад избациш „бега“, онда узмеш све.                                                  
КУВЕНТА – прича, разговор, ћаскање, зборење; ''дођи мало на кувенту''; ''лепо смо се изкувентили'', ''мудро кувентиш''.
КУЛЕК – колико, нешто, неколико, макар мало; ''отвори ли се кулек даја?'' – јел' те ујак нешто частио?
ЛАМОЋАТИ – ламоће, прича, причати, џандрљати, галамити; кад неко прича много или говори глупости; кад се са неким свађате – ''немо да ламоћеш много, но сави шипке''.
ЛЕЦКА – лечка; мало, недовољно, само мало; ''помери се лецка да и ја седнем''.
ЛОЈЗЕ – виногради, место где су засађени виногради, или су некад били виногради. Ми смо у лојза играли лопте.
ЉАПЕР – бараба, пробисвет, хохштаплер, кокошар, не баш цењени мангуп (јер, има и цењених мангупа); неко кога презиремо јер нема карактера; гребатор.
ЉИНГЕ – ''дати љинге љаперу'' – значи откачити барабу; двојка, слободан си, откачити некога, одбацити га, одбити, отерати. ''Баће, добио си љинге'' – добио си ''двојку''.
ЉУЉНУТИ – попити, ексирати, попити ''на екс''; ''ајде да љуљнемо по једну, па да шалујемо''. ''Љуљ сам се учинио'' – много се напио. ''Био сам љуљ'' – био је мртав пијан.
МАТАЊЕ – игра за паре где се новчић баца тако да буде што ближе зиду или камену, ко је најближи узима остале новчиће; по некад се комбиновало са ''мућкањем'' па онај који је најбоље бацио први мућка.
МЕШАИЦА – жена у задрузи или на планини задужена да меси и пече хлебове; на весељима и жалостима, као и на мобама, то је жена посебно задужена да меси и пече хлебове и проју за ручак који се поставља; она је главна и има помоћнице.
МИСИРКА – тиква, бундева; назив потиче од турске речи за кукуруз (мисир) јер се сејала у кукурузишту. Више се употребљавала као дефиниција оних дугуљастих тиквица а мање за оне класичне и округле тикве; ''добра мисирка – добре спице''.
МИЏА – стриц, али се употребљавала и у звању других рођака, углавном старијих људи.
МОЋМО – веома, заиста, врло; ''моћмо је добро'' – много је добро.
МУСТАЋИ – бркови.
МУЋКАЊЕ – игра за новац, мућкају се у спојеним рукама новчићи па се бацају на земљу, у зависности како су окренути тако се и деле; код нас се искључиво говорило ''круна'' и ''број'', док се у другим срединама говорило ''глава-писмо''; постојале су и улаграбе кад старији дечаци избију новчиће млађима из руке пре него и крену да мућкају – па ко шта уграби.
МУШТУЛУК – шире позната реч, добар глас, добра вест; хитате да некоме први пренесете лепу вест и због тога будете даривани; ''муштулук стрина, добила си унуче!!!''; на турском муштулук значи срећа.
НАВИЉАК – мањи стог сена који се здене кад се пласти на ливади; од навиљака се кући дене у велики стог око једног великог коца забоденог у земљу.
''НАДУО СЕ'' – нафиштио се, наљутио се; ''надуо се на мене кај крава кад се наје детелине'' – наљутио се за ништа.
НАЋВЕ – дрвени сандук, остава, креденац, са поклопцем, обично преграђен на два дела, у коме се држало брашно; ''има дупе кај наћве'' – значи велико, што је код нас било на цени.
''НА ТРУП'' – пречицом, страном, брже; ''да ударимо на труп'' – да идемо пречицом.
НАСЛОН – штала.
ОДАЈА – посебна просторија у кући.
ПАЛАМАР – у изворном значењу то је дебео конопац, по негде и чунак, код нас: велики мушки полни орган; ''њојзе треба паламар'' – за девојку или жену коју ми не можемо да освојимо.
''ПАЉОСАТИ СЕ'' – извалити се, лећи, одмарати се, седети беспослен, седети залудан, увалити се; ''паљосали смо се кај куракасалице''.
ПЕРАЈКА – дрвена алатка којом су наше бабе и мајке прале веш; изађе се на реку или јаз па се веш постављен на неки камен удара перајком док се не опере; знале су да буду веома живописно изрезбарене; знале су, такође, да буду приручно средство кад мајке хоће да нас казне батинама или сачекају пијане мужеве.
ПИШМАН – пишманлук, кад се неко предомисли, покаје, одустане од договоренога; ''пао је пишман'' – предомислио се, одустао; кад се у трговини попишманиш онда капара остаје продавцу.
ПИРИДИТ – пиридит је исто што и РАПИТОЛ, скроз, по све, углавном у контексту одеће; ''беше пиридит гола''; ''ништа на њу, беше рапитол''.
ПИЗГАЉИ – реч се изговара са зласом ''ДЗ'', што је еквивалент албанском слову ''X''; ситне рибе, тек изашле из икре, мале рибице; ''река пуна пизгаља''; за некога ко је мали и ситан; за нечији мали уд.
ПИПИРЕВКА – врста игре, народног кола, негде и назив за врсту птице; код нас, пренесено, као претња или опомена: ''оћеш, богами, кај пипиревка'', ''оћеш, кај бела лала'' - оћеш и ако ти се неће; или, кад је неко лег'о на руду: ''игра кај пипиревка и пита има ли још''.
ПУЉКЕ – дугмићи, дугмад за закопчавање, врста игре са дугмићима; ''игра на пуљке'' – игра се као и мућкање, а може и као матање, с' тим што новчиће замењују дугмићи.
ПОВОЈНИЦА – бабине, честитка поводом рођења детета; ''ићи на повојницу'' – ићи на бабине; на повојницу се не иде док дете не напуни четрдесет дана, поред главе се тада ставља новац и нешто плетено: шпутке или џемперић.
''ПОД НАПОЛЕ'' – по пола, узимање земље у натурални закуп где се власнику даје проценат од добијених приноса; ''узо њиву под наполе''.
ПОКАЈКЕ – излазак на гроб дан после укопа покојника.
ПОП – свештеник; врста дечје посластице која се справља од суво прженог кукурузног брашна и шећера; био је популаран у школи због ниске цене и калоричне вредности; увијан у новинске фишеке; после њега не можеш да се напијеш воде и спереш са грла наталожено кукурузно брашно.
ПРИСМОЧИТИ – приштедети, оставити нешто и за после, оставити нешто и за друге; при јелу не бити халапљив, у великим заједницама се увек кубурило са храном, поготову у планини; ''присмочи лецка, остави нешто и за друге''.
''ПРВИ ЧАРИ'' – сутрадан после свадбе младожењини гости иду код младиних родитеља; ''идемо у први чаре''.
РАСОНИЦА – најпопуларнији напитак у Истоку у данима после светковина.
РАТ - У Метохијском Подгору говорило се: „Седи рат“. (Буди миран); „Не може човек рат да буде“. (Не може човек миран да буде); „Остави ме рат“. (Остави ме на миру). Тамо је „рат“ – мир, кад си „рат“ онда си миран. Тако нам је место и окружење било. Свеједно је: рат или мир, ми „рат“ нисмо остављани од својих комшија и вазда неких њихових помагача са стране. И кад би смо хтели ратом да постигнемо да макар мало будемо „рат“ од њих, онда би увек исти душмани заскакивали на наш врат, рушећи нам ратом „рат“, вршећи преврат у корист наших ратних непријатеља. Узели ба нас наврат! („Наврат ме узео“ – учинио ми лоше, довео ме у лошу ситуацију).
РЕДОВАЦ – флија, разлевница; врста специјалитета који су подједнако готовили и јели сви у Метохији, без обзира на веру и нацију. Спрема се тако што се житко тесто сипа у велику тепсију у танком слоју па се онда тепсија покрива сачем да се то потпече. Између два разливања житке масе, испечени део се премазује кајмаком. Житка маса (као за палачинке) спремала се од брашна, воде и соли. Важан је дакле био премаз од кајмака, киселог млека, јаја и масти.
РЧКАЊЕ – кад се иде ''у рибе'' са кошем плетеним од прућа онда мора да се иде уз реку, узводно. Двоје држе и намештају кош, један носи теше (одећу, обућу и на прут нанизане изловљене рибе) а један или двоје су задужени за рчкање. Великим коцем се џара по рупама, усецима и виру да би се истерала риба. У кош је ишла углавном поточара и речни ракови. У мрежу се хватала калифорнијска пастрмка и то само низводно. Руком се хватала поточара у горњим деловима реке, испод самог извора.
''САВИТИ ШИПКЕ'' – устукнути, повући се пред јачим, ''подвијена репа'', ућутати у свађи, повинути се, изгубити, побећи.
СЕВАП – милост, милостиња; ''севап је дат' сиротињи''; доброчинство према некоме ко је сиромашан или на некој другој муци.
СЛАЧАК – оргазам, свршавање, милина везана за секс; ''наилази ми слачак'' – свршавам.
СЛИЧУГЕ – опште познат предмет, прављене од дрвета (касније и од гајбица пива) и служиле су за клизање кад падне снег и прекрије брег.
СОМУН – (самун, симит), мали хлеб, нешто између хлеба и кифле, шупаљ као киселица и веома укусан; држао се за посластицу. Кад се у врући симит стави кајмак то је непревазиђени специјалитет. Реч сомун на турском значи орах, те је нејасна конотација примене у нашем језику. Други назив, подједнако употребљаван јесте: симит, који на турском значи ђеврек или мали хлебчић. ''Исток се волео због хладне воде и врућих симита''; ''До солуна сто сомуна''.
СОФРА - (совра), ниски округли сто, астал; код нас се исти термин употребљавао и за друге астале, као и за низ столова на весељима и жалостима: отуд синтагма ''у вр' совре''.
СПИЦЕ – семенке, углавном семенке од тикве или бостана (лубенице). ''Спица'' – мало дете, мали и ситан човек, нешто ситно.
СТУПАЦ – колац, стуб на плоту или огради; омиљено средство сеоских ђилкоша за одбијање градских кицоша од локалних чора (девојака).
СКОРУП – кајмак, слој који се формира на врху млека које се кува и који се скупља; ''кајмак мајко''. Која домаћица има добар кајмак њен сир ''можеш да једеш на Велики петак а да се не омрсиш''. Скоруп се скупљао са млека које би се сипало у калице а слагао се у чабрице. ''Тај је скинуо скоруп'' – уз'о оно што је најбоље, највише зарадио, одузео невиност девојци.
ТАМИН – мишљење, опредељење, став, наум; ''ја сам на моју тамин тако урадио''; ''јеси ли урадио како треба?'' – ''на моју тамин: јесам!'' – како ја мислим да треба: јесам.
ТАНГАЛ – (''тангал, квит, чатал''), скроз, посве, начисто, без резерве; ''тангалисали смо га крејт'' – до краја смо ишли; ''није остало ништа: тангал се учинило''.
ТАРЗАНКА – популарна фризура, мада руку на срце, брице и нису знале другачије да подшишају; нико није знао да дефинише како тарзанка заиста узгледа; брица те пита ''како ћеш да се пошишаш?'' и ''оћеш ли тарзанку?'' – па те, без обзира на твој одговор, увек ошиша исто, то јест: увек те ошиша различито и увек свој крајњи резултат назове: тарзанком.
ТЕШЕ – одећа, обућа, комплет изглед у смислу облачења; ''купили ми ново теше за Велигдан'' – деца су се углавном обнављала за Ускрс. ''Оћеш да носиш теше?'' – кад се иде у рибе, један мора да иде обалом и носи одећу других и ухваћене рибе које се нанижу на врбов прут.
ТРПЉОСАТИ – јести, ждрати; ''ђаволи ти га из трбе трпљосали'' – клетва. ''Ајде да трпљошеш'' – обично су тако старије жене позивале свје мужеве на ручак.
ТРШЕВИНА – део изнад Истока, у подножју планине; ливаде или воћњаци настали крчењем, тршењем ниског растиња или шуме; гробље се налазило у једној од тршевина. ''Тавај је зрео за тршевину'' – кад је неко пред смрт.
ТРПИЈА – јектика – за оног који је незајажљив, који узима и једе преко потребе.
ТУКМАК – дрвени маљ за набијање коља и стубова; пренесено: глупсон, тврдоглави идиот, будала. На турском токмак: чекић, маљ.
ЋЕФ – мерак, воља, каприц, жеља, страст; ''ћеф ми је'' – воља ми је; ''ћефнуло ми се'' – дошло ми; ''из ћефа'' – зато што ја тако хоћу.
ЋУЉ – џабе, бесплатно, вересија, за ништа; ''присмочи лецка и ако је ћуљ'' – приштеди без обзира што те ништа не кошта и што није твоје.
УАБИО – уабио се: збунио се, збуњен, изгубљен, заборавио.
УЛАГРАБА – кад старији и јачи дечаци отимају нешто млађему и самоме; обично је жртва улаграбе један, њему се из руке избије новац, воће или бомбони, и док он покушава да сакупи колико може и сви остали то исто чине; сматрало се за легитимно право јачега.
УЛАНДАО СЕ - уморио се, исцрпео се, префорсирао се; ''уландао сам се, не могу да мрднем''. Кад одеш у госте, у Јагодину, па те онда шетају лево-десно: онда се уландаш.
УТАКМИО СЕ – наместио се, сео или стао негде и чека развој догађаја, наместио се и нема намеру да се помера; наместио се и прави се важан; наместио се где му није место; поставио се на тај начин да својим ставом шаље неку поруку; ''утакмио се и ич се не помера''.
УШТИПЦИ – приганице – ''ко о чему: баба о уштипцима''; крофне, посластица сиротињских кућа која се, руку на срце, јела свуда. Припремају се тако што се замеси брашно, квасац, јаје и мало млека. Кад нарасте после се пржи на врелу маст. Приганица је специјалитет сам по себи, међутим, уколико имаш и сира уз њих: онда је то права ствар.
УШУР – ујам, проценат који ти узима воденичар као наплату за млевење жита; најчешће десети део. Исток је био место воденица, било их је на десетине, тако да су Источани добро живели од ушура. Некада се чекало данима да се стигне на ред за млевење.
ФИШКАТИ – подфишкавати, наговарати, оговарати; подговарати да ради нешто лоше; лоше утицати на некога; оговарањем некога терати у лоше; ''није он такав него га неко фишка'' – кад родитељи оправдавају дете.
ФИШТИО – ударио, погодио, стрефио, спичио; ''Кад ми га је фиштио, све сам звезде виде'' – неко га је јако ударио.
ФЛИНТИ – исти, подсећа на некога, личи; ''Флинти си деда'' – исти си деда, личиш на деду.
ЦИЦА – камен, комад стене или бетона; ''Спичио ме цицом'' – ударио ме каменом, гађао ме и погодио каменом.
ЦИПАН – ципан цео, сав, цео, целокупан, комплетан.
ЧАТАЛ – батал, нешто оштећено, кад се нешто заврши, пропадање; ''тангал, квит, чатал''; ''Баће, то ти је чатал'' – не ваља то, пропало је, окрњено је, завршена је то прича; мада на турском језику чатал значи виљушка.
ЧИП – улаз, улог, уговорена свота са којом се улази у партију покера, у дељење; свуда се говори ''под-репод'', код нас ''чип-добар чип''; chup на енглеском значи жетон, парче.
ЧОРЕ – девојке, девојчице, женскиње; ''Имају добре чоре'' – имају добре девојке.
ЧУЧИ – ћути, стоји, изгледа; ''Добро ти чучи (ћути) та сетра'' – добро ти стоји та блуза, сако.
ЏАГАДУР – баксуз, будалетина, штеточина, лош човек; ''Такога џагадура очи ми несу гледале'' – за неког лошег и баксузног човека.
ЏАДА – пут, улица, стаза, сокак; ''Право низ џаду'' – кад некога тераш.
ШАМИЈА – марама коју жене везују око главе; ''Купио сам бабе шамију'' – купио сам баби мараму.
ШАНТА – карта која има више вредности кад се игра ањц; у овом случају нема везе са хромим или ћопавим човеком; то је обично дама треф која има вредност 3, 10 и 13 а играч који је има бира вредност која му одговара.
ШЊУВАТИ – претурати, тражити, претраживати, туцати (код нас се каже: ''туцај ме'' – претражи ме); ићи около и загледати; гурати нос у туђа посла; ''Шњува около'' – врти се около и загледа.
ШЕР – штета, лоше, баксуз; ''Сал шер човек да му види'' – само лоше од њега човек да доживи; несташно и немирно дете: ''Мали је шер''; ''Шер будала'' – будала али од које се има штета, супротно: ''будала је али није штетан''.
ШОРЦ – дрвца, извлачење дрваца; ко извуче најкраће или најдуже: губи или добија, у зависности од претходног договора који се у Истоку скоро никад не поштује већ побеђује онај ко је јачи.
ШОТКЕ – патке, пловке; шотке су се обично кретале око реке и биле су пуштене а увече би се саме враћале кући; ''Ајде да крадемо шотке у Јоше (Брод)'' – ајдемо доле на реку да крадемо патке.
ШИШЕ – флаша, флашица; буцол, фићок; флаша у коју се сипала ракија; ''Дај ми шише ракије'' – дај ми флашу ракије. Шише се затварало са шишарком од кукуруза.





Кобасица се углавном спремала на следећи начин, са мање или више финеса: на 20 килограма свињског меса додавало се 10 килограма говедине. На све то се дода 8 килограма црног лука и око 800 грама млевене љуте паприке. Дода се и 1 килограм соли, 2 кесе бибера: све се то измеша добро, проба се тако што се напарве ћуфте које се испеку. Кад се утврди да је све добро: пуне се црева. По неко би додавао и млевених чварака: ми нисмо.
Ко год би спремао и затоп, (кавурма). Обарила би се глава са језиком, џигерице, срце, (бубреге смо већ појели са пепелом), све би се то после продинстало са доста лука, досолило колико треба, додала се паприка и бибер и мешало док не постане компактно. Опет, и ту је неко додавао чварака, ми, опет: нисмо.
Сећам се, они који реде свињу повремено баце по парче меса деци окупљеној око њих, бубрег поготову, а ми би смо то одмах бацали у жар и пепео. Неким прутићем би парче покрили жаром и пепелом и чекали неко време, па то вадили. Претурили, затим, неколико пута из руке у руку да охладимо и отресемо, дувајући у њега, и одмах онако опепељено јели. Ни ђаво нам није фалио. Данас терају децу да са собом носе гелове за дезинфекцију.
Сви су избегавали да мешају маст. Не смеш да станеш, дим ти стално иде у очи ма како се окретао око казана а и сви други су већ поседали и пијуцкају ракију док ти рмбаш. (Ракија се увек пекла „мека“. Прво би се избацило доста веома меке шоме, па би се то препецало на око 40 степени. Неки не би ни прпецали а како би добили што више ракије). После неког времена и руке те заболе а још и више смета што сви около нешто примедбују: те овако, те онако, немој тако већ онако. Најзад, у неко време, главни мајстор приђе, провери колико има пене на врху, подигне пар чварака на дрвеној мешаљки, стисне чварак и ауторитативно каже: скидај!!! Време је: да маст не загори и пожути.
Проја или колоботњица се спремала тако што би се брашно прво просејало, па попарило врелом водом и мешало док не постане налик тесту. Касније се изгњечи, обликује и пече у тепсији, ако је шпорет у питању, и црепуљи: ако се пече под сачом. Кисело млеко се киселило тако да је могло да се реже на комаде.
„Жива туршија“ се спрема на тај начин (за буре од 40 литара) што се у 18 литара воде размути 600-700 грама соли, четири шаке шећера, око 150 грама есенције, два винобрана и два конзерванса. Конзерванс се растопи у врућу воду, а винобран може и у хладну. Па се тиме прелије насложен зелени парадајз, паприка скопљанка и нека ситнеж, те шергарепа.
Сомборка се бари у води и есенцији уз додатак соли и шећера и слагана је у тегле уз шаргарепу и першун.

среда, 19. јул 2017.

БУДУЋНОСТ КЊИГЕ...



Књига ће све мање бити на папиру а све више у електронској форми (ма шта то значило). Наравно, књиге ће се штампати још док буде у животу неко од старе генерације која је своје образовање стицала класичним методама, учењем из књига. Шта ће бити после тога? – видећемо! Али, неку светлу будућност штампаних ствари ја тренутно не видим. Наравно, књиге ће се још дуго после престанка њиховог штампања куповати и продавати, постаће нека врста помодарства, као што се данас све више купују и продају поливинилске грамофонске плоче. Биће ту посла и за антикваре. Али читаоца нигде неће бити, сумњам чак уопште, а, не само оних који су верни књизи на хартији и међу корицама. Оно што ме највише забрињава, кад је будућност књиге у питању, јесте могућност забране читања многих од њих, и то оних које живе вековима и десетлећима, а све то због као плима надолазеће такозване „политичке коректности“. Забраниће се свака књига која се неће уклапати у нове обичаје и законе поштовања права животиња (које иначе једемо сваки дан) и сексуалних мањина (које нас јебу у здрав мозак сваки дан), затим оних књига које ма шта ружно говоре о зликовцима из центара моћи. Отићи ће у заборав књиге о ловцима на медведе и китове, или оне које говоре о Тарзану који као једини белац влада свим црнцима у џунгли, или оне које у својим редовима уместо прихватљивог „геј“ кажу за некога да је педер, или, оне које ће имати у себи садржаје националне историје малих и поробљених народа. Да!!! – таква нас будућност чека ако наставимо са овим глупим унифицирањем народа, држава, вера, раса и пола.
Доминацијом интернета губиће се полако и смисао архива, те библиотека. Све ће ускоро бити доступно код куће. Кад кажем „све“, наравно мислим на оно што ће центри моћи сматрати да може да се презентује стоци-народу. Колико је тај интернет добар, још много више је лош, макар кад је уметност и књижевност у питању а посебно журналистика, наиме, шта пронаћи, разрадити и написати а што се већ не може наћи на интерету. На све стране људи уједају псе, вест фактички више и не постоји. Са друге стране, како рекосмо, сада је свакоме омогућено да написано презентује, теоретски сада сви имамо исте шансе али је све теже из тог обиља набасати на нешто добро, квантитет гуши могућност да се пронађе квалитет, којега сигурно има у том изобиљу.
Каква је перспектива књижевности са генерацијама које долазе?! Техничка револуција их је самлела (те генерације, јашта). Новитети науке се више не чекају годинама, чак ни месецима... дани су у питању. Формати на којима се презентује уметност мењају се из дана у дан. А велике књиге су већ написане и тешко ће се писати такве нове. Како данас натерати сајбер-омладинца да чита Рат и мир? На крају, зашто их уопште терати ако неће и не осећају задовољство да то чине? Како онда стварати књижевност која није проста али која је (ипак) и доступна ширем слоју читаоца?!
Не вреди писати само за себе, као што не вреди ни писати за свакога. Књижевност је уметност која не сме бити неразумљива и неприступачна али која не прелази границе испод којих уметност и мудрост не дају. А, опет, не сме се због пуке „народности“ ни банализовати, не треба се трудити да вас широке масе разумеју, јер онда нисте на правом путу без обзира што старомодни Херцен вели да песник и уметник је у својим најбољим делима увек народан. Ма шта да ради, или ма какву мисао или циљ да има у свом стварању, хтео или не хтео, он изражава неке стихије народног карактера и то их изражава дубље и јасније него сама историја народа. Изражава: да! Али, израз: не! Ками је писао да о томе треба размислити: то објашњава најгоре романе. Скоро сви људи верују да су способни да мисле, а у извесној мери, добро или лоше, заиста и мисле. Врло мали број, напротив, може да замисли да буде песник или ковач реченица. Али од тренутка када је мисао превагнула над стилом, гомила је освојила роман. То и није тако велико зло као што се мисли. Најбољи су доведени до тога да постављају веће захтеве сами себима. За оне који су подлегли томе, можемо да кажемо и да нису заслужили да преживе.
Мора ли се то трагати за новом формом, на новом формату? Папир је, како рекосмо, све приступачнији и нетраженији. Интернет је још приступачнији али је неселективан и колективно лош. Данас може ко год хоће да објављује своје радове на интернету. Капацитети Александријске библиотеке сада су доступни на једном хард-диску. И шта се дешава у тој најзад достигнутој могућности свеопште приступачности и бекства од изолације? Налазе се све исти, стварају кружоке и форуме, фејсбук пријатељства, објављују своје радове и при томе нико никога не чита (ни буквално, ни критички) осим самога себе, и осим што дају једни другима такозване „лајкове“, који ништа не коштају. (Међутим, и генерално, дошло је време када се књижевна дела више не броје и мере тиражима већ лајковима на фејсбуку). На интернету се објављује да бисте могли да читате самога себе а притом имате илузију да је то доступно широј јавности (дакле: дело) и да је ваш рад „објављен“ (није у фиоци, не пишете више за себе, потребно је само да имате интернет и стари рачунар и већ сте писац који објављује).
Опет, боље да пишу, него да чине нешто конкретно. Мања је штета а опет није никакво зло желети да се буде уметником. Пратим, највише на интернету, куд смо и кудер са писцима и делима. Наравно: никуд, мада се за књижевност (уметност: уопште) не може рећи „да се налази где и цело друштво“, јер баш у највећим кризама књижевност мора да цвета „у милион цветова“. Нема писца, песника – има само чланова разних дружина, интересних група, партија. Свако се привукао неком клану и у том затвореном кругу позиционира себе. Онда, као мечке са мечкарима, путују около и читају једни другима своје песме, нико никога не слуша, но чека свој ред да прочита своје и чује себе. Други, пак, и не читају своја дела но се баве политиком, највећма улизујући се моћнима (а знамо ко су они), пљујући по својој земљи и своме народу. Не знају несрећници да не можеш бити велики писац уколико не волиш свој народ такав какав јесте и да је управо твоја мисија да га значајним и великим делом учиниш бољим и већим (мисли се на народ).
Постоји и друго гледиште, веома вероватно и поприлично тачно. Интернет и кратка електронска форма неће убити штампани роман, напротив, он ће се вратити тамо где му је и место, међу одабране, међу елиту. Духовно супериорни људи ће читати, они ће се окретати древним мудростима и бити у великој предности у односу на интернет и електронске готоване. Јер, мудрост и знање ће доћи до изражаја када струје нестане и компјутери цркну: онда, када се буде водио четврти светски рат тољагама. До тада, функионални идиоти ће своје духовне потребе намиривати интернетом а духовна аристократија штампаним папиром, и, интернетом.
Ако треба тражити нову форму, (а по Виктору Шкловском нови облици уметности стварају се канонизовањем периферних облика), онда је свакако кратка форма. Кратка форма било чега. Не више од двадесет реченица прозе, две строфе песме, једне реченице вица. Све преко тога осуђено је на самоћу. Најбољи пријатељи, најужа родбина, чак ни издавачи (уколико сте сами затворили финансијску конструкцију): нико неће прочитати ваших 300 страна. Осим, уколико у томе не траже пикантерије. Седамдесетих година, у писму упућеном Пекићу, Михиз још тада пише: Али, човече божји, шта Вам би, да напишете роман од три хиљаде страница? Код нас се пишу мале књиге, па и њих мало, давно смо ми смислили замку, у коју ватамо и у коју се вата наша докоњачка навика и неистрајност: шта има да се каже, може то и покраће, понајбоље анегдотом. Затим, то не сме бити дубокоумно и досадно јер онда нико неће читати, мада ово није захтев скоријег времена, ретко су се кад из воље читале досадне књиге, ма колико мудрости имале у себи, баш као што је и својевремно Реноар дефинисао каква треба да буде слика, то исто важи и за данашњу књижевност: По моме мишљењу слика треба да буде нешто пријатно, весело и лепо, да, лепо. Има довољно досадних ствари у животу да би смо их још и ми стварали.
Али, кратка форма мора бити бритка, виспрена, духовита, интелигентна, одмерена. Како такву форму понудити недуховитима и неинтелигетнима?! Шта понудити у плиткој чаши - празноме и плиткоме?! У дубокоме га можеш макар „удавити“. У плићаку: само гацати по блату заједно са њиме.

Писац главно и најбоље мора написати на маргинама свога дела. Није то чак ни писање „између редова“. Поготову оно што се не сме казати, да ли због система или због лажног морала (што му дође на исто) или оно што би се казивањем упростило и обесмислило. Маргина је суштина, порука, вечност. Оно у „редовним“ редовима је само месо око костура. Тело око душе. Маргина је порука. Маргина је најчешће ненаписана али доминантна и свеприсутна у делу. Зато и постоје маргине, као у време кад смо радили писмене задатке, да има простора да се лоше исправи. У нашем случају није тако, маргина мора остати празна а од пишчевог генија зависи шта ће неко наћи у тој празнини. Маргина служи да читатељ у својој глави дода оно што писац није написао. Некад, врло често, књижевно је оно ненаписано. Ненаписано зна да буде најбољи део некога дела. Не мора чак бити ни наговештено. Овде се не ради о избрисаном већ о ономе што није написано али што се у делу види. И у целини: најбоља дела књижевности су ненаписани редови у великим делима. Неки то зову поруком или идејом, ја се не слажем са тиме.

недеља, 16. јул 2017.

О СКРИБОМАНИМА!


СКРИБОМАН САМ - С' ТИМ СЕ ДИЧИМ...
Ако напишеш лош роман – бићеш лош писац. Ако напишеш шест таквих романа – постаћеш романописац.
На сву срећу, још има људи који нису објавили књигу, и то је оно што даје књижевности какав-такав смисао.
Небојша Васовић


Како спојити своје дело са институцијама у Србији? Макар само да ти на неки начин признају постојање, не улазећи у твоје уметничке домете. Поштено, никако!!! Неморално, има неколико начина, а најлакши је приклонити се некој од страна на идеолошко-политичком простору и сукобу Србије. Те сукобљене стране су екстремне, и у међупростору између њих нема скоро ничега, осим неколицине индивидуалаца, безопасних и непризнатих, неприметљивих и надлајаних. Мораш се определити између „друге Србије“ и „небеске Србије“, између негатора и пропагатора, између самопорицатеља и глорификатора, између космополитског шљама и екстремних десничара, између оних који те уништавају на фињака и курвински и оних који ти ломе главу штанглама, десет на једнога. И једни, и други, ти оспоравају право на индивидуалност, а то је уметнику најважнија тековина слободе. Једни газе по српству, други би газили у име српства. Отуд писцу нема места међу њима. Писац мора бити, данас, против глобализације и европеизације, таман колико против православне џамахирије и русоизације у својим делима. Мора бити против педеризације исто онолико колико је против кршења било чијих људских и грађанских права.
Из дневника Борислава Пекића извлачим следећи пасус: Како сам постао писац? Данас у подне јавио ми се Михиз телефоном. „Бориславе, рекао је, прочитао сам рукопис Времена чуда. Ви сте писац. Па настављам мојим речима и осећајно. Може и тако. Мада је у већини случајева пут неизвестан и дуготрајан, исцрпљујући и трновит, уосталом као и код Пекића. Већина тих мученика, која би се хтела писцима словити и бити признати по том ословљавању од других, испусти душу пре него стигне до циља.
Скрибомани, чувени већ и много помињани, нису свесни свога скрибоманства и они искрено сматрају да су писци, сви одреда: да су велики али несхваћени писци. Чарлс Буковски поучен искуством вели: Постоји један проблем код писаца. Ако је оно што напише штампано и продато у много, много примерака, писац мисли да је велики. Ако је оно што напише штампано у осредњем броју примерака, писац мисли да је велики. Ако оно што напише није никада штампано, а он није имао пара да сам то штампа, онда он мисли да је највећи. Права истина је, како год окренеш, да има врло мало величине. Скоро да је нема, невидљива је. Али сасвим је сигурно да су најгори писци убедљиво најнадобуднији, такви најмање сумњају у себе. Прави писац сумња у себе, увек и без престанка, и врло често сматра за себе да је скрибоман јер је свестан колико је све релативно, поготову књижевни и уметнички судови и мерила, и колико је невидљива граница која дели једне од других. Из реченице у реченицу једнога дела прелази се та танка граница од генијалства до скрибоманства, у једном делу од једног аутора. Скрибоман је заправо онај који не сумња у своје дело, који свакоднево не преиспитује себе и оно што је написао, који не запада и стваралачке депресије, већ непрестано пише сматрајући да то чини врхунски и без права на исправку али га други не схватају из чисте зависти и љубоморе.
Михиз, који се по властитим речима бавио превентивном критиком, у својој књизи Аутобиографија о другима, о скрибоманима пише следеће: У једном фељтону у НИН-у љутнуо сам се на своје мучитеље. Неправедно, јер су они били већи мученици од мене. Ево делова из тог фељтона. Кад знаш о чему хоћеш да пишеш, а не знаш чиме да почнеш – почни првом реченицом која ти падне на памет. Онда настави још једном, па трећом мање баналном и одједном ћеш се наћи у теми. Онда једноставно избриши прву и другу – саветовао ме је један пријатељ лак на саветима као и сви људи који их се не држе... Пред низом познатих имена и оних који то тек постају, по закону контраста чудно ми се данас хоће да говорим о писцима који то нису и никада неће бити. О онима који морају да пишу, а никад их и нико неће штампати, сем ако сами себе не убију своју злехуду зараду на неко приватно издањце. Дакле о страсницима и манијацима литературе који јој дају све, а којима она ничим не узвраћа. О чудном племену мученика и тирана... Као што су на моја врата улазили, нека уђу и у овај фељтон. Шићарџија, данас је овај тип сасвим редак, готово да је изумро. А било га је непосредно после ослобођења, било га је богами. Манијак, ово је знатно тежа класа од прве. И трајнија. Вечита чак. Побуде свакога од њих су друкчије, манифестације различите... дијагноза њихове болести има увек атрибут „неизлечива“. Манијаци, без изузетака, не пишу прозу. Хуманиста, то је све честити, поштен и диван свет. Имају све особине за пожртвоване другове, за честитост грађанина, за крупан гест, за жртву. Обично су чисти и уредни. Ненаметљиви. Воле фразу громку и патетичну и још ако су по мало сентиментална. Диве се парадоксу... Потпуно су невини од оптужбе за претерану машту. Били би сасвим подношљиви кад не би писали литературу. Нећу да наведем ни један пример. Разуме се, ваљда, до врага, да се не сме исмејавати честити човек само зато што нешто не уме, а воли. Генијалац, страховито личе један на другога. Афективни, препотентни. Презиру у литератури све од реда, на првом месту досадног Иву Андрића (кога нису прочитали). Свакога писца зову по имену – Ћопић је наравно Бранко, Матић је Душко, Раичковић је Стева. Студирају обично историју књижевности без намере да буду професори. Неваспитани. Помало удворице... Несимпатични људи који срећом обично завршавају као џангризави мужеви сентименталних госпођица. Сведок, њега лако познате по девизи. На његовом литерарном грбу пише: „Мој живот то вам је прави роман“. И онда он пише тај свој роман. Најчешће је сведок прозаик. Количине текстова су неограничене. Сведоци не воле литературу. Они воле живот. Свој, наравно. Сведоци су иначе упорни... а животи су им по некад заиста интересантни.... Побегао сам од људи чија је главна заслуга што умеју да пишу књиге, међу људе чија је главна кривица што то хоће а не умеју... Шта би тек данас, у ери интернета и фејсбука, Михиз (ето, и ја њега по надимку) написао о скрибоманима???
Најтеже је, ипак, онима који покушавају да постану (буду) писци а живе у провинцији и забити. Тешко је свима, армији мученика која свакога дана изнова започиње свој трновити пут ка успеху, али онима из унутрашњости посебно је тешко и узбрдније. Као да је на њих Михиз (опет) мислио док је говорио речима: Глупа и дивна, рањива и преплашена, мученичка душо почетничка! Нико нема разумевања за њих, ни породица чак, а, о околини већ и да не говоримо. Тако је стамена старица, мајка писца Миодрага Булатовића, кад јој је он у госте довео Ковача, када је на њено питање „чиме се бавите тамо у Београду?“, добила одговор да су писци, на то казала: „Ако ђецо, само пазите да вас не увате“. Писац почетник и неуспелник у провинцији (а такви су углавном сви) је мученик. Сматрају га за дембеља, пропалицу, будалу и дангубу. Подсмевају му се. Зову га Писац, али са оном дозом сељачке ироније која разара достојанство онога према коме је окренуто омаловажавање. Та сељачка иронија убија зато што уопште и није иронија, нема финесе и мере, већ је отворено вређање и ниподаштавање. Деца на улици вичу: писац, писац!!! А ђаци у школи, јер је у добром делу случаја наш писац из провинције уједно и просветни радник, викну кроз ходник: писац!!!! – а он, кад се окрене, не види у ходнику никога. Само му у ушима одзвања ходнички ехо. По некад и теткице викну за њим. Заједничко за све је што сматрају, зовући га Писцем, да га потцењују и дају му оно што заслужује. Јер, они познају само десетерац и песме које се римују а није уопште битно што је рима углавном бесмислена. Околина га толико омаловажава да му чак не даје прилику да пише ни посмртне говоре на сахранама и ако су увек у мањку са таквим људима.
Постоји значајнији хендикеп од околине која га не разуме, јер, руку на срце, уметнике нигде баш много не разумеју али их у већим и културнијим срединама макар толеришу. Највећи проблем ствараоца о коме говорим је како стићи до престоничких уредника и издавачких кућа?! Одговор је: немогуће и никако! Наш писац из провинције нема никаквих шанси да неко макар погледа његов рукопис. Уображени уредници само баце поглед на име аутора, па после баце цео рукопис у корпу (и ако је наш мученик у пропратном писму нагласио и замолио „како се нада да његов рукопис неће завршити у корпи“). Уредници нашег писца не удостоје ни презира. Да су хтели да се баве провинцијалцима остали би кући, не би долазили у Београд и понижавали се целог живота како би де докопали позиције на којој се тренутно налазе. Рукописе неће нико ни да погледа, чак ни из пуке знатижеље, необавезно, уз сазнање да рукопис нема никакве шансе. Не постоје у Србији уредници, нити конкурси, који нуде фер услове и поштену игру, где се знају правила по којима се може играти – кад су у питању анонимни писци из провинције. Оно, правила се знају али су она неправилна. Наиме, није потребно много, треба кренути од малих ствари, поштење би се угледало само у томе да се рукопису да шанса, да се исти отвори и погледа, макар неколико страница, колико заиста и потребно да би се схватило треба ли даље читати или не. Проблем је, међутим, што се на такав начин, нечитањем лоших рукописа не даје никаква шанса ни оним добрим, на које се свакако мора по некад набасати. Кад је рукопис одличан (генијалан) баца се у најтајније шкриње да не би реметио успостављени поредак и неред. Јер, генији ремете поредак, уносе пометњу, намећу нова решења - а, то српским уредницима и критичарима није по вољи. Српским критичарима и уредницима по вољи су само политиканти и медиокритети, јер уз помоћ њих задржавају своје доминантне положаје и хране своју сујету.
Наш писац уз помоћ неколицине ентузијаста, и од својих пара, одштампа збирку песама или завичајну монографију, организује са директором школе или Дома културе чак и промоцију, на коју дође родбина и нешто знатижељника (јер ће бити послужења) и све се заврши на томе. Стотине примерака онда чами у неком ћошку собе, јер је тешко поделити у тој затуцаној средни толико књига. Не посустаје он, ипак. Он се и даље бори за остварење своје визије, додуше, све више затворен у себе и све уморнији. Најзад ће се као пензионер посветити гајењу пчела и писању породичног родослова, за који ће се, они који га нису никада разумели, одједном заинтересовати, јер ће желети да виде своје име у некој књизи, па макар то био и Учин родослов. А, шта ћемо са Учином жељом да његово име буде на корицама правих књига?! Ту ће жељу понети са собом у гроб.
Постоји и друга страна медаље, макар тако мисли Момо Капор. Каже он: И вас су, као и ружно паче, у вашој вароши малтретирали и понижавали јер су осећали да се разликујете од других. После многих мука најзад сте открили своје јато – били су то престонички писци којима сте припадали. Био би то срећан завршетак ваше приче да их касније нисте поближе упознали. Били су гори од глупих патака; сујетни, нетолерантни, егоисти, пакосници, заједљивци и интриганти, једном речју ни налик на књижевне лабудове које сте замишљали, читајући њихове књиге, у провинцијским сумрацима. Читава ствар врло је једноставна: морате се борити да не постанете као они.
ПЕТАР МИТИЋ...
У време када је рукопис ове књиге добрано по-одмакао, на малом бувљаку, на малој пијаци, у Зрењанину, случајно (а, како би другачије?) сам набасао на књижицу чији ме је наслов привукао попут магнета, јер сам већ био дубоко „у материји“. Како постати писац, аутора Петра Митића, беше та књижица. И, то је, те 1965-те године већ било треће издање.
Наравно, прво сам желео да сазнам ко је писац поменуте књиге, јер ми само његово име није ништа говорило. На задњим странама писац за себе каже да је рођен 1931. године у Моклишту, код Беле Паланке, да је по занимању кројач, да је волео школу али да није учио и да му је недостатак школске спреме касније отежавао књижевни рад,  којим планира да се бави до краја живота. Ипак, сматра да ће бити добар писац. Написао је, вели, једну књигу прозе коју тек треба да објави јер жели више пута да је редигује. (Легенда о редиговању коју подгревају писци, као кобојаги незадовољни урађеним, они по неколико пута мењају текст, увек тражећи од свога пера више, а углавном је истина да се оно прво написано и остави за књигу, уз срећу што се уопште и то има, а, о некаквом мењању и редиговању нема ни говора).
Само по себи, ово је већ интересантно, поготову што на последњој страни књигу препоручују, ни мање ни више, него: Иво Андрић, Миодраг Булатовић, Данко Поповић и Матија Бећковић. За једног кројача који пише о томе како постати писац ово је више него довољно да му се поверује, мада сумњам да су ласкави писци за ово добили по једно шивење одела, гратис.
Пера саветује следеће:
Или се прихватај књижевног рада и обављај га озбиљно или га се не прихватај. Књижевни рад је напоран и сложен и писац је нека врста изузетног бића. Треба маштати о тешкоћама, о циљевима. Треба у делу некога штитити, некога нападати. Мотив треба упорно тражити. Писац треба да посматра свет око себе и да размишља о томе. Мислити за писца - значи писати.  Мотивисати нас могу случајни разговори у парку, путовања, слушањем својих ближњих, читањем, гледањем филмова, успоменама из детињства. За време док постајете писцем стећи ћете многе непријатеље. Они ће вам често, као по неком природном закону, приговарати да треба бити практичан човек а не заносити се недостижним сновима. Људи не разумеју писца почетника али не треба ниподаштавати почетника јер је лакше налазити мане него стварати. Уметничко дело се два пута рађа: за време надахнућа – инспирације, и за време писања – транспортовања животних чињеница. Уколико вам сопствени живот не пружа никакаве доживљаје, ви се интересујте за живот других. Живот је, у ствари, огроман роман.  Треба га студирати са више аспеката. Треба осетити радост, бол, чемер, глад, жеђ. Пишите често да би сте научили писати. Читање и писање се узајамно помажу. Машта ће вам додуше као почетнику бити слаба али нема везе: терајте колико можете ако сте талентовани касније ће се и машта стећи. Писање, редиговање (?!), фасцикле, куцање, па онда оставити текст „да сазре“. И наравно, треба се трудити да свако ново писање буде боље од претходног. Треба писати што више и што садржајније, да би сте што пре изградили свој стил. Одређене мотиве и забелешке шифрујте да вам их неко не би украо. Језик вам мора бити свеж и нов и треба да водите рачуна о његовој лепоти и разуђености мисли. У којем лицу ћете писати: ваша је ствар. Не треба баш све писати „из живота“, некад треба и измишљати. Као почетник треба се чувати речи „управо“, „заправо“ и „такође“. И нипошто не имитирати већ постојеће писце. При руци увек имајте оловку и отворену свеску нарочито за неочекиване мисли. Прибегавајте често самоћи. Дело треба да има увод, радњу и расплет. Увод се обично пише напред, радња је најчешће друга по реду а расплет је трећи по реду. Треба изнаћи свој израз, свој језик или стил. Поетика у делу је врлина и мана. Савремена књижевност захтева обавезно психологизирање јунака у књижевним делима. Реченица је основна јединица књижевног изражавања. Боље је нешто мало прочитати него с неким мало попричати. Да би сте друге учили морате сами бити просвећени, зато је неопходно да сваки дан нешто научите читањем, писањем и слушањем разговора. Треба писати и читати наизменично, јер читајући ви озбиљно мислите о туђем делу, а пишући – о свом. У сваком разговору има за уметника корисних појединости. Наравно, анализирајте туђа уметничка дела. Рад без љубави није рад, а то нарочито важи за рад на уметничком делу. Ако сте талентовани, ваша ће се глава сама по себи пунити идејама, проблемима, мотивима, мислима, речима, итд. а ваш једини задатак је да све то пренесете на хартију. Не размишљајте много да не добијете несаницу. Не читајте при слабој светлости. Не користите дроге. Ако сте болесни о томе треба само ви и лекар да знате. Као почетник у писању често ћете се суочити са премореношћу, главобољом, несаницом али не идите одмах код лекара већ је препоручено да се привикнете на то. У случају да сте сувише талентовани и да вас честа у дуга размишљања замарају много, треба смањити своје радно време, и да, ако буде требало, радите само један сат дневно. Претеран рад може прерано одвести у смрт. Често писање и размишљање о форми доприноси изналажењу властите форме. Форма је после мотива главни елеменат у књижевном стваралаштву. Често треба мислити о форми. На форму треба мислити пре и за време писања. Лепота форме је неопходна. Форму ваља прибележити чим вам дође. Свака следећа форма мора да буде боља од претходне. Велики писци су велики мајстори форме. Шаблона у погледу форме нити је било, нити ће их бити. Марљив рад на изграђивању ликова доприноси бржем усавршавању у овом погледу. Лик мора да делује уверљиво. Размишљајте о животу и уметности. Ако се у вама уврежило мишљење да је од литературе тешко живети, ви сте без жара и полета,а то је рђав знак. Помислите да ћете једнога дана постати велики писац. Ако немате самоуверења ви сте без талента. Бити велики писац значи бити велики радник. Баналност у теми и радњи није дозвољена. Треба водити рачуна о естетској, етичкој и идејној оријентацији свога дела. Дело није ументичко ако у себи нема проблема. Детаљ је крв дела. Композиција је важна за дело. Уколико није лепо књижевно дело није уметничко. Постоје добра и лоша дела. Свако дело мора да има дужину, оно не треба да буде ни дуго ни кратко. Треба имати писаћу машину али не куцати са два прста већ са десет прстију. Уздржавајте се од писања мање вредних књижевних дела. Уметник је повучен, миран, тих и осетљив. Осетљивост је основно мерило талентованости. Велики писци су нарочито осетљиви. Чини ми се да је музика највећа уметност.
Тако Петар Митић постаде најцитиранији аутор у овој књизи која врви од цитата великих писаца и уметника! Он је чак постао и јунак једног романа. Момо Капор је инспирисан Петром Митићем написао књигу ''Како постати писац''. У тој књизи, роману-приручнику, Капор иронично, по некад и цинично, оспорава наводе Петра Митића Жуће цитирајући делове Митићеве књиге а уједно развијајући своју причу, кроз своје мисли и искуства а о задатој теми.
Петар Митић ме је подсетио на Данојловићевог Добрислава (мада из прикрајка вребају и чувени Милош Јованчевић, те Станоје Ћебић, по мало и чувени скадарлијски Расински), сеоског учитеља из Пећи, који је писао бесмислене песме, сам штампао књиге и шпартао широм старе Југославије продавајући их и организујући промоције, те је тако на једном путовању и страдао у саобраћајној несрећи. Његов чувени стих гласи: Вечерас сам те душо, у рану зору снио. Милован Данојлић говори о удесу свих нас Добрислава, Игора, Митића: Свака интелектуална делатност укључује одустајање од тзв. истинског живота: обично и пролазно занемарује се зарад вишег, трајног. Али кад се на том, изабраном терену изгуби, промашај је јаснији но доле, у животу: јаснији и коначан. Јавља се ЧИСТ пораз; промашај се десио изван непрозирне матице трајања која све мири, поништава и изједначава. Пад се, онамо, мери најстрожим, убиственим мерилом.  
Међутим, кад човек боље размисли, Митићевој књизи, осим наивности, нема се много шта приговорити. Наравно, он је, као и ја, користио општа места и знане истине, али је човек писао своју књигу и готова ствар. Али, зашто се онда ја бавим овде овом књигом? Не да бих се подсмевао њеној наивности, општим местима и шаблонима. Никако!!! Желео сам управо да постигнем супротно: да говорећи о њој, покажем бесмисленост високо научних теорија о томе да се писање књижевности може учити и научити. Ништа због своје наивности ова књига не губи, чак добија, јер је искрена, али, нити из ње, нити на факултету, нико не може научити: како постати писац!!! Једино се, додуше, може научити како не писати књиге о томе како се може постати писцем. Ова Митићева наивност је практично кориснија од свих теорија књижевности и писмености, сем уколико се не спремате за позив просветног радника или радника у култури. Али је највећа лепота ове књиге што Митић писце сматра митским бићима, људима који куцају са десет прстију, који пате од несанице и главобоље јер стварају велика дела, и који знају све, за разлику од нас бедних почетника-уметника. Они су генијални али крајње осетљиви људи који су рођени да буду велики и недостижни. Ипак, Митић на самом крају вели: Чини ми се да је музика највећа уметност.

Добри Митић даје добре али бескорисне савете. Добри Митић добро жели уметности али се уметности не може помоћи – она се ствара. Добри Митић својим ентузијазмом окупља велика имена у похвали и подршци своје књиге. Они сигурно нису ни читали ту књигу али су се предали пред енергијом и ентузијазмом аутора, победила их је његова љубав према књижевности. Они би написали било шта, само да га виде срећног. Добар је Митић са добром књигом, само ја нисам добар са лошом. Нема нити једне мисли Митићеве коју ја на неки начин нисам већ употребио. Једина разлика између мене и њега је та што се он искрено клањао божанству а ја сам по мало јеретио.