BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА

ИГОР ЂУРИЋ - БЛОГ
BLOG - IGOR ĐURIĆ
©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

понедељак, 13. мај 2019.

ВАМПИРИ (ТЕНЦИ)



У контраверзном роману ''Тенци'', Игора Ђурића, кроз лик типичног представника изгубљене генерације Игора К., читаћете о личним ломовима, о пост-ратној Србији, у којој су криминалци постали бизнисмени, читаћете о малограђанштини, типичном српском селу и градићу у провинцији, сатанистима, ратним злочинцима, муџахединским селима, псима рата, вампирима, Америци, сексу, Лолити и Лилити...Роман ''Тенци'' кроз симболе и метафору говори о злочиначком у човеку, користећи мотиве вампиризма и сатанизма, описује како је зло, као и добро, универзално присутно у човеку и да само од природе и дате ситуације зависи које ће испливати на површину....У овом роману ћете прочитати непревазиђене сцене и описе унутрашње борбе у човеку у тренутку када бира између добра и зла,али и сцене бруталног секса и назнака болесних сексуалних ситуација које вас неће оставити равнодушнима и које ће вас натерати на размишљање...Ово је роман који су многи хтели али нису смели...
             *
             ЧИТАЈ ЦЕО РОМАН ОВДЕ


*
Покушавао сам, у почетку, да се уклопим међу људе, да будем као они, да се дружим викендом, идем у цркву. Није ишло. Нисам био део њиховог света, нису ме интересовале њихове приче. Били су празни, једноставни, прости, а ја нисам могао себи да приуштим све то поред своје празнине, компликованости и цинизма према животу. Мрзео сам бели свет па је било логично да не волим људе ондашње.....
Миле прође путем, не сврати за чудо у продавницу, само довикну:
- 'Де си куме, курац ти од гуме! – и замаче низ друм.
То је било довољно да одложи блокче. Сећа се, највише му је тамо у белом свету недостајао родни град, његов град, ни мали, ни велики. Недостајао му је град, не људи, и то у великом превеликом месту званом Њујорк. Његов родни град је растао са њим, израњао је из повеће вароши у градић, како је он од дечака постајао момак. Може то бити било који град у Србији: Ваљево, Краљево, Чачак... И он је могао бити било који, тамо, тада, рецимо у недељу ујутро, у Квинсу, у оронулом стану, када би устајао из кревета пребијен као мачка од рада и путовања, од вискија суботом увече. Као Мартин Идн у некој перионици некад, тако је и он у паузи чишћења менхетнских клозета, који исто смрде као и било који српски, покушавао да напише некоме писмо или песму. Касније су му завидели на успеху. Већ је за њих био Мартин Идн. Не због писања, већ због плате које је добијао због труда и рада да обели усрану керамику.
Побегао је из Србије спасавајући нешто чега после тамо није имао, осим у физиолошком смислу: живот! Ни кривог ни дужног хтели су да га убију, направили су чудовиште од њега, видео је оно шта га се није тицало и резултате свега тога јесте америчко глуматање живота које га је снашло. Таман кад су се ратови завршили, кад је пробао да промени живот, потонуо је до краја. Мислио је да ће о свему томе нешто написати, можда следеће недеље, или неке која дође иза ње, под условом да му се глава разбистри од вискија са којим покушавао преко викенда да убије сваки живац који га подсећа на постојање, да убије сваку мождану вијугу која га подсећа: ко је он и где је. Није се више ни за живот бојао. Дакле, што нису успели сатанисти, мафијаши, тенци, и српске клозетске шоље, успели су усрани амерички клозети. А, какви клозети и могу бити, него усрани?!
По некад испред продавнице сврати и Јоца Немац, пензионисани гастарбајтер који је направио кућу на три спрата и напунио је до враха а сада живи са женом у летњој кујни до ње. Тих триста метара до продавнице, по некад, пређе са „мерцедесом“, тек да га извезе из гараже, да га покаже свету. У нову кућу улази само кад хоће гостима да покаже шта је све стек'о по белом свету. Јоца је стипса али од проверене врсте. 'Оће да части, ал' кад сви пре њега обрну туру. По некад се напије, али ни тада не чашћава мимо своје навике.
Миле на то каже:
- То ти је све свирање песме курцу!
Јоца Немац га не разуме, ко ни други уосталом, него прича своју причу. Јоца Немац увек прича приче са којима жели да фасцинира саговорнике. Нема успеха у томе, јер испред задруге мало ко кога слуша, осим ако није неко сочно оговарање у питању или прича о туђим женама.
- Кад сам се женио – вели пијано мумлајући Јоца – весеље је почело у самстанг морген а завршило се у монтаг абенд. Биле три музике, мењали се како се који умори, ал' музик стехт нихт. Ожених се касно, у годинама, ал' вредело је због так'е свадбе.
- Дал' је онај певач Геџа Криводолац стварно из Криводола? – пита га један од слушалаца, потпуно трезан и наоко врло заинтересован да се разреши та дилема.
Овај га поглед мутно, не схватајући какве то сада има везе са причом, па му љутито каже:
- Није!!! То му је презиме, јебо га ти. Какву хаус има тај, све од певања, у уста га јебем. А ја сам годинама од уста одвај'о, тамо у Дојчланд, да нешто зарадим и овде створим. Свашта сам арбајтовао бре, само још што се нисам фукен за паре. И то би, ал' нико није нудио.
Игор К. поново одлута од приче и врати се у мислима великом граду.
Ништа од тог великог града он није осећао: дух, разноликост, културу, друштвени живот... ништа осим „шопинг молова“. Ходио је улицама користећи асфалт искључиво за ходање. Није удисао загађени ваздух града, није осећао енергију. Његово је било само да дође на посао, да тамо непрестано ради и да се повратком у стан што боље припреми за сутрашњи дан рада. Уосталом, као и 15 милиона других у његовој околини, да се не каже претенциозно: његових суграђана.
Менхетн, јер то је најважнији део Њујорка, онакав каквог га већина људи зна, може се видети само на сликама или филму. Кад на њему неко живи, или ради, (што је био случај Игора К.) онда га види само у фрагментима, одоздо. Менхетн треба гледати из птичје перспективе да би се ведио онакав какав јесте. Ипак, какав у истину јесте види се тек из жабље перспективе, али као такав он није за сликање и показивање. Тај робовласнички бастион где шачица богаташа експлоатише милионе других људи у самом Њујорку и милијарде других широм света, је за људе који га посматрају са стране, као странци или туристи, у ствари једна велика шарена лажа. Дакле, у Њујорку си, или: соко, или: жаба, па самим тим и на основу тога зависи из које перспективе ћеш га гледати.
Људи који опслужују ту шачицу бестидника гледају Менхетн одоздо, повремено и у фрагментима, кад изроне из земље, кад стигну до места где ће бити ескплоатисани и кад крену да уроне назад у земљу да се врате до легла где ће се одморити да не би прерано умрли и тако оставили неисплаћен кредит. Можда, кад је ведро и ваздух буде са мање влаге у себи, могу да се угледају контуре менхетнских облакодера у даљини, са неке узвишене станице у Квинсу или Бруклину. Тад изгледа нестварно.  Тада човек осети нешто од свега тога, поготову кад ветар донесе слани мирис мора са Атлантика. Неки само на тај начин осете град и ако остану годинама ту.
Више је Игор К. осећао њих, крвопије Драгошеве, око себе, него неки дух Њујорка о коме сви причају а нико не зна да га опише, или осети, уколико нема милионе којима то себи може да приушти. А онда је гледао тај филм са Питом, Крузом и китом (јер је све то једна велика кита). О вампирима. Холивудска сапуница која је ипак успела да га дирне по неким унутрашњим жицама. Ништа посебно, далеко од истине, понајмање страшно. Шта ту може да буде страшно после Драгошевих прича? Међутим, сцене мегалополиса у ноћи по коме се крећу вампири најежила му је кожу. У глуво доба, када би чекао воз на надземној станици Вајкоф, или у некој другој подземној станици, присећао би се тих сцена и у страху би примећивао непомичне и неме силуете како беживотно стоје. Не би видео очи тих сенки али би осећао да га гледају. Оно што би засигурно видео јесу гојни и велики пацови који су га посматрали својим закрвављеним очима са шина или ћошкова. То му се није причињавало, мада је и за остало сумњао: мало му се шта чинило у последње време. Све је било истина.
И тако из ноћи у ноћ: неколико сањивих голубова што скакућу по перону надземне станице, исто толико пацова под земљом и пар крвавих очију из таме, зеница и рожњача које се не виде али се осећају на врату. По нека курва што се враћа са посла, уморна и безвољна жена која у себи више нема ни трунке сексуалности и која околини упућује сањиве погледе старице која има двадесет година. И ако се јежи, Игор К. зна, очи из мрака њему не прете. Чувају га Драгошеви саплеменици: чувају га од себе и од других. За курве није сигуран, мада реткост је то. Онда би дошао дан, који се види тек кад изађеш из земље, и на све би заборавио док је мењао толает-папир и чистио клозете у облакодеру где је радио, слушајући прдеж чиновника док су срали и на поду клозета листали „Вол Стрит журнал“ или „Њујорк тајмс“, које је он касније скупљао за њима. Размишљао би о томе како му неки људи у родном крају могу завидети на овој позицији. Размишљао је о младим људима којима је животни сан да оду из своје земље и од којих већина заврши као и он: у туђим говнима које мора да склања.
У повратку би срео неке људе на улици, у возу, на путу до куће. Гледао би лепе жене. Однеговане курве које продају своје тело кроз институцију брака онима који могу да им приуште лагодан живот. У Њујорку, брак је врста легализоване проституције: лепши комади добију веће паре за парење и стењање, а уз помоћ адвоката кроз бракоразводне парнице. Од њих су веће дроље једино ти адвокати. Игор К. би повремено осећао дивљачку жудњу према тим лепотицама што шетају дупета у уским хаљиницама и високим потпетицама. Тада би добијао жељу да појебе њих, њихову послугу, њихове мужеве, и њихове пудлице. Тада би добио жељу да им се потом крви напије, па би се питао да га Драгош није инфицирао неким крвопијским вирусом, тамо у Ђавољем селу, или како се већ звала та вукојебина где ни вукова није било да се својски и како треба појебу.
Окренуо би тим поводом по некад телефон и дошла би му увек иста црна курва са ликом и телом детета. Довезли би је великим колима и чекали испред зграде. Плати па клати. Некад не би имао воље да ишта ради. Само би легао и пустио је да одради свој посао. Оно за шта по некад мисли да је задовољство, у ствари је прека потреба. Често се дешавало да не може ништа: па кад истекне време, плати и пусти је да оде. Она га гледа некако са разумевањем, па га чак и пољуби и ако јој то није у опису  посла и забрањено је.

субота, 11. мај 2019.

Бувља пијаца: Тужио Стеван Стану да му је нашла ману!



Бувља пијаца је место где за мале паре можете купити вредну ствар која на нормалном тржишту не кошта и не вреди ништа. Место где се можете искрено обрадовати скоро за џабе. Мало је таквих места на свету, скоро да их нема, јер је свет направљен и створен тако да се човек може радовати и обрадовати само ако то добро плати. Зато је Бувља пијаца место пријатних изненађења, место одакле се можете вратити кући поносни на себе. Бувља пијаца је једина пијаца где нема бува али где се оне могу купити за мале паре – под условом да се тога дана налетите на исте. Бувља пијаца је место где робу не можете платити по набавној цени јер би то значило да не треба да платите ништа. Бувља пијаца је свеприсутна, има је свуда око нас, чак и када је не видимо: она је ту. Бувља пијаца је једино место за трговину коме се тепа и које има надимак: бувљак. Бувља пијаца је стање духа, интелектуални ниво, уметнички сензибилитет. Зна се ко обилази Бувље пијаце. Зато је непријатељство Зелене и Бувље пијаце – „на нож“ и „до задњег метка“. То је мржња исконска и рат до истребљења. Управо због те различите духовне вокације. Бувља пијаца је универзална и космополитска – у најбољем смислу тих речи. Зелена пијаца је провинцијска и паланачка – не нужно у негативном контексту.
Бувља пијаца, такође, јесте место које вас враћа у детињство. Враћа вас у најлепше дане, у младост, у време када сте се заљубили и први пут пољубили. Она вас подсети на неке драге особе, оне којих више нема. Угледате неки предмет, неку ствар, ситницу, са којом вас сећање повезује са неком давном сеном. Сетите се свега: детаља, контекста, реплике, осећања. Не траје дуго: али је осећај евидентан.
Опет, Бувља пијаца није место материјалне вокације. Чак ни продавци на тој пијаци, макар већина њих и они прави, нису ту ради зараде. Они су ту из потребе и ритуала ради. И, заиста, кад некад видите шта све људи продају, и по којим ценама, схватите да не могу много или уопште зарадити. Неки од њих чак и не воле да продају робу јер не би, у том случају, имали чиме да изађу на Бувљак неки други дан.
Да се разумемо! – ја у Бувље пијаце не рачунам оне велике и комерцијализоване Бувљаке где долазе професионални трговци који откупљују и продају стару робу, циљно траже књиге, слике, намештај, оружје, накит - антиквитете. Ја под Бувљом пијацом подразумевам  само оно што се продаје игром случаја, сада и никад више, нешто што је „како дошло тако и отишло“, оно што више никоме не треба, што је добијено џабе, нађено или украдено, и што се нуди на прикрајцима правих пијаца, по депонијама и на периферијама, некад једноставно на картону постављеном на тротоару.
Момо Капор пише о овој теми, на овај начин: „Бувљак – то је преподневни коктел за оне које никада не позивају на коктеле! То место је пословни простор за незапослене, последњи излаз за оне без излаза, полигон за младе лопове, одскочна даска за будуће милионере, обећана земља за колекционаре бесмисла, завичај за оне што су изгубили родна места, лек против усамљености за усамљене, нада за оне без наде...“.

Сумњам да сам макар једном за задњих двадесетак година обилазећи бувље пијаце прошао поред неке ствари, неког предмета (мање је вероватно поред неке књиге, јер су се књиге палиле а крало се из куће оно што је могло да се прода или да се користи - шта ће лоповима моје књиге?) која је некада припадала мени и мом дому. Осетим по некад, на први поглед, интимну ситуацију са неким предметом. Осетим енергију. Емоцију. Видим га осветљеније но што су други предмети око њега. 
     Углавном, то је објашњиво, јер видим исте предмете који су ме окруживали у детињству и младости: украс, лампу, слику, порцелан итд. Исти су, да будем јаснији, по облику, форми, произвођачу и години производње. Али!, има неких, не често и не много, који као да хоће да ми кажу да су баш из моје куће попљачкани и да су чудним, господњим и животним, путевима дошли до дотичне бувље пијаце и поново се срели са мном. Искрено верујем да је тако и заиста сам осетио јаку синергију поновног сусрета и емоцију која се не да вештачки створити. По сличној теми, немачки нобеловац Гинтер Грас, написао је: „Сви комади које сам пронашао или купио имали су нешто заробљено у себи“.



Своју библиотеку употпуњујем на различите начине. Највише куповином, а, затим, и поклонима. Купујем по књижарама али и на бувљацима.
Нове књиге купујем са пуно пажње. Оне су скупе а ја немам довољно пара. Обашка, ово ми је друга библиотека, јер је прва изгорела у родном Истоку, па морам много тога да надохнадим. А, имао сам и трећу, али сам добар део те треће морао да оставим у стану, у Њујорку, кад смо се селили, јер нисам знао куд би са њима а транспорт је дебело премашивао њихову вредност, па сам одабрао само мени важне и драге књиге. Због тога водим рачуна да узимам само наслове до којих ми је стало или који ми требају. Поклоњеним књигама „не гледам у зубе“ али чињеница је да људи који ми их поклањају знају по нешто о мени: ни ту не пролазим лоше. Не пролазим лоше са квалитетом, са квантитетом нисам баш најзадовољнији. Најмање држим до критеријума када купујем књиге (врло често и стрипове) на Бувљаку. Те књиге су углавном јефтине и старе па тако често купим неке књиге које у нормалним условима и околностима не бих ни купио.
Нисам хтео, само, о овоме. Хтео сам, успут, да кажем нешто и о томе како је тежак пут књиге до читаоца, како људи мало читају и како треба да прођу по некад и деценије па да неко узме и прочита неку књигу. Наиме, преко половине књига које купујем на бувљацима и поред тога што су неке штампане и пре једног века нико није прочитао. Препознаје се то на много начина и искусан читалац одмах схвати која књига није читана, нити отварана даље од пете стране. Најчешће се то препозна по спојеној хартији на врху страница, које нису исцепане јер је штампарска машина негде прескочила. Скоро сам морао да расцепам пола страница једне књиге која је штампана 1958. године и која је, судећи по печатима, била власништво градске библиотеке једног већег града у Србији. После пола века књига је расходована а да је нико није прочитао. Реч је о градској библиотеци из Ваљева и књизи Роберта Гревса „Хомерова кћи“.
Књига штампана на енглеском језику „The Daltons” од извесног Чарлса Левера, издата 1852. у Лајпцигу, од прве до последње стране била је нераздвојених страница на врху књиге. Тада су се књиге тако и продавале: тек би купац резао стране. Све сам то морао пажљиво лењиром да раздвајам. Купио са је за „једну жваку“ – књигу коју преко 150 година нико није ни прелистао, а, о читању ни да не говорим (једино ако није читао сваку четврту страницу). На online маркету старих књига достиже солидну цену (ја, као, нећу о материјалном већ о духовном: али проверавам тржишну вредност – лицемер!).
Наилазим, такође, и на књиге у којима је остао библиотекарски картон за евиденцију: сем генералија, колоне задужења и раздужења читалаца су празне.
Да нико није прочитао неку књигу познаћете и по канапу за обележавање стране (пантљика): кад је стављен кроз средину књиге па је крај поново враћен у књигу доказ је да је од паковања у штампарији књига остала неотварана. Познаће се и по хрбату који није излизан. По прљавим и чистим странама види се докле је се стигло са читањем пре прекида и које су стране прескакане.
У књизи која је била вољена и читана увек се нађе неки траг претходника. Неко је подвлачио редове који су му се допали, други се потписао на почетку да би обележио своје власништво, неко, пак, на крају констатује кад је завршио са читањем, доста њих запише мисао на маргини, неко је заборавио писмо или слику, неко је оставио цвет да се осуши и пресује. Најлепшу старост доживе књиге на којима је неко написао име вољене особе. Такве ствари се поверавају само најбољим друговима и особама од поверења: а књига то свакако јесте. Свака књига. Тако је на књизи, коју сам за ситну лову купио на Бувљаку, а реч је о роману Моме Капора „Фолиранти“, која је пре „бувље судбине“ била у власништву Народне библиотеке „Вук Караџић“ на Новом Београду, и која је похабана и видљиво доста читана, једна девојка написала на задње две стране следеће речи:
''Затварам се у своју јазбину
и слушам како Милан (ЕКВ)
поносно просипа своје речи
можда, можда музика лечи!
Или је то само заблуда,
али боље и заблуда него...
Сешћу и свирати катедралу...
Мислићу на готско време
на госпође у широким хаљинама,
не, то је барок. А зар је то важно?!
Утонућу у топле звуке гитаре и
по ко зна који пут величанствено
побећи.
Људи, речи, смех – то уме да боли!!!
Чекам да прође
док музика цвили
Узгред, ово је јако добра
књига
Искрено, болно лепа
Мима није дуго чекала да
открије лепоту живота, она (лепота)
је лежала у њој. Можда је тако
са сваким од нас, али немају
сви шансу.
Мома је дочекао
20-ету и сазнао
колико дан уме да буде
леп!
Доћи ће!
Знам да хоће!
Само треба звати
звиждати свој сигнал,
своју песму''.

У потпису:
Девојка у периоду
адолесценције
кад ти се све чини
тако лудо, шашаво зајебано!

Посвета на књизи „Неке ствари и остало“ од Жака Превера:
„Сада је већ дубока ноћ. 15-ог новембра. Мале лампице у мозгу упалиле су се. Сутра је 16.11. 1987. Датум ко датум. Можда ће у њему бити кише, можда ће бити хладно али ипак то је дан обележен бројевима и значи да је рођење обележено њиме.
Додирни благо своје лице. Не треба да га гледаш у огледалу. Замисли нешто лепо. И нека то нешто постане жива жеља.
Воли те на твој 19 рођендан, Јасна.
ПС
Ово су тако лепе песме“.
(написано латиницом, писаним словима)
Неко је напунио 19 година (када сам ја имао 19 година) баш на дан моје Славе, Ђурђиц. Најлепше године и лепа посвета. Добра су она деца која су поклањала једна другима Жака Превера.
А, у књизи „Педагогика“ од Јесипова и Гончарева коју је штампала Просвета још 1947 године, на првој страни је написано мастилом: Вера Арсенијевић, суплент, 4. VIII 1947, Београд.
На задњој страни и унутрашњој задњој корици, пак, пише:
„Зечје село – Анђа
за руке – нега
Јекић Душанка I/1: Карактер му није дозвољавао да оспособљава другога, кад сам није оспособљен тако да би могао своје знање другоме да преда.
Мени: Па ја сам све лепо рекла а ви кажете није добро а кад је друга поновила оним редом како је у књизи ви сте рекли „добро је“ а мени сте рекли „није добро“!
Очигледно се јадала књизи и говорила пером њој оно што није смела да изусти јавно. Књига је добар друг.

Често на Бувљој пијаци набасам и на старе новине, часописе, стрипове...
Из старих новина можеш више сазнати о садашњем времену него из актуелних и ововременских. Када после тридесет – четрдесет година поново узмеш новине из тадашњих времена тек онда схватиш шта се тада дешавало, схватиш то у правом светлу, шта се дешава сада – и то ти је много јасније, увидиш све са неопходне временске дистанце, паметнији си и упућенији, без емоција и лоших утицаја. Све се то већ догодило и ти си последице осетио на властитој кожи, па ти старе новине могу помоћи да схватиш узроке (кад знаш последице много је лакше). Можеш да разумеш зашто је до нечега дошло и због чега си морао да добијеш по грбачи. То уопште није мало и неважно.
Још од када сам почео да распознајем свет, са пет - шест година, у сећање ми се урезао „Политикин забавник“. Доношен је сваког петка у нашу кућу. Прво старијој браћи, а после и мени. Ја сам га касније редовно читао од корица до корица. На крају крајева, баш уз помоћ „Политикиног забавника“ сам и научио да читам. Данас, на Бувљој пијаци увек купим тај забавник (под условом да је старији од тридесет година). Већ имам пар стотина бројева. Највише волим  бројеве из периода 1971 – 74. Реално, и ако су тада доношени у кућу ја нисам могао да их читам са три године. Волим и бројеве око 1977 – 78 јер се из тог периода већ сећам нечега, али кроз маглу, па уживам кад се читајући нечега присетим. Верујте, враћам се тако у детињство и лепо ми је. Тако сам у једном од тих каснијих бројева нашао свог друга из детињства који је покушавао да путем огласа у „Политикином забавнику“ мења неке плоче.
И, данас, такве, старе забавнике читам од првог до последњег слова, од „Веровали или не“ па све до тих фамозних огласа за мењање плоча, салвета, значака, који су ту поред писама читалаца, питања са одговорима и адреса за дописивање. Задња страна је резервисана за кратки Дизнијев стрип у боји: Мики Маус или Паја Патак. Стрипови који су се налазили у средини били су комплетни (а, не као данас када се један стрип развлачи на десет бројева и има га само на пар страна у средини). Фантом, Мадрак, разни хероји и тајни агенти, некомерцијални вестерн стрипови... „Политикин забавник“ је увек, такође, имао квалитетну кратку причу и репортажу. Бувља пијаца ме враћа у детињство, рекох већ.
Купио сам на Бувљој пијаци и много других стрипова (на стотине): Стрипотеке, Алан Фордове, Екс Алманахе, Микијеве Алманахе, и многе друге стрип ревије које су са мање или више успеха излазиле у тадашњој Југославији. Тако сам се поново дружио са мојим омиљеним јунацима: Бобом Роком, поручником Блуберијем, Команчом, Модести Блејз и Кортом Малтезеом.
Укоричене бројеве „Нин“-а из 1974-е године користио сам радећи на роману „Клинички живот“ (не много, али јесам). Поклон од Бувље пијаце се не одбија. Те укоричене часописе добио сам када продавац са бувљака није имао да ми врати неки ситни кусур. Ево дела онога што сам написао уз помоћ бувље пијаце: (Устав из 1974-те и свадба под шатором (која се догодила касније) су мени, да се метафорички и хипотетички, то јест реторички, изразим: јебали мајку. Од тих кључних догађаја све је кренуло наопако по мене и моју земљу. Између та два догађаја десило се метастазирање. Развила се фатална болест. По моју земљу и мене, то јест. Све друго су последице: та два догађаја, у две различите деценије догођена главни су узроци смрти и пропасти). (Те године (1974) млади из СФРЈ масовно одлазе у Афганистан, Пакистан и Индију по јефтине неркотике и изгубљени смисао. Они који нису имали могућности за таква путовања а имали су склоности ка лаким и тешким дрогама исте су у Београду могли купити Код Коња, у Инексу или у кафани Коларац. Сатови, углавном руске Ракете са дванаест рубина, навијали су се свако вече у исто време пред почетак централног Дневника. У штампи и у медијима врло често се спомињу речи или слогани типа: либерализам, техноменаџерство, стабилизација, инфлација, лични доходак, основна организација удруженог рада, комисија за испитивање порекла имовине, морално политичка подобоност, УСТАВ, АМАНДМАН, одабир по кључу. Самоуправљање је, те године, добило на значењу: теоретски и практично - нико није знао ни да га објасни, нити да га примени. Прилично популарна и успешна је била позоришна представа Весели дани или Таралекинова смрт. У Москви се срели Брежњев и Никсон, Тито проћаскао са Шмитом. У Немачкој Светско првенство у фудбалу: наши потонули. Рено-12 могао да се купи на кредит. У Загребу се догодила тешка железничка несрећа. У моди били шпијунски романи, филмови, афере, фељтони. Откупна цена пшенице износила 1,70 динара. Чкаља је досезао врхунце популарности, одмах иза њега Иво Андрић. Кардељ (који и није био нарочито популаран али се то тајило) је скокнуо до Египта. Тито је Београд почастио оредном Народног хероја. У Порторику на Светском првенству у кошарци Југославија узела сребро. Прасетина коштала око 12 динара по килограму живе ваге. Турци газили све пред собом на пропутовању кроз земљу са својим скупим мерцедесима и циглама на гасу. Камате на девизну штедњу биле 5-10% на годишњем нивоу. Сифилис је у цивилизованом свету постајао статистичка грешка, трипер је стављен под контролу а и популарне пицајзле су се качиле још по буџацима где су се војници и теренски радници празнили и нешто мало по Студењаку. О хив-у није било ни помена. Те године су биле право време за љубав. Пјер Карден посетио Београд. По иностраним медијима провејавала информација да се на деоници Оријент експреса кроз нашу земљу дешавају силовања па су маторе странкиње нахрлиле да путују тим возом. Афера Вотергејт доживљавала свој врхунац. Мухамед Али нокаутирао Формана у Киншаси а то је могло да се гледа на првим нишким колор телевизорима који су те године почели да се производе. Њихова сународница Линда Ловелас после филма Дубоко грло била неко време најпопуларнија Американка. Најбољи филм приказан те године је свакако био Кум, други део. итд.).
Ништа мање нису интересантни ни текстови укориченог часописа „Дуга“ из 1987. године. Тога се већ сећам по мало, имао сам скоро двадесет година. Био сам у војсци баш те године. Јест, читао сам пуно књига али за часописе нисам имао пара. Бувља пијаца се потрудила да ретроактивно исправи ту неправду. Тако сам сазнао да ништа није тако старо као Косово, ништа није тако актуелно као Косово. Азра је издала албум „Као и јучер“. Косово је угрожавало стабилност СФРЈ. Милошевић је рекао да од Димитрија Туцовића до данашњих дана, прогресивни људи у Србији су се борили да албанска народност у Србији буде равноправна у сваком погледу. И, док сам у горе поменутим „НИН“-овима из 1974-е године читао о кампањи да се Устав усвоји, „Дуга“ (87) преноси текстове кампање да се тај Устав промени. Требало је да се деценију и по штампају разне новине и часописи па да Срби схвате како су насамарени. Брана Црнчевић је кроз уста Ђорђа Неготинца проговорио да Срби не могу мрзети друге народе јер, доказано је, да других народа и нема.  СИДА је постала баук тога доба. Секс није. Једна девојка пише редакцији: „Имам 18 година. Водила сам љубав са својим дечком преко фармерица. Могу ли остати у другом стању?“. Бард српског новинарства, тада још виталан, Предраг Милојевић жалио се читаоцима да није у потрази за изгубљеним временом, већ за недостигнутим: „Све ми се чини да у реци времена које ме носи нећу стићи до обале“ – закључује прво перо српског новинарства свих времена. Словенци су нам уваљивали рачунаре „СОКОЛ-Т“, брзине 4,7MHz и РАМ меморије 256Kb. Уз помоћ Драгоша Калајића сазнајем да на дну доларске новчанице, испод пирамиде и троуганог ока Великог Архитекте Универзума стоји натпис на латинском: NOVUS ORDO SECLORUM, што у преводу значи: „нови вековни поредак“. Исти човек, на другом месту тада је писао: „Новоконпонована музика ствара човека који има нео-примитивну вољу за моћ и то двоје ће преселити Југославију из Европе на мапу Четвртог света, као иделану колонију за лихварску и над-националну, капиталистичку, експлоатацију“. У то време, сазнајемо из тих старих часописа, страни туристи у Југославији жалили су се да у  клозетима хотелских соба скоро никада нема тоалет папира („Пантићу – сееррооњо!!!“). Богдан Тирнарић Тирке (ослољавам га по надимку и ако нисмо заједно чували овце, из простог разлога што ни један од обојице никада није чувао овце) је писао о Душану Прелевићу и његовој књизи „Баш Челик“ али и о Жики Стрипу, помињући његове књиге „Покераши“, „Спавачи“ и „Јавне птице“. Фабрика „Параћинка“ је призводила жвакаће гуме „Жвазбука“. За опрему ђака првака, те 1987. године, требало је спремити десет милиона динара. Љубиша Ристић је хит у Будви. И, Шербеџија. Из тамошњег фељтона сазнајем да је кнез Милан јурцао за удовицом са дететом Лепосавом Новаковић и нудио јој брак. Радио је, дакле, све оно што је касније пребацивао сину Александру. Текстови који говоре о економској ситуацији у земљи могу се слободно данас прештампавати. За „Дугу“ тада пишу: Игор Мандић и Борислав Пекић. Часопис се бави и мемоарима Игмара Бергмана „Латерна магика“ у којима славни режисер између осталог говори да је веома рано открио да се лажима може много постићи... и пошто је имао бујну машту успео је да се развије у изузетног лажова... проблем је настао касније, када је схватио да више није могао да раздвоји шта је лаж а шта истина, шта је стварно а шта измишљено. Научио сам да се ритуал пијења чаја у Сахари састоји из три сипања и испијања: први – горак као живот, други – лак као смрт, и, трећи – сладак као љубав. У Љубљани су се, те године, сусрели српски и словеначки писци да поведу дијалог о будућности словеначко – српских односа. Дијалог се претворио у монолог сваког од присутних. У СФРЈ, која је пред распадом, у том тренутку се вози око 150.000 службених возила. На задњој страни, последњег броја те године, и последњег укориченог броја, налази се приказ антологије „На вр' села мога“ Милорада Кецмана, и стихови:
„Тужио Стеван Стану
Да му нашла курцу ману.
Суд донео решење:
-Да се понови јебење“.
„Јебење“ је почело после пар година.
Ха, неко ће рећи: није то било тако давно. Треба узети у обзир следеће (кад меримо шта је давно а шта блиско?!): у том тренутку, 1987, још постоји Варшавски пакт, Чаушеску влада Румунијом, Берлински зид стоји на своме месту и нико не сања о крвавим ратовима који предстоје. Уз почетне звуке арије „Барселона“ коју изводе Фреди Меркјури и Монсерат Кабаље ми заправо тада мислимо да корачамо у срећнију и светлију будућност.
Ове сам часописе могао наћи и на другом месту, по архивама и библиотекама – опет чујем глас злобника и скептика иза себе. Јесам ли?! Али, да судбина није одиграла партију покера са Бувљом пијацом, да ли би (и, зашто би?) некада тражио баш ове старе новине, до који сам дошао и које су дошле до мене?! Не!! – никада не бих.

На унутрашњиј страни једне књиге из 1905. године налазим следећи запис руком: ''Радомир Трајковић, студент медицине, одлично, славни хирург; човек који живе људе претвара у мртваце, научник који се рађа само једном; пливач који прелази 100 м краул испод 3 минуте. Рођен 1923 а испустио своју млађахну душицу у цвету младости 2014''. Copyright by (nečitko) Maksimilijan fon Erenrajh.
На задњој страни је написано:
''Ноћ... На хирушком, белом столу
Лежи голо, живо, бледо биће
које тихо јауче у свом страшном болу
и дрхтаво тело немоћно миче''.
Одломак из хирушке песме ''Слепо црево''
                        

четвртак, 09. мај 2019.

ИСТОК: ПИТАЊА И ОДГОВОРИ!



      Бог оставио шалу. 
Не зна се је ли боље започети или завршити са шалом?! Поготову кад човеку није до шале и смеха. Јесте, волели смо да се смејемо, да добацујемо, да се подсмевамо, почесто и да будемо кварни. Ударали би подсмехом тамо где ће подсмеваног највише болети. Били смо сурови често, није за замерити, у суровом поднебљу и вазда таквом времену смо живели. Је ли Бог оставио шалу? Јесте, као и све остало! Макар за оне који верују. Али, чисто сумњам да је божје дело и: подсмех. То нам је подметнуо онај други. Много смо се подсмевали, много смо исмевали, нисмо се здраво смејали и шалили, нисмо користили од Бога нам дато. Данас смо по мало смешни овако незграпни и патетични у нашем жалу за оним чега више немамо и нисмо користили како треба, док смо то имали.

Како стари? Важно је да су на ноге. Имају, богами и година. Само по реду. 
      Не иде то тако?! Ми би смо све преко реда а једино смрт дође по реду. Све мора по реду а ништа није у реду. Добро смо, јеби га. Живи! Ништа не радимо. Остали смо у једном тренутку гологузи, без ичега. Остао нам само апетит, који нас никада није издао. А, стари ко стари. Мисле само на себе. И деца мисле само на себе. Једино ми средњаци немамо право да мислио на себе. Док смо били мали и млади учили су нас да треба да поштујемо и слушамо старије. Данас нам деца говоре како је дошло време кад треба да се слушају млади, јер они су будућност. Ми остадосмо ништа: ни прошлост, ни будућност. Поштујемо старе и жртвујемо се за децу. Младост нам прође тако, старост нећемо дочекати. Јесте, на ноге су, и имају година. Сви имамо година. Само неки немају услова.

Оћеш да ти платим или да ми платиш? 
      Донеси и пиши на рецку. Платићу ти на куково лето. Платићу ти кад на врбу роди грожђе. Платићу ти али о курцу моме. Да смо пили: пили смо. И превише. И терали би и друге да пију, да нас сутра мање гризе савест због пијанства и баљезгарија које би направили пијани. Ретко би кад газди признали целу рецку. Кад си пијан онда си широке руке, поготову кад пијеш на црту. Кад си пијан свет изгледа лепше а сви проблеми су решиви и лаки. Сутра се горко кајеш због тог ничим, осим алкохолом, поткрепљеног оптимизма. Сутрадан мислиш да све то ниси ти наручивао. А јеси, до последње капи. Неизводљиво је било да седиш и пијеш са људима а да сам не пијеш. Ако треба, сипаће ти на силу у грло. Око плаћања би већ била друга прича: или не бисмо дали никоме да плати док имамо последњи динар, или се не би доваћавали за новчаник (шта има да се доваћаваш кад је празан?!). Најчешће не бисмо имали ни за једно, ни за друго: ни да платимо, ни да шкртаримо. Ни да платимо, ни да клатимо. За плаћање: нисмо имали новца. За шкртарење: имали смо толико образа па нисмо то чинили. Па смо пили на рецку.

Ми Источани никад не кажемо: „Кад ћеш да ми дођеш?“, него увек: „Кад ћу да ти дођем?“. 
      Ово су нам натурили, не без разлога, али је ипак натурено. Волели смо да одемо али смо волели и да дочекамо. Него, нас је било више из вароши, па кад одемо у суседно село изгледао је као да се цео Исток сручио тамо. А ови кад 'оће да врате посете: не могу свуд да стигну. Код пете куће су пијани, код шесте их износе. Оно, додуше, како ко. Било нас је ко и свуда, свакаквих, и дочекљивих, и недочекљивих. Мало је ко желео да му нико не долази у кућу. Сматрало се да је човек онолико добар колико има гостију. И супротно. Кад ти се нико не доваћава за капију то значи да нешто није у реду са тобом. А на дан кад су Крсти или уочи Славе погледујеш кроз прозор низ авлију. Није ти право: код комшије се увелико пева а код тебе ни живе душе. Па чекаш да изађу из визите, као случајно се нађеш у дворишту и зовеш. Ако не дођу, џабе ти баће све што си спремио и ма како си спремио. Овде где данас живим, сви иду на летовање и зимовање, а ја и моји кад стигнемо, ретко. Што?, па спремам се за Славу, Божић, Ускрс и Крсте, да ми дође неко, да будем човек. Они не могу да схвате зашто волим да потрошим дочекујући а не летујући?!

Имао си игбал, батлија си! 
      Батлија си кад имаш среће. Игбалџија кад срећу успеш да материјализујеш. Код нас су игбалџије и батлије, ко и свуд, углавном бивали сумњиви типови. Ретко кад поштени људи. Није срећа хтела поштена човека. Што би рек'о један мој друг, онај што му жиле искоче по врату кад се наљути: „Стави у џак сто оних женских ствари и једну мушку, ја ћу се доватит за ону мушку“. Код поштених људи игбал се мерио да имаш што мање штете, код ових других, батлија си кад се добро окористиш. Поштен човек рачуна да је батлија ако му град не убије летину. Овај други рачуна да је батлија ако је продао оно што је град већ убио. Опет, ко и свуд, срећа има мало везе са случајем, мораш сам да је погураш (прво да вежеш коња а после да га оставиш Богу на чување), углавном на срећу и несрећу других. До некоме не смркне - другоме не може да сване. Док неко не закука - други не може да запева. Углавном, игбалџије и батлије су гурале своју срећу, за своју добит и на штету других. Тако је у целом свету. Прави батлија, онај народски и поштени, је онај коме се роди здраво дете.

 Ноћаскенаке ће да ради ступац! 
     Са девојкама смо увек били у мањку. Цео Исток свој између себе. Не можеш да нађеш никог ко ти није некакав род. Па и кад се нађе нека: неће са нама. Воли момке са стране, зна нас ваљда ко стару пару. Оно, то им не треба замерити. Што би рек'о Бранко Ћопић: „Знам ја нас, јебо ти нас“. Али, и ми Источани смо људи и ако смо Срби и својта, слатка душа, баће. Кад дође нека девојка са стране, сви почну да се врте око ње, па се она брзо уобрази, и ако не знаш по коме јој то долази. Почне да бури на високо. Зато нам је једино остајао ступац, којег смо мерили неким добрим момцима, чија је једина кривица била то што су били бољи и већи фрајери од нас, и само зато што смо волели да имамо неку чору, а нисмо ми криви што смо имали више ступаца и кочева него девојака које нам нису род. Не брините, нису ни нама остајали дужни. Ништа не знаш, баће, само кад ти га фишти, све звезде видиш. А, и они, као и ми, знали су курвински да ти га степају. И, ако су. Право је. Који ти је ђаво требао да се ломаташ по Прекорупљу или Клини, па налетиш на Црвене ђаволе из Клинавца. Мада, ни они из Гораждевца нису имали лаку руку.

Најволим „чачак“ да водим. 
      И да певам „Ој Истоку под планину, дивну имаш омладину, Радо лепа Радо, што имадо то ти дао“. Обично нисмо имали ништа па смо то и давали. Ипак, да води „чачак“, поготову „синајски чачак“, није могао свако. Због тога су избијале туче, давао се задњи динар хармоникашу. Цео дан си пластио а летиш по сали. „Чачак“ је тешка ствар, хеви-метал међу народним колима. Да се народски изразим, „чачак“ је рокенрол, „моравац“ је сентиш а „жикино коло“ је мејнстрим. Али, баће, кад затражиш, за ајтар божи, биднеш кец и да певаш „Од Истока па до Бање...“, онда неће нико да те пусти. Прво срамотно је, а друго ни кец није ништа мање важан од коловође. Кад се уфатиш на крај кола онда никога не пусташ. Преплићеш ногама и ноншалантно се њишеш лево-десно горњим делом тела, да не кажемо абдоменом. Обрвама поздрављаш присутну публику, намигивањем се удвараш. А махањем главе дајеш до знања 'де би најрађе да се нађеш са дотичном. Руку леву: по вољи! Ћеф ти у џеп, ћеф ти марамче у руку, па да витлаш њоме. Као што никог не пусташ да се ухвати између тебе и девојке која ти се свиђа, а једва си се и сам доватио, тако никога не пусташ на кеца, осим девојке која ти се свиђа. Мој покојни отац, непосредно после другог рата, на сабору у Горичу, лепо рече неком официру који је хтео да се ухвати у коло између њега и моје будуће мајке, која му је тада била већ обећана: „Немој да се качиш на воз за који немаш карту“. Добио би тај и ступац, ама није се смело, официри тад бејаху власт.

Ми смо, бре, својта! 
      Ако ми не дођеш, нећу да ти дођем – зато сам и дош'о, да кадгођ и ти дођеш код мене. Нисам дош'о што сам жељан, имам и ја кући да јем и пијем, него сам дош'о што те ценим и поштујем. И што смо својте. И што се ваља. Ма шта ко причао, било смо срамежљиви гости. Некако ти је увек био непријатно кад одеш негде, па измишљаш сто разлога због чега си ту. Те ово, те оно. Не би ти дош'о, него си у свом доласку пронашао неки велики циљ, и идеју. Ти ниси у гостима, ти си у мисији, задужујеш да би ти се вратило. Ти једеш да би се јело код тебе, пијеш да би се сутра пробала и твоја ракија. Обично те ухвате негде већ припитог, па те поведу по визитама, али ти ниси баш толико пијан да не схватиш да ти није место ту, можда си први пут ушао човеку у кућу. Па се довијаш, ниси случајно ту. Циљно си. Решио си, као, да прекинеш више то ваше непосећивање. Што више преврћеш клапуше то си агресивији према домаћину: „Више ме никад нећеш видет' овде, ако ти не дођеш код мене!“ – велиш му. Он клима главом, мисли, „добро, ако је тако“. Кад ти, после неког времена, заиста дође на Славу, ти привучеш жену у ходник, па је питаш: „Шта ће море, овај овде?“. Па кад попијете неку, све крене јово-наново.

Што помери међу? Што ми узе ред воде? Што ми посече шуму? Што ми сјеба засеку? 
      Пошто нисмо имали довољно душмана, тамо где смо живели, онда смо од мајке тражили да нам га роди. Ако смо и били браћа, џепови нам нису били сестре. Са браћом углавном нисмо зборили због међе. И са рођацима, кад завршимо са рођеном браћом. Другоме 'оћеш душу да даш, брату ниси хтео да попустиш ни за педаљ. И сваки би оног другог оптуживао да је померио међу, да 'оће да узме више, да жели да га зајебе. Сад све остаде туђину. Па, опет се нисмо опаметили. Сад се свађамо на даљину са ближњима. Имали смо толико воде да је претила да нас однесе а ми смо се тукли мотикама за ред воде. Зато нас је на крају вода и однела. И још нас носи. За памет је касно. Дако ће наша деца бит' паметнија од нас. Јер, слађе нам је било да посечемо туђе, него леба да јемо. Чинило ти се да туђе дрво боље и дуже гори, да боље греје. Мислиш да си ћарио: посечеш туђе, туђин посече твоје, па се све сведе на исто. Оно што остаде, посекоше они до задње гранчице. По ко зна који пут. Све што би сачували једни од других на крају би посекли они. Е, да, кад баш не смеш да се супроставиш отворено ономе што има ред воде а ти би хтео да је твој ред, одеш онако курвински, по мраку, па лепо премостиш засеком воду. Док онај укапира 'де је грешка идући уз бразду, теби већ пола бакче прелила ладна источка вода – однела нас она!

Оћемо у рибе?  
      Ти ћеш да носиш теше. Теше носи онај ко слабо вуче мрежу и не зна да рчка. Он најмање добије у деоби, кад се дели риба. Тури локвањ на главу да се не споводи од сунца, веже каишем теше а на врбов прут наниже уловљену рибу. Повремено прут са рибама провлачи кроз воду да иста остане свежа. Кад чујеш још некога да је на реци, некога ко је кренуо пре вас, враћаш се кући јер тај шта је уловио - уловио је, остало је уплашено. На цени је била речна пастрмка, са црвеним тачкицама, док се калифорнијска пастрмка мање вредновала од ње. Друге рибе, фала богу, нисмо ни имали. Речне ракове би бацали кад се завуку у кош, јегуља није било од кад је направљена нека брана у Албанији осамдесетих година, иначе се она хватала испод воденица којих је у Истоку било тушта и тма. Кажу да је некада било толико рибе у источкој реци да су их Источани ватали по њивама, кад пусте воду да наваде. Источани су, дакле, једини људи на свету који су пецали рибу: мотикама!? Искрено, вероватно због свега тога, нисмо је баш ценили и јели смо је само кад морамо: о посној слави и кад дођу гости којима је то био главни ужитак. Трајков вир би био прекретница: до њега се знало како ће се проћи са пецањем, које и није пецање већ 'ватање. Кад неко офути реку струјом или динамитом онда се дуго после тога лове само пизгаљи, док се неко не осевапи па пусти коју тону из рибњака.


Оћемо у Лојза да играмо лопте?
      Пошто у Лојза већ одавно нема Гројза. Изела га пламењача и народна влас'. Само да се одма зна: нема дурисања и пенџетирања. Лопте су се играле и у Грабља, и у Лојза. Касније и код школе, па на теренима. Кад се оде у планину најслађи фудбал се играо у Трговишту. Ми, из нашег краја, фудбал смо играли и код фабрике, кад би могли. Кад би нас бивало мало играли би викторију. Фудбал, као и остале спортове, нису увек играли најбољи, већ најстарији па самим тим и најјачи. Чим дође ко старији ти као млађи мораш да се склониш. Самим тим, нису увек ни побеђивали најбољи и који дају више голова, већ оних чија је бивала последња. По трави би углавном играли боси, по асфалту су неки окушавали и са копачкама. Не би добро пролазили али су били упорни: кад су могли са копачкама да иду на игранке а што не би играли са њима и фудбал по бетону. Није се само знало да ли у њима више повређују себе, стално клизајући се и падајући, или друге, ударајући по писку, што је било легитимно средство за заустављање противничких напада.

наставиће се...