BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА


©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

субота, 30. мај 2020.

СС ИСТОК - источки есесовац



                               

                        Објављено у часопису ХВОСНО, број 64, 2010. године и у књизи Источке приче: приче и песме, сентиментална историја једне вароши, Дом културе Свети Сава, 2014. године

21 горска дивизија СС „Скендербег“ (албанска бр. 1) формирана је 1944 године. Лично ју је утемељио Хајнрих Химлер. То је била чисто албанска формација, углавном под старешинством немачких официра, али је и нешто Албанаца било сврстано у старешински кадар. Био је то наставак тренда да се формирају јединице од народа лојалних нацистима у посебне СС јединице, које су онда чиниле злочине у свом окружењу али су и слате на друге немачке фронтове. Интересантно је да данас нико не помиње да једино Срби нису имали СС јединицу, и да једино Срби нису ратовали на источном фронту, а за рачун Немаца, пред Стаљинградом или Москвом, док су сви народи из окружења то чинили, сврставани у разне регименте или дивизије. Чак су и Руси ратовали против Руса  за Немце – једино Срби нису. Зато нам данас гоне нану нанину.
Ризо Бљакај из Истока, из бројне и угледне источке породице, био је СС официр, један од ретких од Албанаца, у саставу СС дивизије Скендербег. Долазио је за време рата често у Исток, упарађен у немачку униформу, увек наоружан, возио се у чези или фијакеру, и демонстрирао силу. Руку на срце, није починио нити један злочин у Истоку. Старији људи се чак и не сећају да се бахато односио према Србима. Мало је ко смео да му приђе али ни он није прилазио Србима. 
      Други, много мањи и нижи, и свакако већа фукара, нису пропуштали прилику да се бахато односе према Србима, често и да физички насрну, па и да убију. Тако су страдали од шиптарске руке, углавном мучки, подмукло и без икаквог разлога Богољуб (Љупче) Крстић, свештеник Андрија Поповић, игуман манастира Гориоч Никодим Радосављевић, Сретко Булатовић, Рашић Сталета, Рашић Радивоје, Димитрије Мирковић, Вујошевић Марко, Војиновић Невена. Мика Вулић је рањен, у очи Ђурђица 1944. године али је преживео. Крвници су над њиме завршили посао јуна месеца 1999. године. 
     Исток је, ипак, релативно миран у каснијим данима. Спорадична убиства, силовања и пљачке се јесу дешавали али нису у толикој мери били присутни, колико је било злочина у другим местима. Има више разлога за то. Повезаност великих источких породица са обе стране, Источки четнички одред негде у Србији који је био одређена гаранција, релативно добри односи пре рата, и мудрост појединих албанских вођа који су схватили да ће фашизам бити краткога даха, тако да нису чинили организоване погроме већ је све остало на појединачним случајевима. Околна села су много више пострадала за време Другог светског рата.
Нарочито је у време италијанске окупације било нереда и јавашлука. Кад су стигли Немци, после италијанске капитулације, ствари су се мало поправиле јер су они одржавали дисциплину, пре свега зарад свога мира. Проверен је податак да су Немци у Истоку тражили да станују искључиво у српским кућама, да су се трудили да се не мешају са својим домаћинима и да нису крали и кокошарили као Италијани. Поштовали су и жене (за разлику од горе поменутих). Италијани су, додуше били мање крути, хранили су децу са својих казана и плаћали им за ухваћене мачке и нахватане пужеве, дружили се са Србима али су мало пажње посвећивали сигурности ван свога логора. Обрни, окрени, највећи непријатељи Србима нису били окупатори већ они који су живели са њима.
Ипак, далеко је све то било од идиле. Срби су много трпели, владала је општа несигурност, били су грађани, не другог реда, већ грађани без икаквог реда и стављени ван закона, поготову кад би се нашли некуд ван Истока. Тако би и долазак СС официра Бљакаја представљао опомену за све Србе и ретко се ко усуђивао да се нађе на путу кад би се он, у пратњи, провозао улицама Истока ка својој кући у Бљакића мали.
И ако није починио злочине у Истоку, формација чији је официр он био била је злогласна по свом крвавом трагу, па чак да је он и био чист“ - по командној одговорности и припадности нацистима већ је самим тим био злочинац. Говоркало се да је он можда и лично учествовао у извршењу злочина по Црној Гори али то никада није доказано. Ова дивизија је поред Косова учинила масовне и тешке злочине у Црној Гори (Плав, Велика), Срему и Семберији (села Гук, Ватровци, Јамена, Босут) и Босни (Урожиће, Забрђе, Вршани, Тутујевац). Осуђен је, у одсуству, и по кратком поступку, и проглашен за ратног злочинца од нових власти после рата. Сматрало се да се он повукао са Немцима и да се налази негде на западу, уколико није страдао негде уз пут.
Време је пролазило и он се заборавио. Рука правде га није достигла и поред ажурности комуниста по том питању. По ослобођењу, кад су стигле нове власти, много људи је стрељано са обе стране, и Срба и Албанаца, чак су се трудили да и ту одрже некакав национални кључ. Стрељани су и прави албански злочинци, мада не у броју и мери наспрам злочина које су починили. Многи су и променили страну па су црне фашистичке кошуље заменили звездом петокраком. Многи од њих су деценијама после рата палили и жарили а да нико није смео да им помене фашистичку прошлост. 
      Стрељани су и људи који нису учинили ником ништа лоше. И са једне и са друге стране. Стрељан је Бајрамај Рустем и ако је током целог рата штитио источке Србе. Он и Идриз Битићи, којег су такође стрељали комунисти, су спасли Исток и источке Србе од погрома који су спремали дренички Шиптари. Стали су пред њих и нису им дали да уђу у Исток. Не треба улазити у мотиве због чега је то урађено – урађено је. Бујупци испод Гориоча су све време рата чували горичке иконе и сачували их (игуман манастира пред почетак рата би отац Руфим). Рат је, на месту игумана дочекао Никодим Радосављевић. Он је уз помоћ Илије Живановића склонио иконе, прво код горе поменутог. Монах Никодим је убрзо убијен док се враћао са неке сахране из села Верића. Сахрањен је у порти манастира. Није било мушке руке да све то обави па су обавезу на себе преузеле Источанке.
Стрељани су, по ослобођењу, и Срби, скоро сви без икакве стварне кривице осим што су неки припадали пораженој страни. Има и Срба који су се извукли мада су били у четницима. Ипак стрељани Рале Вулић, Сталета Крстић или Радомир Пумпаловић заиста нису били криви ни за шта, нису починили никакав злочин, али су стрељани због припадности четничком покрету, или због потпуно небитних ствари. Најапсурднија је смртна пресуда и егзекуција извршена над Станом Вулић. Оптужена је и осуђена само због тога што јој је ћерка била удата за шиптарског зликовца Амет Ну-у, а при том неки од шиптарских зликоваца већ су били у комунистичким властима и индиректно јој судили.
Ето, било је осуђених, стрељаних, невиних и кривих, а ипак, најкрупнија зверка, СС официр Риза Бљакај је успео да се извуче и да побегне од руке правде. А, онда: сензација, шок, неверица!!! У понедељак, 20. фебруара, 1956. године, органи безбедности, полиција и УДБА, проналазе леш Ризе Бљакај, зазидан у кући његовог братанца, непосредно пошто је умро тих дана. Све време он је био сакривен на неколико стотина метара од милицијске станице. У кући му је направљена посебна просторија, која је била сазидана тако да се не примећује ни споља, ни изнутра. Свакога дана, његов братанац Ђемо Бљакај, давао му је храну, износио трагове физиолошких потреба, уносио му воду за купање. Чак му је доводио и доктора. Највећи апсурд целе ове приче је тај што је Ђемо био ожењен Српкињом, Љубицом, учитељицом и првоборцем. Ни она није хтела да ода СС официра.
Скандал је био велик. Штампа је пратила догађај. Структуре су се узмувале. Требало је вадити флеке, сви су се осећали кривим: и они што су га крили, и они што га нису нашли до тада. Ипак, братанац Ризе Бљакај, Ђемо, држао се, достојанствено. Сутрадан, 21. фебруара, он је на партијском састанку основне школе где је радио, изјавио следеће: Ја сам крио стрица, то је истина, то ми  је била дужност. Ви радите са мном шта хоћете. Истог дана је истеран са посла и искључен из чланства Савеза комуниста. Његова супруга Љубица није хтела да га изда, па је и она доживела исту судбину и ако јој је понуђено да остане на послу уколико се одрекне супруга. Ђемо је прећутао и једну чињеницу која се обелоданила много касније, а то је: да је доктор Фрањо Шен долазио да лечи његовог стрица а да то није пријавио властима. Доктор Шен је био угледни припадник заједнице све до смрти а тек је после откривен и тај податак. Ђемо је заиста показао лојалност према њему.
На поменутом састанку, официр УДБЕ Рајко Видачић био је прилично благонаклон према целом случају. (Он ће касније постати начелник покрајинске Службе безбедности, а биће искључен из Савеза комуниста и смењен са дужности 1966. године, у време када су после 4-ог пленума летеле главе Ранковићевих кадрова). Рекох, требало је оправдати и неуспех службе у целом овом случају. Нашао је он речи оправдања за Ђему (осећај родбинске припадности који нема везе са идеологијом, итд.). Био је умерен и према самом Ризи тврдећи да они из службе и немају неких великих доказа за његову кривицу. Другим речима, у име моћне структуре којој је припадао, он је поручио да би било најбоље да се све брзо заборави и да ствари крену неким мирнијим током.
И ако је истеран са посла Ђема није ухапшен и никада му није суђено за оно што је урадио. Живео је и радио у Приштини као миран грађанин, без икаквих проблема.
Ову причу би неко други вероватно испричао на други начин. Ја сам је чуо и доживео овако. Можда јој фали више људскости али су ране сувише дубоке а међусобна историја је пуна крви и злочина. Свакаква је ово прича: има потенцијала за роман, за филм, за легенду. За сада ћемо стати на овој краткој и телеграфској верзији.




понедељак, 18. мај 2020.

Ја сам Црногорац зато што нисам Србин!



Сваки међунационални проблем на Балкану је верски проблем и на крају се сведе на верско питање. Ко то не разуме тај не схвата суштину проблема са којима се суочавају овдашњи народи.
У СФРЈ се нису водили грађански већ верски ратови. И у Црној Гори се вера испречила између рата и мира.
Реалније је и утемељеније постојање југословенске нације од постојања црногорске нације. То је због тога што је југословенска идеја терористичка, безбожничка и атеистичка и као таква је теоријски и историјски могућа. Новонастала црногорска нација је такође неверничка али она у тој својој јереси тражи своју црвку (а на темељима старе и праве) како би добила обрисе некакве нације али сама чињеница да би та нација почивала на отетим, преименованим или измишљеним темељима говори о њеним капацитетима.
*
У Црној Гори идентитетских проблема нема нико осим самих Црногораца.
*
Нико не спори да Црногорци могу постојати као демос али никако не могу постојати ко етнос.
*
Нација није оно што би неко хтео да она буде већ оно што је она некада била, оно на чему почивају њени стубови. Она мора имати своје историјско и идентитетско утемељење, иначе не постоји. Данас, у свету, чак ни фудбалске клубове који немају историју и традицију не узимају озбиљно а камоли ће државе и народе без тога.
Шта је проблем?
Да би Црногорци постали нова нација они се морају одрећи свега старог (јер како ће бити нова ако су задржали старо?): своје историје, традиције, цркве, језика. А то не може. Да је Српска православна црква требала да се зове другачије онда би то било учињено пре осам векова.
Да би настале нове нације (које никада не могу бити етничке) морају се проналазити нови светови. Па ни тада, поред новог имена и држављанства, није се тражио нови језик, нити нова црква. Остао је и даље енглески или шпански, португалски или француски, а људи се моле у канонизованим црквама које су уз Ватикан или нису, понегде клањају Алаху или су у синагогама. Додуше, има и секти разних али је и свака од њих утемељенија од ове Дедеићеве.
*
Губећи свој идентитет одрицањем од властите историје и културе, одрицањем вере и традиције, најзад и саме породице, још нико и нигде у досадашњој историји није успео да створи нови идентитет и одрживу државу. О нацији ни да не говоримо. Сваки Американац ирског порекла зна шта треба чинити на дан Светог Патрика.
Шта желим рећи?
Чак и ако би се прихватило да Црногорци постоје као нација то би било немогуће без два стуба: Српске православне цркве и српског језика!
Тако би се могло рећи да уколико постоји Американац, католик, који говори енглески језик, зашто не би постојао Црногорац који је православац и говори српским језиком?!
*
Постоје закаснеле нације, постоје и нације које још нису заокружиле своје формирање, постоје старе нације и младе нације, али не постоје нове нације уколико нису политички или колонизаторски пројекти (па и тада само на папиру). Све друге, осим нових и вештачких, имају јасно дефинисане параметре идентитета а то су пре свега језик и религија, порекло и историјска државотворност. Чак и када се у појединим историјским периодима и дешавањима вера (религија) силом или милом мењала, није се измишљала нова већ се узимала друга и већ постојећа (али: туђа), у том тренутку доминантна али историјски и канонски утемељена. Када су се Срби турчили они нису измишљали неки нови ислам већ су почели да се клањају по правилима шеријата.
*
Када би сада неки Хрват предложио да се направи Хрватска католичка црква одвојена од Ватикана, а он да се од сада не зове Хрват већ Далматинац и да не говори хрватским већ далматинским језиком – прогласили би га тамо лудим. Међутим, овамо помажу и подржавају све што чине милогорци јер знају да на тај начин слабе српски национални корпус.
Питање свих питања: како Црногорци очекују да ће их било ко у свету или региону озбиљно схватати ако су били спремни да се одрекну имена, језика и вере – то јест – да ће променити идентитет ако све то задрже под другим именом?!
Али, власт у Црној Гори и не жели примарно да створи нову цркву, језик или нацију – они желе да униште ове које већ постоје јер их стално подсећају да нису то што говоре да јесу.
*
Идентитет и тапија постојања једне нације почивају на егзактним параметрима. Књижевност, историја и археологија су веома важне. Довољно је отићи до библиотеке или на неко старо гробље па утврдити ко су људи који су ту некада живели и стварали и ко су њихови потомци.
Проблем милогораца је у томе што они своје идеолошке и историјске корене могу пронаћи само на псећим гробљима која су направили Ђилас и компанија, исти они који су створили идеју о формирању црногорске нације. На тим гробљима почивају поштени и часни људи, невини и свирепо побијени, али откуд онда назив псећа гробља?! Отуд што је то име наденула антисрпска идеологија која је потом измислила црногорску нацију, црногорски језик и црногорску цркву.
Питање је: уколико на псећим гробљима леже људи ко онда лежи у црногорској нацији?
Одговор: и на једном и на другом месту леже упокојени Срби, једни мртвим телом, а други мртви духом.
*
У Подгорици живе Срби а у Титограду Црногорци! У Београду живе они што ћуте!
*
Да би био милогорац мораш бити безбожник и неверник јер само у тој идеолошкој матрици можеш пронаћи своје корене.
*
За духовне потребе милогораца нису потребне цркве већ комитети. 
      Комитети су храмови достојни такве вере!
*
Милогорци имају канонско решење својих црвених проблема: нека пређу у ислам или католичанство. Не би били први Срби који су то учинили али ће последњи свакако бити!
      Најбоље би било да се врате мајци-цркви својих предака!
*
Ја прихватам да неко у идеолошком, филозофском или историјском смислу негира идеју породице, вере, нације, идентитета.
Да негира и не признаје!
Али не могу прихватити да неко негацијом свега тога жели да створи све то ново!
Дакле, индивидуалац може рећи: „Ја нисам Србин, нити православац, не осећам се тако, осећам се грађанином света“.
У реду!
Али, тај исти „индивидуалац“ не може рећи (јер онда више то није исти принцип): 
      „Ја сам Црногорац зато што нисам Србин“.
О томе ко си и шта си одредили су пре твога рођења сперматозоид и јајна ћелија са врло јасним ДНК кодом.
*

петак, 01. мај 2020.

ДНЕВНИК ИЗОЛАЦИЈЕ – АПРИЛ 2020. ГОДИНЕ



                                    ДНЕВНИК ИЗОЛАЦИЈЕ
                                      Корона – месец други
                                    АПРИЛ 2020. ГОДИНЕ

Статистички подаци говоре да је у Италији у првом кварталу ове године смртност нижа него у неколико претходних година.
*
И то мало навика и биоритма које сам успео да доведем у ред – распало се у последњих месец дана. 
Говоре нам да се чувамо а све мање имамо услова за нормалан живот у сваком погледу.
Добро, крив је вирус, ко је то могао знати?!
Криви су и људи (струка), морали су знати и о вирусу, када већ знају да пошаљу ракету на неколико хиљада километара и погоде кутију шибица.
*
У већем делу света данас долази до изражаја то што су у последњим деценијама запуштени сви аспекти државе и друштва који су се тицали општег добра и солидарности и који нису имали везе са економијом и профитом већ са хуманизмом и правом људи да буду заштићени од стране своје државе. Урушене су институције које су требале да служе народу и његовом добру.
Здравство, цивилна заштита, хуманитарне институције, култура, школство – све је то запостављено у корист профита капиталиста. А рекох већ: приватни сектор нема друштвене одговорности (осим у маркетиншке сврхе), нити има капацитета да ваљано буде од помоћи.
*
Навићи ће се вирус и на полицијски час, схватиће и то када сме напоље, па ћемо доћи на исто.
Треба затворити вирус а не људе!
Али, вирус је у људима!
Треба ипак затворити људе!
Најзад се остварује сан политичара и диктатора: људи морају бити затворени, осим уколико не иду да раде и служе елити (појам "елита" треба узети у овом случају с резервом).
*
Потпуна конфузија! 
Ова земља никада није имала стандард, услове и технологију, али је имала стручњаке. Данас, немамо ни једно, ни друго, то јест, имамо и једно и друго – просечно.
*
Пита се не прави од гована.
Тешко је уздићи неки систем на ниво професионализма, стручности, етике и херојства – уколико је тај систем изнутра труо и пропао.
*
У невреме нам се покварио шпорет. Купили смо, најзад, брашно а сада немамо где да хлеб испечемо.
Био мајстор, струка је учинила своје, шпорет опет ради.
*
Изгледа да, ипак, нису баш сви лекари и медицинско особље: хероји. Према ономе што полако излази на видело добар део њих константно измиче од рада и опасности. Добро ми и пролазимо ко је све избио у први план.
*
Већина људи се сада бави тиме како ће потрошити обећаних 100 евра. Ја знам шта ћу: придодаћу их оним 1000 евра што сам „добио“ од претходне власти.
*
У време свеопште помаме за тоалет папиром ја пишем есеј о Достојевском?!
*
После ове генералне пробе све ће бити много лакше за властодршце: треба само пустити вирус са ланца и после тога везати народ тим истим ланцима (страха који рађа покорност).
Ово је вежба ограничавања слободе широким, бескорисним или опасним народним масама.
Ово је генерална проба масовних отпуштања запослених и редукције воде и хране.
Сада се опробава како ће се одвијати одвајање људи по дарвинистичком систему, према снази, отпорности и корисности за владаре.
Ово је доказ да човечанство срља у катаклизму и робовласнички систем за оне преживеле и све то у доба највеће и најбрже технолошке и научне експанзије. Имамо супер паметне телефоне а убијаћемо се за кору хлеба и чашу воде.
*
Скоро месец дана нисам ставио шешир на главу. Чиним то због Гоце и деце, процентуално умањујем могућност да им наудим кад већ не могу да им помогнем. А, и, шешир не трпи маске, рукавице, полицијске часове и неслободе.
*
Не брину они зато што је масовно и смртоносно – него што је скупо.
Капиталистички систем, који смо и ми прихватили (то што нам се местимично нешто добро догоди резултат је тога што нису стигли све да „реформишу“), срећом не све, подразумева да човек целог живота рмба, отплаћује камате, уплаћује пензионо и осигурање, а када дође време да живи од пензије и да се лечи – онда је за систем најбоље и најјефтиније да умре.
Исти је случај и с млађим људима: све је дозвољено у капитализму осим да рушиш систем и да се разболиш. Капиталистички здравствени систем воли само здраву радну снагу и богате пацијенте.
И то што се сада чини, што се труде, то је само због тога да би могли да владају и после овога а да сачувају привид демократије.
*
Власт синоћ донела одлуку о забрани окупљања чак и по двоје људи: ја јутрос са прозора гледам њих педесеторо испред штедионице.
*
Затварају нас све дуже и дуже. Можда и преживимо вирус али нећемо преживети ову крађу слободе. Нећемо преживети ову "бригу" о нама.
*
И даље нико не помиње запослене у пошти као хероје иако раде без престанка и у тешким условима подмирују потребе пензионера и осталог дела грађанства.
*
Привилеговани се сада могу кретати Београдом без гужве – бојим се да им не пређе у навику.
*
Не прија ми ова тишина. Није природна. Она је пуна вируса у себи. У овој тишини чују се само вируси.
*
Многи „експерти“ сматрају да је тренутно на делу крах глобализма.
Само, може ли глобална епидемија убити глобализам, или ће га, што је за очекивати: ојачати?!
На сцени је глобална борба против пандемије а не смрт глобализма.
Шта ће проистећи из свега овога то вероватно зна само мањи број људи: они који су и довели до овога.
*
Интересантно, блог се мање чита у време полицијског часа и изолације.
*
Како је после последњег рата испало да је сваки други Србин био на Кошарама, тако ће и после ове епидемије испасти да си сви лекари и медицинско особље били хероји!
*
Жртава је све више. Мада бројке знају да преваре. Више људи умре годишње од самоубистава, сезонског грипа или уједа змије него што ће умрети од короне – уколико се не догоди неко чудо.
Дакле, у чему је проблем?
Проблем није у броју већ у интензитету. У динамици за коју здравствени системи већине држава нису спремни.
*
Уколико мислимо да уздигнемо Србију и уредимо државу онда партијски уређена држава мора да буде укинута.
*
Истину никада нећемо сазнати јер је скривена између две крајности.
*
Јуче, 6. априла, Београд је био обојен бојама немачке заставе?!
*
Кажу: свет неће бити исти после свега овога.
Наравно: биће гори!
И, биће исти, само много гори.
*
Тренутно "најомраженије" друштвено-социјалне групе у Србији:
1. гастарбајтери;
2. пензионери;
3. емигранти.
Избегла и расељена лица су пала на четврто место. Педери, Шиптари, Хрвати и друго-србијанци су спокојни.
*
Опхрван сам разним страховима. Страхујем за друге. И када се плашим за себе то је везано за понижење (лично) и за терет (другима).
Страхови нису ништа ново, ни за мене, ни за друге људе. Они су неодвојиви део људске природе. Они, сами по себи, не морају бити ништа лоше уколико се простиру у границама нормалнога.
Страхови најчешће долази из осећаја немоћи. Када мислимо да нећемо бити у могућности да превазиђемо оно чега се плашимо (и да победимо). А управо је такво време у којему живимо: појединац из обичног народа - мрва је обична од које ништа не зависи.
Уз то, не постоје ни правила по којима би се учествовало и борило. Чак ни страх од болести није везан само за ток (природни) исте већ за то где се налазите на хијерархији приоритета овога накараднога система.
У годинама које следе страх ће бити најпрофитабилнија роба која ће моћницима донети много власти и зараде.
*
Стрела мирује док лети.
Зенон
*
Човек мора водити рачуна са прекомерним коришћењем истине.
Човек не сме изговарати сваку истину.
Човек мора говорити само ону истину коју други људи желе да чују.
Истина коју нико неће бескорисна је и скоро непостојећа.
Мудрост и истина ретко иду руку под руку.
Више је добра донела лепа лаж него ружна истина.
*
Иду дани. Ништа није ново: нов је само вирус. Или можда није ни он! Као што су људи својевремено пронашли Америку која је већ постојала, тако су, изгледа, пронашли и овај вирус.
*
Све је воља. Памет и знање су само надоградња воље.
Воља и карактер. И суштина.
Вели Шопенхауер.
*
Када би песници добијали пичке кад год пожеле, никада ни једну једину песму не би спевали или саставили.
*
Све што је надокнадиво – није важно – у суштини. Суштина је битна. Темељи који нас држе. Наравно, човек живи свакога дана живот који се не бави суштином већ тренутним стањем (свакодневницом). Отуд се често догоди да истину спозна касно и онда када ће га највише заболети.
Лек?!
Треба више волети а мање желети!
*
Спавам поред себе.
Кафка, Дневник
*
У шта се претворио свет и људи у њему?
За већину то је робовски рад и одмор од тога рада (то јест, припрема за следећи посао). И што је неко друштво „развијеније“ тај и такав рад је израженији а одмор од истог наизглед је квалитетнији. 
Све је то бесмислено!
Људи раде десет сати дневно да би преживели а реално је да од толиког рада могу издржавати још неколико породица и да сви они живе солидно. Јер, откуд би се онда створио толики вишак и како би се  мали број људи толико обогатио – да није тако?!
Људи су похрлили у бели свет мислећи да ће тамо боље живети, у ствари, тамо ће само боље радити и удобније се припремати за следећи рад.
Људи су се кроз историју борили за хумане услове живота, осмочасовно радно време и слободне дане – а сада морају радити по 12 сати свакога дана (и викендом) да би преживели и платили све обавезе.
Зато вирус има смисла!
*
Неповерење – то је данас доминантан осећај међу људима у читавом свету.
Људи не верују ономе што чују али, што је најгоре, не верују више ни једни другима.
*
Ово је време нехуманости, несолидарности и незнања.
Људи су лоши зато што су глупи, а, у могућности су да буду зли зато што је у оваквом систему битно коме служите а не како најбоље можете својим квалитетима да послужите.
*
Пред најдужи полицијски час до сада гужве у граду су несносне. Сви су нагрнули у пошту, банке и продавнице, или једноставно: шетају.
*
Жао ми је што сам својевремено неким људима посветио пажњу и време који нису заслуживали.
Више због времена а мање због пажње.
*
Кад год сам нешто добро радио за свој завичај увек сам наглашавао да то радим због дрвећа и воде а не због људи!
*
Од десет ствари које нас муче, девет њих не би то могле чинити кад бисмо дубоко схватили њихове узроке, и отуда упознали њихову нужност и праву природу.
Шопенхауер
*
Како сада ствари стоје, код нас Срба (а ни други не стоје ништа боље), остаје нам да се надамо још једино на стручност Бога, обзиром да су нам друге струке прилично нестручне.
*
Шопенхауеров геније је на ивици лудила, абнормалан, лишен терета воље а опет мора бити непристрасан у схватању објективног, битног и општег. Он је недруштвен али објективног правца духа.
*
Пред зору, у новонасталој тишини због полицијског часа, чујем из даљине петла, малог, кикиреза.
*
У Њујорку сахрањују преминуле од короне у масовним гробницама а онда их преливају бетоном. Не чине то зато што не могу другачије већ зато што им је то најјефтиније. У питању су људи чија тела нема ко да преузме а самим тим и да плати трошкове. Када се све ово заврши они ће од тих гробница направити туристичку атракцију и извадити паре које су потрошили.
*
Уметност није бежање од живота.
Уметност је бежање од материјалног у животу.
*
Како негде написао Шопенхауер: за науку је потребан таленат а за уметност геније.
*
Своју веру (веровање у Бога) не можеш доказивати кроз науку али је можеш исказивати кроз уметност.
То је суштина разлике!
*
Шта, међутим, вреди Шопенхауерова филозофија кад он није волео жене и вероватно је био педер?!
*
Женама се треба клањати чак и када су најгоре – јер су жене. Више вреди један добар женски курварлук од десет мушких моралисања.
Стево Жигон је негде рекао:
Јелена ме је варала толико да јој не бих могао вратити ни на оном свету. Али ја нисам љут због тога. Био би грех да тако лепа жена буде само са мном.
*
Тек сада увиђамо колико смо преценили људски напредак и експанзију науке. Наука може много а не може ништа – када за то дође време (невреме). Данашња технологија је спала на респираторе али шта ћемо са узроком који је довео до потребе за вештачким дисањем?!
*
Усамљеницима као што сам ја ово не може тешко пасти. Ми, у ствари, никада и нисмо имали више друштва него сада.
*
Сумња у истинитост онога што нам говоре оправдана је и утемељена на дугогодишњем искуству.
*
На крају, они који буду остали без посла треба да знају да их није отпустио вирус већ људска незајажљивост.
*
Капиталисти ће бацити непродату храну (и друге производе) али је неће поклонити и давати гладнима и то из разлога што не желе да људи помисле како може и тако и да могу добити нешто а да пре тог нису били експлоатисани кроз тежак рад. Поред тога морају знати и то код кога стоје кључеви од амбара и од кога им зависи живот.
Зато се ми Срби морамо борити свим силама да наша земља остане нама, да опстане и остане ситни српски поседник – сељак, свој на своме, који се додуше тешко икада обогати али који исто тако никада и не умре од глади и још нахрани и оне око њега.
*
Саборовање око цркава и манастира код Срба је у својој суштини нека врста заседања народне скупштине и испољавање демократије.
Дакле, за време одређених црквених празника, различито одабраним за различита места, људи су се окупљали у великом броју и то је била прилика да се виде и договоре око заједничких активности и по осталим битним стварима за локалну или општу заједницу: од дизања буна и устанака до пословних договора и уговарања бракова. Уколико време не би било ванредно, ропско или ратно, онда би се на тим саборима провеселили, коло би се заиграло и песма запевала.
Због свега реченог, црква се укоренила у породични и друштвени живот Срба и ван граница саме вере и религије. Штавише, у тешким временима опстанка није се имало времена ни знања за чисто теолошка питања и проблеме догме. Вера се сводила на обичаје, често и на политичко питање, а мање као учење о Богу.
Наравно, било је и има проблема, али они нису суштински никада пореметили везаност Срба за саборовање, или боље рећи: саборност! Окупљени око истог циља, са истом идејом, спремни за жртву али и на покајање, Срби су тако могли бити спремни и за подвиг. Тај подвиг је често био само пуко преживљавање и опстајање па је самим тим и идеја о саборности добијала на значају. Отуд и чувени слоган о слози која спасава Србина.
*
Када би писцу људи свакога дана говорили како је он велики човек и писац иза њега не би остало нити једног вредног реда.
Писци пишу због властите непризнатости и због тога што их околина свакодневно подсећа на то.
*
Воде се полемике треба ли људе пустити да оду слободно у храмове за Ускрс.
Власт брани а црква се млако одбрањује.
Најзад, пресечено је: не иде се!
Само дан пре тога пустиће буљуке пензионера у трговине и маркете а ја и сада видим дугачке редове испод мог прозора јер су људи нагрнули у набавку због тога што ће три дана бити затворени.
*
Трошимо време најдужег полицијског часа у послератној историји Европе.
Само, ничег нема овде историјског осим што се може догодити крај историје уколико вирус покаже неко своје ново лице.
*
Ко је створио вирус? Бог или човек?
Бог!
Бог је створио човека па је његово дело и све оно што створи човек.
Али, ко је створио Бога?
Грешне ми мисли на Велики петак.
Опрости Боже!
А, и ви људи: праштајте!
*
Нико ништа поуздано не зна али зато сви „поуздано“ нагађају.
*
Празник у слободи!
Ми који смо кући са породицом, ми смо слободни! И сад, и пре, и увек.
Слобода није у слободи! Слобода је у љубави.
Слобода није напољу – слобода је унутра.
Христос воскресе – Ваистину воскресе!
*
После оног ратног Ускрса 1999. године, овај је најспецифичније доживљен. Не у изолацији већ у полицијском часу. Људи нису смели ни у цркву да оду.
Колико сам до сада успео да схватим најљући непријатељи нашег здравља и они који ће најбрже омогућити вирусу да се прошири јесу верници православци и српски сељак.
Српски земљорадник не може да носи своје производе на пијацу, која је на отвореном, али зато велики маркети са својим затвореним системима за вентилацију могу да раде. Верници не могу у цркву али су зато банке и поште отворене и препуне људи.
Скоро сви могу на улицу, кладионице су радиле до скоро, кучићи нам редовно кењају – али сељак не може на пијацу. А све се могло решити једноставно: требало је само омогућити у време ванредног стања да пољопривредници могу продавати своје производе где хоће и где год има услова: испред својих кућа, на тротоару, поред путева. Само да буду удаљени једни од других и да их за то време не дирају разне инспекције и сви они који примају добре плате од пореза сељачкога.
*
Глобално гледано, глобализам се не може победити тако што ће се људи сатерати у гето-е и што ће се дисциплиновати полицијским мерама. Глобализам тако може само ојачати.
Зато ја мислим да је појава вируса корона који је оковао цео свет још једна победа глобализма. И није важно да ли се цео свет налази у борби против вируса већ је битно ко ће продавати целом свету потребне ствари и још је важније ко ће све то кредитирати.
После овога људи ће постати рањивији и зависнији од система у којима живе. Не, глад неће донети револуцију против глобализма већ еволуцију прилагођавању апсолутизму и тоталитаризму.
*
Продали смо Галенику Бразилцима који сада нису хтели да нам доставе сировине. Онда смо набавили сировине од Француске и почели да производимо лекове за лечење ковида 19 на којима ће зарађивати власници из Бразила који нису хтели да нам дају сировине...
*
Јуче смо констатовали, за ускршњом трпезом, да се никада више нисмо дружили, разговарали и договарали. Коме је породица на окупу: томе није тешко!
*
Зову ме људи па ме питају: шта ће испасти из свега овога?
Испашће, одговарам им ја, да ће нам слобода бити једина вредност за коју се треба борити и радити. Не куће и новац, не фабрике и фирме - већ слобода, чиста вода и парче земље. Под условом да смо здрави, наравно.
*
Тренутно најпопуларнија реченица у Србији гласи: „Како струка каже!“.
А чини се да је струка најзбуњенија.
*
Мислим да ће се у свету после короне све чешће помињати појам: дарвинизам!
*
Планирао сам да мало изађем, пошто иначе сви излазе по разним основама, али ми се неће са маском и рукавицама. Не уклапа се то у моје поимање слободе и слободне воље. Наравно, доћи ће време и за то, али се ја трудим да одложим што је могуће дуже.
*
Враћамо се полако добром старом социјализму и државном власништву – дакле, свему оном о чему су нам до скоро говорили да је неодрживо. Поред тога, као највећа сила на свету појављује се држава са управо таквим државним уређењем.
*
Када одете са овога света важно је хоће ли иза вас остати празно или пуно место које сте заузимали.
*
Сада више немам никаквих дилема: све ово око полицијског часа је претеривање. Могло је то и другачије. Непримерено је са становишта слободе и људских права да људи буду оволико закључани. Поред тога, земље у окружењу које то нису урадиле стоје боље од нас. И што је најважније: људи су се несметано кретали ван полицијског часа и то много више него што би иначе радили.
*
Докторима верујем – докторкињама: ич!
*
Стишали су се аплаузи са балкона и тераса. Као и свако помодарство: брзо дође и још брже прође.
Имитирајући медиокритетске манире са запада неки људи нису били свесни чињенице да аплауз треба да дође на крају и да се на отвореној сцени даје само провереним вредностима.
У оваквим ситуацијама најделотворније је било да свако ради свој посао (чак и ми који немамо никаквог посла) најбоље што може и зна и да за то буде награђен признањима на основу онога што је урадио добро а да буде кажњен за оно погрешно и лоше урађено.
Аплаузи могу да причекају када крене предизборна кампања.
*
Ја стварно не знам како неки људи могу радити свој посао добро, предано и квалитетно, када се не скидају са телевизија, изгледају одморно, скупо, однеговано и увек елегантно?
Неко ће рећи: то им је посао.
У реду али зашто их онда зовемо "струка" а не зовемо политичари?!
*
Вирус из свог биолошког стања мутира у политичко стање а то га чини још опаснијим.
*
Чопори паса опседају град.
У почетку су били збуњени а сада су агресивни.
Овако нешто сам доживео и 1999. године.
Па докле више, бре?!
*
Јуче сам, после више од месец дана, изашао да прошетам, главном улицом. Ставио сам маску (за коју стручњаци кажу да ништа не помаже) и рукавице (за које ако су контаминиране не видим сврху), и направио круг по препуном граду. Сви су напољу, сви раде, сви се шетају, свуда редови.
*
Обистињују се снови Фридриха Ничеа у овом времену короне: дарвинизам побеђује хришћанство, жеља за опстанком побеђује веру  а доброта се повлачи испред снаге. Најзад, демократија је устукнула испред диктатуре жртвујући слободу зарад наметнутог одабира врсте.
*
Опет нас понижавају. Акт помоћи, који су сами донели, претворили су акт мољења, уколико нисте пензионер или корисник социјалне помоћи из Беча.
*
Опет ће нас сатерати у брлоге неколико дана.
*
Како год се завршило: људи су изгубили битку.
Тековине за које су се вековима борили избрисао је вирус (или: избрисали су их користећи се вирусом). Те слободарске тековине су већ и до сада биле добрано обесмишљене а сада ће бити и укинуте.
*
Питање: треба ли се зарад опстанка борити или прилагођавати?
Одговор: треба се кроз борбу прилагођавати и опстати.
*
Дебилизам и кретенизам својствен времену и систему вредности западне идеологије либералних невладиних организација, феминисткиња и поборника тзв. политичке коректности.
Говоре на медијима: уколико вас муж туче и малтретира у време ванредних околности ви у апотеци затражите црвену маску или маску број 19 и апотекарка ће знати шта се дешава.
Ма носите се сви у пичку материну!
Уколико вас муж туче зовите полицију или идите у полицијску станицу кад већ можете да се одшетате до апотеке (најбоље би било да позовете своју породицу да вас заштити, али њу сте урнисали као и свој брак). На њима је после да процене бије ли вас муж стварно или сте у оном повећем проценту који злоупотребљава ригидне законе који фаворизују жене у браку.
*
Да!
Све је политика и кампања!
У Србији!
И у свету!
Поготово у Србији!
Да немам оне о којима се бринем: смејао бих се. Овако не могу. Скотови ми угрожавају вољене.
*
Џаба ја читам много књига када већина других не схвата да и они треба да читају, како би било обостране користи од тога. То је исто као кад бих ја јео за петорицу а тих других петоро не би јели ништа. Они би поцркали од глади а ја од гојазности.
*
Викенд у затвору провели смо у спавању, читању, превођењу, картању и једењу.
*
Све би било много лакше када би постојало више морала и поверења.
Морала – оних који владају.
Поверења –  (до)мојега у њих.
*
Све то почне као ово сада, речима: седите затворени јер је ваше здравље у питању јер ако се сви разболимо може да се распадне здравствени систем а онда ћете ви бити криви. Или: идите напоље, у парк или у цркву али онда потпишите да се одричете лечења.
Како се може завршити?
Може се завршити тако што ће нас у кућне притворе гурати кад год им се прохте и затреба а одбијаће да нас лече кад год закључе да смо сами криви за своју болест, на пример: ни смо се чували од промаје.
*
За све лоше што нам се буде дешавало у будућности биће крива корона а не они који владају.
*
Добра, стара кафана!
*
Схватате ли сада колико је било бесмислено оно јурцање за лоптом и стотине милиона евра које су добијали играчи за то?!
*
Човечанство је добило поруку: нисте на добром путу и не ваља то што радите!
Само, хоће ли човечанство схватити поруку?
Неће, наравно!
*
Пожелим да узмем хартију и напишем некоме писмо. И после да писмо ставим у коверту а њу да убацим у поштанско сандуче. Па да чекам одговор.
*
У време полицијског часа улицом круже скупи аутомобили. Нешто сумњам да су у њима људи који су кренули на посао. Више ми се личи да демонстрирају друштвени статус имаоца аусвајса. Или: партијске књижице. Свеједно је.
*
Изашао напоље. Пензионери ходају улицама без икаквих проблема.
*
Вирус напада људе слабог имунитета. 
Људи су затворени у кућама и становима.
Какао ојачати имунитет?
*
Волео бих да се сазна: колико смо од Кинеза добили помоћи а колико смо материјала купили од њих? И за колико респиратора су узели паре а нису нам их испоручили?
*
Руси су громогласно умерени и тихи када је у питању епидемија у Србији.
*
Једино је ЕУ остала иста: себична и лицемерна.
*
У сваком свом записаном реду ја патим што нисам бољи, мудрији и лепши у својој књижевности. Само то - па је довољно да себи признам постојање и смисао.
*
Мешају се спорадични аплаузи са местимичним лупањем у шерпе и хотимичним паљењем бакљи, ватрометима и одврнутим звучницима.
Хероји су већ заборављени (ако их је и било). Почела је политика.
Није нама потребан вирус! Довољни смо ми сами себи!
*
Човек и уметник (у човеку и уметнику) морају да се допуњавају.
Човек мора уметника да спутава а уметник човека да презире.
*
То да нисам нормалан говори и чињеница да читам Хегела у време Пинка!
*
Колико треба бити глуп и бити Србин - па рећи да је ово највећа криза и највећи изазов после Другог светског рата?!
*
Скупштина Србије, њен тренутни састав, реноме, атмосфера у њој, оно што се тамо може чути и видети – то је слика и прилика српског друштва и српске збиље. Без изузетака! Можемо ми да ходамо и по позлаћеним улицама, ништа нам то не вреди поред таквог репрезента и симбола демократије и државности.
Људи који нешто вреде, знају и умеју, треба да се запитају колико је у свему томе њихове кривице. Сви треба да се приупитамо како су сви ти људи успели да постану народни посланици и да схватимо и признамо да је грешка до нас а не до њих.
*
Јесу нас зајебавали локално али се мора признати да је зајебанција била глобална.
*
Стање последњег дана априла месеца 2020. године:
број заражених: 9009
број преминулих: 179
стварни број заражених: ?
стварни број преминулих: ?
*
ЧИТАЈ: ДНЕВНИК ИЗОЛАЦИЈЕ - МАРТ 2020. ГОДИНЕ

Игор М. Ђурић , СРБИ(и)ЈА

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog