КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ

субота, 09. септембар 2017.

ВЕЛИКИ ОДМОР



„Цинцимони??? Изблизони!!! Чија војска??? Друга Тита!!! Смем ли проћи??? 'Ајд, не бој се!!! Ко је кадар??? Игор, Игор!!!“.
Школа мог детињства је била сива и оронула, поготову у јесен кад школа почиње заједно са кишама. Лети, у време распуста, бивала је та зграда живописнија. Учионице зими: вазда хладне. Комшије школске зато увек безбржне по питању огрева. Сваку ноћ по једну цепанку из школског дворишта: и да те бог види. Скамије расклиматане, изгребане шестарима, исписане оловкама, проливене мастилом. Дрвени подови премазани катраном. Често се на почетку године претеривало са тим катраном па би се ми клизали по њему у учионици. Залетиш се, па се клизаш док не удариш у зид. Кад паднеш све ти црно остане по дупету: до краја школске године и док не прерастеш те панталоне. Воде и клозета у самој згради није било. Само је у зборници стајао један лимени резервоар закачен на зид, који је при дну имао славиницу да се вода пусти. У дворишту је из чесме вода непрекидно истицала: тога смо макар имали у неограниченим количинама. Озидани клозети су се налазили на крају дворишта, до саме улице али су практично били неупотребљиви од прљавштине и воде која је лила на све стране. Штета, били су за то време одлично урађени али се нису одржавали.
Једино чему смо се искрено радовали у таквим околностима био је „велики одмор“. Постојали су: велики и мали одмори. Тај мали је трајао колико да се учитељица прошета до зборнице и врати. И на великом одмору је све трајало кратко али је било веома слатко. То је било сам наше, ђачко, нешто што нам нико није могао одузети јер нам је закон то дозвољавао. Неискрено смо се радовали много чему – то је било време неискрености. Искрено смо туговали кад је Тито умро и надговарали се ко је више плакао. После смо се претварали да смо тада били неискрени јер се тако морало. Једна од „искрености“ јесте и љубав према „великом одмору“.
На школском одмору, „великом одмору“, који је велики био само по имену јер је код нас трајао десетак минута и завршавао се звоњавом курира са ручним звоном, јео се бурек (са сиром, месом, и празан) ако се имало пара. Пара се имало ретко. Зато су се више куповале кокорошке слепљене шећером у куглу или ''поп'' упакован у новинску хартију. Ко ''поп'' није јео тај се воде није напио. То је било брашно печено на тепсији или тако нешто?! Куповала се често и зашећерена јабука на штапу или ћетен-алва. Куповале су се и куване коштане нанизане на конац – то у касну јесен кад крену да сазревају у Дечанима. Сок је ретко ко куповао. Није га ни било много. Бурек је био ипак главна посластица и бивао је онолико добар колико Ћићко није шкртарио док је куповао сир. Са месом је увек био исти под условом да волите лук – нашло би се по које зрно меса у луку. Иначе, сви продавци у школским двориштима звали су се Ћићко. Можда им имена нису била таква али смо их ми тако звали. А било их је више и нису били никакав род међу собом. Па и кад су били, име Ћићко се преносило са генерације на генерацију. Школски одмор без Ћићка је исто што и правити свадбу без музике. Или, пишат' а не прднут'.
Они што немају пара да тога дана пазаре код Ћићка (а, најчешће их никада нису ни имали него су носили проју од куће или су узимали четвртку хлеба, на рецку, у пекари, па су њихови родитељи месечно плаћали Вукоти) покушавали су да одврате од трговине ове друге, са парама, тврдећи да Ћићко кокорошке лепи са слинама, „да у поп тура песак“ и да је у буреку месо од цркнуте мачке. Ретко би им то огађивање полазило за руком јер нико није био гадљив а свако је био гладан. Кад на крају не би више знали шта да раде, а љубоморни до бола, неки бржи или јачи би вам једноставно пљунули у храну. Кад се на часу направиш болестан, не би ли те пустили из школе, наставник те прво пита: „Јеси ли куповао код Ћићка?“, па кад му потврдиш (јер знаш на шта циља), он само значајно климне главом у стилу: „Говорим ја, ама, немам коме“. Искрено, то је био само мит јер се нико и никад није отровао код Ћићка.
Кад смо код оне четвртке хлеба, за коју је већина имала по некад новаца и за ништа више, мени је она изгледала слађа од свих бурека и осталих посластица. И ако бих појео нешто лепо и скупље увек сам чежњом гледао кад моји другари са села купе ту четвртку и слатко је поједу. Неко време сам чак мењао свој бурек за тај хлеб, потпуно неразумљиво јер сам и сам имао новаца да купим исто. Међутим у туђим рукама ми је увек изгледала слађе.
Веровали или не, за тих десетак минута стизало се и трговати код Ћићка, и припалити јефтин дуван иза „вецеа“ (у каснијим разредима али релативно у раној доби смо почињали да пушимо) и одиграти кратку фудбалску утакмицу. Како, ни сам данас не знам. Али, стизало се. Фудбал смо искључиво играли против Шиптара. Ко се задеси на терену у датом моменту улази у тим. Тако би једна екипа имала седам а друга пет играча. Али нам ни у лудилу није падало на памет да се измешамо. Не, строго: Срби – Шиптари. Данас су се ствари поприлично измениле. Шиптари су наставили да играју само за себе док смо ми Срби почели да се „мешамо“, па сад не играмо баш сви за исту екипу. Утакмица се завршавала кад се чује звоно, можда који секунд касније док се не заврши напад.
Заљубљеници у спорт, наравно: фудбал, јер он је био најпопуларнији у школи, били су фанатици своје врсте. (Владало је уверење да се фудбалом баве рурални и јаки момци а да кошарку игра урбана омладина, другим речима а по њиховом схватању: први су били мушкарчине а други педерчићи – у најмању руку). Елем, ти заљубљеници у фудбал су користили сваки могући тренутак да одиграју лопте и сви су сањали да уђу у школски тим (прво) и у ФК Напредак (као врхунац каријере). То је било тешко (и једно, и друго) и за стварно талентоване - а због националног кључа. А и због тога што се ту улазило преко везе. Они, ипак, нису одустајали: свакога дана су долазили у дресовима свог омиљеног клуба, најчешће старим и похабаним а наслеђеним од браће. И у гуменим копачкама „Кона-спорт“  (ко би их имао) које су биле опасне по живот јер је било скоро немогуће ходати са њима а о игри да и не говоримо. Праве копачке су биле реткост. Пошто се крампони клизају по асфалту и бетону, набадали су као патке а све зарад љубави према спорту. Фудбал се углавном играо и на часовима физичког васпитања, дечаци фудбал а девојчице би играле „Између две ватре“, све то, наравно, уколико нас не би одвели на оближње брдо да трчимо око новог гробља, испод Гориоча, на коме су Источани почели да се сахрањују 1962-е године. По некад би играли (терали нас наставници) и „Иде маца око тебе, пази да те не огребе“, и тада је била идеална прилика де се искажу симпатије на начин што ће се иза дотичне симпатисане персоне оставити марамица која се употребљава у тој игри.
         
Неки на „великом одмору“ имају друге преокупације: да препишу домаћи задатак који нису урадили кући. Или: да одаберу прут са којим ће после одмора добити батине од наставника. Учитељ или наставник пред крај часа каже несташку: „После одмора донеси прут за себе“. При избору прута мораш бити опрезан. Ако узмеш мали и труо прут па се он распадне при првом ударцу онда ћеш „васпитне мере“ добити рукама и ногама. Ако узмеш много чврст и „млад“ прут онда ће те више болети. Најбоља је, некако, средина. Као и у животу, уосталом. Можеш ти у време одмора и да заждиш кући и тако избегнеш батине. Да ли је тако? Није, јер те ни кући не чека боља ситуација. Неће те ни тамо мазити. „Чим те бије, значи да си заслужио“ - рећи ће мајка. „И мене су тукли па шта ми данас фали“ - констатоваће отац. А обоје ће поручити наставнику: „Удри, рука ти се позлатила, само немо' да га оштетиш“.
Кад окасниш кући, прљав и мокар, гладан и озебо, после целодневног олидања напољу, мајка би те дочекала речима:
Дош'о кучак на ручак.
Или:
Дошла маца на вратанца.
Или:
Да не огладниш, не би ни знао 'де ти је кућа.
Кад се заврши „велики одмор“ сви морају да стану у ред а дежурни наставник онда пуста унутра ред по ред. Иде се крајем ходника, уза зид. Кад закасниш, уђеш у туђи ред. Кад те ухвате у туђем реду „добијеш“, онако уз пут, преко главе. Иначе, кад се стигне у школу, пре почетка часова, ђачке торбе се спустају једна поред друге и тако се „хвата“ ред. Чија је торба прва тај је први у реду и тако редом. Неки би долазили по сат времена пре школе само да би њихова торба била  прва у реду. Пошто на „великом одмору“ нисмо имали торбе онда су неки одмах стајали у ред само да би били први. Постојала је институција „пуштања у ред“ а то је да те неко пусти испред себе. Кад закасниш са „великог одмора“ онда не можеш да уђеш у школу јер се врата закључавају а курири у масним плавим мантилима неће да ти отворе. Е, тада си стварно најебао. Интересантно је да ма шта навео као оправдање то неће натерати наставника да ти поверује и да те прописно не излема.
Кад ти се са часа, мимо одмора, иде у клозет, онда не питаш ти, лично, наставника да идеш већ то чини твој набољи друг или другарица. Дигне руку и каже: „Наставниче, може ли Ђока да изађе?“. Кад наставник пита: „Што?“, овај му одговара: „Па, све се стиска“. Дакле, дотле је дошло па мора да „се стиска“?! Наставник онда, у зависности од расположења или симпатија према дотичном, пушта или не пушта.
Најрадоснији тренутак у школи је кад те наставник пошаље негде да завршиш нешто. Или да одведеш болесног друга кући. Ем, ниси у школи, ем се улагујеш претпостављеном, у овом случају наставнику. То глуматање око болести је било најинтересантније и подразумевало је патетично пренемагање и увек исти одоговор на питање „Шта ти је?“. „Мука ми је, повраћа ми се и врти ми се у глави“.Ко би смео против таквог „аргумента“ да те не пусти?!
За „велик одмор“ су везани и први љубавни покушаји. У нашим приликама не толико чести али их је свакако бивало. Није било лако прићи девојчици чак и ако се она не би бунила (што је било ретко). Код нас се сматрало највећом увредом да се удвараш девојци и да јој кажеш да је лепа. Одмах би се око вас окупила булумента ђака спремних да се спрдају са вама. Изгубили би вољу да се даље удварате. Чуш, интересују га девојчице а иза школе се играју кликери „све у шеснаест“?! Само будала може да претпостави девојчицу „мућкању“ или „матању“. Викали би тако ти ђилкоши имена голупчића, по дворишту, у разним контекстима а на опште згражавање поменутих. Ако су ти што вичу јачи од тебе: не смеш да им приђеш, ако су слабији: не можеш да их стигнеш. Зато се тим љубавним покушајима прилазило са крајњим опрезом и са темељитим припремама које су се сводиле углавном на поздраве. „Подрави Миљу и кажи јој да је моја симпатија“ - кажеш њеној најбољој другарици, онако успут, инкогнито, осврћући се да те неко не чује. А дотична наводаџика ти само значајно климне главом. Или ти каже: „Џабе, код ње немаш шансу, има дечка“, најчешће из љубоморе, лажући те.
За време „великог одмора“ су се иза школе, или иза клозета, одигравале заказане или спонтане туче. Појединачно би неко старији излемао неког млађег, обично би тај неко био „понављач“ који одавно треба да буде у средњој школи, или би се вршњаци тукли до изнемоглости или док не звони. Као и код фудбала, тако су се у масовне туче углавном водиле између Срба и Шиптара. Њих би обично бивало бројчано више а ми смо се „вадили“ на муда и технику. Како: ко! До четвртог разреда, пак, углавном смо се рвали, па онај ко обори противника пита: „Јел' се предајеш?“. Ако овај одговори потврдно онда се „туча“ тиме завршила и свако одлази на своју страну: побеђени погнуте главе а победник окружен дечурлијом која га тапше по раменима. Уколико је губитник тврдоглавији, онда га овај јачи још мало притегне, и: то је то. Или, тада звони за крај одмора па се туча аутоматски прекида. Богами, после четвртог разреда смо већ почели озбиљно да се лемамо.
Наравно, разликују се „велики одмори“ кад си основац или гимназијалац. Ја овде говорим о одморима из основне школе. О оним одморима када се зими на каљаву пећ, на Божић или какву славу, метне зрно тамњана па цела учионица замирише. Увек се налазио ко ће зрно да метне и ко ће да оцинкари код наставника. Типично за Србе. Руку на срце, неки наставници су се правили да не примећују и нису дизали галаму. Али је било и оних који су темељито спроводили истрагу не би ли се додворили колегама Албанцима из школе и комитета.
 У школи смо били подељени (свака генерација) на „варошко“, то јест, „источко“ и „сељачко“ одељење. Чак су овакву класификацију и терминологију користили и наставници. Звали су их „сељачко“ јер су га сачињавала деца из околних села, то су ђаци који су путовали свакога дана до школе, па су морали бити у једном одељењу због и онако оскудног превоза. Они су због тог путовања увек били у првој смени, пре подне, а ми из Истока, којима је кућа била близу, ишли смо стално после подне.
„Ајде да играмо са сељачким одељењем лопте“ – могло се по некад, а, у недостатку Шиптара у близини, чути. Они су били поносни на своје име и не би га мењали ни за шта на свету. Ни за живу главу нису хтели да буду „источани“. С' правом, додуше, мада ни они нису били ништа бољи. Нисмо смели да се качимо са онима из „сељачког“ одељења. Били су мутни, зајебани и јаки. Закачили би тек по неку девојку из тог одељења.
Најчешће изговорена реченица иза клозета на великом одмору била је: „Баће, дај један дим“. Једном се директор школе тихо привукао иза леђа чувенога Грофа који је управо вукао дубоки дим из цигарете. Спустио му је директор руку на раме и рекао: „Аха, пушиш?!“. А Гроф је мртав ладан бацио опушак на земљу, промуљао га стопалом и одговорио: „Већ три године“.
Реч која се најчешће могла видети на зиду клозета а кредом или чим другим написана, јесте: пичка!!! Ко се и мало разуме у психологију, али и у стваран живот, зна због чега је то у пасивним крајевима тако. Ипак, из не знам којих разлога по неко би написао и ону другу, мушку работу. Девојчице то сигурно нису урадиле а о педерима смо имали замагљене и нереалне ставове. Шиптари би пак, кад устигну и кад их нико не види написали „Косово република“ или „Смрт Србима“. Ми, јок!!! Пичка – и готова ствар. Свако је писао оно за чиме је чезнуо, додуше, чезнули су и Шиптари за пичком  али за републиком и нашом смрћу: много више. Ми смо републику већ имали и нисмо знали шта ћемо са њоме а умирало нам се није баш тада – остала је дакле само ''ОНА''. Неки од нас су и умрли а да је нису пробали. Таквима посвећујем ову причу.
На „великим одморима“ смо пред улазак у зграду узвикивали и разне пароле чији смисао ни до данашњег дана нисам успео да схватим. Схватао сам сврху: да се покаже припадност заједници и да се колективно испере мозак. Али смисао изреченог заиста нисам могао да схватим. Тако смо узвикивали: „Цике, цике, цај!!!“, и одговарали на то: „Ај, ај, ај!!!“.  (Ко да нас неко млати, боже ми прости, па јаучемо: ај, ај, ај!!!). Или: „Фино, фино, часна реч!!!“. (Бивало је „фино“, не питај). У нарочитим приликама би се узвикивале и оне праве пароле типа: „Да живи братство и јединство наших народа и народности!!!“, а ми би у глас одговарали: „Жииивеееело!!!“. Некад би марширали са црвеним марамама око врата и певали:
„Ми смо пионири нашега реона,
нас има тачно пола батаљона.
Чим зора сване сваки од нас хита,
да поздрави слику нашег друга Тита“.
Сад, неко ће питати што смо то баш радили на великим одморима. Па одговор је прилично прост: на тај начин смо увежбавали тачке за разне пригоде и на тај начин су нас наставници држали на окупу у каквим кризним ситуацијама којих је на Космету вазда бивало.
              
   
Једино што се могло мерити са срећом великог одмора било је „губљење“ часова. Од првог часа почиње лицитација шта би могло тога дана „да се губи“. „Рекли ови из прве смене да су губили историју“. „Данас неће да дође из биологије, био синоћ на свадбу“. „Губимо руски, наставник мора на сахрану“. „Губимо српски, данас је наставничко веће“. Ако наставник закасни ма и један минут настаје слатко ишчекивање. Најхрабрији из одељења провирује кроз врата према ходнику и зборници. После крене још пар корака кроз сам ходник. Некад га на пола ходника сусретне дотични наставник и онда настаје бежанија. Други пут, пак, он тако корак по корак стигне до улазних врата и изађе напоље. Онда сви остали крену за њим. Наравно, увек има пар кукавица што остане у учионици. Кад губиш час то ти дође као неки увећани велики одмор. Сви базамо по дворишту, или играмо лопте, или пушимо. Милина једна.
Владало је правило да наставника мораш дочекати у клупи кад уђе у учионицу и, наравно, да сви устану. Он онда баци дневник на катедру, погледа нас уморно па каже: „Седите!“. Уколико је кога затекао ван клупе онда се прво са њиме разрачуна, па после уписује час. У то време, стигоше неке нове катедре, масивне и тешке. Није их било много али су биле веома интересантне за нас. Имале су много разних фиока и преграда где је требало да се држе помагала и остале ствари. Наставници су требали да имају кључеве али их брзо погубише. Тако су те катедре стајале закључане, или разваљене, а наставник би говорио по старом обичају, најбољем ђаку: „Ево ти кључ, иди до мог кабинета и донеси глобус“.
Редари не излазе на „велики одмор“ напоље. Они морају остати у учионици да чувају ствари. Тако се говорило: „Да чувају ствари“. Али су зато редари имали друге привилегије: они су излазили напоље на „малим одморима“ да уквасе сунђер. Кад си добар друг са редаром он ти по некад да да уместо њега уквасиш сунђер. „Где си ти пошао?“, пита наставник ђака кога је срео у ходнику. А овај одговара: „Да уквасим сунђер“. Е, за то није било проблема. Сунђер се морао квасити. Квашење сунђера је била врло важна ствар. Толико важна да је сунђер после часова редар носио кући а сутрадан га враћао. Тада је настала она чувена реченица: „Заборавио сам сунђер“, и још чувенији одговор: „Што га вадите из ташне, ајде иди у шесто-три и позајми“. Кад одете у друго одељење за сунђер, куцате на врата, кажете наставнику који држи час шта вам треба а за то време цело одељење у које сте дошли се смејуљи.
Једном, на „великом одмору“ питао тамо неки једну девојку из суседног села: „`Оћеш да ми даш ону ствар?“. А она му одговорила: „Кљусо, кљусави, ја несам дала брату од стрица а не тебе да дам!!!“. Поштено.

На „великим одморима“ најчешће се дешавало и оно што смо називали „дурисањем“. Феномен „дурисања“ је појава везана искључиво за подневља где сам стасавао и окружење у коме сам живео.
Шта је „дурисање“?
То је бесомучно шутирање лопте у вис, без икаквог разлога и повода, наравно: туђе лопте. Одиграва се углавном у школском дворишту.
Како се изводи?
На силу. Увек они јачи дуришу лопту оних слабијих. Међутим, лопта се не отима из руку (мада би могла). Не!!! – чека се да сама стигне до онога ко ће је дурисати. Сви су забављени својим пословима у школском дворишту: неко игра фудбал, неко кошарку, други пуше. Што си млађи и слабији то своје активности изводиш на „лошијим“ теренима. Док они старији играју фудбал на асфалтираном игралишту са стативама, клинци поставе ђачке торбе или камење уместо статива на некој ледини: па играју. Кад лопта одлети са те ледине до оних на правом терену, или оних што пуше, или оних што само зврјају около: креће дурисање. Лопта се шутира у вис (прекида се своја активност макар и у сред гол шансе) и пада, и увек је наново сачекају, а за то време клинци трчкарају около у покушају да се домогну своје лопте. Наравно, то је тешко јер су ови што дуришу јачи и вишљи па се они најчешће домогну лопте која пада.
Све то траје: колико траје. Док не досади или неко од дечурлије неким случајем не дохвати лопту. Кад се деси ово друго сви настављају своје активности где су стали пре дурисања као да се ништа није дешавало.
Шта је интересантно?
Одрасли ђилкоши и понављачи би могли без проблема да узму лопту кад год хоће и да је шутирају около али они то чине само кад се она докотрља до њихове непосредне близине – ма шта они радили у том тренутку.
Од тога да ли ти дуришу лопту у школском дворишту, или не, зависи твој статус, твоје место у хијерархији. Кад дође време да твоју лопту више нико не малтретира то значи да више ниси слаб и мали, то значи да си се изборио за место међу онима који су јаки или због нечега: поштовани. Наиме, некад је довољно да имаш старију браћу у близини.
Тешко је све ово описати. Требало је то гледати „у живо“, тај жар, ту енергију, ту потребу да се из све снаге, са пуно страсти или мржње, удара по тој лопти. Дурисање подразумева да шутнута лопта лети у вис, скоро под правим углом. Невероватно је колико су је неки јако шутирали и колико би на тај начин добацивали?! Летела би „небу под облаке“ и враћала се у руке ономе ко ју је шутнуо.
Бивало је и „међунационалног дурисања“ када Шиптари чекају око игралишта и чим им стигне лопта крену са „оргијањем“ распоређени по целом школском дворишту. Тада би у одбрану кренули наши (уколико их је, је ли, било у близини, уколико не, онда би дурисање трајало док се ови не уморе) и тада би почињале туче. Када би Шиптари дурисали српску лопту тада би могло да се види колико мржње избија из тог чина.
Некада се лопта пробуши у сред дурисања. Тада нису помагале ни сузе, ни молбе – то се прихватало као свршени чин.
Неки су волели да дуришу у току саме игре. Неку су дурисали кад изгубе или се наљуте. Зато су пре почетка игре падали договори да нема „дурисања“ или „печатирања“ („пенџатирања“). Печатирање подразумева да те игра апсолутно не интересује већ да лопту шутираш из све снаге у жељи да иста некога погоди, по могућству и пожељно је, у: лице.
Дурисање, у суштини, није ништа лично. Не дурише се због некога него се дурише због дурисања (осим кад су у питању „међунационална дурисања“). Дурисање је само по себи. Дурисање је фројдовски моменат више него физичко испољавање.


„Иде маца око тебе, пази да те не огребе, пази мио реп, да не будеш слеп, ако будеш слеп, отпашће ти реп“.

петак, 08. септембар 2017.

II део - СУВОПИЧАСТЕ МИСЛИ Игора Ђ.!



*
Данас је у Србији лакше објавити књигу него наћи некога да ту књигу прочита.
*
У Америци сам видео све оно што сам у филмовима видео о Америци. Чак сам и пишао по снегу. Не морате ни да идете тамо а све знате. Једино што нисам успео да пронађем и видим јесу сви они раздрагани и срећни ликови из серија које нам овде приказују и који по цео дан ништа не раде, посвећени су једни другима и зајебавају се до бесвести.
*
Уместо да када нам је у животу лепо, кад уживамо и кад смо срећни, да се тада препустимо задовољству због тога, ми стално страхујемо да ћемо остати без те среће па смо тужни, уместо радосни. И што нас задеси већа срећа то смо више уплашени. Плашимо се своје среће: плашимо се времена и могућности да останемо без ње.
Човеку никада не можеш удовољити - помисли Бог.
*
Достојевски је написао да „ако Бога нема, све је дозвољено“, а ја мислим другачије (не претендујући да је моја мисао тачна, само да је моја): ако Бога има, све је дозвољено. Јер, ако га нема, онда нама остаје анимални инстикт који је подложан еволуцији и преживљавању јачег и отпорнијег, што је донекле фер. Међутим, ако Бога има, он нас је створио овакве какви јесмо, добре и зле, способне да чинимо зло без обзира на ограничења и да будемо исто тако добри. Само „божји човек“ чини зло без икаквог разлога, „не-божји“, животињски човек, чини зло само ради преживљавања.
*
Човек сам себи загорчава живот својим личним ритуалима које упражњава због својих личних страхова стварајући тако своју личну религију. Лични богови и ђаволи су највећи проблеми унутрашњих тегоба човекових. Сам себе човек мучи. Сам себи задаје бол. Сам себи прописује правила. Сам себе кажњава. Све сам. Спољашност је само пројекција коју стварамо у својој  глави. Некад и у души. Ту треба тражити решење унутрашњих проблема. То решење је потребно мислећем човеку. Живот је сувише кратак да га не бисмо тражили. За будале је свеједно.
*
Ствари се у животу одвијају добро и лако до оног тренутка док вам исте не постану важне. Начисто стану или се одвијају веома лоше оног тренутка када вам поред важности постану и неопходне, кад зависите од њих.
*
Моју толеранцију и културу неки редовно изједначавају са страхом и слабошћу. А то ме, уистину, љути. Једино сам на то екстремно нетолерантан. Кад примитивац моју жељу за цивилизованим и културним понашањем протумачи као слабост,  несигурност и страх, онда добијем жељу да ударим (а мање да бивам ударен, што не волим).
*
Веровати се може и без доказа али неверовати се мора само уз аргументе. Волети се може без основа али мрзети можемо само са ваљаним разлогом. Волети са разлогом је чиста трговина а мрзети без разлога је узвишена емоција. Само се воли из користи, никад не мрзимо због тога. Мрзимо због штете, по некад, најчешће мрзимо због љубави. Веровање се не мери и нема меру, неверовање увек морамо ограничити и измерити мером могућности да нисмо у праву. Веровати по сваку цену боље је од ниске цене које (не)платимо неверовањем. Боље преварен – него преверант – осим кад вараш преваранта. Верност се не доказује али невера мора бити доказана.
*
У почетку су људи створили Бога, а онда је он створио свет: људе, воду и ваздух, затим, Космос, Рај и Пакао.
*
Мене не убија глупост и људска празнина – мене убија поглед који стоји испред њих.
*
У јуначко дело искоракну углавном они ћутљиви, из ћошка, што нису певали, викали и бусали се у груди јуначке. У хероје се изроде највише они који су ћутке пролазили поред вас, који су поштено одрађивали своје страже и редовно чистили спаваоне и клозете, они који се нису китили борбеним прслуцима, панцирима и скупим „рејбанкама“, они што су титовку натицали до ушију као шајкачу а вунене чарапе су им вириле из војничких чизама. Они су храбро гинули, ћутећи, сматрајући да не чина ништа посебно. Прескакале су их почасти, оредене су добијали они који су преживели, а преживели су јер су чували дупе, што су певали али нису јуришали, што су били јаки на речима а слаби на делима.
*
Нисам ја велики Србин. То тек схватим кад око себе видим колико „Великих“ Срба има и шта све чине те “величине“. Евентуално, можда сам тек нешто напредније Српче, можда Српченце, чак ни то...
*
Право да вам кажем, гадим се турбо-фолка ал' ни оперу баш не миришем. У првом случају не свиђају ми се извођачи а у другом случају: публика!
*
Нормалан и функционалан мушкарац ће се увек окренути за лепом и развијеном шеснаестогодишњакињом. Само ће ненормалан и болестан мушкарац пожелети и покушати да нешто и има са њом. Ту је разлика између нормалности и болести. Остало су фолирања и лажи.
*
Нама се овде пропагира толеранција на тај начин што нас приморавају и присиљавају да прихватимо нечију нетолеранцију!
*
Платили ви расну пасмину неколико хиљада евра, или покупили последњу штивљару на улици: свеједно је. Оба ће дизати задњу ногу кад оће да помокре бандеру. Исто је и са људима и њиховим „ценама“.
*
Пријатељи постоје да би сте веровали у њихову веру у вас!
*
Можда реформе и успеју: постаћемо протестанти.
Пошто веру нећемо да мењамо, онда нам остаје само да протестујемо.
*
Радници су се још пре сто година изборили за осмочасовно радно време. Данас морају да раде по 12 сати да би имали шта да једу.
*
И губити може се на различите начине. И пропадати се може свакојако. Може се пропадати славно, као што можеш побеђивати срамно и осећати се у победи понижено. На човеку је, на народу да бира. Поред тога, у достојанственом поразу увек постоји промил шансе за победом, дочим, кад се предаш ко кукавица – тако ћеш завршити за свагда.
*
Србија, земља пластичних базена, пластичних жена и пластичних суверена. Србија – на сваком кораку, у реци, шуми, парку, улици – земља пластичног отпада.
*
Често чујемо, као оно: борите се за особу до које вам је стало!
До курца!
Борите се ви за своју породицу, за своју земљу, а особу до које вам је стало: волите. На њој је да ли ће она волети вас. Мислим, каква је сврха борити се за некога ко се двоуми, ко је са неким другим или вас не воли?!
*
Неке жене нису способне да усреће своје мужеве а желе да усреће целу нацију?!
*
Политичка сцена и могућност избора у Србији?
То вам је као нека кафана на периферији, у којој се скупља сумњив свет: курве, сецикесе, шверцери, убице, криминалци сваке врсте. Ту не залази простојан и породичан човек, ту он неће довести своју породицу на недељни ручак, неће доћи са својим пријатељима. Али, то што пристојан и породичан човек не залази у ту кафану, не спречава редовне госте те кафане да га покраду, оробе, убију, силују му ћерку. Зато пристојан и поштен човек мора по некад да зађе у ту кафану, да плати рекет, зеленашку камату, да затражи заштиту или да убије некога светећи се за недела према својој породици. Кад плаћа рекет, камату и тражи заштиту – то је кад излази на изборе; а кад крене да се свети – то је револуција.
*
Апсурдно је очекивати од примитивних и неписмених политичара и посланика да они се залажу и боре за културу и уметност. Зашто би то чинили за свог заклетог непријатеља? Просвећивање и продуховљавање народа директно је усмерено против недемократских и диктаторских власти.
Култура и уметност морају да се боре саме: за себе. И то пре свега и једино: делом. Када својим делом придобијете само једну душу за уметност, ви сте учинили више него читав буџет и сви закони о култури заједно.
*
Нису само културолошке и духовне девијације у питању када се установи да неко гради свој идентитет и духовни либидо на ономе што изводе као ''музику'' Цеца, Карлеуша, Бубамара, Северина, и тд., већ су то озбиљне и девијације сексуалне природе за свакога ко сматра да су горе побројане, и њима слични-е, секс симболи и нешто што се може ''доживети'' еротичним и сексуално интригантним. Да се разумемо, нема велике разлике у сексуалној девијацији између ''геј-параде'' и ''фолк-параде''. Осим, што међу овим педерима са ''геј-параде'' можете наћи неког писменог.
*
Реформе у Србији?!
То је операција при којој је пацијент умро због недостатка завоја али је имао ''луду срећу'' па ће га у књиге умрлих евидентирати по најбољим законима преписаним из ЕУ.
*
За националну књижевност погубнији је добро ситуирани средњи малограђански слој друштва - од свих лоших писаца и још лошије написаних књига!
*
Хтео сам писањем да променим политичку свест просечног српског гласача а онда сам схватио да је мој проблем нису они писмени, они који читају, већ они неписмени или полуписмени, до којих не могу допрети писаном речју. Другим речима, до оних које треба променити не треба допирати пером него тољагом.
*


среда, 06. септембар 2017.

УСТАШЕ У ОЧИМА СВОЈИХ САВЕЗНИКА!




Шта су о усташама мислили и говорили хрватски пријатељи и савезници!?

По G. Fricke, немачком историчару, а у интепретацији Богдана Кризмана, Мусолини је рекао следеће:
„Павелић је велики магарац ако мисли да ће моћи поубијати све Србе“.
У јеку политичких и медијских расправа о усташоидним властима Хрватске, која је узгред чланица ЕУ, о томе ко су и шта су биле усташе, о њиховој ''државотворној мисији'', о поздраву “За дом спремни!“, и о томе како Степинца треба канонизовати – свако заступа своју страну, најчешће субјективно и острашћено. Мисли се на Србе и Хрвате. Данима слушамо о томе шта нам Колинда има рећи о томе, и шта јој одговарају неспремни и необавештени политичари са друге стране.
Зато ћу у овом тексту покушати, укратко, јер материјала има толико за неколико томова књига, да изнесем ставове и мишљења неке треће стране, усташких савезника из рата, њихових пријатеља и помагача, пре свих Глеза фон Хорстенауа (Edmund Glaise von Horstenau) немачког војног изасланика у НДХ.
Хорстенау потиче из старе аустријске породице, војник и политичар, аустријски вицеканцелар у једном периоду, поборник националсоцијализма. После окупације Југославије и стварања НДХ, Немачка успоставља дипломатске односе са марионетском НДХ и за амбасадора именује Зигфрида Кашеа (Kasche Siegfried). У свом извештају из 1941. године немачки амбасадор у НДХ Каше, за којега се говорило да је већи усташа од Хрвата, ипак каже:
„Питања народности: Мржња на Србе је необично велика. Треба за сада рачунати са одговарајућим мерама прогона. Ублажење тога расположења могуће је само постепено“.
И он, дакле, а реч о старом СА и нацистичком кадру, не може да се начуди о коликој је мржњи реч и о каквом је систему реч?!?

Као везу између немачких трупа и хрватске владе Хитлер поставља генерала Едмунда Глеза фон Хорстенауа. Исти ће водити дневник од априла 1941. године до јуна 1945. У првом усменом извештају Хорстенау говори Хитлеру о томе шта је тек видео о новооснованој НДХ. Он каже да би Хрвати најрадије да постану немачки пртотекторат, а сви присутни на састанку се спрдају и смеју када он говори да је Павелић већ поделио маршалске и адмиралске чинове и ако још нема ни војску, ни морнарицу. Хорстенау пише како су и касније, кад би хтели да орасположе Хитлера, људи из његове близине препричавали ову анегдоту.
„Од свих страних народа који су се од марта 1939. нашли под немачком управом, или су стајали под немачком хегемонијом, постојао је само један једини који је стварно био одан немачкој држави и његовом вођству: Хрватска“ – пише Хорстенау у свом дневнику, како је исто рекао Хитлеру.
Глез фон Хорстенау је, макар на основу онога што је говорио, радио и писао, био искрени пријатељ Хрвата. Он воли Хрватску, воли Загреб. На једном месту каже ''да више воли да живи у Загребу, него у Бечу''. Али ни он, као нациста и Немац (мада стално потенцира своје аустријанство), није остао равнодушан према злочинима усташа и НДХ. О Павелићу и усташама он пише све најгоре, чак ни он не може да разуме злочине према Србима (које он не воли бог зна како и спори се Нојбахером који је тврдио да је од усташке руке страдало 700.000 српских цивила, а који је био специјални немачки опуномоћеник за Балкан, оптужујући га да је српски пријатељ и да ради против Хрвата). Хорстенау се бори да прошири границе НДХ, да наоружа Павелићеву армију, да се Италијанима да што мање од хрватске земље. Али и он, такав какав јесте, у својим дневничким забелешкама о Јасеновцу пише да је то МЕСТО СТРАВЕ! Замислите када то каже један проверени нациста?!
Он обилази логор Јасеновац у покушају да спречи злочине и тамо затиче стравично стање а највише га погађају призори побијене деце. Каже:
„Ова места страве и ужаса у Хрватској, под Павелићем, кога смо ми довели на власт, врхунац су ужаса. Најгоре јесте у Јасеновцу у којем обичан смртник не сме ни да привири“.
Хорстенау не остаје само на дневничким забелешкама. Он пише дописе Кашеу и Берлину. Он тако пише један допис ''о стању у логору Јасеновац'' и тражи да се исти преда лично Алојзу Степинцу, на руке, а у којем између осталог стоји:
„У односу на децу чврсто су ми обећали да ће се ствари поправити. Но, и у овом случају желим да се сам уверим сопственим очима да ли су одржали обећање. Волео бих, Ваша узвишености, да сам све ово могао да Вам саопштим и усмено, али сутра морам да отпутујем у Берлин“.

Немачки генерал, Хитлеров војни опуномоћеник за НДХ, пише Степинцу о убијању српске деце у логорима, моли га да својим ауторитетом спречи те страшне злочине и нигде нема трага да је Степинац нешто учинио, макар само по том једном допису, а Ватикан сада хоће да га канонизује?!
Хорстенау покушава да обиђе и српска села, да покуша да спречи масакре. Тако пише о једном одласку на терен, следеће:
„Сва тројица немачких војника су тако дивни момци да човеку не преостаје ништа друго већ да их загрли јер су пристојни, лепо васпитани и гнушају се онога што се догодило и што су видели. У несрећно село упало је два пута по пет стоина фукара и зликоваца, старих између петнаест и двадесет година, под командом двојице усташких поручника. Побили су све оне до којих су стигли, жене силовали, а затим мучили све док нису умрле; и децу су убијали. У Сави сам видео један женски леш ископаних очију и са комадом дрвета угураног у полни орган. Сиротица није имала више од двадесет година када је допала у руке овим неманима и вампирима“.
Дакле: фукара и зликовац, вампир и неман – то су усташе у очима хрватских пријатеља и савезника! Када овако говоре њихови пријатељи шта треба тек да кажу њихове жртве?! Не може нити један квази-историчар, нити политичар, ни сама Колинда, нико не може да докаже другачије него што њихов пријатељ из рата каже у следећим редовима:
„Сви ови догађаји довели су до неколико крајње непријатних сусрета и жучних расправа са Павелићем... Његове најверније сараднике назвао сам злочинцима. Услов да би Хрват могао да ступи у усташку службу јесте то да он мора да убије најмање једног Србина, да силује једну Српкињу и да покраде српску имовину. Казао сам да би сваког другог усташу требало ставити уза зид и стрељати“.


Ето, то су усташе, то је „За дом спремни“, то је Степинац! Не!!! Не кажем то ја, неки тамо Србин. То каже велики хрватски пријатељ: Едмунд Глез фон Хорстенау.А Колинда и компанија нека причају шта хоће. Ни са друге стране нису ништа бољи од њих. Јер да јесу, ни би по министарствима запошљавали старлете и неписмене апартчике, већ некога ко би се на бољи начин позабавио оваквим проблемима: на овакав начин. Ено их школована деца на све стране.

недеља, 03. септембар 2017.

СУВОПИЧАСТЕ МИСЛИ Игора Ђ.!

ПРВИ ДЕО!

 Ко секс сматра само коитусом или његовим најважнијим делом, тај не зна ништа о томе и није осетио оно најбоље. Коитус је само нужно зло, убрзавање ствари за немаштовите сировине. Секс је игра, машта, непрестана промена, истраживање, увођење новог. Добро, то је некада и коитус, или-ти што би рекли: сношај. Сношај, сам по себи, представља и јесте вулгаризација секса. Машта од секса може учинити уметност. Чак и од порнографије. Само се треба играти.
*
Постоје жене које у себи имају искрене љубави за више мушкараца: истовремено. Постоје мушкарци који искрено желе много жена: истовремено. Има, и таквих жена. Али, нема мушкараца као што су прво поменуте жене! Мушкарци не мешају љубав и страст. Једино жене то искрено могу доживљавати заједно и уједно.
*
Паланка је неостварени град или село које је прерасло своје атарске опанке. Варош је остварена по себи и за себе, али је несхватљива граду, понајмање: малограђанима. Можда су варошани мали грађани и велики сељаци али само у великим градовима има сељачина и малограђана.
*
Што је више књига продао то је писац морао правити веће компромисе са својом литературом. Треба ли нагласити да су трули компромиси у питању?!
*
Мушки углавном не воле сувопичасте, као што женски не воле малојајасте. Жена без дупета је ко село без цркве. И, док је дупе код жене чисто физичка ствар, муда су код мушкарца више карактерна особина. Мудо, мушко има или нема: у глави. Доле могу бити као кликери а опет да се тај слови мудоњом. И: супротно! Руска пословица каже: „Навалио у курјаке а репина му псећа“.
ПС
Срби се у последње време слободно могу назвати „кликерашима“ – у сваком погледу.
*
Читајући ту књигу многе ствари нисам разумео. То је у мени пробудило сумњу да је књига можда добра?!
*
Толеранција, то је: кад саобраћаш само са истомишљеницима.
Нетолеранција је кад те силе да слушаш оно са чиме се не слажеш.
По мени, најважније људско право је могућност да будеш равнодушан. Важно је и да увек имаш могућност да избегнеш неистомишљенике. Требаш се увек борити да чујеш и радиш само оно што се теби свиђа и да никада не убеђујеш оне који са са тобом не слажу – како си у праву. Њих се треба клонити или, кад се то не може: уништити. Ма како, најбоље: игнорисањем.
*
Као што покварени сат два пута дневно показује тачно време, тако и човек за свога века уради само две праве ствари: роди се и умре!
*
Када бираш између своје вере и дететове вечере – онда избор није тежак и није твој!
*
- Како је било на прослави?
- Присуствово сам веселијим сахранама.
*
Сваки од нас је остварени сперматозоид. То треба имати на уму кад размишљамо о људским величинама. Тумарали смо са милионима сабраће и ни сами не знамо како смо управо ми стигли до циља. Такозване људске величине су се слично оплодиле. Тумарали су у тами са милионима сличних и случајно налетели на право место. Случајно!!!
*
Чак се и хомосексуалци морају родити из хетеросексуалног односа.
*
Што имам мање цигара - то ми се више пуши.
*
Размишљања о вери: ја не верујем главом, сумњам душом а верујем путем симбола!!!
Овоме закључку припомаже ми властито а погрешно тумачење Јунга.
*
Као што мушко никада не треба да буде педер – тако свака жена макар једном у животу треба да буде лезбејка.
*
Некада су писци имали проблеме са критичарима а данас имају проблема са бројем „лајкова“.
*
Свакаквих будала има на овом фејсбуку. Али, има и дивних људи. Због ових других ја сам ту. То је као и животу, да би био у прилици да сретнеш правог човека мораш да се очешеш о стотину будала.
*
Паметна а лепа жена се мора трудити да изгледа како је глупа - уколико не жели да најбоље године свога живота проведе сама. Јер, лепота јој се може опростити и увек ће се наћи неко ко се исте неће уплашити. Лепоте и памети, међутим, заједно: сви се клоне и плаше. Пре свега плаше!!!
*
Видите, ја сам човек идеалиста. Кад већ није пронађен лек против рака и осталих тешких болести које убијају људе – за мене је највећи и најлепши изум човечанства: халтер који држи свилене чарапе на женским ногама. За мене је најнеиспитанији део наше планете онај део голе коже од чарапа до гаћица. За мене је шав на чарапама најбољи аутопут на свету, онај који води на најлепша места. Какви авиони и камиони, рачунари и терминали, то ме, бре, не интересује! Шта ћу? Така ми жица.
*
Човек је амбалажа за паковање гована. Углавном. По неки се роди и као уметник. Уметност избацује из себе да не би остала помешана са садржајем своје амбалаже.
*
Пут ка успеху не води дилемом: ко је непријатељ?; већ питањем: где је непријатељ?
*
Када те увреди онај кога волиш – то није увреда, то је: повреда!
*
И ја сам за то да се хомосексуалцима дозволи право да имају децу али само под условом да их сами, међусобом, у својим брачним заједницама: направе!!!
*
Не интересује ме да ли разумете или не, али морате примити к' знању:
БЕЗ ЕТИКЕ НЕМА ЕСТЕТИКЕ!!!
*
Оно што је за прост народ религија, то је за учене људе филозофија. Ретки генији утеху нађу у уметности.
*
Парадокс мушког рода: кад се родиш, једном дакле, изађеш из једног места, а онда се цео живот трудиш, док имаш снаге и мушкости, да се на одређени начин увек враћаш у то место.
*
Можда би смо се ми Срби боље понели у минулим ратовима да су нам противници у њима били часнији, то јест да су били бољи од нас. Овако, пошто смо сви мање више исти, и по добру, и по злу: према свецима и тропари.
*
Божанска течност и савршени нектар јесте сперма. Из ње настаје живот, из ничега постане живо биће које се рађа, развија и регенерише. Сперматозоид и јајна ћелија јесу савршенство генијалности природе, еволуције и Бога. Савршени механизми, паметнији и прецизнији од свих компјутера. Све справе које брзином светлости избацује индустрија нису ништа према генијалности оплодње: те справе могу све али не могу да роде ново биће из капи течности.
*
Прво тражиш: све или ништа!
На крају схватиш да је боље: ишта него ништа.
Прво је кад си млад. Друго: кад више ниси.
Између „све“ и „ништа“ срећан је онај који је уграбио „ишта“.
„Све“ је бесконачност.
„Ништа“ је ништавилост и нематеријалност.
„Ишта“ је духом осетљиво и материјално измерљиво.
„Све“ је сан.
„Ништа“ је смрт.
„Ишта“ је живот.
*
Мозак халапљивих тврдица је кучка у терању. Али: непрестаном терању. Халапљиве тврдице данас и код нас зову се контраверзни бизнисмени, али су ту политичари бирократе и остала трговачка боранија. Свакодневно, непрестано, њихов мозак заскачу керови незајажљивости, незаситости и похлепе.
*
Ја не пишем књиге. Ја само себи клешем надгробни споменик.
*
Људска глупост се најбоље доказује и види када се у мртвачком сандуку нађе заковано тело човека који је цео живот посветио стицању богатства.
*
Мишљење се може, и мора, променити и мењати пред новим сазнањима, искуствима и годинама на плећима. Оно што се не сме мењати јесте морални и етички приступ и став ма какво мишљење се износило.
*
Искуство је кад знаш али не можеш!
Неискусан може али не зна!
Некад искусан зна и може, али: неће!
По некад, неискусан може и зна, али: нема!
Само велики увек знају, могу, хоће и: имају. Само велики ''јебачи''!!!
*
Голотиња је исто што и искреност. Када смо голи онда је наше тело искрено. Је ли исто и са душом? Са бићем? Облачењем прикривамо истину. Духовном надоградњом стварамо лажну слику своје душе. Међутим, као што тело неогрнуто одећом дрхти од хладноће, тако и душа неогрнута духом дрхти од своје простоте.
*
Наш пут у Европу подсећа на човека који трчи око бандере у намери и покушају да га сам себи утера у дупе.
*
Он је човек који за свакога успе да пронађе неку ружну реч.
Свако жели да игра центарфора – на почетку. Селекција најбољима приушти ту привилегију, док друге, мање успешне, распореди на бековске позиције. Он је био човек који је од почетка хтео да буде бек, мрзећи у својој осредњости све испред себе, поготову центарфоре. Мрзео је и голмане. Највећу бол му причињава туђ успех. Своје неуспехе није болно преживљавао јер је био жилав. Међутим, туђ успех је увек за њега бивао нож директно заривен у срце.
*
Ако  хоћеш да будеш Робеспјер: мораш да шаљеш људе на гиљотину и да те на крају пошаљу тамо.
Ако хоћеш да будеш непознати сељак из Провансе потребно је само да се родиш и живиш животом масе.
Хиљаде обичних људи: војника, гренадира, сељака, умрло је насилно у време револуције а ми данас знамо имена тек неколицине. Као на филму: памте се имена само главних глумаца – никада статиста.
*
Храброст без сагледавања и схватања последица тога чина није вредна. Једина и вредна храброст је она коју човек испољава када је свестан свих последица: могућих и извесних.
Људи су најчешће храбри јер у подсвести мисле да их та храброст неће ништа коштати. Или: из лудости. Међутим, мало је оних који су истински храбри а када су стопроцентно сигурни да ће изгубити много или све.
*
Подметали су ми, оговарали ме и нападали за свашта – никад за оно што сам стварно учинио. Углавном: за оно што су они чинили. Ја сам, опет углавном, подметао, оговарао и нападао друге за оно што нисам знао или смео да урадим лично.
*
Мрзимо људе које, или, не познајемо уопште, или, познајемо одлично.
Волимо људе које познајемо површно и срећом упознамо прво њихове добре особине, или људе које дуго познајемо.
Што волимо неке жене??? – то најчешће никада не сазнамо.
*
Кад вам се догоди нешто лепо, врло опрезно треба изаћи са тиме пред људе – исти не воле да се другима догађају лепе ствари и због тога ће вам многи од њих постати непријатељи. Са друге стране, људи воле да се другима дешавају лоши догађаји, па самим тим, ако имате несрећу да вам се деси нешто ружно: слободно разгласите – јавиће вам се пуно ''пријатеља''.
*
Када се, најзад, сами суочите са великим проблемом, сетите се свих бесмислених речи које сте изговорили, реда ради, а у жељи да утешите и саветујете друге - можда вам и помогну.
*