BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА


©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a
ПРЕВОДИМ СА ЕНГЛЕСКОГ НА СРПСКИ, И СА СРПСКОГ НА ЕНГЛЕСКИ. ДРЖИМ ЧАСОВЕ ПРЕКО ИНТЕРНЕТА. КОНТАКТ: 065 8124 240 * djura2707@gmail.com I do translations from English to Serbian and vice versa. Contact: 065 8124 240 * djura2707@gmail.com  
 

среда, 12. мај 2021.

РАСТКО ПЕТРОВИЋ – ДАН ШЕСТИ

 


Човечанство ће нестати. На свету неће више бити ниједног човека. Земља ће се вртети пуста и трула кроз просторе.

Дан шести

Растко Петровић је човек који слободом ништа није стекао и који се у слободу није вратио чак и када из ње није ни одлазио. Разлог томе лежи у чињеници да је он појам слободе сводио на лично (личне изборе) и уметничко (лични израз) а живео је у времену великих историјских догађаја где се војевало за народне и државне слободе и велике циљеве. Расткова идеја борбе је била нешто друго. То је била жеља да буде оно што заиста јесте.

Роман Растка Петровића Дан шести имао је своју чудну и турбулентну историју (као и његов живот) и о томе се мање више доста тога зна (где треба да се зна и ко треба да зна, дакле да не помињемо Дединца и Кона, Ристића и компанију). Тумачења овог дела су разна и углавном погрешна. Као, уосталом, тумачење било којег дела вредног пажње. Растко Петровић спада у групу великих уметника и књижевника који су у свом времену били несхваћени а у каснијим периодима бивали су потцењени. Од свога народа био је одбачен, али није био ни први, нити једини. То може бити само доказ величине.

Растко Петровић је у свом роману демонтирао једну народну епопеју на мноштво личних судбина и цртица (овде се више мисли на епопеју као велико и историјско време него као књижевну форму и дело). Свео је еп о боговима једне историје на лирски исказ о људима једног времена. Он је државну идеју расклопио до нивоа идеје породице, породицу је свео на човека а човека је описао кроз патњу. Он не види рат око себе, он само види патњу појединца. Он не верује да људска патња може породити велике и историјске догађаје али зна да историја није ништа друго до збир најчешће невидљивих и безимених индивидуалних патњи и страдања.



Не, није он на рат гледао „другим очима“ (како неки говоре о овој књизи) већ је све то видео „правим очима“, онако како уметник једино и може да га види. Био је део безимене масе а желео је да деловима те масе дадне лик и име. Без обзира што је за Растка модеран уметник у ствари секс а секс је за њега пол а пол је за њега оно за чим он трага – писац се није бавио искључиво сексом мада је ово роман о половима. Ово је роман ауторовог трагања за полом (сексом). Уз опаску да је Растко у том трагању био храбрији као уметник него као човек.

Није Растко Петровић рат описао „другим речима“ (различитим од већина својих савременика) већ је он о рату говорио гладног језика, празних црева и пуних јаја. Глад је епопеја. И студен је епопеја. И ваши су епопеја. И мртви коњи су епопеја. И живи костури од људи су епопеја. И: голгота! За њега Албанска голгота није епопеја већ зверско позориште у животу у природи. Остало је само епилог неминовног – остало је слава. Растко не бежи од те опште и народне славе, не омаловажава је, једноставно, он говори о себи а не о народу. А, ваљда је и он део тог народа?! Народ је сам о себи проговорио када није имао снаге и храбрости да штампа ову књигу у време опште националне еуфорије и да врати великог писца у земљу одакле је потекао и где је желео да умре кад је еуфорија минула а комунизам стигао.

Књига је за Петровића важнија од данашњице (значи: и уметност), поготово је важнија од стварности коју је креирао рат (који не зависи од човека а мало и од људи, то јест, народа). Људи само започну рат али после више не могу да га контролишу. Могу само да пате и преживе. Албанска голгота која је уследила уз мало среће донела је тежак, угласти сан, готски, с торњевима, сталактитима и химерама што се снева на грудима уморног сневача којега ујутро чекају планине пуне снега и љутих Арнаута.

     Растко Петровић у свом роману природу и људе посматра очима сликара а догађаје слуша ушима музичара – па све то записује у књижевност као песник. Он је гледао очима човека: у човека који пати. Други су гледали и видели: народ у судбоносном чину. Разлика је између личног и општег али се на крају све сведе на историјско јер време нема времена за човека већ само за историју. Да би се чуо и глас човека  постоји књижевност и писци попут Растка Петровића.

Он на догађаје о којима говори гледа: одоздо! Сеоба Србаља (било која, па и она преко Албаније) гледа се: одозго! Његови видици су сужени јер му је шира слика већ унапред била позната. Јер, он је човек који је у средишту огромне жене и он је мушкарац који свет посматра очима те исте жене. Он свет описује чулима жене. Он на мушкарце, ратнике, децу, све гледа осећајем женскога.

А, у Дану шестом жена је заклана, силована, жена је курва, жена је делија-девојка, жена пати у порођајним мукама. Мушкарци их силују, децу им праве. Када то не чине мушкарци су страховито лепи.. лепши од жена. И жена и крава на нови живот доносе на свет исто. То вели Растко кроз говор својих јунака. Он презире женску потребу да се служи мушкоме. Он жели да лично и сам буде слободна жена. Он види само лепоту мушкога. Међутим, и мушко и женско рађа жена у сузама и болу. Ту, дакле, нема разлике. И све има женски облик: људи, планине, патња, снег, олуја... Због тога Растко пати: он би да и мушки, ти лепи Аполони, могу да буду равноправни са женама: да могу да роде, да могу женски да трпе.

Скоро нико од Петровићевих јунака не воли живот. Као код Достојевског. Код њега ретко ко воли да живи и приличан број њих размишља о томе како да се само-усмрти. Можда и зато што је у животу, по њему, све женско: сав рат, у таквом случају, све што се збива, труљење, проливање крви, сва ова мука и вапијање, није ништа друго до циклус женствености у природи... Ово није рат људи, није такмичење људи, већ циклус женствености...

Жена Растка Петровића је, дакле, огољена мноштвом детаља, оних које уочава само љубитељ курви или хомосексуалац. Фасцинација курвањским детаљима доводи до повраћања. Код њега не постоји пол (мушки, женски) код њега егзистира секс (мушки, женски): размишљала је како јој ноге почињу другачије него код њега, и како свршавају другачије. Трудећи се да га сустигне и да уравна корак са њим, мислила је на то. Бити другог секса. Шта значи бити другога секса главна је Расткова дилема и централна тема ове књиге за оне који ће знати да је прочитају на прави начин. Кога буде интересовао само садржај, само радња ове књиге, томе ће се књига неће ни допасти.

Хомосексуализам Растка Петровића у његовом књижевном изразу доказ је да та прича не мора бити огавна и огољена како се данас о томе говори и пише. Она не мора бити ни јавна, она се може свести на лично, на лепо, на уметничко. Када описује мушку лепоту Расткова поетичност реченице зна да буде суптилнија од поетичности израза Милоша Црњанског. Он је, дакле, своје дилеме уздигао на ниво уметности, као и многи велики уметници пре њега. Он своје патње претвара у лирику а своје дилеме у врхунски стилски обликоване реченице. (Дочим, Милош Црњански се није баш најпоетичније изражавао о педерлуку Растка Петровића оптужујући га да му је предлагао непристојне радње које је Црњански одбио претећи). 

Није све у овој књизи лишено националног и епопејског али је Петровић то покушао и успео да претвори у симболе, да и то обуче и спасе од студени и смрзавања. Вук Растка Петровића (вучица) је гладан и олињао али и даље спреман да закоље. Као и Србин тога доба (Српкиња). Он се повлачи супротно од српских војника – он се враћа ка Србији. Коњ Растка Петровића умире са људима (са народом, део је народа), у снегу и леду, гладан, уморан и рањен. Коњ умире на путу, дорат или шарац, свеједно је, српски је то коњ и њега желе да затру заједно са онима који те коње тимаре и товаре. И, жао је Растку коња. Колико и човека. Зато он не описује галоп српске коњице која јуриша на непријатеља већ пише о смрти верних коња на планинама које су делиле живот од смрти и без којих је галоп са исуканим сабљама немогућ. Вук и коњ: словенска митологија! Ту се, и на тај начин, Растко чеше о себи омиљеним темама и дотиче националне теме. Широка словенска идеја је тек довољна Растку да себе пронађе у националној идеји

Само књижевни слепац не може приметити да се у свакој реченици ове књиге писац бори са унутрашњим ломовима и потрагом за својим идентитетом (полним). Зато и није хтео да вређа национални дух таквим приступом. Он се клони свога народа из поштовања према њему. Он зна да нешто није у реду са њиме и жели да то исто разреши сам са собом кроз велику књигу. Петровић је велики писац па он своје физичке и духовне падове и болести доживљава кроз своје дело подижући их на пиједестал. Он нас не замара са неважним детаљима он нам даје уметност. Од њега се друго и не очекује, он друго и не нуди.

Некад, пре извесног времена, написао сам у свом Дневнику, под датумом 09. децембар 2009. године: Читајући ''Африку'' Растка Петровића закључујем из његових редова да није важно: јеси ли белац међу црнцима, већ, да ли си човек међу људима?! Није њега Сима Пандуровић без разлога назвао највећим Црнцем међу нашим песницима (очито не мислећи да је баш реч само о његовој поезији у збирци Откровења). Шта бих онда овде и за крај додао и допунио: Читајући роман Дан шести Растка Петровића схватио сам да није важно да ли си мушки секс са женском душом већ да ли човек у било којем сексу!

(Растко у овој књизи помиње и мој Исток: хвала му на томе!).

*


понедељак, 29. март 2021.

ЂОРЂЕ БАЛАШЕВИЋ - Песник паорског срца

 





*

Поднаслов нема никакве везе са суштином текста који следи. Једноставно, свидело ми се. Што да не?! У питању је Ђоле, све је дозвољено у границама естетског, поетског, филозофског, и најважније: у границама доброг укуса.

*

Онога дана када сам ја добио прве симптоме од те исте болести је преминуо један од највећих српских песника ових поднебља, свакако највећи у последњих пола века: Ђорђе Балашевић.

Нисам грешком, из незнања или нехата написао: песник!

Да, песник! И: један од највећих.

У новијој српској лирици он је макар једно копље испред осталих, поготово оних из академија, удружења и антологија.

Многи се неће сложити са мном, пре свега због не-песничких конотација везаних за контроверзе око неких Балашевићевих иступа а који немају ама баш никакве везе нити са његовом поезијом, нити са његовим националним опредељењем.

Он је био свој. Око тога су се лепили неспоразуми и контроверзе. Ако желиш да будеш свој онда мораш да будеш спреман да платиш велику и скупу цену и тешко да имаш места за компромисе. Уколико му шта замерам то је управо чињеница да је понекад знао да буде непринципијелан када су компромиси у питању и недоследан када их јесте или није чинио. А можда је једино тако и могло бити, можда га нисмо довољно и на прави начин разумели?! Што се тиче поезије: ту је све чисто као суза. Ту нема непознаница, ту нема дилема, ту нема компромиса и то је најважније када је Ђорђе Балашевић у питању.

Један други велики српски песник последњих десетлећа желео је својевољно и добровољно да буде део једне друге националности па самим тим и књижевности (за то ће неки злобници неосновано оптуживати и Балашевића), желео да буде део једне друге културе, а ја га ипак сматрам српским песником. То је Арсен Дедић. И не помињем га случајно баш на овом месту и овим поводом. Пре свега, није случајно, због контроверзи које је су изазивале Балашевићеве изјаве и оно што је говорио на концертима а за које мислим да су најчешће погрешно схватане и да су део ширег контекста.

Чак и када га нисам разумео или када нисам схватао због чега нешто сасвим непотребно говори сетио бих се „багрема ломљених“ и ја као дете и (некакав) песник Метохије нисам хтео нити смео ништа да замерим детету и песнику равнице јер су његови видици и хоризонти пространији (мене су ограничавале Проклетије, фигуративно и физички).

Чак и да није тако, ми морамо поштовати туђе речи изборе и ставове (принципијелно, а лично имамо могућност да будемо селективни, и сам сам то) јер само тако онда имамо право да одамо почаст и другим изборима других људи попут Меше Селимовића, Иве Андрића или Емира Кустурице. Оно прво мени није по вољи често али се трудим да узмем од тога оно што је најбоље: уметност.

Откуд доброг укуса у претходим речима?

Претходне речи су нужност која је била неминовна за јавну личност тог калибра и са којом Балашевић није имао везе али са којом се сусретао за живота. Његов јавни живот ван уметности јесте био под притиском одређених проблематичних тумачења и то се не може прећутати чак ни у оваквим приликама, без обзира колико све то има реалних утемељења. Већина тога "проблематичног" није имала додирних тачака са његовим животом, његовом уметношћу, његовим друштвеним ангажманима - али је утицала на неке људе и однос према песнику. Чињеница је да су се многи, са различитих идеолошких и националних страна трудили да злоупотребе и искористе његово име.

Неки лупетају ових дана да је он у ствари био Словен у души и да се тако и понашао. Није! Он је велики уметник, па тек онда Србин, православац (написао је много лепих стихова који су одисали традицијом и вером), Лала, Новосађанин, Југословен, светски човек, космополита у најбољем смислу те речи, принципијелан борац за мир и правду, за једнакост међу људима, онај који са друге стране није полагао на веру и религију као такву без духовне и етичке позадине, који се трудио да превазиђе нацију (понекад трапаво) али који је својим делима увеличао свој народ, који је признао да је у политици дебело погрешио, итд.. У свему томе, он често од шуме није видео дрво (дрвеће) али он свакако није од оних ко је секао дрвеће и ломио багрење. Он је, забога: песник! Човек широког обима прихватања и давања. Уметник! Њега не можете у калуп осим оног жига који је добио рођењем и из којега се не може као ни из своје коже.

Он је отац хаџије и противник верског фундаментализма било које врсте, он је  био пријатељ данашњег патријарха српског и исто колико и бискупа католичког. Он и има различитих крви у својим венама и дужност му је била да их све испоштује јер то је за њега представљало богатство а не хендикеп. Њега, са друге стране, није лако сврстати у неки табор и схватити финесе његове животне филозофије.

Велики српски песник је писао и певао. Певањем нам је своју поезију презентовао на лакши начин (ко још чита данас поезију?!), разастирао је ту поезију пред наше ноге и у наше душе. Уз његове песме ми смо расли, стасавали, плесали са будућим мајкама наше деце. Певао је поезију, песмама је оплемењивао музику. Писао је велике романе у неколико стихова, створио најсложеније књижевне ликове у пар строфа.

Колико сам само пута певао његове песме? Не знам ни сам?! У средњој школи на приредби поводом дана школе уз гитару сам отпевао песму Еј, жао ми коња уз видно згражавање шаролике публике која није знала о чему је реч. У војсци сам зарадио књигу и наградни излазак у град јер сам са бине отпевао Рачунајте на нас. На радним акцијама ништа нисам физички радио јер сам свирао и певао, између осталих, и његове песме. Чекао сам нове године, ђускао на журкама у Студењаку, певао пијан и загрљен са непознатим сватовима на свадбама, славио рођење детета. Знам вероватно већину његових песме напамет. И већина њих је везана за одређени животни период, важне догађаје и емотивна стања. Његове песме, хронолошки, то је мој лексикон... он је део мог живота, и моје породице, и мојих пријатеља...

Само генијални и аутентични таленат је могао да ниже тако лепе и у својој једноставности дубоке и широке стихове са толико лакоће која је разоружавала и после које није остајало места за полемике и критике. Осећања су се таласала, сваки дамар би се померио, песма је кроз вене струјала у оном правцу где је била послата: да нас расплаче, узбуди, насмеје, разгали, сети, замисли, баци у размишљање или раздраганост... да нас заљуби...

Многи истрошени новинари писали су му ових дана још истрошеније некрологе. Без душе, неталентовано, без емоција, без припадности. Незграпно су користили његове стихове мимо мере и потребе, понављали општа места, избегавали непријатне теме. Нису волели то што је радио (пре свега), нити разумели (што је мање важно), није био део њихових живота (најважније). А о Балашевићу је довољно и ћутати уколико немаш шта рећи. Поготово: уколико немаш шта искрено рећи.

Поред Бранимира Штулића и већ поменутог Арсена Дедића, Ђорђе Балашевић је знатно утицао на моје схватање уметности, поезије, музике и на моје касније животне изборе као и на друштвене навике и систем животних вредности. То је било прихватање једног животног и културног обрасца који је био обогаћен њиховим различитостима у истој уметности и у њиховим друштвеним ангажованостима. Они су били део моје лектире исто онолико колико су испуњавали моје потребе за музиком и забавом. Са неким стварима се нисам слагао, неке нисам прихватио али ми путоказ свакако јесу били. Наравно, било је још много других и озбиљнијих утицаја који су формирали мој дух и моју личност, много озбиљнијих писаца и књига, али и горе поменути песници и музичари су веома важни у мом животу.

Одузело би много времена и било би на овом месту и овим поводом посве непотребно и сувишно набрајати детаље из његове биографије, библиографије и дискографије, говорити о томе када је која песма стизала мој живот. Ово је сасвим лична ствар и лични текст који ће бити дат на увид јавности и око којега нећу водити никакве полемике. Довољно је рећи да је прва песма коју сам научио свирати на гитари била његова Прва љубав.

Волим га и као глумца. Ако ћемо право, он је код мене рангиран по следећој вредносној скали: песник, глумац, певач. Оно што је снимио као глумац или редитељ такође је обележило наше време и обојило атмосферу.

Још истог дана по објављивању вести о његовој смрти канио сам се да напишем нешто о њему (свакако не овако слабашно) али сам се разболео и провео 19 дана у болници (отуд можда и те слабашности мојих мисли). А није да ми није Ђоле тих дана падао на памет. У другој и лакшој фази опоравка, када је криза прошла, сетио сам се да је отишао и да је на пут кренуо са сличног места где сам се и сам налазио па сам повремено с телефона слушао његове песме. Ето, помислих, по први пут и у болници.

Не треба од туге правити науку, он је био, отишао али ће и остати. Само му време и људи морају наћи право и његово место. Ово на којему га званични културни комесари и друштво сада постављају: није адекватно и примерено његовом имену. Његово место је узвишеније и мора бити тачно адресирано: то је српска књижевност. Он је песник, није песник паорског срца (није само то или је то најмање) – он је велики песник који превазилази атаре српске културе, он је велики песник ових простора и изгледа да је био довољно мудар за живота па није спаљивао већ је мостове градио. Некада и тамо где им није било место али су свакако служили за прелазак, макар и на погрешну страну. Али, да није тако, можда ја као Метохијац не бих имао права да га данас својатам као да ми је род рођени (а исто чини и неки Далматинац). Нисам ја баш за братство и јединство али јесам за уметност... поготово за српску поезију када се надалеко чује... брацо, деране мој...




 

 

 

недеља, 21. март 2021.

БЕОГРАДСКА АРЕНА – БОРБА ЗА ЖИВОТ!

          


 

Овај текст ће бити кратак и лишен великих мисли и мудрих закључака. Говориће емотивно о чињеницама.

Примљен сам у Арена-ковид болницу у веома тешком стању, са обостраном упалом плућа и параметрима који нису обећавали. Једва сам дисао. Послат из Инфективне клинике, нисам знао шта ме чека. Био сам уплашен због претходних искустава са локалним ковид амбулантама и онога што сам видео на Инфективној клиници. Али, мени је било само важно да се докопам кревета и да ми по могућности неко помогне.

(Моја супруга је већ била у Арени и преживела је све што и ја)!

Довезли су ме амбулантним колима са Инфективне, примљен сам у Арену, обавили су ЕКГ снимање, уградили ми браунилу и повели ме пут собе и кревета. Ходајући, уплашио сам се самог изгледа унутрашњости, ширине спортске хале, боксова у којима леже стотине пацијената, рефлектора на своду.

Када су ме сместили у кревет, последњим атомима снаге схватио сам да сам на месту где ће ми се помоћи колико год то буде потребно и уверио сам се у то у данима тешке борбе који су предстојали када сам падао у тешка стања они су ме увек извлачили.

Деветнаест дана су се лекари и медицинско особље несебично, пожртвовано и професионално борили за моје здравље и мој живот (поготово је било тешко у првим данима кад је требао обуздати болест). 24 сата дневно, 7 дана у недељи, био сам под сталним надзором и контролом, пратили су сваку моју реакцију, реаговали и на најмање промене, благовремено давали терапију, проверавали проток кисеоника, мерили сатурацију, Д-димер, ЦРП, шећер и температуру. Али не само мени, то су чинили и осталима, још 400 пацијената у болници.


Највећу заблуду људи треба разрешити: Арена није Сајам!

Шта је најважније подвући: Арена није болница, није јој то била намена када је грађена а ради све што раде и најопремљеније болнице, и чини се исто толико ефикасно. Лако (није лако, теже је, али ту постоје веће могућности) је радити у супермодерно опремљеним болницама, са опремом последње генерације. Треба знати и умети лечити људе на војничком кревету и уз потпуно отежане услове, уз младе и неискусне момке и девојке који долазе са свих страна да ту раде јер људи вазда недостаје и где треба импровизовати. 

      Отуда није чудо што ми се дух ваљевске болнице из Првог светског рата често јављао у мислима, више као парабола него као фактично стање. Овим, наравно, не желим да потцењујем рад тих других болница где су пацијенти у много тежем стању и где се шаљу из Арене кад више ту нема помоћи, и где су битке теже и са неизвеснијим крајем али хоћу да подвучем да све оне информације о стању и параметрима код пацијента које вам дају екрани изнад модерних болничких постеља у сваком тренутку, медицинско особље у Арени мора да одради и сакупи ручно и на стари начин и то они и чине.

Десетине лекара под водством доктора Богдановића, уз надчовечанске напоре доктора Аце Јанковића, доктора Макевића, докторке Тање, докторке Ане и свих осталих, листом, којима се извињавам што нисам био ажуран да напишем њихова имена, под скафандерима, без воде и хране, свакога дана, сваком су пацијенту посветили потребно време и пажњу и то неколико пута на дневном нивоу, и ноћу. Чинило ми се да неки од њих знају лично сваког пацијента, поготово оне најтеже. (Овим путем се извињавам што нисам био у могућности да наведем имена свих лекара и медицинског особља који су тамо радили за време мога боравка јер смо се првих дана водили велику борбу за моје здравље па нисам ни обраћао пажњу али сви они заслужују да се помену и да им се изрекне захвалност).

Медицинско особље, техничари, сестре и лаборанти, већина њих фактички још деца, раде као да су тридесет година у епидемији: брзо, без страха, добро, ефикасно. За најкраће могуће време подмирују пацијенте са терапијама (треба прикључити стотине инфузија у што краћем року) а онда у току дана тај рад, нега и брига наставља се без престанка: захтеви нервозних болесника који мисле да су само они ту, терапије, хитне интервенције, пражњење посуда, чишћење оних који не могу да устану, вожња колицима до тоалета.

Службе које раде анализе крви, снимке рендгеном и остале сличне послове, узимају стотине узорака дневно и све буде готово за неколико сати.

Наравно, има и гужве, и нервозе, и непријатних ситуација, и грешака – али, заиста, у најмањој могућој мери обзиром на услове и обим посла.

Оно што је важно у овој причи: ничега не недостаје! Свих тих инфузија, раствора, бочица, лекова, завоја, игала – има онолико колико је потребно (а троше се невероватне количине на дневном нивоу). Неке од нас који смо били у тежој ситуацији лечили су са лековима који коштају око 1000 евра по ампули. Ниједног тренутка није долазило до бојазни да ће било чега недостајати. Има и спасоносног кисеоника у довољним количинама иако је много људи прикључено и троши се веома много.

Ту су и остале службе: они који брину о хигијени (тешка борба у не-условима), о исхрани (храна је била одлична и обимна, довожена из Студењака, мада сам ја почео да једем тек после десетак дана, до тада су ме редовно хранили инфузијама), о дезинфекцији – сви они раде онолико колико је то могуће али не мање од тога.


Јер, Арена има много својих мана: то није болница а служи тој сврси. Тоалети и мокри чворови су највећи проблем. Има их мало, удаљени су од болничких соба. Али, за то нису криви они који лече људе у тој истој Арени.

Треба напоменути и солидарност међу пацијентима. Временом се у соби створи нека врста братства по муци, људи се зближе, деле оно што имају, помажу једни другима. Они који се боље осећају помогну онима које се тешко крећу. Било је несебичних случајева где су цимери развозили своје болесне цимере по целу ноћ без и једне речи прекора. То је зато што смо ми, мање више, прошли кроз исто. У Арени има и лакших случајева, људи који лакше подносе тегобе иако им резултати нису добри. Било је у Арени и разних људи који својим понашањем, поготову у тоалетима и туш кабинама, нису заслужили да се неко брине о њима.

Рекох, нећу дужити, па продужих. О свему овоме ћу писати када се утисци слегну  и ја видим на шта је на крају изашло. Сада само желим да се захвалим лекарима, медицинском особљу и осталим службама у Арена-ковид болници на свему што су учинили за све нас (и: за мене) – а шта се може учинити више него да ти неко спаси живот!

Они су наши „силни оклопници без мане и страха“ и „анђели чувари“.

Хвала вам!

ПС

А, уколико ме неко оптужи за додворавање, претеривање или патетику, нећу му ништа одговарати. Пожелећу му само да сат времена проведе у том гротлу и све би му било јасно. Наравно, не као пацијент – та школа би била сувише скупа!


Игор М. Ђурић

        28/1







петак, 08. јануар 2021.

Из рукописа књиге: ВУК ЈЕ ПОЈЕО ШАРГАРЕПУ!

 


Пошто сам се вратио у канал, каже ми уместо добродошлице:

- Није мени криво што је она курва него што вара мога брата.

- Има ту логике – одговарам му.

Нека музика свира у даљини. Свадба или пијана кафанска атмосфера?! Делиријум, дим, или: музика за душу?! Можда неко иде у војску иако је рат?!

- Чујеш ли музику?

- Не, само чујем како се ломи ово грање изнад нас – невољно ми одговара.

- Како, бре, не чујеш?! Овако могу да свирају само Цигани. Нигде је баш весело.

- Почео си, изгледа, да халуцинираш. А, и, ја. Мало пре ми се учинило да сам видео рибу у овој води.

- Није ти се учинило, додуше, овде нема риба уколико нека не залута из реке. Ја сам некад волео да идем на пецање. Ловио сам на мушицу и блинкер. Сан ми је био да упецам црну пастрмку, ону што живи у пећинама и понорницама. Никад је нисам ни видео а ловио сам је целог живота.

- Сад чујем музику! Чујем и плач! Моја риба, ову што сам видео, била је бела. Потпуно бела.

- И ја чујем плач! И неко виче! Чујеш ли панику?

- Чујем, светлост и тама се свађају кроз музику и смрт, кроз песму и плач!

Кажем му:

- Касно је да уловим свог Моби Дика, моју црну пастрмку!

- Улови ову моју, овде.

- Није црна, не вреди, не важи се, џаба.

- У реду, онда, бацићу ја бомбу и убићу све живо у овој води!

- Убићеш и нас?!

- Зар није свеједно?!

У једанаестом минуту, око двадесет и четврте секунде, понудио ми је да се окумимо. Одбио сам га.

- Имамо старо кумство, породично. А, и, нећу да ти малеришем, шта ће ти коцкар, уз то још и мртав човек, за кума?!

- Мени не смета. Не мораш у цркви, буди ми само сведок у општини.

- То може – па сам подигао руку и позвао музику. Циганска банда је засвирала моју омиљену песму:

Стани, стани Ибар водо...

Онда смо обојица шенлучили до зоре. Потрошио сам својих 100 марака. Макар их нисам изгубио на барбуту. Рат је узимао маха. Већ смо се уморили од њега. Зато сам и тражио спас у песми. Свеједно нас је чекало време плача, кад дође дуго најављивани мир. Мир који нам неће донети никаквог добра, неће ни зла, али хоће понижења. Знали смо то...

...још док смо завршавали гимназију и нису хтели да нас уврсте у кошаркашки тим јер је квота била испуњена а формула кључа нама није одговарала а управо је уведен и полицијски час да се не би исписивале непријатељске пароле иако је било логичније да пусте људе на улице и тако омогуће да ми сами видимо ко је на којој страни и ко је онакав какав јесте а не онакав каквим се претвара.

- Па коме ће на крају припасти Косово? – пита ме дечачки наивно.

- Мени сигурно неће, карта ме никада није хтела, добијао сам добре штихове само кад би улог био безвредан.

- Некоме ће ипак припасти, јел' да?!

- Припашће ономе који га више буде желео – одговарам му песнички разиграно и мелодично као развигор кад зашушти.

- Онда, ако је тако, нама неће припасти сигурно. Слаби смо са жељама, као народ, поготово кад је Косово у питању.

- Не зна се, зависиће све од тога ко ће се родити после нас.

Причамо реда ради. Откад смо упали у ову невољу нисмо се ни једном сетили због чега смо уопште пошли у овај рат?! Велике теме су остале иза нас, на сувом. Тренутно ми нисмо имали спокоја за велика питања! И не би уопште ни помињали Косово да са неба на нас нису падали леци бачени из авиона на којима је писало да морамо напустити Косово иначе ће нас све побити.

- Али, ми смо у Метохији, то за нас не важи – зајебавао се мој друг добровољац.

Бачени леци су увесељавали и наше противнике. На трен су престали да пуцају, чуо се жамор и смех, имао сам осећај да трче по пољу као деца и да сакупљају разнобојне листиће. Настало је примирје које неће дуго потрајати.

Говорим му:

- Ко год да победи у овом рату: остаће сам. И чиниће му се да је успео у свом науму. А онда ће погледати у остатак света и схватити да је у погрешне ратне циљеве веровао. Нико више, ниједан цивилизовани народ на свету не може остати сам са собом. Променила су се правила и природни закони, неки други људи различити од нас су сада стасали.

Причам му:

- Ко год да победи у овом рату: већ је изгубио. Његови унуци ће схватити бесмисленост оволике патње, а то ће разумети у времену када не буде више било људи у кућама, сточара у брдима, ратара на њивама, а и ако их буде, неће имати коме да продају своје собе, свој сир и хлеб. А неке дивље хорде ће се појавити и пустошити земљу. И неки вируси ће нас подсетити колико смо инфериорни када је у питању природа.

Зборим му:

- Схватајући бесмисленог овог рата, и победници, и побеђени, и увређени, и осиони, када се више не буду сећали својих снова и када неће бити ђака првака у школама, када језик више не буде битан јер ћемо сви морати говорити странским језицима уколико будемо хтели да преживимо а све што будемо имали као своје и незадужено неће моћи да попуни ни један кофер.

Подучавам га:

- Неке туђе улице у туђим градовима биће пуне људи, неке кафане које нису наше биће препуне, а ми ћемо још увек пребројавати мртве из ових ратова и умираћемо од успомена и алкохола. Храмове које смо палили једни другима замениће тржни центри. Остаће нам једино да пишемо књиге које нико неће читати. Биће касно за кајање јер нас више неће бити!

Каже ми реплику из филма:

- Да се ви школовани шта питате, отишли би и Срби и Србија у курац одавно!

- Ја нисам школован – одговарам му на то.

- И, велиш, књигу ћеш написати ако Бог помогне – каже ми сапатник тек да прекине новонасталу буку од пуцњаве која се распламсала.

- Бог је већ помогао, то што је било до њега, остало је сада на мени, решио сам да баталим коцкање и да створим породицу, јер уколико преживимо то би значило да сам добио добру карту онда када је било најпотребније.

- Биће то добра књига иако неће бити родољубива, видим ја – храбрио ме је ратни друг.

„Требало би се помирити и са братом“ – помислио сам, мада сам био свестан да он неће веровати у моја обећања да сам решио да променим живот јер сам га много пута до сада лагао. И отац је то често радио: лагао је када би обећавао да ће оставити алкохол. Онда, када би га неко из породице суочио са његовим лажима и неискреношћу, говорио би:

- Има много бољих ствари да се кажу о мени од тих које потенцирате!

Онда би стриц одговорио помирљиво:

- Јеси ли чуо да већина предузећа не уплаћује доприносе радницима?

- Није ми јасно како онда држава има за плате и пензије – прихватао би отац дискусију срећан што се тема разговора променила.

Ја бих, још дете, слушао све то једући пржена јаја, главе спуштене у тањир и јасно изражене намере да ни са ким не поделим храну коју једем.

петак, 01. јануар 2021.

Из рукописа књиге: ДНЕВНИК РАЧУНОВОЂЕ!



 

Од трена до трена, неживота и живота, (не)живео је он, јунак наше приповести, у мајчиној утроби са братом близанцем. Дуже су заједно живели тамо него кад су изашли напоље (када их је на свет донео доктор Чистов, Рус од оних белих, што га судбина доведе да у Метохији буде помагач и добротвор). После је он само преживљавао и понављао оно доживљено. Био је дакле нежив. И: сам! То је била премијера филма у биоскопу, после су се само давале репризе. Дакле, описаћу када је премијерно био жив и после када је живот репризирао: читајући његове дневнике. Када је био жив и нежив. Урадићу његов животни „завршни рачун“ уз помоћ књиговодствених картица које је он попунио и сложио. Ово је двојно књиговодство: улаз и излаз. Али нећу ништа измишљати, нећу рачун штеловати, нећу се користити рачуноводственим триковима да на крају испадне пословање са добитком (али само по књигама). Нема потребе. Овај биланс је у позитиви: како год да га окренеш и са које год стране га анализираш. Расходи су велики али су приходи још већи: само тако успешно послују велике фирме.

Од момента када је напустио свој родни град, и своју кућу, у лето 1999. године, он је заправо скончао део смрти. После је само ходио од краја ка почетку. Ходећи уназад враћао се животу. Враћао се дану када је добио свог најмлађег сина. И, ја, тај најмлађи син, крив рођењем за почетак смрти свога оца и онај који ће га сахранити, сада бележим ово. То сам ја! Није било моје да га мазим и пазим за живота после почетка смрти. Моје је било да га опевам, што сада и чиним. Моје је било да направим само један корак више од њега, од оног трена када смо обојица схватили да један код другога не волимо оно што нас је чинило сличнима и да је мисија детета да учини у животу макар нешто другачије од свога родитеља. Корак даље! То је највише што треба очекивати од потомства.

Да почнемо од почетка. Ипак.

Када се родише и требаше да им се имена надену, а то је посао за кумове породичне који се не бирају наново (какви год да су у том тренутку) и не мењају сваке прилике него када се једном одаберу треба вечно да крсте и венчавају. Ко за шера њима западе у то време (у породичној прерасподели кумства) један човек који је био добар али је био љубитељ добре капљице и свакакве друге (дакле није морала по правилу да буде добра).

И, ко за баксуза, баш тога уговоренога дана кад је требало имена да се саопште, кум бејаше потегао мученицу баш добро. Мозак му блокирао, ни да бекне.

- Имена куме! - наваљивао је на њега новопечени отац два сина и није хтео да наспе ракију док не чује одлуку.

Кум нит збори, нит ромори, већ све једнако тражи ракију.

- Куме?!

- Не могу да се сетим ни једног имена кума Даниле, да ме убијеш, мозак ми стао начисто. А кад сам кренуо од куће, јутроске у сабајле, знао сам тако ми Бога.

- Како бре не можеш да се сетиш куме?! Па 'де си до сад био?

- Био сам са Јанком и Милисавом, цео дан смо пили...

Па се озари у лицу и поче да добија боју...

- ...нека се зову Јанко и Милисав. Сипај сад куме да наздравимо!

Тако деца добише имена по пијаним исписницима кумовим.

Због тога, мајка њихова, грдно се наљути.

- Зар по пијаницама да нам деца добију име. Ово неће на добро да изађе – рече збуњеном мужу који је носио ибрик са ракијом.

Био је, дакле, један у двојици, па убрзо остао двојица у једном – то је оно што је осетио још у време кад није био у могућности да осети било шта осим спокоја. Преживели близанац. Мали брат Јанко умро је после 6 месеци од када су обојица ступили на позорницу звану „живот“. Таман су се навикли један на другог и у спољном свету. Иста их је вунена декица покривала, из истог котлића вода запирала, из исте дојке млеко хранило.

Остати без брата са којим си девет месеци делио утробу мајке, топли кутак чија се сигурност више никада у животу не може осетити, трајни је белег на души тек рођеног човека иако он тога није свестан. Бог му је подарио најближег, истог, а онда га одузео и осудио на самоћу. Кажу да у таквим случајевима, када оде један (или једна) од једнојајчаних, оде и део оног другог.

Био је, од тада, сам. Заиста је увек био сам. На црквиштима, на партијским састанцима, у гарнизонској болници (и свим другим болницама и бањама које су му било омиљено место да се осами и размишља), у биоскопу, за препуним кафанским столом, у задимљеној рупи где више не би било места ни опушак да се спусти, у избегличкој колони. Био је сам чак и када се свађао са својом супругом. Био је сам у пуној кући, међу силним књигама које је стављао у плави ормар са стакленим вратима и новинама које је свакодневно бушио и уредно слагао у регистре. Био је сам јер је тако морало бити: остао је без ближњег (зашто би се иначе близанац звао тако - ако није најближи?).

Не, није он остао буквално сам што се тиче браће и сестара, у физичком смислу и томе да ће имати некога са киме ће се свађати и волети. Али, ни са ким од њих он није делио мајчин стомак, био загрљен девет месеци и спојен са животом једном врпцом. Нико од њих није настао из једног, истог јајета, као што је он са својим једнојајчаним близанцем. Најзад, нико од њих није кроз потоњи живот са њиме делио сан резимирајући јаву, како су чинили он и његов вечно уснули брат.

Није се то много одразило на потоњи живот што се тиче емоција. Али емоције знају да буду свакакве, најчешће су спољашње и манифестоване. Оне унутра остају углавном неоткривене. Волео је, поготово, млађег брата, није лоше био ни са старијим. Са друге стране, сестре није морао посебно да воли јер су га оне волеле, и за њега, и за себе, онако како то само сестре знају и осећају. Сестринска блискост је најближа блискости близнака.

Да! То је реч и осећај за којим смо трагали да би описали шта се то догађа између близанаца: блискост. Није сличност. Блискост је! За близнаком си поделио најважније догађаје и просторе у животу: рођење и мајчинску утробу. Шта може бити важније од тога што се тиче времена и простора. Не, то није смрт, јер се она не би ни догодила да није било рођења. Не, то није ни рођење властитог детета, јер је то дете настало и развило се до киле меса у другој утроби, оној која није твоја и коме је друга мајка.

Престао је да верује у Бога. После пола године живота. Пре него што је икада и поверовао. Није, дакле, био јеретик, већ тек: неверник. И касније поборник идеје идеалног комунистичког друштва где свако ради колико може а узима колико му треба. Искрен. Без трунке каријеризма у себи. Само са нешто мало хедонизма, можда?! Али, зар такав својевремено није био и Вођа – макар што се тиче поменутог хедонизма?! Каријеризам није за упоређивање.

У јануару месецу 1948. године, баш у времену око Јанковог пунолетства у смрти и његовог у животу, скоро две деценије од како је престао да верује у Бога, последњи пут је званично обележена школска слава Свети Сава у источким школама а председник општине је постао неки Куљача Стијепо. Два његова рођака, мисли се на нашег јунака, ухапшена су под оптужбом да припадају организацији Бели орао. У фебруару исте године он је завршио Курс општег образовања радника и службеника и одмах кренуо на Курс трговаца и продаваца.

1. јуна 1948. године је почео да ради у источком биоскопу Црвена Звезда (управник Бранко Ајданић), убрзо после тога прелази у Земљорадничку задругу Исток где је до фебруара 1949. године радио као пословођа пекаре (у том месецу је изабран за председника Извршног одбора Спортског друштва Напредак). Одатле прелази у Месни народни одбор где је радио као референт просвете, све до маја 1949. године када у Сељачкој радној задрузи Прва светлост ради као књиговођа (управник Радован Пешић).

Секретар комитета у то доба у Истоку био је Магдаленић Миодраг из Рожаја. Примили су га, нашег јунака, у Комунистичку партију оберучке 3. јуна 1948. године (између писма од 27. марта и резолуције Информбироа од 28. јуна): био је, тада и тамо, један од ретких који је знао сва слова и читао без замуцкивања. И, који је волео да чита. И, који је знао да састави записник са партијског састанка као да га је лично друг Бевц срочио. И, који је имао већ своју личну и за те услове позамашну библиотеку.

Тек се био потпуно опоравио од операције слепог црева од фебруара те године у Митровици а већ неколико дана после пријема у радни однос и партију био је одведен на лечење у пећку болницу због болова у левој нози. У часовима доколице, поред болничког кревета, разговарао је са Јанком:

- Отац ће се љутити а ни мајци неће бити мило – рекао му је давно преминули брат близанац после његовог пријема у партију, исте вечери док су у мислима пушили котрабан.

- Револуција ће захтевати жртве, знали смо то – одговорио је.

- Не мешај мене у то, тога није било за мога века! Ја сам за краља и отаџбину! – заврши разговор Јанко.

- Какав краљ, шта причаш глупости, не сећаш се ти ничега!

- Сећам се одлично како је било некад. Најзад, ако ти тврдиш да се сећаш кад је краљ убијен и сахрањен што се ја не бих сећао како је било у време кнеза Павла?!

- Кнез Павле је био реакција, не помињи га. А ти се не можеш сећати ничега јер си већ био мртав.

- Ја се сећам преко тебе, па ти сад види. А, што се тиче реакције ови твоји су као много бољи?!

- Што то кажеш?

- Зашто нема за цео народ довољно меса и млека? Ајде, сад нема а некад је било, значи да је некад било боље – био је упоран Јанко.

- Зато што треба помоћи братском народу Албаније и радницима у фабрикама.

- Није тачно, није због тога!

- Него због чега? – питао је мртвог брата.

- Зато што су сви волови отишли у политику, све краве у АФЖ, а сва телад на пругу!

- Да ми ниси брат и да ниси мртав сад бих те ударио!

Јанко се смијуљио због вербалне победе и вица који је извео.

- Под бојкотом си до даљег – партијски казни он свога упокојенога брата.

- Ја прихватам само суд који није партијски – бејаше брига за то Јанка.

- Партија има и других казни када је на власти.

- Знам – рече Јанко – пролазим свакога дана кроз „топлог зеца“ у твојој глави.

Голи оток се већ од јула месеца пуни логорашима: он о томе тада нема појма. И касније ће избегавати да прича на ту тему. У октобру месецу исте године одлази на служење војног рока у Титоград, у Школу резервних подофицира. После привременог отпуста из војске ради годину и три месеца као шеф рачуноводства у Земљорадничкој задрузи Исток (у међувремену завршава Нижи партијски курс у Истоку и Курс двојног књиговодства у Пећи) одакле опет одлази у Марибор да заврши служење војске.

У години пре тога он је био веома друштвено-политички активан. Већину времена је проводио у добровољном раду при изградњи источке хидроцентрале подно Извора. Његов отац се отворено и  искрено кулачки бунио али није било велике користи од тога. Он је, међутим, тада први и једини пут стајао испред филмске камере, како је после тога често бивао између кино пројектора и биоскопског платна. Наиме, био је један од стотине статиста при снимању филма Прве светлости, којег је режирао Жика Митровић. Не треба уопште истицати какав је то био доживљај за малу и заосталу средину: долазак филмаџија из Београда! Увек су били у центру пажње, испуњавала им се свака жеља, гостили су их и појили, водили их на пецање пастрмке, клали јагањце по планини... Он је такође био фасциниран... Јанко није... увек је био анти-противан!

Митровић ће се у Исток вратити после 12 година да за потребе филма Капетан Леши сними неке сцене на Источкој реци. Тада он већ није био статиста, само се увече напио у Пећи са Гаврићем и екипом (било је друштво поголемо и мешано) а овај је пијан, мисли се на Александра, у кафани претукао неке Шиптаре који су добацивали и провоцирали са суседног стола.

Слика за корице: Горан Пешић


 

Игор М. Ђурић , СРБИ(и)ЈА

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog