BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА

ИГОР ЂУРИЋ - БЛОГ
BLOG - IGOR ĐURIĆ
©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

петак, 22. март 2019.

Лајбниц и "гили-гили-гић"!



Да је, којим случајем, било могуће да се Лајбниц у својој Теодикеји неким филозофским времепловом могао бавити стањем у Србији, као филозофским и теолошким проблемом, он никако не би порицао да је стање у Србији зло и лоше, али би се трудио да докаже да би неко друго могуће стање било још горе од оног у којем је земља. И, да је зло наш слободни избор - нас слободних људи.
Питање које је основа теодицеје као гране филозофије и теологије јесте: откуд постојање зла у свету који је створио добри Бог? Одговор лежи у следећем: Бог је толико добар да је даривао слободу избора свим људима, да чине добро или зло по слободној вољи.
Климава теорија брани климаву ствар. Ш'чим имам - с'тим климам. А, и, Лајбниц је одавно мртав и није имао филозофски времеплов. Да се ми, ипак, држимо Гранда и Пинка.
*
„Говорећи, дакле, да ствари нису добре услед саобразности некој норми доброте, већ просто Божјом вољом, изгледа ми да се сва Божја љубав и сва Његова слава уништава, а да се то и не схвата, јер зашто Га хвалити због онога што је учинио, ако би Он био једнако вредан хвале чинећи и супротно? Где би била Његова праведност и Његова мудрост када би он имао само неку деспотску моћ, када би произвољна воља заузела место разборитости и када би се, у складу са дефиницијом тирана, правда састојала у ономе што је угодно најмоћнијем?“.

Лајбниц
*
''Што се тиче доброг и злог, ти изрази не означавају ништа позитивно у стварима уколико их посматрамо саме по себи....... Јер једна и иста ствар може у исто време бити и добра, зла и неутрална. На пример, музика је добра за меланхолична човека, лоша за ожалошћена, али неутрална за глувака''.
Спиноза, Етика
*
Данашњи апсолутистички светски поредак изједначава категорије: мислити (о) зло-у и чинити зло. На тај начин се полако и поступно филозофија и религија изједначавају са друштвеним и правним законима. Сада постаје кажњиво и мислити. Било је тога и раније, у диктатурама разних врста, али се то данас легализује као хумани закон. А забрањивати размишљање, па макар и о злу, није хумано. Чак и погрешна филозофија је и даље филозофија. Сада се, међутим, тежи да филозофија која није политички коректна буде законом кажњива.
Мислити зло је морални прекршај. Чинити зло је физички и кривични прекршај. Неки мислиоци сматрају да чињење зла према тиранину, или тиранима, чак и није злочин. Ако закон буде одлучивао о моралу и етици, онда долазимо у опасност да филозофија и религија (читај: идеологија) преузму улогу законодавну. Не би се то први пут догодило у људској историји: да судија уједно буде проповедник и џелат. А то не може и није добро. Јер, постоје морални, етички, друштвени, обичајни, али и биолошки закони. Нисмо сви исти и људски је имати право на различитост, али и право на став о тој различитости, какав год он био.
*
Уместо да када нам је у животу лепо, кад уживамо и кад смо срећни, да се тада препустимо задовољству због тога, ми стално страхујемо да ћемо остати без те среће па смо тужни, уместо радосни. И што нас задеси већа срећа то смо више уплашени. Плашимо се своје среће: плашимо се времена и могућности да останемо без ње.
Човеку никада не можеш удовољити - помисли Бог.
*
Воде се некакаве расправе, нешто у вези телесног кажњавања деце, и томе слично, и тако даље. Нисам чит'о. Добар део тих ликова знам к'о стару пару. Јебали би се за малу пару. Прво нека направе макар по једно дете, па после нека одлучују хоће ли их кажњавати или неће, хоће ли им дати прутићем по дупету кад заслуже или желе да одгајају размажене идиоте. Мада, за добар део њих не знам како да као педери и  лезбејке уопште направе дете. Као, против су да дете повучеш за уво али су за то да дете усвајају дајгузи.
Мајка би ме доватила и шаком и прутом. Не често, само кад добро заслужим. Знао сам да ћу добити батине ако крадем или лажем. Отац ме никада није ударио. Говорио ми је кад нешто згрешим: „Удараћеш ти сам себе, једнога дана, ако наставиш тако“. Научио сам да не лажем и крадем и тога се држим до дана данашњег. И, да, често пожелим да изударам сам себе због онога што се укоренило у мени а отац ми то батинама није избацио из главе на време.
То што не смемо да бијемо своју децу, то и могу да схватим. Али то што више не смемо да помилујемо туђе дете које вас толико мами да га уштинете за румени образчић јер вас подсећа на време када је ваше дете било мало (ризикујући да нас оптуже за најгоре гнусобе), е, то, је већ чист идиотизам. Сећате се онога: кад са два прста ходате по телу малог детета и говорите „мрњау, мрњау“, или, „иде буба-мара нема где да спава, тражи креветић, гили-гили-гић“, а дете се церека и чека када ћете поново то да урадите. Сада не смете да додирујете малу децу, па она остану жељна нежности, али их од малена учите у вртићу и школи да је педерастија нормална ствар. Научите их и да је нормална ствар да девојчица са шеснаест година, која изгледа као да има двадесет и две а тако се и понаша, да кад год не научи лекцију или не уради домаћи задатак оптужи професора за сексуално узнемиравање и педофилију и ако на журкама... да не лајем. Погано време.

среда, 20. март 2019.

Нетолерантно мишљење о себи!



Против сам насиља кад јачи насрће на мене али бих радо очитао буквицу онима који су слабији.
*
Живимо у нетолерантном свету. Нетолеранција је доминантни облик људског општења. Нервоза, примитивизам, агресивност и неспособност да будемо љубазни према другима, без икакве користи - само су неке од манифестација те нетолеранције. Не желимо да чујемо и уважимо туђе мишљење, да га макар испоштујемо без обзира слажемо ли се са њиме или не. Не поштујемо туђе навике, потребе, обичаје. Најрађе би да сваки проблем решимо псовком и тучом (по могућству са слабијим од себе). Нисмо спремни ни за најмању жртву зарад других. Нисмо спремни да због истине и правде некад останемо кратких рукава.

Ипак је некултура у општењу са другим људима најупадљивији и најраспрострањенији облик нетолеранције. Чак сматрамо, врло често, своју некултуру као одраз савршеног сналажења у тешким временима. ''Неће га они мени!!!'' - често кажемо пуни поноса што смо били агресивни и примитивни, хвалећи се; а други нам кажу: ''Свака ти част, одлично си му одбрусио''. Толеранцију сматрамо за слабост и као савршени доказ да је неко кукавица. Толико је наше друштво застранило да је дошло до апсурдне ситуације да заговорници идеје толерантности у нас траже смртне казне за неистомишљенике. Толико пљују и псују људе против којих се деклеративно боре да најчешће превазилазе своје противнике у бестијалности.
*


Најчешће је наше мишљење о томе шта други мисле о нама погрешно. Чак би се могло рећи да смо по том питању углавном у заблуди. Зато се, неретко, деси да се разочарамо, па и бивамо повређени кад некад чујемо шта други мисле о нама и за какве нас људе држе. Чак и када о себи не мислимо најбоље (што је ипак реткост) опет је мишљење других, као по правилу, горе и опет, као по правилу, без обзира колико се то мишљење поклапало са нашим и сопственим, нас боли и вређа када га чујемо од других.
Док мислимо да смо оличење морала и етике - други су нам нашли већ стотину погрешака. Док туђу децу ''частимо'' свакојаким епитетима тврдећи да су наша најбоља (и када погреше увек је неко други крив) неко је тамо негде већ ископао брдо гадости о нашем детету. И док га ми из све снаге промовишемо у нешто најсветије други већ знају да је лагао, крао и пљувао по улици.
Некад мислимо да смо много добри према некоме баш у тренутку када је тај неко дубоко погођен, повређен и увређен нашим понашањем према њему. Кад год смо били поносити што смо некоме нешто поклонили или дали, тај неко мисли да је прекраћен и попљачкан са наше стране. Када мислимо да смо нашом посетом некоме учинили част тај управо моли бога да што пре одемо и никада се више не вратимо. Када по властитом мишљењу бриљирамо у неком друштву својим хумором и знањем - свима смо управо тада досадни и тако предвидљиви.
Тако је то - то је она прича о трну и брвну у туђим и својим очима.
Наши господски манири су за друге врхунац сељаштва. Наша уља на зидовима на која смо поносни већ су у чаршији декларисана као кич. Наша жеља да лепо миришемо - као помодарство. Да се лепо облачимо - као кицошење. Одлазак у позориште - као малограђанштина. Жена на чију сте верност сигурни већ је измила многа уста. Ћерка на чију сте чедност поносни  већ носи надимке који нису за причу.
Сваки човек о себи мисли најбоље несвесан да други о њему имају другачије мишљење. И тај исти човек о другима има мишљење које се не поклапа са оним што они сами о себи мисле. Кад се врло ретко деси да неко о вама не мисли као ви већ мисли далеко боље онда такве људе узимамо за кумове (док не промене мишљење) и такве жене одмах оженимо (док и оне не промене мишљење).
Како се лоше осећам када ме неко подари епитетима које сам ја за њега резервисао. Запало му, први их изрекао па се ја осећам прекраћено. Откуд њему право да тако мисли о мени када ја управо то мислим о њему?! ''Ех, како сам ја добар човек, чиним само добро, људи ме воле'' - кажете себи ујутро испред огледала. А на улици најчешће не чујете иза себе: ''Ено оног скота што толико малтретира ближње своје''.
Најчешће другачије мислимо сами о себи од околине или појединца: о нама. Тако ме скоро срела једна старија жена која је о мом писању говорила веома похвално а ја сам знам шта о том писању мислим. Видите?! Постоји дакле у свој овој причи још трагичнија ствар: људи вас најчешће заволе из погрешних разлога приписујући вам непостојеће квалитете и карактерне црте. Уосталом, да није тако: када би се ја оженио?

уторак, 19. март 2019.

Дај нешто веселије!



Када у малој варошици, далеко у провинцији, стигне позориште из престонице сви се узбуде. Обично дођу са представом која није у никаквом погледу захтевна, да отезгаре (мале плате, итд.) некада и по две-три представе дневно у различитим местима. Глуме без икаквог ентузијазма, механички, користећи се најефтинијим глумачким триковима. То су обично глумци којима тренутно не иде баш најбоље, похабани, олињали, који су на почетку или заласку каријере. Свакако нису ''прва лига''. Ипак, неколицину варошана је више од осталих узбудила чињеница да богиња Талија стиже у њихове крајеве: професора књижевности, доктора који је студије завршио у престоници, пар добрих ђака чланова литерарне секције, председника суда. Други су ту из чисте знатижеље да уживо виде некога кога су гледали на телевизији те да на тај начин разбију учмалост и провинцијску монотонију.
Професору и судији је стало до тога (више стало) да се они допадну ''позоришту (и покажу у што бољем светлу као људи од укуса) него што мисле да глумци треба, без обзира где су, да дају све од себе. Па се љуте: ''забога, зар са малом децом у позориште?!''; ''тишина тамо!!!''; ''гле, онај одлази?!''. Кулминацију свог незадовољства доживе када припити варошки ђилкош незадовољан оним што добија за новац који је дао за карту викне: ''дајте нешто веселије!!!''. Погнуте главе, најеђен и осрамоћен, иде кући стари професор после завршетка представе. Само себи у браду мрмља: ''Боже, где ја то и са киме живим?!?''. У то исто време, из кулиса, глумци се са менаџером свађају око поделе новца.
*
Читајући Солжењицинов Архипелаг Гулаг враћам се на неке мисли о менталитету глупости и кукавичлука. Сваки тоталитарни систем почива на тим темељима. Глупаци су ту да му служе и буду извршиоци и џелати, а кукавице да слушају и раде за систем и ове прве. Ако се који паметан и храбар нађе, онда је дужност ових других да га поткажу а оних првих да га у име система утамниче и умлате (по могућству, јер никада не успеју до краја ма колико сурови и примитивни били а доказ томе је и књига коју читам). Тоталитарни систем не може успети ако нема људи који потказују колеге на послу, који се учлањују у партије да би доакали другима, који слепо слушају вођу без поговора или критичког осврта, који бране режим од сопственог народа и деце. Без сикофаната и достављача који пишу тајне петиције и пријаве противу својих сарадника, не би постојао ни Стаљин са Гулагом, ни Тито са Голим отоком, ни Хитлер са конц-логорима, ни Хашки трибунал са Шевенингеном. Без таквог менталног склопа ни један дикататор, нити један окупатор не може себи наћи слугу међу народом којег тлачи и поробљава.
*
И ако би шта сметало човеку који хоће жену: то је равнодушност. Мржња је ''боља'' од равнодушности. Мржња је осећање, може да проистекне из љубави, најчешће из неузвраћене љубави, или неутемељене, па самим тим и неоствариве. Колико сте се пута осећали ништавно и понижено када би каква жена за коју сте били заинтересовани била потпуно равнодушна према вама? Колико пута сте били увређени када се лепа жена или каква личност до које би могло да вам стане, док се, дакле, неко од њих поздравља куртоазно са вама, уједно и гледа ''кроз вас'', не примећује вас и мисли на нешто сасвим друго?! Кад вас, пак, таква жена мрзи или исказује мржњу (што није увек исто) а да јој ништа нажао нисте учинили пре тога онда имате основане разлоге надати се, да: или ће вас волети, или вас је волела. Равнодушна није, има, дакле, некаквих осећања према вама.
*
Јео, пио, оговарао: српски се понашао. Оговарао, јео, пио: прави Србин био. Пио, оговарао, јео: баш како сам хтео.

За курварлук, треба имат' душу.



Романтику су прегазили точкови џипова. Емоција нам је огољена интернетом. Еротику је убила дигитална камера. Приватност нам је однео мобилни телефон. И, сада, без љубави, сласти, страсти и душе, гледамо како други имају боље џипове, бржи интернет, више пиксела и тањи андроид. Незадовољни собом. Не осећамо ништа. Сматрамо да тако мора бити и да је тако одувек. А, није! Некад смо писали писма.
*
Човек треба молити Бога да доживи дубоку и спокојну старост, али Га уједно треба и молити да у тој старости буде способан да разуме млађи свет око себе. Другим речима: старост без мудрости не значи пуно никоме – ни ономе ко је стар, нити онима који морају са таквим да живе.
*
Цивилизацијски и културолошки мени за узор не може бити свет у којем постоји занимање под именом „кардашијан“. Зато на власти у Србији не смеју бити они који то желе да постигну полупроизводима и пројектима под именом „сораја“ (итд). Све остало могу да разумем: и певачице које не знају да певају, и глумце који не знају да глуме, и писце који немају душу за писање. Они ипак нешто раде, макар и неуспешно. Али да неко зарађује милионе а да нико не зна чиме се та бави и шта уме да ради, е, извин'те, то не могу да прихватим. Курве?! Не, нема то везе са тим племенитим занимањем. За курварлук, класичан, треба имат' душу. За духовни курварлук, наравно: не! Али, откуд духа, поменутим?
*
Кад сам био млад (или: млађи) ја сам много лакше одржавао и неговао свој идентитет. И био сам много храбрији у истрајавању да сачувам своје ''ја''. За храброст није чудо: био сам сам. Сада нисам. Имам одговорности и према другима. Међутим, са осамнаест година сам се више осећао уметником и писцем (и ако до тада нисам написао ни реда изузимајући младалачке и плачипичкасте дневнике) него данас. Да, знам, има то везе са годинама, мудрошћу, искуством. Све то знам. Али, то може да има важности за обичне људе. Зар за уметнике важе иста правила? Зар не би требало да ме иста идеја са истом енергијом, снагом и лудилом води напред, у непознато додуше, али: напред!!! И: увек.
*
Хватам себе како саучествујем у малограђанским ритуалима где свако свакога оговара и пљује али из неких недефинисаних, а свакако мазохистичких, разлога и порива, свако се са сваким виђа и дружи. Тим ритуалима ја орасположим и охрабрим нешто личне сујете и потребе да будем приземан али са друге стране губим на ширини и дубини духа (а немам ионако ни једно, ни друго, плитак сам и узак). Човек тако постаје закерало и циција - што ја свакако не желим да будем.

*
И најгора камењарка може за тили час да се привикне на богат живот из сиромаштва. Само права жена, од карактера, може достојанствено да прихвати сиромаштво из богатства.
*
Постоје неке партије покера које се једноставно не могу добити. И ако си мајстор, и ако те 'оће карта ко кобилу она ствар, и ако свако губи бар по некад а ти никад, и ако их на крају све истапијаш до последње паре – кад изађеш у ноћ, они те сачекају на ћошку, пребију ти главу и отму паре.
И ти све то знаш! Знаш да не можеш добити, јер са таквим играчима си сео, са шљамом који не признаје никаква правила, са битангама којима ништа свето није, и поред тога што је твоја партија унапред осуђена на твој пораз: ТИ ИГРАШ!!!
То су Срби и то је Србија, ви будале, споља и унутра, који нас не познајете!!!
*
Говорити мудро, данас и у Србији, бесмислено је. Нико никога не жели да саслуша или, не дај Боже, послуша. У Србији данас људи само вичу једни на друге, вређају се и лажу. И на тај начин једино и комуницирају. Мудар говор не слушају и обично за њега кажу да је досадан.

понедељак, 18. март 2019.

Ја'на ти мајка: кад ти ја ваљам.



Душа је увек чинила чудан избор мојих чежњи. Ја сам жудео за нетипичном и неканонизованом лепотом. Не ка савршеној лепоти већ ка савршеном недостатку. Не ка сласној ситуацији већ ка слатком наговештају. Ја сам жудео. Кад су жене у питању веома рано сам схватио да се иза лепоте крије празнина а иза недостатака личност. И тај би ме недостатак у потрази за личношћу више освајао и опијао, стварао ми чежњу и страст већу од лепоте која би најчешће била толико празна да чак није давала ни свој одраз у огледалу.
Има и друга страна. Кажу људи: плаше се лепоте. Ја се гадим лепоте, то јест онога што је таблоизирано прихваћено за лепоту, јер ме подсећа на моје недостатке али уједно и на моје предности. Када се нађемо у друштву лепих жена и мушкараца, онда кажемо: дух је важан. Када нас засене јаким духом, онда кажемо: снага је важна. Кад нас победе снагом ми кажемо: лепота је непобедива. Човек сматра да је најважније оно што има, то јест, оно што нема.
*
Вако, дош'о си што ти требам. Другче не би. Не сјећам се кад си задњи ма' до'одио. Нит си зва'. Нит писа'. Абере нијеси сла'. До овог пошљедњег: да стижеш. Поздрављ'о си ријетко. И то невољно. Врло. И рад реда чистог. Сад те ето, све се смјешиш, раме ми отпану кол'ко бијеш по њем'. Да ти речем: све ти џабе. Очињег ти оца. Кад само ја оста. Да ти вељу: све ти просто. Ја'на ти мајка: кад ти ја ваљам.

(Посвећено Матији)
*
То што ја нисам романтичан у прози и стварном животу (мада је по мени проза ''стварнија'' од живота) највећма су криве жене. Када сам стасавао и упознавао их, ствари су стајале овако: што сам бивао пажљивији, нежнији и романтичији, то су ме више одбијале, понижавале и презирале, а што сам био већи скот према њима то су ме више волеле и јуриле. Ја сам само посезао за оним што ми се више исплатило. Жене траже романтику само од мушкараца који им ништа не значе, разоноде и разбибриге ради. Од оних до којих им је стало (из разних разлога и сумњивих побуда) нису тражиле ништа ни налик лирици – најчешће су тражиле тврду епику. Лирика може после, не нужно, уз цигарету.
*
Ако искрено и из потребе желите некоме да помогнете онда вам од друге стране не сме бити узвраћена нити реч „хвала“. Реч „хвала“ је прескупа ако је у питању права и искрена помоћ. Прескупа! Кад некоме помогнете за узврат тражите само ћутњу а када добијете смешак сматрајте да вам је дупло враћено то што сте дали или учинили. Најзад, не дозволите никада себи речи: „А толико сам учинио за њега“ – јер, ако их изговорите, онда сте лицемер најгоре врсте и никоме нисте помагали већ сте најкварније трговали.
*
Кад је књижевност ЛЕПА онда је ГЛУПА, а када је глупа онда је ЛАКА, а када је лака онда је МАСОВНА, а када је масовна онда је КРАТКОТРАЈНА – а кад није ВЕЧНА онда није КЊИЖЕВНОСТ.
Са друге стране, обожавамо лепе, глупе, лаке жене, желимо да будемо у маси њихових обожаваоца, макар и краткотрајно, најбоље вечно – кад се заљубимо. То што књижевност „НИЈЕ“ а жена „ЈЕСТЕ“ - мушкарци обично никада не схвате или погрешно схвате. Зато жене читају лепу и лаку књижевност тражећи у њој љубав и романтику, а мушки јуре лепе и лаке жене тражећи од њих сласт и секс. Жене макар нешто читају, мушкарци углавном буду прочитани. Ипак, нађу се на пола пута. Кад се све то измеша, некад испадне и добро: буде свега.

недеља, 17. март 2019.

Леа, обриши слине, душо!



Ноћас сам сањао да сам саучествовао у убиству Бранка Миљковића. Убили смо га на сувом па смо га тек после неуспешног спаљивања бацили у воду. Нисмо га бесили, мада сам ја мислио да тако треба.
*
Речи не вреде ништа. Ветар их носи као перје – што рече један велики писац (био је поприлично висок). Само је нека реч ''тежа'' од осталих. Колико, само, у току једнога дана чујемо испразних речи?! Не лажних!!! – већ испразних. Јер, речи не могу бити лажне: дела их таквим чине. Отуд речи не вреде много. И највећу реч дело може да понизи. И, истину дело претвори у лаж. Љубав у мржњу. Искреност у лицемерство.

Речи су девалвирале јер их има много. Изговарају се и употребљавају у великим и непотребним количинама. А чим нечега има много и свакоме је доступно то одмах губи на вредности. И нису у питању само лажи. Јесу, али не у великој мери. Лаж је лаж. А, реч је реч. Нема то много везе једно са другим. Лажима се место зна и ње је одвајкада било. Зато је постојала реч као нешто вредно. Па се знало: реч против лажи. Постојало је добро и зло. Постојале су бајке. По некад, верујте, врло ретко. Сада се ни то ''ретко'' не дешава. А све из разлога јер: реч не вреди више ни пишљива боба.
*
Ја волим провинцију. Мрзим ону провинцију која исту себи одриче.
Другим речима: не волим покондирене за разлику од правих тикава.
Трећим речима: нигде снобови не узгледају смешније и гротексније као у провинцији.
Треба уживати у провинцији (и чарима које она нуди) али без присуства провинцијалаца и њихових норми, система вредности и мерила. Провинција је лепа само без провинцијалаца. Срећом, провинцијалци живе ван провинције у великом и главном граду. Зато сам ја остао овде. А, није да нисам могао да бирам: где ћу.
*
Кад вам се догоди нешто лепо, врло опрезно треба изаћи са тиме пред људе – исти не воле да се другима догађају лепе ствари и због тога ће вам многи од њих постати непријатељи. Са друге стране, људи воле да се другима дешавају лоши догађаји, па самим тим, ако имате несрећу да вам се деси нешто ружно: слободно разгласите – јавиће вам се пуно ''пријатеља''.
*
Кад изађем на улицу скромнога центра града у којем станујем (не живим ту, не живим нигде, само по негде станујем), чујем око себе: „Саро, врати се мами!“; „Дора, пази ауто, срце!“; „Миа, види што су дивне ципелице“; „Зое, цеди ти се сладолед низ браду“; „Леа, обриши слине, душо“. Па се питам: Јесам ли ја око јебене Колубаре или у Јерусалиму?!
*
Људи су нервозни и кивни једни на друге. Много лоших мисли и лоше воље без потребе. Рекли би савремени медиокритети: много негативне енергије. Фали смеха, разумевања. Коначно, фали љубави. На жалост, не примећујем ни младе у љубави и вољењу. Најжалије ми је што људи више нису спремни да се жртвују за друге. Нико не жели да се одрекне нечега зарад другога. И када смо пресити, и надувени, не желимо да уступимо парче хлеба другоме – и ако ћемо то исто парче највероватније бацити.
Фали добросуседских односа. Фали путника намерника. Фали зајмљења и враћања узајмљеног. Фали тањир сира и чашица љуте са комшијом. Фали људи. Фали људи. Никада их и није било много. Илузија је да је некада било људи: иха..ха..хаха... Али!!! – било их је. Данас фали и то мало што нам је некада служило да се закунемо у њих.
Зли људи су около. Зла су деца – на жалост. Од малена их уче да буду лоши, да ће само као скотови добро проћи у животу. И, онда, уместо веселог детињег смеха и граје испод дрвореда у главној улици (и свим споредним) ми гледамо како се мала деца међусобом псују и грде, и како крвнички ударају једно друго уместо да се по'рвају кад им дође – ипак су деца. Ми смо се некада 'рвали. Нисмо се ударали. Кад неко некога обори, пита га: ''јел се предајеш?''. Овај, ако одговори: ''предајем се'' – ''туча'' је завршена и свако иде на своју страну. Данас, клинци од десет година једни другима разбијају лобање.
Жене су зле. Увек су жене биле зле – данас су, поред тога, жене и: зло.

субота, 16. март 2019.

СРПСКА ПРИЧА


                                    СРПСКА ПРИЧА
                   Сећања из рата и револуције 1941-1945
                             Александар Милошевић
                                 НЕМАЊА ДЕВИЋ

Прво што треба рећи када је ово печаћење хартије у питању јесте да се у њему заиста налазе две књиге. У једној су сећања из рата и револуције Александра Милошевића, мајора Југословенске војске у отаџбини а друга је књига Немање Девића која говори о животу и борби Александра Милошевића. Обе књиге су изузетно вредне и чине изванредну целину. Чине једну књигу.
У овој једној књизи сазнаћете и научити много. Из живота и из историје. Сазнаћете из прве руке и пера мајора Александра Милошевића шта се заправо догађало у Србији пред, за време и после Другог светског рата, који је на овим просторима поред тога био и грађански, и братоубилачки, и револуционарни.
Из пера Немање Девића бићете упућени хируршки прецизно у све оно што треба да сазнате из историјских извора и научне перспективе.
Човек са књижевним даром, рођен у селу Саранову, срез Лепенички, Шумадија, командант корпуса и групе корпуса, Александар Милошевић је био талентовани официр, поред тога још и бистар човек, писмено и складно је срочио своја сећања која нажалост не обухватају читав период рата. Ту Немања мајсторски употпуњава рупе и води читаоца кроз једну целину. И један и други су допринели да ова књига буде вредан део српског историографског мозаика.

Ко је Александар Милошевић, укратко? Дете Шумадије. Потомак бораца који ратовали у српским војнама, почев од српско-бугарских до Балканских и светских. Он је по препоруци учитеља дат на даље школовање и у Крагујевцу завршава гимназију. Хтео је да постане инжењер али је због материјалног положаја отишао у официре. 1932. године произведен је у чин артиљеријског потпоручника. Касније је наставио школовање и на вишим нивоима. Напад на Југославију га затиче у Призрену.
После слома враћа се у родни крај и одмах почиње да окупља истомишљенике који желе да наставе борбу а истовремно се повезује са Дражом Михаиловићем. Одатле почиње прича важна за ову књигу и о томе ће вам више рећи моји саговорници.

Из ове књиге ћете много тога што нисте знали сазнати или потврдити раније дилеме.
Из ове књиге ћете сазнати да су чувене тројке које су ликвидирале невине људе и политичке неистомишљенике по Србији заиста изум комуниста и да су они први почели њима да се служе. Комунисти су у већ у јесен 1941. године започели са ликвидацијама. За пријем у партизанске редове постојала је својеврсна улазница: ликвидација некога ко је на мети комунистичког покрета.
Једна таква тројка комуниста убачена је у децембру 1942. године у Крагујевачки срез и тамо је извршила низ убистава виђенијих људи. Сличне активности настављају се и следеће године. Најзад, то не престаје ни после званичног завршетка рата: хушка се локални олош да после ића и пића убија неистомишљенике а после се и њима пресуђује.
Средином октобра капетана Милошевића партизани хапсе на превару. Успео је да побегне користећи хаос који је настао распадом такозване Ужичке републике.
Из ове књиге ћете сазнати и то да је у августу месецу 1941. године Лозница постала први ослобођени град у поробљеној Европи. Ослободиле су је јединице ЈВуО.
Сазнаћете како је у Равногорском покрету било младих људи, идеалиста, храбрих бораца који су се борили до последњег даха. Који су изгарали за своје идеје које су биле свакако светије и чистије од оних других. Тако је млади омладинац Равногорског покрета Милета Миловановић звани Џинџирика под пазухом грејао затварач митраљеза који због хладноће није хтео да ради. За њега је мајор Милошевић, по мени, написао најлепше и најдубље речи у овој књизи:
„Био је изданак честите сеоске сиротиње; оне сиротиње кроз чију жртву нација живи“.
У овој књизи ћете сазнати да је брат горе поменутог јунака страдао неколико дана касније јер је ухваћен да је крао храну: казнио га је наредник ударајући га уздом.
У овој књизи ћете прочитати о томе како су припадници ЈВуО градили цркве, углавном брвнаре. Неке од њих својим постојањем и данас сведоче о томе. Немања иронично подвлачи речи партизанског хроничара да је ослобођење прекинуло неке до ових градњи.
То ме подсећа на једну другу анегдоту: када је Крцун после рата обилазио неки затвор и у њему је затекао и познатог песника Симу Пандуровића питао га је „од када је у затвору?“, а Пандуровић је одговорио:
- Од ослобођења!
Ослобођење је имало, дакле, много различитих значења. Често је то било и ослобођење од живота.

Данас постоје тзв. „жене у црном“ и сви знамо ко су и чиме се баве. У овој књизи ћете сазнати да је за време рата при Равногорском покрету постојала женска организација „Црне шамије“ која је настала као реакција на стрељање у Крагујевцу октобра 1941. године. Активисткиње су биле студенти, учитељице, домаћинске ћерке.

Књига је богато илустрована аутентичним фотографијама на којима ћете видети уредне војнике и елегантну и наочиту господу а не замашћене Булајићеве четнике.
Браду је, мајор Милошевић, почео да пуста тек у лето 1943. године. Његови војници су дисциплиновани и не смеју да тероришу народ. Толерантан је према другим верама и нацијама. Строг је али правичан. Зна да потегне пиштољ и њиме пресуди: дезертерима или криминалцима. Убио је и једног циркуског помоћника којега је затекао у кревету жене српског официра који је у заробљеништву и то док њена мала деца седе напоље по киши и невремену. Покосио је рафалима бегунца који напуста положај у току битке.
Мајор Милошевић у септембру 1944. године са својом јединицом пролази кроз ове крајеве а у Вреоцима води и мању борбу са Немцима који чувају електричну централу.

Сад скоро, заиста не знам из којег разлога, осим да подгрева српско-српске поделе, РТС је репризирао мини серију о хватању Драже Михаиловића, снимљену још осамдесетих година прошлог века. И, сад, већина нас зна данас да је та серија идеолошки оптерећена, да врви од лажи и општих места, да робује стреотипима. Оно што је мени запало за око је следеће, а захваљујући читању ове књиге. Под старе дане сам научио нешто. У једној сцени, може то бити време вођења битака на Зеленгори, или непосредно пре тога, у некој земуници, Дража са својим официрима и војводама наврће из чутурице и потпуно изгубљено говори о ситуацији. Из ове књиге, међутим, сазнаћете да су јединице ЈВуО у то време, или пре тога, организовале спортска такмичења, приредбе, позориште и хуманитарне активности. Отварају болнице.
Дакле, није било никаквог навртања из флаше и међусобног свађања раздрљених и масних четника. Та ''четничка олимпијада''  на Вучјаку крајем марта 1945. године имала је за циљ јачање духа и тела. Они чак и ту време, када је пораз на видику, обнављају порушене цркве и капеле и врше службу Божију. Мајор Милошевић у новембру 1944. кажњава блиског рођака због опијања.

Милошевић се критички и непомирљиво у својим списима односи према сарадницима окупатора и осталим фракцијама које немају везе са ЈВуО. Осврће се на четнике Косте Пећанца, љотићевце, недићевце, поједине четничке команданте који су били самостални или одметнути. Али критичан је и према заблуделим и отргнутим припадницима четничког покрета, посебно према Калабићу, Ђујићу и Јевђевићу. Говори о фаталним грешкама Павла Ђуришића.
Да би се реално разумела ситуација важно је разликовати све ове формације јер већина њих, укључујући партизане и Немаце, кидишу на припаднике ЈВуО. Овде ћете прочитати да припаднци ЈВуО себи пуцају у главу да не би живи пали у руке припадницима неких од набројаних формација. То рецимо чини Марко Марковић у Саранову, родном селу мајора Милошевића када схвата да се не може извући из обруча мислим јединица љотићеваца.
Мајор Милошевић овако пише о самом крају рат:
„У времену ових збивања на Вучјаку и наша колаборација је била у једном узбурканом стању. Повлачећи се на север заједно са окупатором, а остављајући народ на милост и немилост црвенима, оспорила је репатицу да је у колаборацији да спасава народ“.
Ја мислим да јаснијег става од овога не може бити и боље дефиниције онога о чему говори ова књига?!
Милован Данојлић је негде написао једну анегдоту која доста говори о нашим заблудама и резултатима комунистичке пропаганде. Када се већ вратио у своје родно село, у околини Љига, посетила га је једна Францускиња, колегиница, па су шетали околином. Са једног узвишења показао јој је Равну Гору и рекао да се тамо скривао командант ЈВуО Дража Михаиловић који је после рата осуђен за колаборацију и стрељан.
- Ако је сарађивао са окупатором зашто се крио по шумама, што није био у Београду?! – прокоментарисала је Францускиња.
И заиста, ако је неко сарадник окупатора и квислинг, како то да му је глава уцењена а савезници га постхумно одликују?

Поставља се питање због чега равногорци нису били у стању да пруже јачи отпор партизанима пред крај рата када комунисти претходних година нису имали скоро никакво упориште у српском народу у Србији о чему говори ова књига? Како то да један народни покрет губи а да 1946. године сељаци и домаћини организују свадбено весеље за мајора Миолошевића и због тога после бивају хапшени и осуђивани, а касније му пишу у писму:
„Не брини драги Ацо! Нисмо те обрукали!“.
Пре свега је у питању политичка игра Енглеза. Да је враг однео шалу мајор Милошевић почиње да схвата када преко Радио Лондона слуша како се борбе његове јединице против љотићеваца и Немаца приписују комунистима.
„За нас комунисти не представљају проблем али се ми против енглеских магацина не можемо борити“ - говорили су припадници ЈВуО при крају рата.
Партизани су добили и савезничку авијацију као помоћ. И Совјетске тенкове. Равногорске снаге сматрају трупе Совјетске армије као пријатељске али убрзо схватају да са друге стране није такав случај.
Черчил је на примедбу сарадника о томе како су својим поступцима гурнули Југославију у чељусти комунизма одгворио: „Па хоћете ли ви живети тамо после рата“. И та реченица говори готово све.

Ова књига је мени посебно интересантна и због неких споредних токова. Прво, војни рок сам служио у Крагујевцу тако да добро познајем терен о коме се овде добрим делом говори. Поред тога, животни пут мајора Милошевића укрстио се са животом Младена Максимовића, такође припадника ЈВуО из мог родног краја и дугогодишњег политичког изгнаника, којега сам има прилике да упознам 1997. године када је дошао да обиђе родни крај баш како је и Милошевић учинио пред крај живота. И он је написао књигу о својој борби и како се после рата скривао од комуниста по метохијским планинама, те проводио дане у емиграцији, али је та књига и по стилу и по квалитету далеко иза Милошевићеве.
Максимовић у својој књизи „Четнички одреди и Други Косовски корпус“ помиње мајора Милошевића. Срели су се у Лаврији где су стигли скоро у исто време и тамо водили борбе сваке врсте против балиста и припадника ВМРО-а. Милошевић је касније помогао Буди Добрићу да оде Америку а овај је то учинио Максимовићу. Најзад, делили су тога Добрића као најбољег пријатеља, тако да је Милошевић држао говор на његовој сахрани а Максимовић носио ковчег са телом.

Милошевић пише без задршке и устезања и о непријатним ситуацијама које би неко други из историјских, идеолошких или политичких разлога прећутао. Пише о Калабићу и његовим прохтевима и навикама. О његовом бахаћењу али и злочинима. Ево како је описао један догађај у Ивањици:
„Као и увек, мој командант Групе Дуја Смиљанић се задржао са Калабићем, који је у том хотелу и одсео... И док смо разговарали из суседне собе се појавио сопственик хотела... На његову појаву, Калабић је упитно погледао Дују и додао: „Овај је могао чути шта смо говорили“. Једновремено, једном од пратилаца који су увек били на стражи код њега, даде некакав знак... После краћег разговора са Калабићем упутили смо се назад ка селу Луке, где су биле наше јединице. Одмах изнад хотела, у једној вододерини, наишли смо на леш сопственика хотела. Био је заклан“.

Дакле, човеку који је овако писао о својим саборцима морамо веровати и када је говорио о другим догађајима, па и о комунистичким злочинима.
Морате веровати овој књизи. Мајор Милошевић јесте понекад тврдоглав, упорно држи до својих ставова. Чини се да понекад не разуме шири контекст и не види даље од шумадијских атара, али, уколико се све ово може прочитати и видети између редова, то значи да је био посве искрен па није хтео да крије грешке и заблуде,чак ни онда када је то могао безболно учинити.
Треба разумети српског официра и војника из Шумадије. Треба онда у том контексту разумети и грешке које је чинио Равногорски покрет који их је коштао пораза. Те грешке се највише огледају у тежњи да акција остане локална, да се остане у своме крају. У питању је исконски нагон за опстанком, требало је сачувати сваку главу јер после Балканских и Првог светског рата свака мушка глава у Србији била је скупа јер је била проређена. Затим у питању је домаћинска Србија која имала шта да изгуби за разлику од оне пролетерске која није имала ништа осим идеологије. Најзад, по мишљењу мајора Милошевића постојала је разлика у менталитету Србијанаца и прекодринских Срба.

О беспрекорном стилу Немање Девић, читком и лепо уобличеном штиву, где нема ни вишка ни мањка, чак ни једне запете, желим да кажем иако на то не треба трошити речи - ипак ваља то подвући. Све је на свом месту онолико и како треба да буде. Изванредан спој фактографије и списатељства. Научног и књижевног. Српска историографија напокон добија историчара који зна да пише поред тога што зна да истражи. Нећу претерати ако кажем да је Радован Самарџић најзад добио наследника који пише науку књижевним језиком и беспрекорном али пријемчивом формом.

Немања Девић као човек има свој став. Као историчар он га не показује јер се бави науком. Он не суди, он само износи доказе до којих је успео да дође. И на основу тих доказа ствара причу. Али, и када износи доказе, и када прича, и када тумачи, он то чини одмереном формом и беспрекорним стилом. Када читате ову књигу ви имате утисак да је њу писао и приређивао неки пензионисани професор универзитета и академик а не млад човек који кипти од жеље да искаже шта све зна. Не! Немања има меру и прецизно је мери. На дечију болест младих аутора за потребом да кажу све што знају он је изгледа имун  и говори само оно што је и колико је потребно за дату тему.

Немања је очигледно придобио поверење породице Милошевић што је веома важно и у још једноме говори о њему. Ти људи су били веома неповерљиви и то са правом. Време их је научило да буду такви. Годинама их је прогнила државна полиција СФРЈ а после су их разни шарлатани лагали и варали. То поверење је важно и ретко данас у науци и животу. Треба подједнако бити научник и човек. Наука, етика и естетика - без тога тројства тешко се могу стварати дела и овакве књиге.

Можда ово што ћу сада рећи нема никакве везе са темом о којој вечерас говоримо. Једноставно, мени се учинило да је у вези. Ако изузмемо нашу средњевековну књижевност која је немерљива по данашњим аршинима, и обратимо пажњу на оно што би се подвело под књижевност новијег доба, онда је Црњански најпоетичнији српски писац, онда је Ћосић књижевник чије је целокупно дело важан сегмент наше националне парадигме, онда је Његош највећи српски писац узимајући у обзир временски и историјски контекст када је дело настајало, онда је Вук најважнији јер је отео од заборава најлепше од српског народног књижевног стваралаштва, онда је Андрић највише допринео слави српског пера у свету, онда је Пекић писац највећег српског романа.

Добрицу Ћосић, дакле, сматрам значајним српским писцем. Ма шта ко мислио о њему. Његов књижевни опус је оставио трага у српској култури. Сматрам да је био најполетнији у Коренима, најбољи у Времену смрти, најмаштовитији у Бајци, рутинер у Времену зла, најлошији у Времену власти. И: најдубљи у Деобама. Психолошки и књижевно Деобе би била најбоља његова књига да није идеолошки оптерећена. Добрица једноставно није могао да превазиђе личне осећаје и да их одвоји од оних књижевних. Док сам читао сећања мајора Милошевића и списе Немање Девића у овој књизи пало ми је на памет да би Српску причу обавезно требало прочитати пре Деоба или неке друге сличне књиге. Само би тако читалац могао бити комплетно обештећен: и књижевно, и психолошки, и историјски.

Без обзира на горе речено. Без обзира на све: прочитајте ову књигу. Ову добру и вредну књигу. Нећете са покајати. Дужни сте према истини и људима који су доживели неправду - да то учините. Дужни сте и према младом аутору који доказује да још увек има вредних, образованих и паметних људи у Србији. Нашој Србији. Свој Србији мајора Милошевића.

Игор М. Ђурић