петак, 07. фебруар 2020.

Милогорци и другосрбијанци!



Српска православна црква је много више од аутокефалне цркве или верске заједнице. Због специфичности српске историје (вишевековна окупација, покушаји асимилације и затирање корена и духовности) – српска црква је постала последња и једина линија одбране идентитета и стуб који држи конструкцију српског опстанка.
Црква је сакупљала народ око себе и бодрила га да издржи (делећи исту судбину), она је чувала веру, традицију, памћење, она је школовала, била ембрион побуне и револуције, она је симболизовала државност чак и онда када је није било, она је подгревала предања и митове који су нам много значили у борби за опстанак и слободу. Да није било Српске православне цркве не би данас било ни Црне Горе.
Треба пратити редослед потеза непријатеља српског народа и конвертита у Црној Гори (и окружењу) па ће много тога бити јасније о вредностима које су суштинске:
- прво су променили име народа којем припадају, задржавајући под лажном интерпретацијом његову прошлост и вредности;
- онда се променили име језика и писма којим говоре и пишу, задржавајући и речи и слова;
- на крају хоће да промене име цркве којој припадају али са намером да задрже за себе њене светиње.
Због чега је то тако?
Прво, треба избрисати трагове идентитета кад се већ ствара други и лажни.
Друго, конвертите (конвертиде) највише боли оно што их подсећа на порекло. И отуд је мржња конвертита највећа управо према оним вредностима које су издали.
Поред свега, милогорски конвертити су од оне најгоре врсте јер они не мењају порекло, веру и име из убеђења већ из голе користи. Дакле, они нису јеретици, они нису секташи, они нису реформатори: они су безбожници који су продали веру за вечеру.
Зато се према њима и треба односити као према таквима а не као са делом неке духовне, верске или политичке недоумице или сукоба.
Милогорци су претпоследњи талас конвертитства у Србаља. Последњи конвертити су другосрбијанци. И једни, и други, су подједнако штетни али за српски национални дух и благотворни: нека отпадне оно што не ваља, нека се очисти жито од кукоља. Идите! - али само са оним што сада јесте а не са оним што сте некада били!
И како другосрбијанци никада неће постати део оног света због којега су изгубили идентитет управо због тога што су се одрекли истог, тако ни милогорци никада неће бити део православне заједнице ван Српске православне цркве.
Највећи проблем конвертита лежи у чињеници да неко ко држи до себе, овде или у свету, не поштује издајнике сопственог народа, порекла и вере. Они се хоће њима послужити, и сада се служе, али их никада неће поштовати и прихватити као себи равнима. Ко може поштовати људе који су се одрекли својих највећих историјских, духовних и културних вредности?!
Да се вратимо Српској православној цркви: преживеће она и ову муку у Црној Гори. Велика је то духовна грађевина да би пропала због покушаја пљачке. Оно што заиста нормалан човек не може схватити лежи у чињеници да су српске светиње опстале у тој помињаној вишевековној окупацији и да суровим освајачима друге вере и нације никада није пало на памет у својој безграничној власти да учине ово што сада покушавају да ураде милогорци.

четвртак, 23. јануар 2020.

Вађење!



Није га мајка грдила (карала) што се коцкао – већ што се вадио! Што је хтео да се вади!
Вадећи се - још се нико није извадио.
У Истоку се говорило: „Ко се вадио – јебао сам му мајку“.
Треба дакле знати у невољи стати.
Онај оста који знаде кад је доста.
Вађење је зајебана и фатална радња за онога који се вади али и за његову околину (често). Јер, чим си дошао у ситуацију да се вадиш то значи да си истрошио све могуће кредите и пропустио све реалне шансе.
Најчешће се људи ваде у коцкању али се често ваде и у животу.
У животу, ихахаха: у политици, у трговини и пословању, у љубави, у сексу, у пријатељству. Много људи у Србији данас се вади у банкама: већина Срба који улазе у банке – ваде се.
Реч је потпуно различита од њеног значења о којем ја овде говорим: никада се вађењем не вадиш, увек се још више гураш према дну одакле би хтео да се извадиш. Вађен никада није извађен, увек је гурнут. Али Срби не би били Срби када свакој појави не би дали ироничан, саркастичан и двосмислен назив (име, надимак). Зато ћерку зовемо сином а лепо спавамо сако кад смо као заклани; ми по судовим правду истерујемо а када хоћемо да се женимо ми онда просимо (младу); у рат идемо певајући а плачемо када нам се нешто лепо догоди; када желимо да кажемо „хоћу“ ми кажемо „јок, ти ћеш“; када нећемо да одговоримо на питање ми не ћутимо него велимо „зини, да ти кажем“.
Елем, треба слушати мајку: никада се не вади. Признај стање, признај пораз, прочисти се, покај се, па пробај поново и наново – новим снагама и средствима, другачије него онда када си губио и дошао у ситуацију да се вадиш.
Вађење није добро ни у сексу, то јест, и секс је бољи без вађења.
Вађење је хватање за последњу сламку – али коме и шта може помоћи сламка, било да је прва, било да је последња?!
Вађење некада зна да потраје, некада заличи и да је успело. Некада, овај што се вади ствара илузију да се извадио. Међутим, то никада није истина. Нема вађења. Вађење је само по себи дијагноза, свршен чин; чим си дошао до њега значи да је ствар пропала.
Вађење није „вожња“, то није последња шанса – вађење је овера дебакла и пораза, срљање у још горе. Не вадиш се ради повратка већ се вадиш јер си већ отишао. Не вадиш се да би победио већ се вадиш јер си изгубио.
Обично са друге стране твога вађења стоји невиђена фукара, она која те је до тога и довела. И тера те да се и даље вадиш јер се сваким новим вађењем ти све више и дубље улазиш у блато своје пропасти. Оног трена када си се слизао са том фукаром ти си већ почео са својим вађењем. Није, дакле, само до фукаре, нешто је и до тебе – ти си најзаслужнији за своју пропаст.
Треба знати када треба стати!
Међутим, често (најчешће) си у ситуацији када то стање не зависи од тебе и када, све и да хоћеш, не можеш стати: много си се вадио и сада нема повратка.
Вађење није истрајност, упорност или доследност. То није избор између земаљског и небеског. Нема то везе са тим темама и питањима. Вађење је пораз у поразу.
Ми Срби, као народ, вадили смо се почесто кроз историју. Индивидуално, руска душа се најпогубније вади.
Скоро свака власт, било где, дође у ситуацију да се вади. Ваде се, више од нас Срба, и околни народи: пропали су више од нас. Почело је да се вади и човечанство због планете.
Вађење није борба – чим си почео да се вадиш ти си потврдио свој пораз и потписао своју предају.
Можеш се вадити на различите начине: кроз карте, уз чашицу, преко заблуде или тврдоглавости, кроз трговину, политику, поред жене или мушкарца, у рату и миру... У позадини вађења си најчешће новац или пороци (углавном заједно).
Има људи, несрећних, који су рођени „вађени“, који су чим су извађени почели да се ваде и који кроз живот ништа друго не раде већ се само ваде, ваде, ваде... То су они којима ништа не иде од руке – осим вађења (а то значи да су стално у некој пропасти).
Има и срећних, оних који се никада не ваде. Има и паметних, оних који знају како “стићи и утећи, и на страшном месту постојати“ – са нагласком на „утећи“.
Сви ми идемо кроз живот ка вађењу, разликујемо се само по томе ко има памети или искуства да на време пред амбисом стане, чак и онда када му изгледа да ће лако прескочити. Јер људе вара заблуда да је било оних који су тај исти амбис успешно прескакали. Да, било је таквих, али се они прескачући нису вадили. Они, ти који су прескочили, нису прескакали своју раку како чине они који се ваде.
Најгоре у вађењу што се код онога који се вади увек ствара привид да је ту: тик и надомак да се извади. То је илузија, опсена, заблуда. Готово је! Вађење је крај, уколико је било право вађење. Јер, има и оних вађења која само личе на то и она створе привид и легенду да се неко некада вадио и успео извадити. Ако је у питању право вађење нећеш се извадити макар неком очи извадио и веће су шансе онога кога су из гроба вадили него твоје.
Савет!?
Па живиш у Србији (на Балкану), шта ће ти савет кад и сам знаш. Кад год помислиш да не може горе и кренеш да се вадиш – већ сутрадан се покајеш и пожелиш да се вратиш у јуче. Не срљај у сутра само да би се померио од данас.
Мењај ствари, бори се, ако треба и страдај у тој борби, то је твоја обавеза, нико ти не каже да се предаш – али само као играч (борац), никад као онај који се вади!

петак, 18. октобар 2019.

ФК НАПРЕДАК из Истока



           
      

Играли смо лопте као што смо ишли у филм.
Дакле, нисмо играли фудбал или ишли у биоскоп.
У Истоку смо играли лопте у којем си имао право да даш гол, чак и са друге стране стативе, кад лопта оде у корнер. То се најчешће дешавало када би играли викторије: само на један гол, три на три. Стативе су нам често биле школске торбе, цео свет је био наш када би набавили Југопластикин полуфудбал, често смо играли боси, најжешће смо играли против Шиптара, још жешће за паре.
Имали смо стадион (какав-такав) али смо га увек звали једноставно: игралиште. Најчувенија ванинституционална игралишта су још била: Лојза, Трговиште, Грабља, Код фабрике, школско, увек вруће гостовање на Палаћару, и најзад терени код пијаце. Револуцију у нашем игрању лопте представљало је постављање уличног осветљења у граду. Тако је и осветљен део улице који иде према болници, у близини наших кућа. Дочим, нашу улицу, најпрометнију у граду (због фабрике и рибњака) и најмногољуднију никада нису осветелели, јер била таква какав је била, то јест, није сада ни важно. Елем, тада бисмо до касно играли фудбал на улици која је била у то време неоптерећена што се тиче аутомобила, поготово ноћу.

Фудбалски клуб Напредак се прво звао Подгорац или Подгорје, око тога не могу да се сложе они који нешто знају о томе а оних који се сећају тога времена има све мање, а и памћење им је све слабије. И није му лоше ишло ни са тим именом, које год да је исправно. Али је некоме у револуционарном заносу пало на памет да се име промени па тако и би. Нисам могао да тачно утврдим тачан датум када је основан фудбалски клуб јер су се лопте играле вероватно много пре званичног формирања али се 1932. година слови као званична година почетка лоптања. 1930. године је основана Сеоска соколска чета Исток. 1934. године је основан Источки спортски клуб, као и Црвени крст Исток, Пододбор удружења четника Исток, Народна одбрана Исток.
Лопте су се пре рата играле на ледини подно Гориоча на имању Раке Вујадиновића. После рата се игралиште, које, како рекох, никад нисмо звали стадион већ увек и једино: игралиште, преселило код Чауша према Доњем Истоку. Због тога су они из Доњег Истока вазда имали добре лопте. Шћућуре се у своје кукурузе и чекају. Кад неко пребаци преко гола у кукуруз, а то се врло често дешавало, они је здипе и беж' ка своме селу. После је морао и милиционер да дежура у кукурузу док траје утакмица.

У тај исти кукуруз су најчешће бежале и судије, али богами и гостујући играчи. Признајем, тешко је наватати судију кад је кукуруз висок. Како су се утакмице најчешће одигравале кад је видљивоаст била добра а кукуруз мали тако су се и судије трудиле да не иритирају превише домаће навијаче и играче и углавном су „свирале“ како треба. Сем кад је била крупна пара или интервенција са врха у питању. Е, онда је нешто мало и црно трчало по њивама лево десно а руља је то мало и црно пратила у стопу. Биле су брзе те судије, кад данас размислим. И нису били злопамтила. „Поједе“ добре батине а опет га ево следеће недеље. Дакле, поред тога што су били брзи, били су и издржљиви.
Најгоре су у Истоку пролазиле помоћне судије. Они су имали ту проклету заставицу са којом су их не мало пута тукли по глави и леђима. Друго, они су најближи публици. Аут линија је на нашем источком игралишту била удаљена од жице и публике непун метар. Могао је да му удара шљаге ко је хтео. Ипак, они су углавном добро „махали“ па су тако и пролазили.
Због недостатка трибина и могућности вијања по њивама и ливадама наши играчи нису волели да играју у већим градовима: Пећи, Митровици. Тамо су око стадиона биле трибине и ниси имао куд а батине су батине, свуд исте осим ако те не бију Цигани. Услед тога и многих других разлога Напредак се увек држао нижег ранга такмичења и игралишта у окружењу око којих је имало места и простора да се бежи. Често се пред таква гостовања није могао скрпити тим. Нико није хтео да иде (рецимо у Гораждевац). Знају шта су радили на свом игралишту овима код којих сада треба да иду: па им се не иде. Нису били наивни.

Официјалне боје клуб није имао. Како је која управа долазила мењала их је. Ако су Срби водили клуб, а то је најчешће било тако јер је Напредак српски клуб онда су клупске боје зависиле од тога за кога навија председник клуба. У кратким периодима кад би се Шиптари по комитетским линијама увукли у клуб боја је била црвено-црна, као застава републике Албаније.
Касније је игралиште и ограђено, направљене су свлачионице са тушевима, клозети, и настрешнице за резервне играче и делегате. Бригу о опреми и објектима је водио Пушкаш. Нико му име ни презиме није знао, сви смо га звали: Пушкаш. Често би играчи искористили Пушкашову непажњу па би дрпили опрему: дресове и копачке, а да би у њима могли да оду на сабор или игранку. На сабор у копачкама и: ђене-ђене. Добре су да се игра коло по трави и земљи. Али, кад уђеш у неку салу где се одржава игранка а у копачкама онда се клизаш као по леду.

У време кад се фудбал не игра, ноћу дакле, под настрашнице или на траву игралишта приводили смо женске – руку на срце: доста ретко.
Одлазак на утакмице Напретка био је нека врста психолошког третмана. Дођеш, наслониш се на жицу, извичеш се и испсујеш судијама и противничким играчима све до дванаестог колена и после си десет дана миран.
После утакмице играче би водили у градску кафану Кореник, у центру вароши, на ручак. Ми клинци би се покачили по прозорима кафане, са црквене стране, и чежњивим погледима гледали како играчи умачу хлеб у гулаш, једу купус салату и цевче Пећко пиво, сањајући да ћемо и ми једног дана бити на њиховом месту.
  

Пре рата, непосредно после оснивања Подгорја тај клуб је био стециште фудбалских пионира тога краја. Мало је оних који данас памте да су тада за источки фудбалски клуб играли: Миле Ћирковић, Ратко Костић, Стијепо Куљача, Љубо Ајданић, Димша Ајданић, Радоња Вујошевић, Рако Вујадиновић, Пуцо Мартиновић, Саво Кусовац, Миша Милосављевић, Блажа Мутавџић, Милан Љушић, Љубомир Пешић, инжењер Олег (Миша) Чистов, и многи други. Овај последњи се у дуелима против пећког Дукађинија „сударао“ против земљака Аркадија Николајевича Тјапина, који је пре Великог рата био фудбалски репрезентативац Царске Русије.
Имао је Напредак своје успоне и падове, своје резултате који се памте и добром, и у лошем. 29. марта 1953. године победили су Црвену Звезду из Ђаковице са 1:0. После недељу дана губе од Трговачког из Пећи са 5:2. Следеће године, Првог маја 1954-е, на празник, пред много публике, Напредак губи од Лаба из Подујева са 3:2 у веома неизвесној утакмици. После две недеље игра велику утакмицу и у такмичењу за Куп Маршала Тита побеђује Јединство из Пећи са 8:3. 1964. године Напредак је изубио од Локомотиве 2:4. Средином априла 1966. године, баш када је Партизан победио Манчестер са 2:0 (Хасангић, Бечејац), Напредак је са Рударом из Митровице играо нерешено 3:3. Задњи успон, догодио се осамдесетих кад смо играли Куп утакмицу против Трепче, и нешто касније против пећске Будућности, коју, да смо победили, требало је да нам дође „на ноге“ сплитски Хајдук. Нисмо победили, наравно.

ЧИТАЈ: ВЕЛИКИ ОДМОР У ИСТОКУ

понедељак, 14. октобар 2019.

ЈЕДНОНАЦИОНАЛНО ''ТРОВАЊЕ'' ГЛАСАЧКИМ ЛИСТИЋИМА!





Глупо и смешно звучи али истинито у својој покварености и подвали: Албанци (Шиптари) на Косову су се опет једнонационално отровали. Албански чланови неке тамо њихове Изборне комисије који су пребројавали гласове (за тзв. „косовске изборе“) „отровали“ су се од коверата и листића који су пристигли из централне Србије. Српском члану комисије није ништа фалило, није се лоше осећао, осим што је био малтертиран. Срби су дакле опет дошли до изума који је вредан Нобела: отров који препознаје веру и нацију (чак и политичко опредељење).
Није ово прва превара и лаж овакве врсте. Било је и других, мање наивних и крвавијих. Кад год је требало пречицом превеслати Србе смишљала су се разна непочинства сличне врсте. Још су Димтрије Туцовић и њему слични у својим текстовима и памфлетима писали о сличним „српским злочинима“.
Димитрије Туцовић у свом памфлету Србија и Албанија на једном месту пише: Буржоаска штампа је тражила истребљење без милости, а војска је извршавала. Албанска села, из којих су људи били благовремено избегли, беху претворена у згаришта. То беху у исто време варварски крематоријуми у којима је сагорело стотинама живих жена и деце.

О Димитрију Туцовићу, из књиге "Косово - Вечити рат"


У августу 1966. године Радио Тирана и лист Зери и популит говоре и пишу о томе како се Албанци на Косову трују гасом у концетрационим логорима, још и да се масовно стрељају, Албанке се масовно силију, шири се намерно зараза пегавог тифуса а и живи се спаљају (о томе и тако је писао и Туцовић пола века пре). Све је „масовно“ као и лаж!
У марту 1990. године око 7000 ђака албанске националности одглумело је масовно тровање гасом по школама широм Косова и Метохије. Српској деци тај гас није шкодио иако су похађала исте зграде и школе. Није ништа фалило ни наставницима и професорима, медицинском особљу иако су били искључиво албанске националности (јер деца нису хтела помоћ српских лекара). Гас је дакле препознавао само јадну албанску децу до одређеног узраста.
Славољуб Ђукић је у својој књизи Политичко гробље написао поводом тога: „У политичке подвале укључени су и средњошколци... Марта 1990. светска тема била је такозвано тровање школараца албанске националности, помоћу супстанце убачених у вентилационе цеви... И овакве бесмислице налазиле су простор у водећим западним медијима... Нико се није питао како је могуће да у истој школи, где су ученици српске и албанске националности, ''помоћу гасова у вентилационим цевима'' жртве буду само млади Албанци?“ (стр. 463);
Крајем прошлог века, пред и за време бомбардовања, лажи и преваре у достигли своје врхунце. Говорило се о стотинама хиљада мртвих, о концетрационим логорима, масовним силовањима, спаљивањима људи, тровањима, убиствима деце. Некадашњи демохришћански посланик у Бундестагу Вили Вилмер је поводом тога рекао: „Никада до сада се није десило да тако мали број људи лаже толико много људи, и то на суштински начин, као у погледу рата на Косову“. 
Средином маја 2019. године доказана је матрица целокупног деловања антисрпске пропаганде. Тзв. посланица тзв. косовског парламента Фљора Бровина као доказ о силовању Албанки 1999. године показала је слику преузету са "мушких" сајтова из ирачког порно филма (или, из порно филма који говори о Ирачанима). Мора се признати да се поједини медији на албанском језику одрадили своје новинарске задатаке и по први пут раскринкали причу у самом зачетку.

КАКО СУ ЛАГАЛИ О КОСОВУ


Када су у питању гласачки листићи очигледно да није у питању гас већ неко много софистицираније средство. Ради „наменска“ у Србији пуном паром. Раде научници. Јер ово је ипак врхунац научних достигнућа: ти отрови нису шкодили ни онима који су штампали, ни онима који су паковали одштампано, ни комисијама које су радиле са тим папирима, ни самим гласачима, ни онима који су то превозили, паковали, распакивали, као што видимо: ни српском члану комисије – искључиво је отров деловао на албанске чланове комисије.
Нису апсурдност, глупост и гротескност те фарсе битни и упитни за цео овај проблем. Важно је и депримирајуће што такве представе углавном одраде посао због којега су покренуте и буду савршен алиби онима споља који нам не мисле добро. Било је много сличних представа и подметачина, наизглед подједнако глупих и наивних мада је било и крвавијих, које су све редом прихватане на западу као доказ против Срба и савршен алиби за акције против српске државе. А зашто и не би када су тамо углавном смишљане или макар су одатле одобраване?!

ПРЉАВА КАМПАЊА О КОСОВУ, УВОД У БОМБАРДОВАЊЕ!


Најмање је што треба поверовати да су Албанци толико глупи па да се служе таквим глупостима. Они су само послушни и за своје циљеве на све спремни. Они су добили одобрење и сигнал а средство је притом свако дозвољено: битан је циљ. А после: пси нека лају – караван је замак'о.

РАЧАК - КАКО СУ ЛАГАЛИ?! 


Циљ је очигледно да се одузме који мандат од Српске листе (која није за дику и понос али је тренутно најбоље решење за Србе), како новим албанским властодржцима не би требали њихови гласови и како би се ослабио српски фронт. А, по могућству, и да се Српска листа потпуно искључи из тамошњег политичког живота.
Шта би била поента, закључак, ове фарсе?
Да Срби заиста имају тако развијене могућности једнонационалног тровања – а зашто би уопште излазили на изборе, што би преговарли, што би били тамошње жртве?!
Коме ја ово причам? Онима који си направили Маркале и Рачак, онима који подржавају мит о 20.000 силованих Албанки?! Онима који су окупирали Косово и Метохију?!
Не! Нису то Албанци! То су Они – зна се који!

СИЛОВАЊА АЛБАНКИ НА КОСОВУ – СИЛОВАЊЕ ИСТИНЕ




петак, 11. октобар 2019.

ПРАВДА ЗА СРБИЈУ – НОБЕЛ ХАНДКЕУ!



Петер Хандке је, поред Ибзнове, Бихнерове и Хајнеове, добио и Нобелову награду за књижевност и узнемирио клупко отровница србо-мрзитеља на свим меридијанима и паралелама а највише у балканском тамном вилајету.
Лавина мржње према њему и српском народу потекла је и излила се као канализациони отпад од стране оних који мрзе и који би најрађе у тој мржњи убијали (и убијали су) а који воле да се представљају жртвама. То је образац који овде постоји деценијама: сви мрзе а онда Србе оптужују; сви убијају али се само српски злочини рачунају; и грлати су, грлатији, веома грлати!
Повика на вука а лисица једе месо!
Требали су ти мрзитељи Срба у једном времену некоме али их сада полако остављају, офирају и ''читају'', што би рекли млади: проваљени су. Лаж има кратко дејство у историјским али и у људским размерама. Константност постојања и дух народа не може се градити лажима и преварама. Отуд време Срба на Балкану и у Европи тек долази. Због система вредности и очуваности наслеђа. Или: неће бити ни Балкана, ни Европе.
Како само ових дана слабашно звуче и делују фразе о „злочинцима“ и „агресијама“, о томе како су они ''јадни'' и ''ничим изазвани'' били ''жртве'' Срба и Хандкеа. Мало ко више узима за озбиљно све то а и ако се послужи тиме то је само због локалне или глобалне политике. Важно је међутим да више нико стварно не верује у све то! Чак и ако је било некада таквих.
Тек пре неколико година све ово је било незамисливо: да интелектуалац из западне Европе који подржава Србију (искрено и у сржи) добије овакво признање. Јер да се не лажемо, Нобелова награда за књижевност је много пута била више политика него уметност или естетско мерило. Поготову када су у питању дисиденти. Мада, у неку руку Хандке и јесте дисидент, али први са друге стране - који је награђен.
Елем, без претеривања ми Срби можемо сматрати ово и својом наградом. Свакако макар колико и Аустријанци. И уживајмо у томе што наши мрзитељи пене од беса. Од мржње ће бити само ружнији и још више лошији.
Ако ћемо најправилније: ову Нобелову награду су добили Срби са Косова и Метохије. То им је признање даровао човек који им је пре тога дао много: саосећање, подршку, љубав, новац. Међу српским светињама на Косову и Метохији и хочанском децом, Хандке је пронашао своју душу.
Нешто се значајно дешавало у главама оних који су одлучивали о томе ко ће добити награду. Најлакше је било, као и до сада, не дати награду Хандкеу. Ово је сигурно тежи пут који ће захтевати много објашњавања и непријатности. Свакако знатно више него када су Харолд Пинтер или Боб Дилан били у питању (Боб Дилан: "...Црнци могу осетити расисту баш као што Јевреји могу осетити нацисту, а Срби Хрвата..."). Јер Хандке је симбол борбе српског народа за правду и истину. Његова тежина и вредност су утолико веће јер он није Србин. И у томе лежи део историјске величине српског народа: један Аустријанац од мајке Словенке (што је Жигон започео он је наставио) посветио је своју борбу за истину баш Србима, као што је својевремено један Хрват и католик сва своја дела посветио српској књижевности желећи да припада управо њој и да се слови као српски писац (Андрић). Две Нобелове награде за Србију (од два српска академика), од оних који изворно нису Срби: мало ли је! А притом све је то учињено из поштовања, љубави и добровољно, није плаћено или уценом стечено.
Ми Срби нисмо народ који сада мора да измишља веру, нацију или језик. 800 година духовности и овере идентитета управо обележавамо. То није за потцењивање и игнорисање ма колико ауто-шовинистички знамо да будемо склони томе. Зна то и Хандке. Знао је то Иво. И Меша. И Његош је знао. Зна то и Емир. Знају: јер  у тих осам векова део је и њихових идентитета.
Хандке се борио на своју штету. Пркосио је и ишао уз нос моћнима - због слабијега. Ишао је тежим али честитијим путем. Рекао бих: ишао је за истином. Подржавао нас је о свом трошку. А то није мала ствар у овом свету материјализма када је већина српских писаца поткупљена и лишена сваког достојанства. У времену када добар део српских писаца и уметника пљује по властитом народу и својој земљи, Хандкеови поступци још више добијају на тежини.
Сахранио је Милошевића „знајући да не зна истину“. Српска фукара у Београду никада му то није опростила. Део Европе очигледно: јесте! Зато вероватно никада није игран у Београду. То је још један доказ да је близу ономе што би се могло назвати Србином јер Срби нису на цени у своме главноме граду! Зато, наздравље му била ракија коју је попио поводом награде! Радујемо се, макар ми који јесмо Срби!

четвртак, 26. септембар 2019.

СТЕВАН ЈАКОВЉЕВИЋ – СМЕНА ГЕНЕРАЦИЈА



          СТЕВАН ЈАКОВЉЕВИЋ – СМЕНА ГЕНЕРАЦИЈА
               Издавачко-просветна задруга СОЈ, 1940. година

Овај роман ваља прочитати. Он има своје добре и лоше стране. Међутим, уколико желите да осетите атмосферу међуратног Београда, да сазнате какви су односи и обичаји владали, како се понашао грађански слој, шта се дешавало у друштву, политици, на Београдском универзитету, државним институцијама, на спортским теренима – онда сте на правом месту уколико сте међу страницама ове књиге.
Највећи добитак од читања ове књиге је ипак спознаја да се скоро ништа није променило осим технологије и временског контекста када је реч о школском систему, корупцији, криминалу, утицају политике на све поре друштва, мушко-женским односима.
Освежење је данас читати књигу у којој се деца „плаше“ наставника, студенти професора, деца родитеља, где се у школи ударају шљаге, у којој је дозвољено шутнути куче које на вас кидише на улици и говорити „политички некоректно“ о женама у кафани.
Жена је женка док је девојка. (стр. 22)
Кроз ову књигу осетићете дух телевизијских серија Монтевидео и Сенке над Балканом, чак и атмосферу познијих романа Добрице Ћосића (када говори о студентима, затворима и полицијским истрагама). Овде ће се прочитати о тадашњим фудбалерима и фудбалским утакмицама, руским емигрантима, масонима у Београду, о удовицама које неискусну омладину уче сексу, о остављеним девојкама које трудне завршавају живот у Сави и Дунаву, о томе кроз какву су тортуру пролазили ухапшеници у Главњачи, о појави наркоманије и морфијумских зависника у Београду, о притисцима на штампу и судове, о финансијским и судским аферама.
Дакле: филм, фузбал и аероплани – као код Црњанског и Кракова.
Када се спомиње Јаковљевић сви прво помисле на Српску трилогију и његову сестру Милицу. Мало се пак говори о томе да је он био професор и ректор Универзитета, те академик.
Ову књигу би с правом могли назвати грађанским романом. Па добро, није лоше присетити се да је некада у Србији постојала грађанска класа и да је било грађана. Може се, са друге стране, рећи и да је то роман сувог реализма и књига без претензија, па ако, није ни то лоше обзиром каквим смо галиматијасом и глупостима обасипани последњих деценија. Ово није велико дело српске кижевности али је поучно дело – што није мала ствар. А није ни лоша књига, што само по себи много значи. Јер, постоје велике књиге, добре књиге, оне које нису лоше и оне које су лоше.
Иако ова књига има елементе петпарачких романа никако је не треба потценити, као што је нећемо ни преценити. Лака проза је очигледно у крви Јаковљевића, брата и сестре, али ипак ова књига иде корак даље и заслужује пажњу.
Али, зашто не рећи да је ово роман о породичним вредностима. О систему вредности. О урушавању истих. Ко год жели да пороби или уништи један народ тај прво хоће да разори породицу. После тога оно што чини темеље идентитета истог. Кров и фасада после отпадну сами од себе.
Ова књига пре свега говори о важној улози жене у породици и друштву. Главне улоге. Од жене све зависи. Пре свега васпитавање деце и одржавање здравља породице. Али, овде ћете прочитати и о женској ћуди а и о томе да се у Београду већ одавно почело укорењивати и развијати оно помињано женско „занимање“: спонзоруша. Дочим је курварлук много старији од времена о којему књига говори.
Где нема праве жене нема ни породице.
Када падне породица: пада и друштво.
Жена је та која породицу уздигне или закопа. Она је стуб који држи породицу, ако је права жена, чак и када у породици нема правог мушкарца. Када она то није: у овој књизи ћете прочитати нашта то испадне.
Смешно... Љубав данас у двадесетом веку... Данас је све за новац. А љубав постоји само према оцу и мајци – говори овако једна ученица женске гимназије, вероватно духовна претеча онога што данас називамо спонзорушама и ријалити девојкама. Међутим, није баш тако... то је што је онда било изузетак и помодарство данас је опште прихваћени образац.
      Данашња младеж расте у доба аероплана и радија, па све брже спознаје и живље се развија. Наравно... не треба их препустити њима самима. Морамо будно пратити сваки њихов покрет. (стр. 47)
Шта тек ми данас треба да кажемо по истом питању?  
Данашњем читаоцу ова књига може изгледати патетично и наивно. Отуд читалац мора пре свега да заузме временску дистанцу и да покуша разумети дух времена. Снобизам и малограђанштина, тако карактеристична (и данас) за такозвану „београдску елиту“ овде су приказани за мој укус превише карикирано и без финеса, али, зар се то другачије и може?
Могло би се рећи да је ово и друштвено-социјални роман. Он говори и о недостацима државе али и о нужности да се иста сачува:
Немогуће је угодити свима људима. Али има једна ствар, која мора свима нама да је изнад свега а то је отаџбина! (стр. 54)
Ово је књига о добрим и лошим ђацима, о онима који су знали пречицом, и шумом, и друмом. Ово је књига о грамзивим лекарима:
...оно што је некада била велика срамота за човечанство трговина робљем, данас је, не мања срмота трговина лекара људским здрављем... (стр. 93)
Ово је књига која говори о разочарењу ратника у времену када је наступио мир. О томе како су се осећали одбаченим и превареним од политичара.
Овом земљом од рата управљају забушанти и лиферанти, људи који тегобе рата нису осетили. Безглавом политиком дотерало се дотле да је данас срамота рећи да си био у рату... Ти људи кад дођу на власт не само да се промене духовно, него измене чак и физиономију. И одмах чујете на радију: гоподин министар, тај и тај, па онда само похвала. А тај исти спикер говориће то исто за његовог противника сутра, када дође на власт... Када бих ја био неко, забранио бих уопште, да се помињу имена министра на радију... (стр. 52)
Овде ћете прочитати о појави урбаних верских секти у предратном Београду али и о томе како се професори универзитета или судије малтретирају и пензионишу јер нису по вољи владајуће партије и њених апаратчика (и како се и једни и други међусобно крљају и опањкавају). Актуелна књига и данас. У сваком погледу. Па и у погледу недостатка здраве критике, то јест, кризе морала код интелектулне и научне елите.
Овај роман јесте слика и прилика грађанског Београда (мада говори и о сељацима) у предвечерје Другог светског рата: растакање породице, раскалашност градских жена, мито, корупција, прљава политика, међунационалне зађевице, странчарење пре стручности, неодрживост постојеће државе. Чекајте! Зар се много тога променило од тада?!
Најазад, ово је роман лепог грађанског српског језика, првих љубави, укусно и са мером дозиране еротике, речи која је нешто вредела, људи који су се држли струке и морала. Дакле, ово је један свеобухватни приступ времену и догађајима, са пуно различитих људских карактера и судбина.
Време и људе које описује ова књига је оно када се појављују идеологије које ће разорити свет какав је до тад постојао и однети животе милиона људи: фашизам и нацизам. Са друге стране као могућа алтернатива младим људима у трулом капитализму јавља се комунизам. Ова последња иделогија постаје врло популарна међу ђацима и студентима у Београду.
Набацују нам да смо комунисти зато, што се боримо за економско побољшање своје и свога народа. А то баш доказује да смо националисте... Ми не можемо да негирамо постојање нације... Нација је заједничка вредност. И зато, ја одбијам од себе да сам анационалан... јер ми не желимо да рушимо старо, већ пово данашње што не ваља...
- Само слободан човек воли отаџбину.
- Али то не значи да треба мрзети нацију! (стр. 10, II књига)
О комунизму и фашизму:
Имаш две краве... Ако би били социјалисти онда би они рекли: ова једна крава је моја, а ова друга твоја... Ако би били комунисти, онда би рекли: узимамо ти обе краве, а млеко ћемо делити... А ако би дошли фашисти, они би ти оставили обе краве, да их ти негујеш и храниш а све млеко би ти узимали. (стр. 223/224, II књига)
Док будете читали ову књигу схватићете да се у српској политици ништа није променило сем одела и аутомобила. И тада су странке урушавале државу и бринуле само о сопственим интересима. И тада су владале Курте и Мурте.
Код нас није још теориски разрађен појам јавне функције и јавног интереса. И зато ђак који прође кроз школу не добије, тако звано, грађанско васпитање. А кад заврши школу, он не долази на положај јавне функције по својим способностима, већ по партијској препоруци. Он не служи више јавној функцији, то јест држви, већ партији и њеним интересима. (стр. 515)
Као и данас, и тада је крупни капитал стајао иза политике. Он је одређивао ко ће владати. Ово је зато и храбра књига (у датом временском контексту) јер раскринкава и отворено говори о тадашњој власти, о корупцији, о диктатури, о начину владања силом и манипулацијама. Можда је она тада, у релевантно време, најбоље пронашла и дефинисала узроке због чега је комунистичка идеологија постала толико популарна међу народом: радницима, ђацима и студентима.
Док су се политичари оптуживали јавно, прост народ се међусобом мрзео, индустријалци Словенци, Хрвати и Срби, сложно и заједно гулили су кожу са леђа тим истим народима, руку под руку с политичарима.
     И са "комшијама" је било исто:
У вароши (Сплит) је Владимир срео велики број Београђана. У разговору покретало се одмах хрватско и српско питање и жалило се на непредусретљивост Далматинаца...
- Али молим те – објашњавао је један адвокат из Београда – да ли си ти чуо кадгод да се ми у Београду бусамо како смо Срби. А међутим овде, на сваком кораку ти подносе под нос: „Ја сам, господине, Хрват!“.
- Шта ћеш! Они су сада у националном пубертету, што смо ми одавно преживели... (стр. 426/427)
Политика се и тад водила по принципу „ко није са нама тај је против државе“, посланици и министри су награђивали и запошљавали партијске војнике и намештали тендере и лицитације. Чак је све исто и данас кад је у питању набавка службених аутомобила. Чак се и скупштински ресторан помиње у истом контексту као и данас.
Отаџбина не сме бити послодавац, који експлоатише своје слуге... (стр. 54)
По узору на своју сестру, ни Стеван није хтео да одступи од праведног, по мало наивног, и срећног краја: зло је изгубило а добро победило. Макар у овој причи. Догодила се и смрт на крају: али смрт вољене и у љубави. Смрт која погађа оне који воле. У свету мржње и то је у неку руку срећан крај. Тужан али срећан. Макар у овој књизи.
Породица је победила!!!

петак, 30. август 2019.

Убиство природе: Земља пред апокалипсом!



У свету какав је овај наш данас има смисла борити се политички, друштвено и на сваки други начин једино за природу то јест за њен спас. Све остало, дугорочно али и тренутно гледано, неважно је: слободе, демократија, стандард, уметност, економија.
Надомак смо циља и резултата да потпуно и трајно уништимо планету и живот на њој и да својим потомцима не оставимо чак ни могућност да не буду гладни и жедни, чак ни да им не оставимо могућност да се боре и нешто промене.
По овим питањима ствари се драстично и драматично мењају, очигледно много брже него што се претпостављало. Оно што се предвиђало за неколико векова догодиће се следећих деценија а оно што је требало да се догоди за неколико деценија догађа се управо сада.
Као и већина важних идеја у данашњем свету и еколошки покрети су обесмишљени, корумпирани и криминализовани и уистину су само упосленици главних тровача планете. Они, попут синдиката, служе да се створи привид како постоје људи и организације које се систематски и системски боре за очување природе а у ствари им је главни задатак да преусмеравају незадовољство и енергију људи на неважне проблеме. Они то раде, опет као синдикати, само у оној мери која не угрожава високи и крупни капитал и људе који управљају светом и главни су кривци што је Земља на самрти.
Једини начин борбе, било које, јесте ванинституционални и револуционарни (до неке мере, јер сваку револуцију у неком тренутку преузме неки интерес, идеологија или капитал – најчешће све заједно у једном). Суштина те борбе је да шачица богаташа која влада светом и булумента политичара, бизнисмена и бирократије који их опслужују схвате заједно да се нигде не могу осећати безбедно, заштићено и сито уколико већина народа буде у том положају. Да схвате да ће се и њихови потомци подједнако и под истим условима за све, борити за чашу воде и шаку брашна.

Вода постаје главни проблем човечанства. Подједнако: слана и пијаћа. Или ће је бити превише или је неће бити. Милиони људи ће ускоро бити потпољени и поплављени морима и океанима а друге стотине милиона неће имати пијаће воде. Слана вода и пустиње појешће добар део обрадивих површина. Шуме су посечене, многе животињске и биљне врсте су изумрле.
Неминовно, бројнији народи и велике силе желеће воду и храну за себе. Почеће ратови за храну и воду. Поново ће настати робовласнички систем у којему ће већина поробљених народа радити само за голу егзистенцију: за храну и воду, довољно једва да се пуко преживи.
Сеобе и велике миграције народа биће неминовне и неће моћи да се контролишу јер оне више неће бити економске већ егзистенцијалне у смислу опстанка, и неће бити мирољубиве већ веома насилне и освајачке. Зато ће само народи који су сачували праве вредности обједињени око идеје најмањег заједничког именитеља и људи који су обједињени око институције породице (што бројније то јаче) – имаће некакаве шансе да опстану нешто дуже од осталих јер ће бити способији за опстанак и природну селекциују која ће уследити и која ће оставити само најјаче и најорганизованије по горе наведеним критеријумима. Организације попут државе у савременом значењу неће постојати.
Међутим, овде се не мисли на оне који су организовани око бесмислених идеја које су данас основ система вредности и које се пропагирају или они који мисле да ће опстати уз помоћ безвредног папира званог новац који је похрањен у њиховим трезорима и на рачунима већ се мисли на оне који ће бити окупљени око идеје да се за породицу или заједницу мора обезбедити храна, вода, сигурност и опстанак – по сваку цену. Жене ће морати да рађају и подижу потомство а мушкарци да их хране и штите – и ту ће почињати и завршавати се свака политика, идеја или идеологија.

Отуд је већ време да се започне са реализацијом тог простог и револуционарног циља (хаоса): доказати том владајућем слоју на светском нивоу да ни они, ни њихови потомци, неће бити сигурни у својим бункерима и да тај свет који су створили исто тако неће бити добар за њих како није добар за већину човечанства.
Како?!
На тај начин што треба обесмислити вредности на којима почива данашњи свет и њихово богатство па и њихова владавина. Људи се морају више вратити старим вредностима и природи и морају радити за природу а не за крупни капитал, бесмислене производе којима смо бомбардовани, идустријализације, потрошачког менталитета и разних монопола.
Мора се стати са овом бесмисленом трком у дигитализацији и производњи свега и свачега што нам мења релни живот и ствара привид да живимо у лепом и очуваном свету и то у времену када планета умире а са њоме и човечнство. Наука се показала незрелом и лицемерном и њу треба из корена мењати. Свако од нас има гомилу апарата који могу све и свашта а није пронађен лек за ниједну тешку болест од које умиру милиони људи сваке године; војна наука и индустрија су произвеле ракете које је немогуће зауставити, које нападају из Космоса али није направљена ракета која може зауставити астероид који лети према земљи; поизводи се ГМО храна која се после баца а трећина човечанства живи на ивици глади; итд.
Људи се морају самоорганизовати, од појединца па корак по корак, у одбрани сваког потока, сваког дрвета, сваке птице и животиње. Све оно што штети природи, у првом удару оно најдрастичније, мора бити бојкотовано, блокирано, уништено, забрањено – доведено до неодрживости у економском смислу (то њих највише боли).

Највећи проблем овог проблема лежи у чињеници да је то глобални проблем. Вода која је отрована осиромашеним уранијумом на Косову воденим сливовима је раширена на све стране света, исто као и вода из Фукушиме и ваздух из Чернобиља, баш како ћемо сви омирисати дим из Амазоније и како ће од воде која је настала топљењем глечера са Арктика и Гренланда бити потољена острва на Пацифику а касније и читаво приобаље света.
Зато је овај проблем нерешив без свеопштег хаоса. Све друго је утопија. Свеједно је: утопити се, умрети од потопа, црћи од жеђи или живети у утопији.
Једино вредно што можемо оставити својој деци и унуцима јесте оно што смо добили од својих предака: вода, ваздух и земља. То неће бити ни путеви, ни фабрике, ни мобилни телефони, ни јахте, ни авиони, ни компјутери, ни флеш меморије. Чисту воду и густе шуме – то је обавеза да им оставимо а не катаклизму, сушу и глад.
И људски материјал и потенцијал са здравом генетиком и природним инстиктима – да могу да се хране, бране и одбране. А то им не можемо оставити нездрави у глави и генима што је последица отрованог света у којем живимо.