BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА


©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a
ПРЕВОДИМ СА ЕНГЛЕСКОГ НА СРПСКИ, И СА СРПСКОГ НА ЕНГЛЕСКИ. ДРЖИМ ЧАСОВЕ ПРЕКО ИНТЕРНЕТА. КОНТАКТ: 065 8124 240 * djura2707@gmail.com I do translations from English to Serbian and vice versa. Contact: 065 8124 240 * djura2707@gmail.com  
 

субота, 24. јул 2021.

ДНЕВНИК КЊИГОВОЂЕ: ЗАВРШНИ РАЧУН

 






Ова књига, причајући о судбини и животној причи једног човека који је водио свој дневник деценијама, покушава да на специфичан али књижевни начин каже, између осталог, шта се заправо догађало Србима са Косова и Метохије после Другог светског рата па све до егзодуса на крају двадесетог века и да у тим догађајима проба да пронађе макар део узрока за потоњу колективну трагедију. Кроз личне успоне и падове главнога јунака, кроз његове заблуде или добре изборе, кроз причу о једном времену, пратиће се општи успони и падови, добри или лоши колективни избори, судбина тамошњег народа и све оно што је претходило фаталном исходу, али: имплицитно. На свакоме је да појединачно дође до закључака.

Пре свега, циљ овога списа је покушај да се опише атмосфера (или: атмосфере?!) једног времена, његов дух и кретање једног човека у тој епохи. Атмосфера између два светска рата. Атмосфера после ослобођења и у периоду обнове. Атмосфера једног градића у Метохији. Атмосфера празновања, дочека нових година, времена када животни стандард расте. Атмосфера опуштености. Атмосфера кафане шездесетих година. Атмосфера лицемерја и лажи. Атмосфера дволичности. Атмосфера пада стандарда: животног и система вредности. Атмосфера несигурности, угрожености, безнадежности. Атмосфера понижења и духовног посрнућа. Атмосфера почетка краја. Атмосфера рата и погрома. Атмосфера неразумевања. Породична атмосфера.

У жижи интересовања ове књиге јесте покушај да се опише штетност комунистичке идеологије (и владавине комуниста) за српске интересе на Косову и Метохији чак и онда када је изгледало да ствари крећу ка бољему, лажност пароле братства и јединства, али и несналажење главног јунака, па самим тим и неких других Срба, њихово нечињење и кривица оних Срба који су подлегли тој идеологији, искрено или лажно верујући да стварају боље и хуманије друштво.

Свеобухватно и ако ћемо право: то је генерално био проблем српског народа. Једино су Срби у СФРЈ искрено веровали у ту идеологију и последњи су се (ако су уопште?!) отресли те илузије која их је коштала много, чак и када се чинило да даје доста. Још у времену уставних промена шездесетих и седамдесетих година прошлог века било је предвидљиво куда је пошла федерација. Осамдесетих година када мање-више сви говоре да не желе више да живе у заједничкој држави једино Срби и даље инсистирају на томе али не због очувања јединственог српског простора већ због заблуде да можемо живети заједно и равноправно.

У центру дешавања је главни јунак, књиговођа и интелектуалац, комуниста и активиста, љубитељ капљице, књиге и филма, „звездаш“, човек који је водио свој дневник од 1953. године па све до своје смрти 2012. године. Он је био особа чији су живот обележиле и личност уобличиле речи које почињу на слово „К“: Косово, комунизам, књиговодство, кафана, књиге и кино.

Још од малих ногу, пре школе, писао је лепим рукописом и изводио рачун без грешке, као да су му била предодређена будућа занимања и интересовања. Оно што се не уклапа у тај психолошки и ментални склоп некога ко се бави бројевима и егзактним стањима рачуноводства јесте љубав према књигама и уметности уопште, са акцентом на „уметност живљења“. Куповао је и читао књиге (успут гледао филмове и боемисао) из историје, марксизма (али и философије), енциклопедије, зборнике, међутим, највише љубави и пажње, а када је књига у питању, посветио је лепој књижевности.

Уколико се некоме учини, током читања, да коаутор и син главног јунака није штедео свога оца у овим списима: грдно се вара. Све што је написано учињено је из поштовања према ономе ко је водио дневник јер је управо он исписујући своје редове желео да буде искрен и хтео да тако остане записано. Заправо, када се тиче описа разних погрешних избора, поступака, лудовања или пијанчења, односа према породици или послу, коаутор се чак трудио да ублажи аутентичне дневничке записе свога оца без обзира што је аутор дневника желео да бескомпромисно остави такав траг о себи самом. Такође, коаутор је ублажавао или потпуно избегавао дневничке хвалоспеве намењене породици и деци а да би избегао замку патетичности.

Све личне грешке, заблуде, ломове и сагрешенија главног јунака који су овде наведени, оставио је он лично и у писаној форми, без прикривања или улепшавања. Додуше, често је знао да оправда неки свој поступак (или: поступке) али их никада није прећуткивао (иначе, како би смо ми сада сазнали о њима). Онако како је радио и како се понашао: тако је и записивао. Уколико се негде може протумачити да су коментар или анализа коаутора тенденциозни и лични, чак су и такви редови „извлачени“ из атмосфере и контекста самих дневника.

Најзад, морало је бити и личних коауторових нота, па и одређене дозе субјективности, јер је поред главног јунака и он говорио о свом животу који се преплитао онако како се преплићу животи очева и синова. Коаутор је говорио о своме оцу, или, онако како га је доживљавао док је био млад и зелен, или, у времену када је заиста упознао старину, нажалост, када је и сам загазио у озбиљне године и пред крај живота свога оца. На крају, исту су судбину делили и поделили. Били су заједно до краја, и у добру и у злу.

Ова књига говори о човеку који је повремено према себи био лош али који је у коначноме, у суштини и уистину, био добар човек: честит, частољубив, правдољубив и поштен. Реч је о човеку који је био врхунски стручњак у своме послу и занимању књиговође али који се због личних избора није исказао до краја у томе и који се није сналазио у друштвеним односима који су владали а који су одређивали успон и успех у друштвеној хијерархији тога времена. Делимично је за то крив и његов начин живота а делимично његов отворени презир према каријеристима и полтронима.

Ова књига заправо говори о доследном човеку. Био је такав у грешкама, и у пороцима, и у животним ставовима, и у идеологији, и у непорочном начину живота када је изабрао да тако живи у последњој деоници свога дугог и берићетног века. Био је узоран омладинац и активиста у првим декадама свога живота; жестоки боем и кафански човек у средини свога века; и непомирљиви анти-алкохоличар и породичан човек у последњој трећини тога животнога доба. За сво то време константа је била да је био врхунски књиговођа, поштен човек и да је волео своју породицу чак и онда када су га дела демантовала.

Ово је скаска о преживелом брату близанцу.

Овде се говори о човеку који је искрено веровао да је могуће изградити такво друштво на Косову и Метохији у којем ће сви бити равноправни и једнаки, са истим правима и обавезама, без обзира на веру и нацију - једнако чак и онда када је подржавајући Милошевића то могло изгледати другачије. Он заиста није схватао шта се тамо спрема и ради тих шездесетих година, око Бриона и Устава, не зато што то није хтео да види (како је то чинила већина) већ зато што је веровао да његови другови из партије, Албанци, мисле искрено и добро попут њега. Он верује у СФРЈ до последњег дана. Он, најзад, искрено мисли да је Милошевић нови Тито чак и када га у својим записима части епитетима новог Карађорђа или Обилића.

Ово је прича и о томе како је у једном периоду заиста заличило да се може живети заједно и равноправно али само од онога трена када су маске почеле да падају и када је почела да се открива перфидна политика Албанаца и њихових руководстава који су увек и у већини једино имали за циљ да Косово и Метохију очисте од Срба (и ништа друго). То што главни јунак и слични њему нису то могли да схвате и увиде не умањује њихове људске квалитете и може једино говорити о њиховој наивности и заблуди али и о њиховом поштеном приступу при том покушају да се живи заједно и уз међусобно поштовање.



Описивањем (преписивањем) судбине главног јунака исписана је судбина и катастрофа Срба са Косова и Метохије, поготово после 1999. године и посебно у данима избеглиштва које је карактерисало неразумевање људи у новој средини а које је знало бити болније од пљачке и паљевине. Испричана је судбина свих тих људи који су вредно и поштено радили и градили а онда су одједном остали без ичега, препуштени на милост и немилост већ тада рањене државе, болесног друштва,  националног колапса и урушеног система вредности.

Нису сви Срби на Косову и Метохији мислили као он, те ова књига и о томе говори. Пре свега, поред личног, идеолошког и националног неслагања, је било у самој породици. О томе најбоље говоре сукоби главног јунака и чланова његове уже породице везани за однос према вери, православљу, цркви и поштовању хришћанских обреда и обичаја.

Ово је историја једне државе и једног градића у њој. Једне државе која је мењала имена и градића који је остао веран своме имену те га и данас носи: Исток! Ово је сентиментална и породична повест о људима у том граду. Ово је и културна историја тог поднебља. Овде се може видети како се одвијао друштвени, спортски, привредни и културни живот, додуше, често оптерећен идеологијом или традицијом али не увек и не обавезно. Ово је историја личних избора. Ово је медицински извештај града који је на крају и умро. Ово је политичка историја једне државе испричана кроз судбину појединца.

Најзад, ова књига можда највише говори о једном времену и патријархалној средини у којој је положај жене био изузетно тежак, када се нису поштовали лични избори већ се све подређивало породици и одлукама које су доносили они који су породицу водили и представљали. Ова књига говори о томе како жена у том времену није имала много избора, и како је морала да трпи хирове и одлуке мушкараца: очева, браће и мужева. Ова књига прича о томе како је жена морала искључиво да се посвети породици и деци, што само по себи није лоше, али је лоше то што би сваки други њен покушај избора значио одбацивање породице и презир друштва. Да би се сматрала „добром и цењеном“, за жену је у то време важило гесло „да мора да буде задња за софром а прва за послом“.

Ово је лична књига. У њој ће се наћи болних признања, унутрашњих ломова, животних успона и падова, великих грешака, тешких жигова. Али, пре свега, ово је срећна књига о једној срећној и испуњеној породици која је заједно прошла и добро и зло, и из свега тога изашла јака, многобројна и сложна. Чак и богата. Део тог богатства, поред материјалног, огледа се и у иронији, хумору и снази да се говори о свему, на овај начин и у овој књизи. Породице које имају своје књиге –  велике су – духом – породице.

Кад неко пише роман о оцу онда тај има унутрашње дилеме – уколико пише роман о мајци онда има унутрашње проблеме!

Уколико пишеш књигу о оцу онда мораш изврнути и твоју и његову кожу! Другачије не може.

Јер, кад причаш о оцу – говориш о себи!

Ако имаш сина – ћути о своме оцу!

Ово је прича о оцу, и сину, и породичноме духу. Амин!

 

                                         Игор Ђурић, у Лазаревцу, 2019. године


петак, 23. јул 2021.

АНТОЛОГИЈСКИ СТИХ ПЕСНИКА ЛОШЕГ (и мртвог)!


         

          Антологијски стих као сноп покошен

спустио се на инспирацију песника лошег

и венама кроз јагодице у перо

слио се у потенцијално епохално дело!

 

Или: део будућег великог дела!

 

Један стих: мало је?!

Мније мали песник трбуха широког

и без домашаја уметнички дубоког

Треба му стихова још престижних

њему далеких и недостижних

а ниоткуда их, матер им материну

ни мртвих, ни живих!

 

Песник лош

све што је до тада писао

било је за уреднички кош

А онда, ненадно, са небеских висина

дошла му је на ум величанствена рима

један стих за читанку

а такорећ од уметничку битангу!

 

Шта чинити са стихом једним

чак и тако вредним

и са песником безвредним?!

 

Трагао, тражио, молио, просио

слушао, кушао, лагао, поткрадао

Ништа!

Доброг, макар, стиха кад великог нема

ни од корова

ни од бехара

ни са неба

ни са потока!

 

Добар стих што га имаде

велики терет му постаде

Трезан остаде, око себе се осврте

очи му се отворише, мисли проговорише:

 

Већина песничке браће

газећи животне стопе

не остави иза себе

ни једне вредне строфе!

 

А ја читав стих имам

велики, вредан и обиман

не знам одакле је до мене стигао

али ме је на пиједестал дигао

и светом кружиће моја слика:

Био је песник једног великог стиха!

 

То каза, те оде и скочи са моста

и тако великим песником поста

док већина поетских слика и прилика

умре у постељи без иједног доброг стиха!

Игор Ђурић, март, 2021


среда, 12. мај 2021.

РАСТКО ПЕТРОВИЋ – ДАН ШЕСТИ

 


Човечанство ће нестати. На свету неће више бити ниједног човека. Земља ће се вртети пуста и трула кроз просторе.

Дан шести

Растко Петровић је човек који слободом ништа није стекао и који се у слободу није вратио чак и када из ње није ни одлазио. Разлог томе лежи у чињеници да је он појам слободе сводио на лично (личне изборе) и уметничко (лични израз) а живео је у времену великих историјских догађаја где се војевало за народне и државне слободе и велике циљеве. Расткова идеја борбе је била нешто друго. То је била жеља да буде оно што заиста јесте.

Роман Растка Петровића Дан шести имао је своју чудну и турбулентну историју (као и његов живот) и о томе се мање више доста тога зна (где треба да се зна и ко треба да зна, дакле да не помињемо Дединца и Кона, Ристића и компанију). Тумачења овог дела су разна и углавном погрешна. Као, уосталом, тумачење било којег дела вредног пажње. Растко Петровић спада у групу великих уметника и књижевника који су у свом времену били несхваћени а у каснијим периодима бивали су потцењени. Од свога народа био је одбачен, али није био ни први, нити једини. То може бити само доказ величине.

Растко Петровић је у свом роману демонтирао једну народну епопеју на мноштво личних судбина и цртица (овде се више мисли на епопеју као велико и историјско време него као књижевну форму и дело). Свео је еп о боговима једне историје на лирски исказ о људима једног времена. Он је државну идеју расклопио до нивоа идеје породице, породицу је свео на човека а човека је описао кроз патњу. Он не види рат око себе, он само види патњу појединца. Он не верује да људска патња може породити велике и историјске догађаје али зна да историја није ништа друго до збир најчешће невидљивих и безимених индивидуалних патњи и страдања.



Не, није он на рат гледао „другим очима“ (како неки говоре о овој књизи) већ је све то видео „правим очима“, онако како уметник једино и може да га види. Био је део безимене масе а желео је да деловима те масе дадне лик и име. Без обзира што је за Растка модеран уметник у ствари секс а секс је за њега пол а пол је за њега оно за чим он трага – писац се није бавио искључиво сексом мада је ово роман о половима. Ово је роман ауторовог трагања за полом (сексом). Уз опаску да је Растко у том трагању био храбрији као уметник него као човек.

Није Растко Петровић рат описао „другим речима“ (различитим од већина својих савременика) већ је он о рату говорио гладног језика, празних црева и пуних јаја. Глад је епопеја. И студен је епопеја. И ваши су епопеја. И мртви коњи су епопеја. И живи костури од људи су епопеја. И: голгота! За њега Албанска голгота није епопеја већ зверско позориште у животу у природи. Остало је само епилог неминовног – остало је слава. Растко не бежи од те опште и народне славе, не омаловажава је, једноставно, он говори о себи а не о народу. А, ваљда је и он део тог народа?! Народ је сам о себи проговорио када није имао снаге и храбрости да штампа ову књигу у време опште националне еуфорије и да врати великог писца у земљу одакле је потекао и где је желео да умре кад је еуфорија минула а комунизам стигао.

Књига је за Петровића важнија од данашњице (значи: и уметност), поготово је важнија од стварности коју је креирао рат (који не зависи од човека а мало и од људи, то јест, народа). Људи само започну рат али после више не могу да га контролишу. Могу само да пате и преживе. Албанска голгота која је уследила уз мало среће донела је тежак, угласти сан, готски, с торњевима, сталактитима и химерама што се снева на грудима уморног сневача којега ујутро чекају планине пуне снега и љутих Арнаута.

     Растко Петровић у свом роману природу и људе посматра очима сликара а догађаје слуша ушима музичара – па све то записује у књижевност као песник. Он је гледао очима човека: у човека који пати. Други су гледали и видели: народ у судбоносном чину. Разлика је између личног и општег али се на крају све сведе на историјско јер време нема времена за човека већ само за историју. Да би се чуо и глас човека  постоји књижевност и писци попут Растка Петровића.

Он на догађаје о којима говори гледа: одоздо! Сеоба Србаља (било која, па и она преко Албаније) гледа се: одозго! Његови видици су сужени јер му је шира слика већ унапред била позната. Јер, он је човек који је у средишту огромне жене и он је мушкарац који свет посматра очима те исте жене. Он свет описује чулима жене. Он на мушкарце, ратнике, децу, све гледа осећајем женскога.

А, у Дану шестом жена је заклана, силована, жена је курва, жена је делија-девојка, жена пати у порођајним мукама. Мушкарци их силују, децу им праве. Када то не чине мушкарци су страховито лепи.. лепши од жена. И жена и крава на нови живот доносе на свет исто. То вели Растко кроз говор својих јунака. Он презире женску потребу да се служи мушкоме. Он жели да лично и сам буде слободна жена. Он види само лепоту мушкога. Међутим, и мушко и женско рађа жена у сузама и болу. Ту, дакле, нема разлике. И све има женски облик: људи, планине, патња, снег, олуја... Због тога Растко пати: он би да и мушки, ти лепи Аполони, могу да буду равноправни са женама: да могу да роде, да могу женски да трпе.

Скоро нико од Петровићевих јунака не воли живот. Као код Достојевског. Код њега ретко ко воли да живи и приличан број њих размишља о томе како да се само-усмрти. Можда и зато што је у животу, по њему, све женско: сав рат, у таквом случају, све што се збива, труљење, проливање крви, сва ова мука и вапијање, није ништа друго до циклус женствености у природи... Ово није рат људи, није такмичење људи, већ циклус женствености...

Жена Растка Петровића је, дакле, огољена мноштвом детаља, оних које уочава само љубитељ курви или хомосексуалац. Фасцинација курвањским детаљима доводи до повраћања. Код њега не постоји пол (мушки, женски) код њега егзистира секс (мушки, женски): размишљала је како јој ноге почињу другачије него код њега, и како свршавају другачије. Трудећи се да га сустигне и да уравна корак са њим, мислила је на то. Бити другог секса. Шта значи бити другога секса главна је Расткова дилема и централна тема ове књиге за оне који ће знати да је прочитају на прави начин. Кога буде интересовао само садржај, само радња ове књиге, томе ће се књига неће ни допасти.

Хомосексуализам Растка Петровића у његовом књижевном изразу доказ је да та прича не мора бити огавна и огољена како се данас о томе говори и пише. Она не мора бити ни јавна, она се може свести на лично, на лепо, на уметничко. Када описује мушку лепоту Расткова поетичност реченице зна да буде суптилнија од поетичности израза Милоша Црњанског. Он је, дакле, своје дилеме уздигао на ниво уметности, као и многи велики уметници пре њега. Он своје патње претвара у лирику а своје дилеме у врхунски стилски обликоване реченице. (Дочим, Милош Црњански се није баш најпоетичније изражавао о педерлуку Растка Петровића оптужујући га да му је предлагао непристојне радње које је Црњански одбио претећи). 

Није све у овој књизи лишено националног и епопејског али је Петровић то покушао и успео да претвори у симболе, да и то обуче и спасе од студени и смрзавања. Вук Растка Петровића (вучица) је гладан и олињао али и даље спреман да закоље. Као и Србин тога доба (Српкиња). Он се повлачи супротно од српских војника – он се враћа ка Србији. Коњ Растка Петровића умире са људима (са народом, део је народа), у снегу и леду, гладан, уморан и рањен. Коњ умире на путу, дорат или шарац, свеједно је, српски је то коњ и њега желе да затру заједно са онима који те коње тимаре и товаре. И, жао је Растку коња. Колико и човека. Зато он не описује галоп српске коњице која јуриша на непријатеља већ пише о смрти верних коња на планинама које су делиле живот од смрти и без којих је галоп са исуканим сабљама немогућ. Вук и коњ: словенска митологија! Ту се, и на тај начин, Растко чеше о себи омиљеним темама и дотиче националне теме. Широка словенска идеја је тек довољна Растку да себе пронађе у националној идеји

Само књижевни слепац не може приметити да се у свакој реченици ове књиге писац бори са унутрашњим ломовима и потрагом за својим идентитетом (полним). Зато и није хтео да вређа национални дух таквим приступом. Он се клони свога народа из поштовања према њему. Он зна да нешто није у реду са њиме и жели да то исто разреши сам са собом кроз велику књигу. Петровић је велики писац па он своје физичке и духовне падове и болести доживљава кроз своје дело подижући их на пиједестал. Он нас не замара са неважним детаљима он нам даје уметност. Од њега се друго и не очекује, он друго и не нуди.

Некад, пре извесног времена, написао сам у свом Дневнику, под датумом 09. децембар 2009. године: Читајући ''Африку'' Растка Петровића закључујем из његових редова да није важно: јеси ли белац међу црнцима, већ, да ли си човек међу људима?! Није њега Сима Пандуровић без разлога назвао највећим Црнцем међу нашим песницима (очито не мислећи да је баш реч само о његовој поезији у збирци Откровења). Шта бих онда овде и за крај додао и допунио: Читајући роман Дан шести Растка Петровића схватио сам да није важно да ли си мушки секс са женском душом већ да ли човек у било којем сексу!

(Растко у овој књизи помиње и мој Исток: хвала му на томе!).

*


понедељак, 29. март 2021.

ЂОРЂЕ БАЛАШЕВИЋ - Песник паорског срца

 





*

Поднаслов нема никакве везе са суштином текста који следи. Једноставно, свидело ми се. Што да не?! У питању је Ђоле, све је дозвољено у границама естетског, поетског, филозофског, и најважније: у границама доброг укуса.

*

Онога дана када сам ја добио прве симптоме од те исте болести је преминуо један од највећих српских песника ових поднебља, свакако највећи у последњих пола века: Ђорђе Балашевић.

Нисам грешком, из незнања или нехата написао: песник!

Да, песник! И: један од највећих.

У новијој српској лирици он је макар једно копље испред осталих, поготово оних из академија, удружења и антологија.

Многи се неће сложити са мном, пре свега због не-песничких конотација везаних за контроверзе око неких Балашевићевих иступа а који немају ама баш никакве везе нити са његовом поезијом, нити са његовим националним опредељењем.

Он је био свој. Око тога су се лепили неспоразуми и контроверзе. Ако желиш да будеш свој онда мораш да будеш спреман да платиш велику и скупу цену и тешко да имаш места за компромисе. Уколико му шта замерам то је управо чињеница да је понекад знао да буде непринципијелан када су компромиси у питању и недоследан када их јесте или није чинио. А можда је једино тако и могло бити, можда га нисмо довољно и на прави начин разумели?! Што се тиче поезије: ту је све чисто као суза. Ту нема непознаница, ту нема дилема, ту нема компромиса и то је најважније када је Ђорђе Балашевић у питању.

Један други велики српски песник последњих десетлећа желео је својевољно и добровољно да буде део једне друге националности па самим тим и књижевности (за то ће неки злобници неосновано оптуживати и Балашевића), желео да буде део једне друге културе, а ја га ипак сматрам српским песником. То је Арсен Дедић. И не помињем га случајно баш на овом месту и овим поводом. Пре свега, није случајно, због контроверзи које је су изазивале Балашевићеве изјаве и оно што је говорио на концертима а за које мислим да су најчешће погрешно схватане и да су део ширег контекста.

Чак и када га нисам разумео или када нисам схватао због чега нешто сасвим непотребно говори сетио бих се „багрема ломљених“ и ја као дете и (некакав) песник Метохије нисам хтео нити смео ништа да замерим детету и песнику равнице јер су његови видици и хоризонти пространији (мене су ограничавале Проклетије, фигуративно и физички).

Чак и да није тако, ми морамо поштовати туђе речи изборе и ставове (принципијелно, а лично имамо могућност да будемо селективни, и сам сам то) јер само тако онда имамо право да одамо почаст и другим изборима других људи попут Меше Селимовића, Иве Андрића или Емира Кустурице. Оно прво мени није по вољи често али се трудим да узмем од тога оно што је најбоље: уметност.

Откуд доброг укуса у претходим речима?

Претходне речи су нужност која је била неминовна за јавну личност тог калибра и са којом Балашевић није имао везе али са којом се сусретао за живота. Његов јавни живот ван уметности јесте био под притиском одређених проблематичних тумачења и то се не може прећутати чак ни у оваквим приликама, без обзира колико све то има реалних утемељења. Већина тога "проблематичног" није имала додирних тачака са његовим животом, његовом уметношћу, његовим друштвеним ангажманима - али је утицала на неке људе и однос према песнику. Чињеница је да су се многи, са различитих идеолошких и националних страна трудили да злоупотребе и искористе његово име.

Неки лупетају ових дана да је он у ствари био Словен у души и да се тако и понашао. Није! Он је велики уметник, па тек онда Србин, православац (написао је много лепих стихова који су одисали традицијом и вером), Лала, Новосађанин, Југословен, светски човек, космополита у најбољем смислу те речи, принципијелан борац за мир и правду, за једнакост међу људима, онај који са друге стране није полагао на веру и религију као такву без духовне и етичке позадине, који се трудио да превазиђе нацију (понекад трапаво) али који је својим делима увеличао свој народ, који је признао да је у политици дебело погрешио, итд.. У свему томе, он често од шуме није видео дрво (дрвеће) али он свакако није од оних ко је секао дрвеће и ломио багрење. Он је, забога: песник! Човек широког обима прихватања и давања. Уметник! Њега не можете у калуп осим оног жига који је добио рођењем и из којега се не може као ни из своје коже.

Он је отац хаџије и противник верског фундаментализма било које врсте, он је  био пријатељ данашњег патријарха српског и исто колико и бискупа католичког. Он и има различитих крви у својим венама и дужност му је била да их све испоштује јер то је за њега представљало богатство а не хендикеп. Њега, са друге стране, није лако сврстати у неки табор и схватити финесе његове животне филозофије.

Велики српски песник је писао и певао. Певањем нам је своју поезију презентовао на лакши начин (ко још чита данас поезију?!), разастирао је ту поезију пред наше ноге и у наше душе. Уз његове песме ми смо расли, стасавали, плесали са будућим мајкама наше деце. Певао је поезију, песмама је оплемењивао музику. Писао је велике романе у неколико стихова, створио најсложеније књижевне ликове у пар строфа.

Колико сам само пута певао његове песме? Не знам ни сам?! У средњој школи на приредби поводом дана школе уз гитару сам отпевао песму Еј, жао ми коња уз видно згражавање шаролике публике која није знала о чему је реч. У војсци сам зарадио књигу и наградни излазак у град јер сам са бине отпевао Рачунајте на нас. На радним акцијама ништа нисам физички радио јер сам свирао и певао, између осталих, и његове песме. Чекао сам нове године, ђускао на журкама у Студењаку, певао пијан и загрљен са непознатим сватовима на свадбама, славио рођење детета. Знам вероватно већину његових песме напамет. И већина њих је везана за одређени животни период, важне догађаје и емотивна стања. Његове песме, хронолошки, то је мој лексикон... он је део мог живота, и моје породице, и мојих пријатеља...

Само генијални и аутентични таленат је могао да ниже тако лепе и у својој једноставности дубоке и широке стихове са толико лакоће која је разоружавала и после које није остајало места за полемике и критике. Осећања су се таласала, сваки дамар би се померио, песма је кроз вене струјала у оном правцу где је била послата: да нас расплаче, узбуди, насмеје, разгали, сети, замисли, баци у размишљање или раздраганост... да нас заљуби...

Многи истрошени новинари писали су му ових дана још истрошеније некрологе. Без душе, неталентовано, без емоција, без припадности. Незграпно су користили његове стихове мимо мере и потребе, понављали општа места, избегавали непријатне теме. Нису волели то што је радио (пре свега), нити разумели (што је мање важно), није био део њихових живота (најважније). А о Балашевићу је довољно и ћутати уколико немаш шта рећи. Поготово: уколико немаш шта искрено рећи.

Поред Бранимира Штулића и већ поменутог Арсена Дедића, Ђорђе Балашевић је знатно утицао на моје схватање уметности, поезије, музике и на моје касније животне изборе као и на друштвене навике и систем животних вредности. То је било прихватање једног животног и културног обрасца који је био обогаћен њиховим различитостима у истој уметности и у њиховим друштвеним ангажованостима. Они су били део моје лектире исто онолико колико су испуњавали моје потребе за музиком и забавом. Са неким стварима се нисам слагао, неке нисам прихватио али ми путоказ свакако јесу били. Наравно, било је још много других и озбиљнијих утицаја који су формирали мој дух и моју личност, много озбиљнијих писаца и књига, али и горе поменути песници и музичари су веома важни у мом животу.

Одузело би много времена и било би на овом месту и овим поводом посве непотребно и сувишно набрајати детаље из његове биографије, библиографије и дискографије, говорити о томе када је која песма стизала мој живот. Ово је сасвим лична ствар и лични текст који ће бити дат на увид јавности и око којега нећу водити никакве полемике. Довољно је рећи да је прва песма коју сам научио свирати на гитари била његова Прва љубав.

Волим га и као глумца. Ако ћемо право, он је код мене рангиран по следећој вредносној скали: песник, глумац, певач. Оно што је снимио као глумац или редитељ такође је обележило наше време и обојило атмосферу.

Још истог дана по објављивању вести о његовој смрти канио сам се да напишем нешто о њему (свакако не овако слабашно) али сам се разболео и провео 19 дана у болници (отуд можда и те слабашности мојих мисли). А није да ми није Ђоле тих дана падао на памет. У другој и лакшој фази опоравка, када је криза прошла, сетио сам се да је отишао и да је на пут кренуо са сличног места где сам се и сам налазио па сам повремено с телефона слушао његове песме. Ето, помислих, по први пут и у болници.

Не треба од туге правити науку, он је био, отишао али ће и остати. Само му време и људи морају наћи право и његово место. Ово на којему га званични културни комесари и друштво сада постављају: није адекватно и примерено његовом имену. Његово место је узвишеније и мора бити тачно адресирано: то је српска књижевност. Он је песник, није песник паорског срца (није само то или је то најмање) – он је велики песник који превазилази атаре српске културе, он је велики песник ових простора и изгледа да је био довољно мудар за живота па није спаљивао већ је мостове градио. Некада и тамо где им није било место али су свакако служили за прелазак, макар и на погрешну страну. Али, да није тако, можда ја као Метохијац не бих имао права да га данас својатам као да ми је род рођени (а исто чини и неки Далматинац). Нисам ја баш за братство и јединство али јесам за уметност... поготово за српску поезију када се надалеко чује... брацо, деране мој...




 

 

 

недеља, 21. март 2021.

БЕОГРАДСКА АРЕНА – БОРБА ЗА ЖИВОТ!

          


 

Овај текст ће бити кратак и лишен великих мисли и мудрих закључака. Говориће емотивно о чињеницама.

Примљен сам у Арена-ковид болницу у веома тешком стању, са обостраном упалом плућа и параметрима који нису обећавали. Једва сам дисао. Послат из Инфективне клинике, нисам знао шта ме чека. Био сам уплашен због претходних искустава са локалним ковид амбулантама и онога што сам видео на Инфективној клиници. Али, мени је било само важно да се докопам кревета и да ми по могућности неко помогне.

(Моја супруга је већ била у Арени и преживела је све што и ја)!

Довезли су ме амбулантним колима са Инфективне, примљен сам у Арену, обавили су ЕКГ снимање, уградили ми браунилу и повели ме пут собе и кревета. Ходајући, уплашио сам се самог изгледа унутрашњости, ширине спортске хале, боксова у којима леже стотине пацијената, рефлектора на своду.

Када су ме сместили у кревет, последњим атомима снаге схватио сам да сам на месту где ће ми се помоћи колико год то буде потребно и уверио сам се у то у данима тешке борбе који су предстојали када сам падао у тешка стања они су ме увек извлачили.

Деветнаест дана су се лекари и медицинско особље несебично, пожртвовано и професионално борили за моје здравље и мој живот (поготово је било тешко у првим данима кад је требао обуздати болест). 24 сата дневно, 7 дана у недељи, био сам под сталним надзором и контролом, пратили су сваку моју реакцију, реаговали и на најмање промене, благовремено давали терапију, проверавали проток кисеоника, мерили сатурацију, Д-димер, ЦРП, шећер и температуру. Али не само мени, то су чинили и осталима, још 400 пацијената у болници.


Највећу заблуду људи треба разрешити: Арена није Сајам!

Шта је најважније подвући: Арена није болница, није јој то била намена када је грађена а ради све што раде и најопремљеније болнице, и чини се исто толико ефикасно. Лако (није лако, теже је, али ту постоје веће могућности) је радити у супермодерно опремљеним болницама, са опремом последње генерације. Треба знати и умети лечити људе на војничком кревету и уз потпуно отежане услове, уз младе и неискусне момке и девојке који долазе са свих страна да ту раде јер људи вазда недостаје и где треба импровизовати. 

      Отуда није чудо што ми се дух ваљевске болнице из Првог светског рата често јављао у мислима, више као парабола него као фактично стање. Овим, наравно, не желим да потцењујем рад тих других болница где су пацијенти у много тежем стању и где се шаљу из Арене кад више ту нема помоћи, и где су битке теже и са неизвеснијим крајем али хоћу да подвучем да све оне информације о стању и параметрима код пацијента које вам дају екрани изнад модерних болничких постеља у сваком тренутку, медицинско особље у Арени мора да одради и сакупи ручно и на стари начин и то они и чине.

Десетине лекара под водством доктора Богдановића, уз надчовечанске напоре доктора Аце Јанковића, доктора Макевића, докторке Тање, докторке Ане и свих осталих, листом, којима се извињавам што нисам био ажуран да напишем њихова имена, под скафандерима, без воде и хране, свакога дана, сваком су пацијенту посветили потребно време и пажњу и то неколико пута на дневном нивоу, и ноћу. Чинило ми се да неки од њих знају лично сваког пацијента, поготово оне најтеже. (Овим путем се извињавам што нисам био у могућности да наведем имена свих лекара и медицинског особља који су тамо радили за време мога боравка јер смо се првих дана водили велику борбу за моје здравље па нисам ни обраћао пажњу али сви они заслужују да се помену и да им се изрекне захвалност).

Медицинско особље, техничари, сестре и лаборанти, већина њих фактички још деца, раде као да су тридесет година у епидемији: брзо, без страха, добро, ефикасно. За најкраће могуће време подмирују пацијенте са терапијама (треба прикључити стотине инфузија у што краћем року) а онда у току дана тај рад, нега и брига наставља се без престанка: захтеви нервозних болесника који мисле да су само они ту, терапије, хитне интервенције, пражњење посуда, чишћење оних који не могу да устану, вожња колицима до тоалета.

Службе које раде анализе крви, снимке рендгеном и остале сличне послове, узимају стотине узорака дневно и све буде готово за неколико сати.

Наравно, има и гужве, и нервозе, и непријатних ситуација, и грешака – али, заиста, у најмањој могућој мери обзиром на услове и обим посла.

Оно што је важно у овој причи: ничега не недостаје! Свих тих инфузија, раствора, бочица, лекова, завоја, игала – има онолико колико је потребно (а троше се невероватне количине на дневном нивоу). Неке од нас који смо били у тежој ситуацији лечили су са лековима који коштају око 1000 евра по ампули. Ниједног тренутка није долазило до бојазни да ће било чега недостајати. Има и спасоносног кисеоника у довољним количинама иако је много људи прикључено и троши се веома много.

Ту су и остале службе: они који брину о хигијени (тешка борба у не-условима), о исхрани (храна је била одлична и обимна, довожена из Студењака, мада сам ја почео да једем тек после десетак дана, до тада су ме редовно хранили инфузијама), о дезинфекцији – сви они раде онолико колико је то могуће али не мање од тога.


Јер, Арена има много својих мана: то није болница а служи тој сврси. Тоалети и мокри чворови су највећи проблем. Има их мало, удаљени су од болничких соба. Али, за то нису криви они који лече људе у тој истој Арени.

Треба напоменути и солидарност међу пацијентима. Временом се у соби створи нека врста братства по муци, људи се зближе, деле оно што имају, помажу једни другима. Они који се боље осећају помогну онима које се тешко крећу. Било је несебичних случајева где су цимери развозили своје болесне цимере по целу ноћ без и једне речи прекора. То је зато што смо ми, мање више, прошли кроз исто. У Арени има и лакших случајева, људи који лакше подносе тегобе иако им резултати нису добри. Било је у Арени и разних људи који својим понашањем, поготову у тоалетима и туш кабинама, нису заслужили да се неко брине о њима.

Рекох, нећу дужити, па продужих. О свему овоме ћу писати када се утисци слегну  и ја видим на шта је на крају изашло. Сада само желим да се захвалим лекарима, медицинском особљу и осталим службама у Арена-ковид болници на свему што су учинили за све нас (и: за мене) – а шта се може учинити више него да ти неко спаси живот!

Они су наши „силни оклопници без мане и страха“ и „анђели чувари“.

Хвала вам!

ПС

А, уколико ме неко оптужи за додворавање, претеривање или патетику, нећу му ништа одговарати. Пожелећу му само да сат времена проведе у том гротлу и све би му било јасно. Наравно, не као пацијент – та школа би била сувише скупа!


Игор М. Ђурић

        28/1







Игор М. Ђурић , СРБИ(и)ЈА

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog