субота, 27. мај 2017.

„ЋУТАЛИ СУ НАЈБОЉИ!!!“ , Василиј Семјонович Гросман , „Живот и судбина“



„Корњачо, од чега је твој оклоп саткан?
Упитах и одговор добих тај:
Од страха великог он је саздан,
На свету чвршћег нема знај“.

Ратко ме учланио у библиотеку пре неколико месеци. Постао сам члан. У почетку сам био неповерљив. А онда сам се опустио. Па сам се наврз'о. Прво сам пронашао стрипове. Кренуо сам редом, траговима младости: Рип Кирби, Принц Валијант, Дилан Дог. Па сам онда опустошио одељак са дневницима, мемоарима, и сличним успоменама писаца. Наравно, говорим о ономе што до сада нисам прочитао, а морам бити нескроман: тога је заиста мало што се тиче релевантних имена. Па сам се онда острвио на руски део који нисам читао: Буњин (дневници), Хармс (дневници), Пељевин, Прилепин, и најзад, по Ратковој препоруци узео сам Василија Гросмана.
Књига „Живот и судбина“ руског писца Василија Гросмана, представљала је за мене мало откровење и освежење, вероватно и зато што сам очекивао „тежак реалсоцијализам", а добио сам веома добро штиво.
Василиј Семјонович Гросман (1905 – 1964), писац, хемичар по струци. Одликован је за учешће у Стаљинградској бици. Радио је на књизи педесетих година, али му је рукопис запленила совјетска служба безбедности. Књига је у СРФЈ објављена 1986., а у СССР-у тек после две године. Скоро је снимљена серија, кажу добра, нисам желео да је одгледам пре него прочитам књигу. Као што нисам хтео да прочитам нити један приказ, предговор или поговор, како бих вам пренео лично мој став о овој књизи. Све сам то радио јер знам да ништа више не може да нагрди једно књижевно дело, и поквари утисак, ко критичар који је плаћен по броју речи и екранизација (филмизација) књиге а да то није филм „Лимени добош“ по делу Гинтера Граса.
Наравно, трагајући за биографским подацима аутора, наилазио сам на флоскуле да је ова књига „Рат и мир“ двадесетог века и како је западни критичари сматрају за једно од најзначајних дела прошлог века. Код мене је ово друго могло изазвати само подозрење. Нашао сам и то да се Горки на почетку позитивно изјашњавао о његовом раду. Мада, ако је веровати Буњину, то и није нека похвална ствар:
Завршавајући своје пишчеве успомене, мислим да ће Мајаковски остати у историји литературе бољшевичких година најподлији, најциничнији и најпогубнији слуга совјетског људодејства по свом уделу у његовом књижевничком слављењу и, тим самим, по свом утицају на совјетски прост народ. Ту се, наравно, не узима у обзир једино Горки, чија је пропаганда, с његовом светском славом, с његовим великим и примитивним способностима, које су биле најпогодније за укусе гомиле, с огромном снагом глумљења, с хомерском лажљивошћу и беспримерном устрајношћу у томе, пружила такву страшну злочиначку помоћ бољшевизму, заиста ''у планетарним размерама – пише Иван Буњин у својим Успоменама.
Сам Гросман о Мајаковском каже у књизи, кроз уста једног од ликова:
„Мајаковски је највећи државник у својим емоцијама. Достојевски је највећи хуманиста у својој државности“.
И, мада се не слаже са ставовима Достојевског, поготову националним, Гросман га кроз дијалоге и став, сматра великим писцем и великим Русом. О Чехову, пак, каже:
„Пут Чехова – то је пут руске слободе“.
Књига је одлична. Комплексно али књижевно обрађује разне теме, па и тадашње табу-е. За разлику од Солжењицина који је у то време био једностран и више документаран, то јест мање књижеван, Гросман се дотиче више тема са више позиција и страна, књижевно и филозофски веома добро, па и ако је Јеврејин он покушава да се дотакне и „руског питања“ у СССР-у, што ће Солжењицин учинити много касније.
„Ахмете Усмановичу ја веома поштујем вашу љубав према свом народу. Али ми дозволите да се и ја поносим што сам Рус, дозволите да волим Толстоја не само зато што је лепо писао о Татарима; ми Руси, ко зна зашто, не смемо да се поносимо својим народом, одмах нас прогласе за крајње реакционаре“.
Актуелно и данас, зар не?! И за Русе, и за Србе!
Или:
„На почетку рата сам био код Бреста, у једном ваздухопловном пуку. Пилоти појурише на аеродром, а ја зачух како нека Пољакиња викну: „Ко је то?“, а дечак, мали Пољак, одговори јој: „То је руски војник“ – и тада сам то необично осетио: Рус, ја сам Рус... Схваташ ли, целог живота знам да нисам Турчин, и тада ми је у души забрујало: Рус сам ја, ја сам Рус. Истину говорећи, пре рата су нас другачије васпитавали... данас, управо сада је мој најлепши дан – ето, поново то гледам као онда – руска туга, руска срећа...“.


Гросман у овој књизи говори у чисткама, совјетским логорима, стаљинградској епопеји (описује оба окружења: прво, немачко окружење Стаљинграда, и, друго: совјетско окружење Паулусових армија), нацистичким логорима смрти, гасним коморама, конвојима заточеника на обе стране, о Хитлеровом и Стаљиновом режиму. Он покушава да прикаже свеобухватну слику тадашњег времена, и у СССР-у, и у нацистичкој Немачкој, и на фронту, и у позадини, он именује нацистичке сараднике у окупираним пределима - за разлику од већине тадашњих аутора који су заступали само једну страну а догађаје приказивали црно-бело.
„Антисемитизам никада није циљ, анитисемитизам је увек само средство, он је мерило и вентил противречности које немају решења“. – каже Гросман у књизи.
Он говори о антисемитизму међу обичним људима, војницима, официрима; о Лубјанки; о милионима сељака који су помрли од глади у време Стаљинове страховладе; о црвеном терору; о заробљеничким логорима; о атмосфери неповерења и потказивања; о историјским личностима; о раду на конструисању руске атомске бомбе; о изградњи немачких логора смрти; о испитивању и проналажењу најбољих отрова који ће се примењивати при масовним егзекуцијама у нацистичким логорима. Са обе стране фронта су логори. И транспорти који превозе заточенике. О Хитлеру вели:
„Да створи нову Немачку, да запали рат и пећи у Аушвицу, да створи Гестапо – није могао човек... Руски тенкови су га вратили тамо одакле је отишао, ...окренули су га ка људима“.
Овде ћете прочитати и видети потресне слике из Стаљинграда у окружењу, када гори Волга по којој је проливена нафта, када Немци спаљују Цигане на тргу а руски артиљерци покушавају да им скрате муке, када млада везискиња долази у опкољену зграду, када се у рову, у сред битке сусретну немачки и руски војник, па свако оде на своју страну. Поготову је упечатљива и потресна сцена довожења логораша, припреме и сама егзекуција у гасној комори нацистичког логора смрти. Књига је састављена од мноштва малих али упечатљивих епизода. Те епизоде показују велике догађаје кроз лик малог човека, историју кроз људски лик. То је могао да уради само онај ко је био сведок тога времена и тих догађаја. Гросман је учествовао у борбама, био на првој линији, отуд толико детаља и финеса, које су недоступне у кабинетским условима. Најважније је: осетићете потребу да подвучете реченицу или да препишете који ред, а то је најбољи доказ да је књига добра.
Један немачки војник размишља:
„Ако избаците Ајнаштајна, нећете моћи да заузмете његово место. Да, да Ајнштајн је, наравно, Јеврејин, али да се разумемо, он је геније. Нема те власти на свету која би могла да вам помогне да заузмете његово место. А замислите да ли вреди да трошите толико снаге да би сте уништили оне чија ће места заувек остати празна“.
Код Гросмана и немачки војник јесте само човек, као и руски. Некад добар, некад лош, некад зао. Не идеализује ни једног, ни другог. Овде се може прочитати о томе како су већ на почетку рата из Москве евакуисани научници и уметници, да би несметано наставили рад на истоку. Наравно, ово је најпре епопеја – прича о Отаџбинском рату. Зато се кроз роман провлаче све историјске личности тога времена.
А Рускиња каже следеће:
„Ова соба припада Немици, она ме је примила. То је њен, анђеоски, бели кревет. У животу нисам срела невинијег и слабијег човека... Чудно је то што сам ја, док ми ратујемо са Немцима сигурна да је у овом граду она најбољи човек“.
Постоји један совјетски мит, у којем има и истине, о томе како је Стаљин знао да телефоном позове одређене људе, научнике и уметнике, који су били у проблемима са режимом, и да на тај начин допринесе решењу истих. О томе пише Булгаков у својим дневницима. Говори се да је то урадио са писцем Еренбургом, и са режисером Доженком. Обично би после таквих позива проблеми оних који су позвани престајали као руком однешени. Такав један случај описује и Гросман у овој књизи. Стаљин на једном састанку који књига описује, каже:
„Науку стварати, није исто што и сапун правити. Нећемо штедети на Академији“.
У књизи ћете прочитати редове у којима су иронија и сатира достојне једног Булгакова. Поготову на местима где се говори о бирократији која је захватила све поре совјетског друштва. Па тако магационер неће да изда храну и муницију коју треба падобранима избацити опкољеној јединици „јер нема ко да потпише пријем“. Сатира достиже врхунац на местима где се описује живот академика и научника. Они више времена дискутују о следовањима и оброцима у мензи, него о научним радовима. Код њих не изазива љубомору велики научни рад, колико следовање јаја које је зависило од категорије картице за снадбевање. Они се међусобно не разликују по титулама већ по томе ко на колико има права јаја из магацина.
И можда је Гросману одређена доза самоцензуре помогла да буде нешто умеренији у ставовима и закључцима, што је придодало књижевном у овој књизи. То зна да буде тешко схватљиво, али није немогуће и зависи од обе стране: писца и читаоца. Ако треба тражити мане овог дела то је свакако пренатрпаност ликовима и догађајима, и не баш најбоље повезивање тог мноштва у целину. Можда проблем лежи и у чињеници да је аутор дело вероватно радио полутајно, да га није припремао за штампу и да је желео да остави што више трагова у рукопису. Отуд поређења са Толстојем нису добронамерна. И без тога, само са овом књигом, Гросман је велики писац.

Разговарам са Ратком док шетамо око игралишта о мом „проналаску“ Гросмана, конкретно ове књиге. И питамо се: како ће генерације које сада стасавају проналазити писце попут Гросмана, када још нису и никада неће „пронаћи“ Достојевског или Гогоља? И закључујемо да је то пре свега грешка школског система који је урушен и друштва које се труди да уништи оне чија места нико не може заузети.
Оно што би се могло подвести под закључак о томе шта се догађало тада, у том времену, у Немачкој, СССР-у, целом свету, свуда где се јављају диктатуре и тоталитарни системи, све до дана данашњег, па и овде код нас у Србији, Гросман је сабио у једну једину реченицу:
„ЋУТАЛИ СУ НАЈБОЉИ!!!“


петак, 05. мај 2017.

Velika Albanija zapravo i sada postoji


TEKST NAPISAN PRE DEVET GODINA!!!
Velika Albanija zapravo i sada postoji
Igor M. Đurić
11.01.2008
Velika Albanija zapravo i sada postoji. Treba naglasiti da nikakvih međunarodno održivih i čuvanih granica između Kosmeta i Albanije već godinama ne postoje i da je protok ljudi i robe nesmetan u oba pravca.
Pa i srpska strana granice prema Makedoniji gde naša vojska sada nema pristupa takođe je otvorena i sa Kosmeta prelaze teroristi i oružje ka Makedoniji. Ta tvorevina, Velika Albanija možda ne postoji formalno i pravno ali praktično već funkcioniše.
Najinteresantnije i ujedno najlicemernije što je u vidu optužbi stizalo sa nekih strana jeste optuživanje Srbije za težnje prema nekakvoj Garašaninovoj Velikoj Srbiji. Pri tome se izbegavalo govoriti da su pre samo nekoliko desetina godina na ovim prostorima egzistirale i velika Hrvatska (do Zemuna) i Velika Albanija (i da su obe sada obnovljene, doduše prva ne u istim granicama, i da su obe marionetske i da se samo spisak gazdi nešto proširio pa su pored Germana sada tu i Aglosaksonci, dok su Italijani ne računajući Vatikan skrajnuti na stranu), a da su Srbi kao pobednici u Prvom svetskom ratu propustili da legitimno stvore Veliku Srbiju stvarajući Jugoslaviju (zapravo prvo Kraljevinu SHS).
Problem je što je i ovako ranjena i rasparčana, za neke, Srbija i dalje velika i jaka. Šta je u pitanju? Odgovor je u sledećem.
Pored stalno pominjane teze da su Srbi izgubili sve ratove koje su vodili u zadnjih dvadeset godina treba istini pogledati u oči. U Bosni je rat dobijen i Srbi su zasluženo i po svakom pravu dobili svoju državu. Da nisu ratovali Republike Srpske danas ne bi bilo. To je još jedna srpska država. Zatim, neće doveka u Crnoj Gori vladati ovaj bolestan režim koji je zarad ličnog bogaćenja i kriminogene svesti usadio u jednom delu naroda patološku mržnju prema Srbima. Proći će ne mnogo vremena a Srbija i Crna Gora će biti opet ‘’dva oka u glavi’’, dve bratske i srpske zemlje (neka budu i dve bratske srpsko i crnogorske zemlje opet će doći na isto, suština je bitna i naša krvna povezanost a ne kako se zovemo i našta se odazivamo). To je već druga međunarodno priznata srpska (crnogorska) zemlja.
Ako tome dodamo i maticu Srbiju, današnju državu Srbiju koja se bori za Kosmet ili deo Kosmeta onda se upravo dobija kontura budućih odnosa snaga na Balkanu. Zato je istorija morala unazad. Zato nam danas otimaju Kosmet, pritiskaju nas i prete nam i otud to da Srbi u Bosni i Hercegovini koji su i pre rata bili jedan od konstitutivnih naroda nema pravo na samoopredeljenje a Albanci koji su u Srbiji bili nacionalna manjina sada imaju pravo na to.
To se vraćaju stari dugovi od naših starih neprijatelja. Jer, sa gore pomenutim činjenicama i uz poštenu vlast koja će iskoreniti korupciju i lopovluk i ekonomski pokrenuti potencijale matice Srbije, Srbi će biti najači faktor u okruženju a to ovi znaju.
Srbija, Crna Gora i Republika Srpska su trougao koji će ekonomski, politički i vojno biti dominatan faktor u regionu (i čik da vidim Evropsku Uniju da primi Bosnu i Crnu Goru u svoje redove a da to ne učini sa Srbijom). Otud ideja da se poturi pod nos Srbiji -Velika Albanija (koja nikada neće formalno postojati baš kao ni što se formalno neće ujediniti ove tri srpske zemlje) koja bi bila protivteža. Naravno, zbog toga će stradati Makedonija a Srbiji je svejedno jer za nju i onako predstoji dugogodišnja borba povratka Kosmeta pod svoje ingerencije. Zanimljivo je da se istorijski poklapaju i granice te Velike Albanije. Naime i kad su je fašisti stvorili 1941. godine ni tada Mitrovica i severni deo Kosmeta nisu bili u sastavu te kvazi države. U to vreme u Mitrovici je general Nedić držao vlast.
Zbog svega rečenog, nema mesta čuđenju što se ovih dana baš iz Beča čuju najave da će oni prvi, kao lešinari prići rasparčavanju jedne suverene zemlje. To nam oni vraćaju sada dugove sa Cera i Kolubare, sa Solunskog fronta, vraćaju nam dugove jer se upravo pod kopitama srpske konjice raspršila dvojna monarhija. Biće tu u ‘’prvim redovima’’ i Mađari i Nemci.
Sve što u Svetskim ratovima nisu uspele da učine Austrougarska monarhija i Hitlerova Nemačka na Balkanu: uspeli su njihovi potomci koji se predstavljaju nekakvim demokratskim svetom i uz to još i naprednim. Pripojili su sebi bivše teritorije SFRJ, Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu, izašli su na toplo more, obnovili NDH i Veliku Albaniju, odvojili Crnogorce od Srba, obnovili ‘’Handžar’’ i ‘’Skenderbeg’’ divizije, ono što je ostalo od Makedonije posle Šiptara gurnuli su u kandže Bugara.
Jedino su ih Srbi ratom (opet Srbi i opet ratom) malko iskomplikovali sa Republikom Srpskom ali se ne treba zavaravati da neće doći do pokušaja svim silama njeno uništenje. Naravno, potomke Habsburga boli i pitanje Vojvodine ili Vojvodstva Srpskog, nikada to nisu prežalili i probaće raznim metodama, naravno najviše licemernom politikom i protežiranjem srpskih propalica da to pitanje stave na dnevni red. Englezi kao i pre sedamdeset godina, kao i pre sto godina i dalje igraju svoje kurvanjske igre. I opet se Sibirski medved proteže, verovatno dok se to poklapa sa njihovim interesima (ne treba zaboraviti srpske ustanke protiv Turaka i trgovanje Rusije nama, kao i Prvi svetski rat kada su nas prodali u korist Bugara). Tu su i Amerikanci kao glavni igrači sa svojom spoljnom politikom koja prvo šalje CIA-u, pa tomahavke, pa vojnike pa tek onda politički deluje. Otud posle njihovih angažmana uglavnom ostaje haos.
Čemberlenu su aplaudirali, zapravo, dočekali ga sa ovacijama kad se vratio iz Minhena 1938. godine jer je po mišljenju javnog mnjenja sačuvao mir u Evropi žrtvujući Čehoslovačku. Poslanik Čehoslovačke Jan Masarik pošto je informisan da će se konferencija održati bez prisustva njegove zemlje po izričitom zahtevu Hitlera i ako se o toj istoj zemlji odlučuje, rekao:
‘’Ako ste žrtvovali moj narod da bi ste spasli mir u svetu, ja ću biti prvi koji ću vam zapljeskati. Ali ako ne, džentlameni, onda neka se Bog smiluje na vaše duše’’.
Gospodo svetski moćnici!!!
ako Kosmet otimate Srbiji zbog pravde i mira u svetu, zbog navodnog narušavanja ljudskih prava (kad su jednoj zemlji otimali teritorije zato što je svojim građanima narušavala ljudska prava?!?) i još navodnije ‘’humanitarne katastrofe’’ (posle te navodne katastrofe ‘’proteranih’’ je bilo više a ‘’progonioca’’ skoro da je nestalo)- neka vam je sa srećom posao, ja ću vam prvi zapljeskati ako time rešavate sve gore nabrojane probleme. Ako pak nije tako onda NE želim da se Bog smiluje vašim dušama.
Gospodo iz Amerike i jednog dela Evrope!!!
ako uništavate Srbiju i oduzimate joj deo teritorije da bi postigli demokratiju i stabilizovali međunarodne odnose- Srbi će vam prvi aplaudirati. Međutim, ako još ima separatista koji žele svoje države na teritorijama međunarodno priznatih država pa ih zatraže i vi im to ne dozvolite- gorite u Paklu. Ako još bude ratova i humanitarnih katastrofa u svetu i posle nezavisnog Kosova- onda gorite dva puta u Paklu.
Ako je nezavisno Kosovo: pravda- aplaudiram vam. Ako nije- crknite!!!
Ako je nezavisno Kosovo: demokratija- ja vam priređujem ovacije. Ako nije- gubite se!!!
Ako je nezavisno Kosovo: multietničko- vivat. Ako nije- vodite ih kod sebe pa tamo gradite multietničnost.
Ako je nezavisno Kosovo: budućnost Evrope- ja vas žalim ali uz dužno poštovanje. Ako nije- izvinite mi se!!!
Kad se dakle rasparčavala Čehoslovačka 1938. miru i pravdi se klicalo u tom takozvanom demokratskom svetu. I danas se to isto dešava, posle sedamdeset godina, jednoj drugoj zemlji, pod istim uslovima i pod istim izgovorima.
I opet su u jednom delu Evrope rezultati isti: Velika Albanija.
11.01.2008

петак, 07. април 2017.

УЛОГА ПИСЦА: Дело мора да вређа, да кроз увреду опомиње и васпитава....


„Каже Чехов: постоје велики пси и постоје мали пси, али мале не треба да збуњује то што постоје велики: сви морају да лају – и да лају гласом какав им је Господ Бог дао“.
Иван Буњин, Успомене

Писци никада нису имали великог утицаја на широке народне масе (уколико су добри). Али су у неким временима имали утицаја на младе (омладину), на елиту у настајању, на ђаке и академце, на будуће стубове друштва. И то је била велика моћ, јер се на тај начин креирала свест будућих носиоца власти, науке, културе, уметности, друштва: уопште. То је био тај значај и утицај због којег су писци били важни и поштовани. А не зато да би их читали(е) на хиљаде провинцијских чиновника, домаћица, пензионера и сеоских учитеља.
На жалост, тог утицаја данас нема више јер се читаоци не поистовећују са књижевницима, него се писци поистовећују са купцима књига – подилазећи им делом и понашањем, а све у зависности од циљне групе коју су одабрали. Дело које настаје улизивањем, наравно нема никакву вредност. Дело које је намењено владајућој такозваној ''елити'' а не да ствара исту и праву духовну и интелектуалну – говно је. Дело мора да вређа, да кроз увреду опомиње и васпитава, да тера на промишљање, на свађу и размену мисли.
Књиге више не мењају – оне се прилагођавају. Оне нису дело – оне су производ. Писац више није месија, проповедник, мученик – он данас више личи на менаџера, службеника банке или привредника. Писац треба да буде монах – данас је тек поп, он не тихује – он само хоће да опоје па да наплати.
Горе поменути Чехов говорио је Буњину:
- Ето умро је Толстој, све ће ђаво однети!
- Књижевност? – питао је Буњин.
- И књижевност!
Као идеал и узор, Толстој је створио Чехова. Чехову се дивио Буњин. На Солжењицина је утицао овај последњи – није важно на какав начин. Елита је стварала елиту. На кога да се данас угледа омладина, која више и не чита, којој медији намећу другачије узоре а образовање поставља различите вредности, којој нису потребни духовни оци већ само мобилни телефони и мантрања о инвестицијама и кредитима, о потрошачком менталитету?!
Студенти су хтели, да иза ковчега у којем је лежао Достојевски, у поворци на дан његове сахране, носе окове. Ти окови би најбоље симболизовали пут једног великог књижевника, а уједно и поруку коју су они који су ишли за ковчегом изгледа тада схватили. Ти окови би били тачка н ''И'' његовој величини. И без тих окова Достојевски би био велики писац. Са њима: он је највећи.
Писац који је кроз свој живот и своје стварање пројездио без окова (не морају они бити тамнички, најчешће се не виде голим оком) може бити књижевник али не може бити човек. Онај ко није био човек, не може бити велики књижевник, јер није исусовски делио патње обичног човека, пошто иза великог књижевника мора остати живот, дело, и: патња!!! Отуд данашње дилеме и проблеми: будућу елиту, а данашње младе, треба учити да буду људи који стварају велика дела. Неки од их ће и успети, па ће бити узор будућим поколењима. Данас их уче да циљ не бира средства а највећа препрека ка циљу јесте показивање људских особина, пре свега осећања.
За писца није важно колико ће људи прочитати то што пише, већ ко ће то прочитати и колико дуго ће се исто читати. Важна је трајност, истрајност дела, а не тренутна популарност. Штавише, горе поменуто подилажење укусу руље нема никакве везе са тим шта би требало да буде стварање и само књижевно дело. Рецепт је, дакле, мало одабраних људи кроз дуги временски период. Не морате тражити духовног кладенца у свом времену. Можете понети оне окове увек, Достојевски је вечан и универзалан. У књижевности квантитативну вредност има само време. 
Још је важније: ко чита написао?! Ту треба тежити квалитету на уштрб квантитета. Шта вреди имати милион читалаца (или: два) уколико је реч о оним људима који су прошле недеље гласали онако како су гласали. Не можете их ни имати, уколико не пишете оно што они могу схватити. Зато неко чита таблоиде и Зораннах, неко Хабјановићку или Манчићку, неко писарчиће који раде за своје политичке и економске мецене (читај: газде) - а неко Пекића и Достојевског. Ови последњи, и ако их је мало, морају да одржавају ватру.
Да закључим: Србији није потребно преваспитавање народа, пука, руље! Србији је потребно васпитање будуће елите. То треба почети од данас, па ако се, и колико се достигне, не би ли спречили потпуно уништење. А на добром су путу да нас сатру!

ЧИТАЈ ЈОШ:

среда, 05. април 2017.

КАКО САМ ДОБИО УДАРНИЧКУ ЗНАЧКУ?!



Зуцкало се тих година да су радне акције рај за провод. А уз то и бесплатне. Бригадирке се сатиру од љубави, журке, алкохол, концерти и спортске активности. По нешто је морало да се ради, мало се спавало, али се дало издржати. Још приде добијеш одело (чувену бригадирку), патике, брдо мајица и беџева. Најзад, у хроничној беспарици то је био једини начин да негде проведеш макар месец дана, да се изгубиш из града који ти је суђен, да стекнеш нека нова познанства. Има неких ствари о којима ја тада нисам размишљао али које су такође биле евидентне: учешће на радним акцијама се сматрало друштвено корисним радом и касније је представљало озбиљан плус када је требало тражити посао и томе слично, и тако даље.
Конкуренција за одлазак на радну акцију је била велика. За педесетак места у бригади конкурисало би неколико стотина омладинаца и већина би по неким неписаним (и писаним) правилима отпала. Предност су имали стари акцијаши, ударници, девојке. Онда разни активисти и татини синови. Локални омладински функционери. Тада се тражила веза за одлазак на радну акцију. Најзад, бригада се састављала и по националном кључу тако да је нама Србима остајало врло мало места. И то је зато што нас је у вароши било доста па смо зато имали тих тридесетак процената места. У другим срединама би било тек по пар Срба. Међутим, за једну групацију је увек било места, без обзира на пол, веру, нацију: за чланове Савеза комуниста. Они су примани по аутоматизму и сви. Тек када се они намире распоређују се остали.
Ја, као један од најмлађих пријављених нисам имао скоро никаквих шанси да будем примљен у бригаду. Неки од старијих другова су већ били на радним акцијама а имали су боље везе, тако да је било извесно да ће они ићи, а, ја: не. А мени се све то није пропуштало. Бојао сам се да ће се свашта издогађати без мог присуства. Углавном сам грешио али то сада није много важно. И зато одлучим да се послужим преваром. На првом састанку који је био уприличен поводом предстојећег формирања бригаде, после уводних напомена, неки омладински функционер, и будући командант бригаде, жели да се прво евидентирају чланови партије. Између осталих и ја дигнем руку (по Џогином наговору). Он ми је пре тога рекао да скоро никада не проверавају чињенично стање, поготову за омладинце који су тек примљени у средњој школи. Држали су, вероватно, да никоме неће пасти на памет да се зајебава са таквим стварима. Елем, не беше нас пуно, тек петоро, шесторо. И заиста, уписаше наша имена, обави се још неколико састанака, обависмо један састанак и ми: ''чланови'' партије; и формирасмо бригадну организацију Савеза комуниста, отпаде преко стотину омладинаца а ја одох на прву радну акцију. Наравно, као члан Савеза комуниста Југославије. У шта сам се упетљао схватио сам тек кад сам стигао тамо. Почеше да ме позивају на састанке, редовне и ванредне. Кад год искрсне неки проблем: чланови партије на састанак!!! Најзад, и када бих ја почео да се зезам и претерујем у томе одмах су стизала упозорења: „Ти си члан Партије и треба да дајеш добар пример осталима“.

Наравно, следи иницијација: ''бицикло'', ''гитара'', ''калодонт''. Коме се посрећи: скидање мрака. Пожарства, рано устајање уз Здравка Чолића и ''Друже Тито ми ти се кунемо'', те ''Лепе Росе из наше бригаде''. Много спорта, музике: разглас. (Чувени Стевица који ме поздравља са разгласа док ходам кроз насеље). „Они: нете! – Оте, оте, но шта те“, и тако даље. Трасери, норме, водоноше, лепе болничарке, ласцивне песме у аутобусу, извикивање парола.
Та радна акција у Пироту ми није остала у добром сећању. Из више разлога. Рад није био ни тежак, нити лак, али се испоставило да нису дошле баш неке добре бригаде. Није било девојака ни за лек. Тек њих пар, на нас пар стотина. Због тога је било ужасно досадно: шта има да радиш на Радној акцији ако тамо нема женских чељадета?! Па због њих је већина нас и дошла. Чак и у тим условима ја сам нешто петљао са неком Скопљанком, муслиманком, али се и она некуд изгуби после пар дана. Вероватно се вратила кући кад је видела где је дошла. Да малер буде још већи, тамо у Пироту су ми украли и гитару, тако да сам већ после десетак дана био дебело разочаран. Време сам проводио углавном у друштву једне змије белоушке коју смо ухватили на траси. Међутим, након пар дана је и она утекла, на згражавање мојих цимера. Треба признати да су концерти били одлични. Гостовали су ЕКВ, Галија, и чини ми се Парни ваљак. Ипак, реших да и сам заждим. Испаде да сам се џабе „примао“ у партију. Уз немушти изговор о болести у породици, кренем из Пирота према Нишу, јер сам тамо хтео да потражим мог омиљеног деду, очевог ујака. Знао сам да ће ме он добро опскрбити са новцем, којег да признам, мисли се на новац, и нисам имао нешто посебно ни када сам одлазио на акцију а камоли после петнаестак дана. Све је испало по мом плану. Никад нисам омашио у проценама и очекивањима када је тај човек био у питању. Вратио сам се кући са пуним џепом пара и мислио сам да сам заувек завршио са радним акцијама.
Ипак, није било тако. Касније сам ишао на још две радне акције: у Словенију, у неко рударско место, мислим да се звало Храстник, и у Краљево. Али се то догодило нешто касније, када сам био старији, после одслужења војног рока и краха на студијама.
У Словенији је било добро. Био је то период пред распад државе. А сваки период пред распад нечега носи у себи опуштености и хедонизма. Словенце је болео стојко и за радне акције, и за социјализам, ако ћемо право: и за нас са југа. Хтели су само да се што боље забављамо и тако однесемо повољне утиске о словеначком друштву које је већ планирало како ће да утекне из заједничке нам државе. Сећам се да су давали адидас патике (Словенијашпорт), и да су их делили капом и шаком. Дошла је једна бригада из Грузије и ја сам се са својим тадашњим знањем руског језика добро уклопио са њима. Мрзели су Русе, пили водку и јели кавијар до изнемоглости. И ја са њима. Само што ја нисам мрзео Русе. Дошла је и бригада из Загреба. Мешана. Пола бригаде су сачињавали питомци Војно-техничке академије, а другу половину су попуниле девојке из неке загребачке школе или тако нешто. Сад, дал' је баш било пола-пола, то сада није ни најмање важно?!

Ја, а, и цело друштво тамо, већ смо добро шљокали. Нису пили Албанци. То је били задња година мешовитих одлазака. Али није разлог то што они нису пили. Одвојени језичком баријером и предрасудама, њима је било важно да се добро намире у мензи а да што мање раде на траси. Тако да смо фактички ми, и ако у једној бригади, представљали две засебне целине. Свако је гурао и фурао за свој грош. Испостави се да је командант бригаде из Загреба мој класић из Београда. Из Војне гимназије. Још се испостави да се једној Хрватици из те бригаде свиђа како свирам гитару. (Наравоученије млађим нараштајима: уколико нисте баш неки примерак лепоте, учите да свирате гитару). Али, рекла ми је прве вечери: „Допадаш ми се, ал' не бум се фукала са тобом, па ти си Србин“.
Имали смо се у сваком погледу, после пола сата.
У ствари, ја сам обећао Давиду, грмаљу из Грузије, носиоцу црног појаса у џудо-у (и највероватније КГБ-еовцу), да ћу ургирати код ње - за њега. Међутим, омаче ми се, па сам се данима крио од њега (са њом). Једнога дана, не одосмо на трасу, сами у соби цео дан, да те бог види. Кад, одједном на вратима Давид са флашом водке у руци. Кад нас је видео голе у кревету, само је изустио: „Что это, Ига?“. А онда је отворио флашу, попио литар наискап и отишао. Поподне се вратио и рекао ми: Мы братья, мы не будем спорить для девушке(или тако нешто, не држите ме за руски). После смо попили сандук водке и појели једно три килограма кавијара.
Убрзо смо се „заволели“, па је мој класић дозволио да она пређе код нас. Дошла је у нашу бригаду, моју собу, у мој кревет. (моји млади цимери су прислушкивали шта радимо и повремено прилазили говорећи: „Мајсторе, може ракијица?“. После смо се виђали и на другим местима. До рата смо се једном видели у Студењаку, и једном у мојој вароши. Дошла би на неколико дана, донела паре које смо немилице трошили, провели би се уз пијанке и секс, ја бих се после позајмљивао за њену карту а она се враћала међу пургере. На крају сам добио и ударничку значку. Не од ње, већ на радној акцији о којој сам говорио. (Мада, пошто сам био млад и врло потентан, вероватно би ми и она дала једно две-три ударничке значке, да се шта питала по том питању). Више за културно-уметничке активности, јер сам непрестано негде свирао, дружио се са Грузинима а на трасу сам слабо одлазио.
Одмах следеће године, а мислим да је то била 1989-а, Албанци су почели да бојкотују све државно (осим принадлежности) па су тако одбојкотовали и радне акције. Ми смо се организовали, нашли спонзоре и отишли у Краљево: једнонационално. Све је већ одисало кризом и мирисало на грдне невоље које ће убрзо следити. Тако ни по питању добровољног рада није ишло бог зна како весело. Сви су се склањали а једино смо ми Срби живели у неком свом свету који нисмо хтели да мењамо ни за живу главу. Ни једна акција, која је још остала у животу, није могла те године да скупи две до три бригаде. „Браћа“ су нас напустала. У Краљево је дошла једна бригада-крш из Македоније, и, бригада из неког дома за незбринуту децу. Девојака у бригадама било је мало али су долазиле из града у насеље. Дошле су и неке девојке од прошле године, Словенке (зна о томе Југота). Тамо сам замало добио батине од неких градских ђилкоша, због неке лепе девојке која је много плакала кад смо се растајали, али су другови из насеља прискочили и припомогли да ја не заплачем пре тога.


Треба напоменути и једну радну акцију из школе. Као ученици Пољопривредне школе ишли смо у Ђаковицу да беремо грожђе („ај' д'идемо у лојзе да беремо гројзе“ или: „ај, берем гројзе бирам тамњанику“). И тада, враћајући се пре веремена, због неке утакмице, умало не оставих главу у недођији око Ереника. Спасио ме је друг Албанац, који ми је пре тога шапнуо: „Ако зуцнеш српски, најебаћемо и ти, и ја“. Наравно, ћутао сам. Зато сада лајем.




ЈОШ ПРОЧИЈАТЕ НА БЛОГУ:


петак, 24. март 2017.

ПИСМО РОДНОМ ГРАДУ!



Пишем ти, родни граде, у времену животноме када је сваки писани траг пре тестамент него приупитивање за здравље и време, или пренос лепих жеља. Пишем ти, улицо у којој сам проходао, у доба када је мој ход све нестабилнији а пут којим ме води тај ход све извеснији.
Писмо родноме граду може писати само изгнаник. Онај који није силом отеран и може се вратити, нема рашта писати. Јет, тај, кад се ужели: он дође и остане таман онолико колико му треба да схвати да није погрешио што је одлазио.
Пишем ти, родни граде, а не питам те како си и шта радиш, какво је време тамо, како се живи, има ли шта новога? Што да те питам кад све знам?! Ниси добро и ништа не радиш. Нема жамора деце, да ти сметају кад си уморан, нема вике стараца да те нервирају кад хоћеш да слушаш метохијску равницу и њену тишину. Кажу, не чује се више ни хук воде са Извора. Веле, да више ни ветар не дува исто. Тврде, да је вода постала врућа и бљутава.
Пишем ти, родни граде, себе ради. Да ми је искрено стало до тебе другачије бих поступио ономад. Али нисам се ја питао, нисам ја одлучивао. Питао се опстанак, одлучивало је потомство. Нисам ја имао права да се јуначим када сам знао да ћу сигурно бити кукавица. А кукавица сам постао јер сам био талац. Талац императива да се преживи, заробљеник намере да се и после преживљавања настави са животом.
Пишем ти, родна улицо, да тражим опрост што сам те продао, да те молим да схватиш, да се надам да ћеш разумети и подржати моју потребу да у новој улици, у другом граду, не будем у пролазу, да ме ту не сматрају нижом врстом, већ да будем свој на своме у својој новој улици. И сама знаш да са био поред тебе до последњег трена, да сам чекао да се скупи највеће зло на свету па да ме истера из тебе. Па да ти нисам био веран и да те нисам волео, зар бих сватове два пута кроз тебе проводио – кад сам одлазио и кад сам се враћао са младом, зар бих пустио да ми се син рађа у кући којој сам доходио тобом ходајући.
Чак и издајници имају право на свој родни град – родни крају мој. Чак и када некога осуде на смрт, због најтежих злочина, у пресуди пише ''родио се ту и ту''. Зашто онда мени, нама, данас не дају право чак ни да те својим сматрамо и да те волимо? Да те волимо: ништа више не тражимо! И да те се по некад сетимо, па седнемо и писмо ти напишемо.
Оно, истина је, да нисам остао без тебе, никада не бих сазнао колико ми значиш, још мање бих ти посвећивао оволико времена и редова, као да нема друге теме на свету, као да нема лепшег места од тебе?! Људи ми се чуде, ту у новој улици, мисле да већ по мало претерујем и да сам, Боже ми прости, скренуо. Већина њих не жели да се присећа одакле је, а ја их стално подсећам на то говорећи о теби.



А жеље су ми тако мале и остварљиве. Људске, човече, граду мој. Једна летња хладовина, на чистој постељини једног кревета федераша и мирис вруће погаче тек извађене из рерне ''смедеревца''. Сутон у дворишту, рођак са којим се зборим преко тарабе и насмејан друг што се тромо пење уз двориште. Једно ''Криво је море'' на степеницама Павловића куће, једно блејање на огради преко пута ''Банкоса'' у ишчекивању лепога, и једно слушање плоче тек пристигле из Лондона код Саше, једна луда вожња са Гариним мотором кроз Ђураковац који је рађао лепе девојке. Један филм у биоскопу, једна плава школска блуза, онај Џога још једном да ме насмеје, онај Љуша да ми звизне из дворишта.
Онда, џемпер пребачен преко рамена у рано лето, пре него се крене на игранку, мирис чисте кошуље и осећај да ћеш се заљубити те вечери. Хладна вода са чесме код парка и добацивање девојкама са шахте на центру. Можда једно пиво хлађено у кориту, једна зора кроз родну улицу после пијаног буђења у Гишином атељеу и црвено небо са Проклетија, те један жамор у пролећно јутро некога четвртка.
Зар је све ово много?! У реду, има још по нешто: осећај да се имаш где вратити, потреба да се негде дође пошто се пре тога отишло, сањиви милиционер позорник који ће стајати поред аутобуса који тек стигао, у три ујутро, куцање на прозор да ти отворе врата, друштво које ће те чекати у омиљеној кафани кад дођеш на одсуство из војске, девојка која ће се невешто удешавати кад чује да си стигао на прве студентске ферије (и која ће ће неколико пута тога дана проћи поред твоје куће, док ти будеш пролазио поред куће неке друге). Зар је много тражити да још једном доживиш радост комшилука што те опет види после твојих лутања по свету, рођаке који ће целог дана шпартати по дворишту, мајку која пере веш скидајући трагове друмова и градова у којима си беспослено олидао. Ту је и она новчаница која ће те чекати на столу, коју је оставио отац који је јутром отишао на посао, и који би те најрађе ишамарао јер ко зна где си све био и шта си све радио, а он те је само помиловао погледом и оставио ти последње паре (јер висок је датум у месецу).
Зар је много тражити да још једном повучеш мрежу са покојним другом Милојем, да бациш још један баскет са друштвом (у пиво и суџук), да наложиш још једну петровданску ватру у Трговишту? Јел' много, родни крају мој, да још једном, макар, будем кец у завршном колу игранке или да ми сестра буде ''мис плаве вечери''? Не може бити много, никако, да дрмнем још једну ракију код стрица за Божић или да попијем своју прву клапушу код ујака на Светог Николу?!
А сада ми оспоравају право чак и да те сањам. Опречују ми да уопште постојим као део тебе. А сањам те сваке вечери. Сваким сном сам у теби. Доклен ћемо још овако, родни крају мој? Не може више, горњи сокаку што водиш у Крстиће! Човек сам. Имам право. Имам право чак и да сам грешан. А нисам. Ниси ни ти. Није нико.
Али, није више исто. Град није човек, улица није дете. Не мери нас иста мера, не подлежемо истом времену. Оно што је за људе старост и немоћ, за један град је снага. Један град је јак колико је стар. А теби је, родни граду мој, прекинуто старење. Натерали су те да прекинеш постојање, натерали су те да се подмладиш и да постанеш обична насеобина са кућама и зидовима. Не рађаш више успомене, не ствараш више жељу. Родни град си сенки а не људи.
И сада смо исто, јер смо једно без другога, још нам оспоравају право да патимо. То што си ми поручио, шта нам ваља чинити, ја не прихватам, мада је једино решење: да све срушимо и спалимо, па да те поново на старим темељима старог изградимо. За то треба људи а ми их тренутно немамо. Знам то, родни крају мој, јер ја први нисам човек. Тек сам једно сећање, нечија успомена, тек сам траг у крштеници са једном празном колоном: оном где се исписује место смрти. Ко зна хоће ли ми га икада и уписати кад сам издао место рођења.
Остај с' Богом, родни крају мој, нек те чува Гориоч, ту су ме крстили, нек те штити Планина, преко ње сам побегао, и нек те одржава у животу ова успомена: у њу сам бежећи из тебе - стигао. И, ту, остао!

среда, 22. март 2017.

ИГОР М. ЂУРИЋ, ПРИКАЗИ КЊИГА И ГОВОРИ

                                          


                                        САДРЖАЈ

1. Промоција књиге ''Источке приче'', 13. март 2015., Библиотека ''Димитрије Туцовић'', Лазаревац;
2. 28. октобар, 2015, Сајам књига, Београд, Промоција књиге ''Дренка'' Небојше Џоговића
3. Промоција књиге ''Време суровости'' Радоша Љушића, Етнографски музеј, Београд, 15. децембра 2015.;
4. ''Време злих пастрмки'', промоција 17.03 2017. године у библиотеци ''Димитрије Туцовић'', Лазаревац;
5. МИРКО КОВАЧ – ВРЕМЕ ГА ЈЕ УДАЉИЛО ОД ОНОГА ШТО ЈЕСТЕ И ПРИБЛИЖИЛО У ОНО ШТО ЈЕ БИО
(Полемика са мртвим писцем)
О лику, делу Мирка Ковача и књизи ''Вријеме које се удаљава'', Лагуна, 2015;
6. ЏОРЏ ОРВЕЛ – 1984;
7. АТЛАНТИДА, Борислав Пекић;
8. МЕТАФИЗИЧКИ ИСЦРПЉЕНО ТЛО ЗАПАДА, Критика идеологије ЕУ;
9. „ПСЕЋЕ ГОДИНЕ“ – ГИНТЕР ГРАС;
10. КРАЉ ПЕТАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ И Ј.Б. ТИТО – ДНЕВНИЦИ;
11. МИНХАУЗЕН – ПО ДРУГИ ПУТ МЕЂУ СРБИМА, ''МИНХАУЗЕН - његова путовања у пустоловине'', од Е.Д. Мунда;
12. КОНТИНУИТЕТ ИДИОТИЗМА СРПСКЕ ПОЛИТИКЕ И ПОДАНИШТВА СРПСКЕ ЕЛИТЕ!, Драган Крстић, „Психолошке белешке 1968-73“, Балканија, Нови Сад, 2015;
13. „СРПСКИ ИДЕНТИТЕТ“ - ЂУРО БОДРОЖИЋ;
14. ЗЛЕ ПАСТРМКЕ против НИН-ове награде!;
15. ТЕОДОРА ПЕТРОВИЋ: ПРИВАТНА ИСТОРИЈА СРЕМСКИХ КАРЛОВАЦА, Теодора Петровић, СЕЋАЊА, Матица српска, Нови Сад, 1981;

субота, 04. март 2017.

СРБИ ПИСЦИМА НЕ ВЕРУЈУ...


Не догађају се српском народу Милошевићи, Тадићи, Вучићи, и све остале њихове подврсте: случајно. Јер, ни случајно нам се не омакне да ''погрешимо''. Ми то окајавамо разне грехе разних заблуда и грешака. Све се то нама догађа из више разлога историјске, етнопсихолошке и геополитичке природе. Један од разлога, не најважнији, али не и најнебитнији, лежи у чињеници да српски народ нема интелектуалну и уметничку елиту КОЈА ЈЕ УЈЕДНО И МОРАЛНА.
Треба се запитати, не зашто Срби бирају то што бирају и раде то што раде, већ: због чега Срби не верују својим писцима???
Можда зато што Срби мало читају? Можда и што данас немају шта да читају, осим класика и већ мртвих писаца - а њих не могу да слушају? Можда зато што у њима, овим данашњим, не виде етику и храброст, јер већину српског народа дела не интересују?! А, нема ни дела - већ је речено!!! Можда зато што српски народ осећа да добар део данашњих актуелних писаца презире свој народ?! Можда је српски народ лош у избору и понашању једноставно зато што имитира своје писце, што се понаша као и већина њих: кукавички, улизивачки, јалово и неморално?! Можда је српски народ јефтин зато што су му јефтини писци?! Какви писци – такав и народ. У кризи, пре свега моралној.
Међутим, није то никакав новост, и није наш изум. Обичан народ ретко иде стопама својих писаца. Па чак и кад нису као ови наши данашњи: јалови, продати и податни. Немци нису слушали Томаса Мана, Французи Емила Золу, Данте је протеран из Фиренце, Волтер је бежао по свету, Езра Паунд се суочио са смртном казном коју је хтео да му изрекне амерички народ.... Глас писца се чује у будућности, сутра, и у прошлости, јуче – никад: данас! Обично се народ касно сети, па и тада само још више унизи писца политиком, као Чеси Хавела а ми Добрицу (или: Слободана Јовановића). Једино је Солжењицин доживео да пред крај живота постане и месија, поред тога што је био писац. У Србији данас нема ни дела, ни човека: самим тим ни писца. Дело и човек стварају писца а он постаје гласноговорник свога дела и своје личности. По некад се зарад великог дела опрости људским брљотинама (попут поменутог Езре Паунда, или Кнута Хамсуна и Оскара Вајлда). Али: зарад великог дела!!!
Када је Пекић изгубио изборе у Раковици, од Шешеља, то је био чист политички дилетантизам оних који су га кандидовали. У једном радничком насељу ти кандидујеш писца који је био несхватљив и у академским круговима и већ тада толико велик да се није могао видети са земље и радничке перспективе. Пекић је био поштен човек, велики писац, али није био народски човек. Народ га није разумео. Горе поменутог Ћосића, пак, народ је разумео и он је био народски човек, па опет, кад су га срушили у скупштини, тако лако као да је био шанкер у бифеу а не велики српски писац, нико прстом није мрднуо. Знате, ово је врзино коло.
Срби данас не верују својим писцима јер им никада нису ни веровали. А ни ''писци'': Србима. Не верују им данас из сасвим другог разлога него јуче: немају их. Јуче су их имали, па им опет нису веровали. Најчешће са разлогом. Писци нису били искрени или нису били поштени. Али су имали дело па се Доситеју опраштала масонерија, Нушићу, Ракићу, Андрићу, Петровићу и Црњанском дипломатија (која је морала имати своју цену на моралном плану). Опростио се комунизам Ћосићу, Ћопићу, Вељку. Опростио се лажни дисидентизам десетинама писаца такозване ''средње генерације'', у време Тита. А онда су се појавили србомрсци и професионални опозиционари, у време Милошевића, сви редом губитници онога што је симболизовала ''Осма седница'' и сукобљене стране. 
У ''демократији'' се изгубио сваки списатељски траг. Квази-писци су запосели институције, министарства, директорске фотеље, фондове, комисије, жирије, универзитеска места: и попут глодара грицкају сир и пцују власт (код које увече и тајом иду на поклоњење и инструкције). Презиру свој народ и јебали би се у дупе да само да могу да буду добри френдови са Хрватима, по сваку цену (обично је цена мало фришког морског ваздуха и раблажено вино). Отворено су анти-национално настројени у најгорем потурчком смислу те речи и из најнижих побуда које су све редом материјалне природе. Ништа!!! Под плаштом ''независности и слободе'', ''демократије и европских вредности'' раде за партије, стране фондове и амбасадоре других држава. Ови што су данас на власти, хвала богу, и немају их у својим редовима. Шта ће им тако јефтина роба која се нуди буд зашто? Ништа! Опет!
Писци треба да пишу, да се политиком баве глобално или кроз своје дело, да буду револуционари а не политичари (поготову не слуге истих), да се боре пртив тираније пре свега својом жртвом и да не буду никад и ничије слуге. И: ДА ДЕЛЕ СУДБИНУ СВОГА НАРОДА!!! Нит' дела, нит' човека, нит' морала, нит' жртве: а он живи лепо. Откуд у ово време кризе, кад се не може живети од писања?! Народ, наравно, никада неће препознати њихово дело, али хоће њихову етику и поштење. Књиге су за полице а етика и морал су за народ. 
Али за данас знам сигурно, оно што се данас слови српском књижевношћу и српским писцима, према медијима, књижевним удружењима, жиријима и средствима која се одвајају за њих – онда није ни чудо што данас, мање него икад, Срби НЕ слушају шта говоре њихови писци. Ем, нису њихови, ем, нису писци. Једино су Срби остали и даље Срби. Народ не слуша своје писце јер је схватио да ти писци презиру свој народ а немају никаквих основа за то. Геније то може – медиокритету је забрањено.

петак, 03. март 2017.

ИСТОЧКЕ ИСТОРИЈСКЕ ЦРТИЦЕ - ИЗМЕЂУ ДВА РАТА



 Разоружавање Албанаца на територији Истока, у новембру месецу 1918, врши 21 пук који је био у саставу Југословенске дивизије.
„Качаци су и даље наставили са покретима. Пребацивали су се из Албаније, а у Метохији, између Пећи и Ђаковице, поново су почели да се окупљају у великом броју. Под комадном Садика Раме било је спремно 300, док је нових 300 тек требало да се прикупи. Пуковник Јосифовић је одлучио да не чека и наредио да акција против качака почне у ноћи 8/9 августа (1920). Чета из Истока, наоружана и топом 37 мм, успела је сама да доврши посао који Акциони одред није обавио у претходним акцијама. Качаци на Мокрој планини били су поражени и растерани. Склоништа, резерве хране и муниције била су уништена. Ухваћена су два јатака, а у селима Укчи и Сушици уништене су качачке куће“.
Дмитар Тасић, Рат после рата, стр. 276.
Извештаји команде Косовске дивизије области команди Треће армијске области.


Исток је 1930. године постао срески центар и у том тренутку броји 23.527 становника, са 2.661 домом и буџетом од 1.344.776 динара. Бански већник у Зетској бановини је Вулић Радован, председник општине. Сама варош је имала 433 дома и 3.788 становника. Према Закону о општинама из 1933. у Краљевини Југославији било је 76 градских општина, а свака општина је морала имати најмање 3.000 становника, изузимајући оне где теренске прилике то нису допуштале. Варошице су махом биле седишта општина које су се развиле из некадашњих седишта срезова. На Косову и Метохији то су били Дечани, Исток, Драгаш, Србица, Сува Река, Витина, Качаник, Косовска Каменица, Јањево, Лепосавић, Подујево, Глоговац и Клина. У вароши су спадале Ђаковица, Вучитрн, Гњилане и Урошевац. Градови су били Пећ, Призрен, Приштина и Косовска Митровица. Исток је лежао на 587 квадратна километра и имао 78 насеља.
Источки срез имао је површину 48.058 ха, док је површина шуме била 29.045 (60.4%). Срез је делом био равничарски, а делом планински. Њега су испуњавали делови великог планинског масива Жљеб – Мокра гора. То су високе планине са преко 2.000 метара. Те планине се из равнице ''дижу'' доста нагло и стрмо, образујући у горњем делу висораван, на којој је било сувата и пашњака. Сав остали део среза био је део Метохије и делом раван, делом под брдима и косама. Овај други део је био лако приступачан и проходан, док је први део био проходан само на коњима. Источка река (18 км, 434 км2).
По подацима Статистичког годишњака за 1938/9 годину, у Истоку се у периоду 1934/7 године родило 4.925 законите и 98 незаконите деце. Шта се подразумевало под ''незаконитом'' децом није тешко претпоставити али овај податак по мало доводи у сумњу мит о патријахлности средине. За годину 1938/9, по подацима истог годишњака из 1940-те године, број мртворођених беба је био 430, што говори о тешким и примитивним здравственим условима. У периоду 1934/7 у Истоку је укупно умрло 2.411 људи, од тога од туберколозе 281.

По попису становништва из 1931. године, у Истоку је живело 25.918 становника. Од тога, православних 9.600, муслимана 14.836, католика 1.481, евангелиста 1. Срба је било 11.600 а Албанаца 14.896. Разлог неслагању у бројкама лежи у чињеници да су се Бошњаци и Цигани изјашњавали као Срби или Албанци. По истом попису, писмених у Истоку је било 12.8%. По Јужном прегледу из маја 1939. године у Истоку је било 30 просјака, и сви су били малолетници. А по Зетском гласнику у Источком срезу је подигнуто је 1027 насељениких кућа – све заједно до 1936. године. Толико се и породица доселило: укупно 4771 Срба и 115 Хрвата.
Соколска чета Исток је формирана 1930, Источки спортски клуб (1934), Црвени крст Исток, Пододбор удружења четника Исток, Народна одбрана Исток – исте године. У јулу 1933. била је освећена нова црква Светих апостола Петра и Павла у Истоку, подигнута у спомен краљу Петру I Карађорђевићу, која је започета за изградњом 1929, захваљујући добровољним прилозима и дародавцима.
По Пољопривредној годишњој статистици из 1935. године, Исток је лежао на 36.108 хектара обрадиве земље. Од тога ораница је било 18.558 хектара, ливада 7.845, пашњака 10.978, винограда 139, воћњака 342 хектара, итд. Земљорадњом се бавило 4.648 лица, занатима и индустријом 12 лица, трговином 2 лица а у јавној служби је било 21 лице.
Избори 1931. године: У Источком срезу било је уписано бирача 6.148, гласало 5.494, за Андру Кујунџића 3.419, за Милорада Б. Филиповића 2.075.
На општинским изборима 1933 године постигнути су следећи резултати: Источки срез: Источка - Стулић Радован 536 (ЈНС), Крстић Милић 603 (ЈНС); Врелска – Перовић Милутин 777 (ЈНС), Мађаревић Тафо 129 (ЈНС); Ђураковача – Тишукожић Аџија 531 (ЈНС), Перовић Саво 665 (ЈНС); Злокућанска – Лазаревић Јован 929 (ЈНС); Ракошка – Томић Светозар 666 (ЈНС), Турковић Јанко 360 (ЈНС).

На општинским изборима 1936 године постигнути су следећи резултати: Источки срез 5.196 бирача: Врелска општина – Перовић Милутин ЈРЗ 663, Дицовић Смајил ЈРЗ 310, Николетић Радомир УО 51; Источка – Вулић Радован ЈРЗ 709, Вујошевић Никола ЈРЗ 460, Брајковић Петко УО 49; Ђураковачка – услед немира избори прекинути; Злокућанска – Лазаревић Јован ЈРЗ 478, Мармулатовић Адем ЈРЗ 724, Селимановић Прека ЈРЗ 54; Ракошка – Момић Светозар ЈРЗ 637, Раденковић Радомир ЈРЗ 468.
1938. године Милан Стојадиновић у Истоку добија 93.25% гласова.
У часопису Полиција објављиване су јавне похвале истакнутим жандармима. Тако је жандармеријски напредник командир станице Исток, Петар М. Дашић 26. септембра 1934. ухватио одметника Беку Шабана Руговца и предао власти због чега је био награђен.

1939. година, управа и трговина у Истоку:
Рале Вулић – председник општине Исток
Радисав Ђурић – благајник општине Исток
Живко Митровић – повереник шумадијске кредитне Банке у Истоку
Никодин Костић – рентијер Исток
Драгиша Ралевић – прегледник финансијске контроле у Истоку
Данило Мемаровић – приправник финансијске контроле у Истоку
Божидар Илић – полицијски писар из Истока
Ђукан Ђуровић – званичник начелства дела Исток
Радоица Миковић – званичник начелства дела Исток
Т. Керинг - командир жандармеријске станице Исток
Марија Ђуровић – чиновник среског суда Исток
Радосав Вујадиновић –
Љубисав Ајданић – кафеџија Исток
Слободан Ајданић – књижарски пословођа Исток
Лазар Бошковић – берберин Исток
Божидар Мартиновић – столар Исток
Мита Милосављевић – кројач Исток
Др. Чистов – срески лекар Исток
Милутин Перовић – председник општине Врела
Миливој Јанковић – судија среског суда у Истоку
Данило Поповић – учитељ из Истока
Новак Бојић – учитељ из Истока
Божо Маричић – хотелијер из Истока
Бошко Илић – управник поште у Истоку
Александар Ћирковић – пословођа ''Бате'' Исток
Палевић Милосав – просветни референт Исток
Војин Драговић – управитељ школе Исток
Власта Јоцић – судија среског суда Исток
Војин Шаковић – режисер среског суда Исток
Михајло Ајданић – кафеџија Исток
Милош Мартиновић – молер
Саво Кусовац
Гаврило Јовановић
Васо Ђуровић
Влада Мирковић – кројач Исток
Војислав Јовановић
Радомир Симоновић
Ђорђе Љушић – пословођа набављачке задруге Исток
Тефик Пуља – муслиман трговац Исток
Алит Мађаревић Исток
Ћазим Алидиновић – трговац Исток
Јануз Алидиновић – трговац Исток
Хавзија Исмајловић – трговац Исток
Ниман Садиковић – трговац Исток
Михајло Ајданић – кафеџија Исток
Нико Мартиновић – столар Исток
Димитрије Мирковић – месар Исток
Петар Павловић – пекар Исток




Подаци прикупљени захваљујући: Божица Ж. Славковић ''Политичке, економске и културне прилике на Косову и Метохији 1929-1941''; и из годишњака, штампе и статистичких података, и текстовима и архиви Игора М. Ђурића.