BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА

ИГОР ЂУРИЋ - БЛОГ
BLOG - IGOR ĐURIĆ
©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

недеља, 20. јануар 2019.

БАБЕ И ДЕДЕ



                   

                              ЧИТАЈ ИСТОЧКЕ ПРИЧЕ КЛИКОМ ОВДЕ!!!
        
        Баба је обећала да ће ме једном водити у Конџељ и Ђунис, као и у њено родно Мађаре, да видим где је рођена, где су живели њени родитељи, где су се родили она, њена браћа и сестре. Да пробамо да нађемо место где је стајала кућа, негде код насипа неког, близу цркве. Никада не одосмо. Ја сам касније увек то планирао, да у њезино и моје име обавим ту посету али нисам. Нашто? Шта да кажем људима: „Одавде је моја баба и она је ваша рођака“. Какво је време дошло, био би им сумњив. Кога данас брига за претке и изгубљене рођаке? 


Ипак, мене је занимала жалосна судбина моје бабе. Јована је рођена у селу Мађаре, засеок Црна Чука, општина Прокупље, 1903-ће године у породици Недељка и Живане Костић. Кад је била девојчица од 11 година Србију и њену породицу је задесила страшна катастрофа. Пола фамилије: отац, мајка, братанци и три брата су јој страдали од 1914-те до 1918-те. Брат Никола је погинуо на Солунском фронту 1917-те, имао је двоје деце, оба детета су умрла од тифуса. Брат Радоје је нестао без трага у Првом светском рату, неожењен, имао девојку у оближњем Озримцу. Брат Милентије је рањен у Топличком устанку, Бугари га заробили и живог запалили у амбару, био је неожењен. Сестра Крстана је умрла са три године. Мајка Живана и отац Недељко су умрли од тифуса у Првом светском рату. Мајка је добила тифус у Скопљу где је посетила неког од породице у тамошњој војној болници али сам заборавио кога. Заборавио сам и како је успела да стигне до тамо и ако ми је баба све то испричала. Већини се и гроб није знао. Породична епопеја бабине породице (можда је прикладнија реч: трагедија) везана је за Први светски рат и Топлички устанак унутар истог. Скоро све што је могла да изгуби: изгубила је. Родитеље, браћу, кућу, завичај. И, то у доба, када се девојчила и корачала ка пунолетству. Тифус, Аустријанци, Бугари, и ко још не, уништили су једну велику и складну породицу. То је била удружена банда која је кидисала на Србију. Нити је прва, нити једина банда која се удруживала против нас.

Онда су после рата дошли у Метохију, то што је остало од породице: четири брата и она, да потраже бољи живот. Никодин, Богдан, Младен и Ратко стигли су у Исток, преко Жакова. Костићи су од Фундука. Одатле су некада и отишли у Топлички крај. Врло брзо су стали на ноге и обогатили се. Бавили су се углавном трговином вођени вештом руком најстаријег брата Никодина. Јовану су удомили у Ђурића кућу удавши је за Данила, 1921-е године. Деда је био радан и поштен. И, из богате куће. Био је то дуговечан и берићетан брак. И успешан - по аршинима времена и подневља. Баба није волела Метохију. Не знам због чега више: тамошњих Срба или тамошњих Шиптара?! Говорила је: „Није ово Србија, Србија је тамо код мене“. Да се она питала давно би смо ми као породица заждили одатле. За много шта се питала (скоро за све у домаћинству) само за то не. Не би смела ни да помене пред дедом да одемо негде ван вароши.
Костићи су остали без ичега у априлу месецу 1941-е године. Да не понављам шта је и како било и ко их је попљачкао и попалио. Једва су живе главе извукли. Ратко се као школован и млад човек прикључио комунистичком покрету и борби против окупатора. На почетку рата су га ухапсили четници Косте Миловановића Пећанца и извели пред стрељачки вод. У задњем тренутку је преживео захваљујући покојном брату Милентију који је у Топличком устанку био саборац Косте Пећанца и у чије име му је Пећанац поклонио живот. После рата је радио као високи поштански службеник, умро је у Нишу 1993-е године. Младен се 1941-е задесио у Београду, на погрешном месту и у погрешно време, ухапшен је и интерниран у логор Дахау где је дочекао крај рата. Није се више враћао у Србију. Остатак живота провео је у Енглеској где је и сахрањен седамдесетих година. Тамо је добио кћер којој је породица касније изгубила сваки траг. Богдан је живео и умро у Истоку, часно и поштено стварајући исто такву породицу. Никодин је ослобођење дочекао у Косовској Митровици одакле се упутио у Београд  где је живео до краја живота као угледан човек.
Баба је била једна од ретких жена у Истоку која је знала да прави сапун од свињске коже и соде. Тај сапун је био тражен на далеко а ја се сећам да сам га као пубертетлија користио и да нисам имао проблема са акнма, нити перут у коси.
Читала је књиге  и новине до краја живота и свакодневно.
Баба је умрла 1992 године и сахрањена је у Истоку.
              
              
И деда Данило је имао чудан животни пут. Родио се као посмр'че, два месеца после очеве погибије, 1902-е године од оца Милоја и мајке Неде. Годину рођења треба узети са резервом јер се неке чињенице не поклапају али ја ћу се држати онога што му је писало у личној карти. Оца су му убили комшијски Срби, у неком рату породица, источкој варијанти Каполетијевих и Монтекијевих. А, трагедија је била велика. Прво су они, та комшијска породица, тражили девојку из наше куће за неког свог дилбера. Изгледа да су се деца „гледала“ пре тога. Па кад су били одбијени и понижени, они увређени из потаје убију мога прадеду. Ми им редно и како требује: вратимо. Ови, опет, нашег негде за овцама. Трајало је то, богами, неко дуже време. А, онда се ови моји притаје, Радођура (глава породице и поприличан богатун) одреши кесу, потплати шпијуне, плати егзекуторе које појача са нашим момцима, и једне вечери, после дојаве и упада у дојављену кућу, побију људe (калкулисало се после тога вазда бројем убијених) који су се скривали од освете. Онда тела искасапе у комаде и закопају негде код Извора. Без тела није било „случаја“. Али је мајка убијених момака, кажу легенде, после тога сањала место где су закопани и тако су пронађена тела. Тој жени је страдао и муж на робији.
Чувена „Источка афера“ потресла је околину и чула се до Стамбола. Радођура је ухапшен, али то у турско доба није значило ништа за онога ко је имао пуно злата и политичких веза. Чак је цео догађај био предмет преписке између Конзулата Србије у Приштини (Спалајковић), истог у Цариграду (Симић) Председника Владе (Пашић), руског конзула (Орлова), Митрополита Рашко-призренскога (Нићифора) и власти у Стамболу. Из Цариграда, а од тамошњег посланства, стиже депеша у којој између осталог пише: „Први од тих сукоба десио се крајем Новембра пр. год. у селу Истоку (Пећској нахији) између тамошњих српских породица... о њему Ви имате извештај од Приштинског Консулата... ППН1050... и из тих извештаја Ви ћете најбоље моћи видети какве је злокобне последице тај сукоб имао за обе завађене куће и по цео Исток...“. А Приштински конзулат Србије пише у Цариград тамошњем конзулату „да се подејствује код турске владе, да се у случају оптуженог Радоја Ђурић и осталих, помилују још пре почетка суђења и ослободе затвора... за разлог својој молби Консулат наводи да би се осудом Радоја Ђурић и његовог друштва упропастиле многе српске породице у селу Истоку, што би била огромна штета за нас...“. И Милан Ракић, тада конзуларни чиновник у Приштини, пише свом пријатељу Јовановићу о томе: „Ево вам још једног примера како се представљају ствари: Арсу Ђурића, из Истока, убила је Вујка из Истока, јер је он, пре неколико месеци, у друштву са Радојем из Истока побио сву мушку чељад, мужа, браћу, децу. Имају акта у Министарству. То консул зна врло добро, па опет видите шта је учинио у данашњем извештају о том убиству“.
Ствар се заташкала парама и националним интересима а мржња временом. Један од предака је убрзо после тога однео је једне ноћи сво породично злато и благо, којег је кажу било поприлично, и закопао на само њему знано место код Извора. Најгоре у свему је што је потом и сам заборавио где је злато сакрио. Убрзо је и умро. Породица је безуспешно трагала за благом које никада није нашла. До данашњих дана би сумњали, кад коме крене боље у породици (широј), да можда није негде ишчачкао и ископао Ђурића благо. Мит о његовим (и: нашим) закопаним дукатима и данас живи а од његовог настајања до данас немали је број оних који су ноћу копали по брдима око Извора и трговали разним мапама.

Деда Данило је за свог најбољег пријатеља, касније кад је већ био зрео човек, сматрао Петра, који је управо потицао из породице са којом смо се клали и убијали. По томе се види колики је деда био човек.
Када је био млад, деда је киднапован и одведен у Албанију. Тражен је и плаћен откуп за њега. Ко га је киднаповао? – може само да се претпоставља. Јован Цвијић у свом делу ''Балканско полуострво'', на страни 139, пише: ''Најпре се јаве арнаутске чете, које одводе децу и људе и уцењују их; Вероватно је потказан (типован) од комшија, јер није баш случајно отето дете горе у планини и то из богате породице. Говорио је, касније, кад би се присетио тога, да су тамо добро поступали са њим. Али, није много волео да прича о томе. Као ни о свом сусрету са мечком, много година касније. (У ствари, деда није волео да прича ни о чему). Његова мајка је сво време трајања кризе око отмице провела седећи на столици са повезом преко очију скоро без хране и воде. Тражени новац је плаћен а деда здраво враћен. Пошто је остао јединац, због преране смрти свога оца, наследио је поприлично имање. 

(Небојша Стамболија,''Извештај о стању у Косовској Митровици и околини априла1944.'':Војни гарнизон у КМ је један од јачих на подручју Треће армијске области. Пре рата у њему је био смештен 24. пешадијски пук Ибарске дивизије, а постојала је и Команда војног округа која је била надлежна за срезове косовско-митровачки, дренички, источки, пећки, дежевски, штавички и рожајски. У КМ је још постојало артиљеријско складиште и ваздухопловна база. Почетак рата је Ибарску дивизију (коју су сачињавали обвезници из горе поменутих срезова) затекао у близини Скопља.).Ту је био и мој деда Данило.
У време почетка Другог светског рата и окупације деда је био мобилисан и био стациониран у Косовској Митровици. Баба је отишла у Митровицу да га посети па су заједно отишли да се сликају. Та нам је слика данас драга успомена. Кад стигоше Немци деда бива ухапшен и интерниран у Скопље али је некако успео да утекне са неким Шиптаром који му је спасио главу док су се враћали кроз Дреницу. Средином војне је утекао у Топлицу и ту је сачекао крај рата радећи код неког кројача као шегрт. Никада нам није говорио како је успео да побегне од војске и поновне мобилизације али је дуго времена после рата крио на тавану неке одевне предмете, једну сабљу и папире. Никада нам није ни сашио ништа, тако да је и прича о шегртовању остала непроверена и морали смо да му верујемо на реч. 
Комунисти га нису много малтретирали кад се вратио. Нису, како су знали друге да малтретирају. Али су му узели виноград и „кулачки вишак“ хектара најбоље земље. Од тада, до своје смрти, посветио се земљорадњи и окућници строго гледајући своја посла. Био је цењен у заједници као човек до чије се речи држало али је он био веома шкрт на речима. Оставио је иза себе неколико кућа и плацева на најбољим местима у граду. Када је одведен у скопску болницу одбио је да се оперише и ако је има реалних изгледа да се извуче. Није хтео да „га режу“. Деда је отишао тихо, баш онако како је и живео.

Једном се срео са мечком, лицем у лице, док се враћао са планине терајући натоварено магаре дрвима. Причао је да је избила иза неке окуке право пред магаре. Деда је био свега метар-два иза. Само се спустио на камен и рекао јој: Иди ти својим путем, а ја ћу: својим. Мечка је поћутала двадесетак секунди, окренула се и отишла својим путем. Чини се, причали су људи, да је од тада постао још затворенији у себе - и онако већ затворен.
Био је цењен у породици и у месту. Ретко је интервенисао али кад је одлучио нешто да уради мало му је ко приговарао. Тада би се показала његова прека нарав. Једном је једног рођака ошамарио пред стотину људи, терајући га да оде кући а не да се коцка. Овај не само да се није бунио већ је пожурио да не добије још. Говорио је после тај рођак: Добро је кад ме не довати са мачугом Други пут је, код другог рођака, чији је пас био много опасан и нападао комшилук, људи нису могли да убеде тог човека да склони пса па су молили деду да помогне а он је учинио следеће: деда је на поводац повео свог пса, отишао у двориште рођака и убио његовог пса, на његово место везао је свог. Да је било ко други то учинио тај човек би га сигурно убио. Деди није рекао ништа: био је љут неко време али је ћутао.
Деда Данило је марви (стоци) увек издавао команде на немачком („цурик“, „zuruk) а псовао је (мада ретко и опет највише ту марву) искључиво на шиптарском, шаљивџије кажу: да га баба не би разумела. Користио је доста турцизама кад оће неког да нагрди или да покаже лоше стање нечега (кијамет, фукара, кисмет, батал, тангал), као и цео тај крај, а српски је користио у нормалном разговору а пошто је мало причао ништа више од горе поменутих језика.
Деда је, за живота, волео да сакупља разну гвожђурију. Све што је било од метала чинило му се као нешто што ће једнога дана затребати. Вероватно је таквих материјала фалило у његовом детињству и младости, па је он понео у себи: ту потребу. Направио је једну оставу, шупу од дрвета, у којој је држао алат и која му је служила као радионица. У тој бараци је деда чувао свој стари и нови алат, разни прибор и опрему, пољопривредна помагала. Али је временом ту почео слаже и набацује и сво оно гвожђе које је налазио и скупљао где год би стигао. Мало по мало, попуњавала се та шупа, гвожђа је бивало све више и више: делови од запрега и аутомобила, прстени од буради и каца, фелне, блокови мотора, разне шипке, штангле, поломљени пајсери, искривљене ћускије, шрафови, ексери, лонци, чивије, оштећени алат, разне жице, сајле, осовине, амортизери, канте, исечена бурад, саобраћајни знаци и хиљаде других разних ситница од разних метала и легура за које се поуздано није могло рећи: шта су и до чега су. Временом, више није могло да се уђе у ту брвнару и једино је деда могао тамо да се снађе. Није волео да му се, ми: деца, вртимо око те оставе па је неко време испред шупе држао везаног пса. За све то је претпоставио да ће некада ваљати, и он је врло често знао да искористи по неки комад из своје колекције за који се чинило да је потпуно непотребан. 
Деда ми је стално говорио: „Налетећеш ти на рутав нос!!!“. И, био је потпуно у праву. Није ме мазио као баба што је, јер је схватао да сам једна најобичнија ленчуга – а то је за домаћина човека била најтежа дисквалификација.
Умро је 1981 године у Скопљу а сахрањен је у Истоку.
           
   
Ретко помињем бабу и деду по мајци: баба Ванку (Јовану) и деда Трајка. Мајка ми је од Пешића. Нема неког другог и већег разлога осим чињенице да нисмо живели заједно (као са овим првим), тако да је било логично да будемо мање везани. Далеко од ока - далеко и од срца. Мада није било баш тако: волели су они нас баш онолико колико је било потребно. Затим, носили смо различита презимена и нормално је било да они више пажње посвете деци својих синова.
Деда Трајко је био добар човек. Не кажем то зато што је био мој деда већ зато што је то неоспорна чињеница. Поштено је живео и радио. Тешко се сналазио у времену у коме је егзистирао. Држао је стоку, зидао, радио имање, излазио у планину. Кажу да је знао да хвата живе змије и да разговара са њима. Људи су га звали кад би у кућама и шупама проналазили змије, углавном смукове којих је било много у мом родном крају. Деда их никада није убијао, кажу, да би се прво са њима нешто домунђавао, после би их узимао у руке и износио напоље где би их пуштао. По некад би, опет кажу, само неком смуку рецнуо крај репа тек да га распозна кад се поново сретну и да докаже људима да је то њихова домаћа змија, чуваркућа, за коју се сматрало да је има свака метохијска кућа.
Сећам га се као кроз маглу, био сам мали кад је умро, највише по његовим доласцима код нас да гледа телевизор. Дошао би , углавном зими, увече са фењером, седео би до касно са оцем, много је пушио али је слабо пио. Ја бих „јуришао“ на фењер, мајка га склањала од мене све до времена кад би деда кренуо кући. Тада би га упалио, светлост би се пробијала кроз његова загарављена стакла, и отишао у ноћ.
Одлазио је лети у планину, тамо напасао стоку, скупљао смок, па би се у касну јесен враћао са пуним чабрицама. Део тога би запао и нама. Има је једног љутог пса, који је био везан испод коша и звао се Леси. Деца су већ увелико ишла у школу па је неко кумовао по истоименом литералном псећем јунаку. Неки тврде да се, можда, звао: Лаки. Или је то био други пас?!
Баба Ванка га је добрано надживела али је после смрти домаћина тешко живела. Имање није могла сама да ради а слабо је имао ко да јој помогне. Сви су отишли на своје стране и живели своје животе. Онда ју је задесила болест, шлогирала се и дуго времена боловала скоро непокретна и одузетог језика. Пошто је и као здрава збрзано причала тек је после болести нисмо ништа разумели. Кад је умра, полицијски час је био на снази а на дворењу је од срчаног напада умро један рођак.
Са очевим родитељима сам се виђао сваки дан, живео сам код њих, одрастао ту на њихову очиглед. Са мајчиним родитељима сам се виђао спорадично, деда је умро кад сам био мали. Испред њихове куће, под самим прозором и до терасе, постојала је, тада већ стара, винова лоза. Слађег грожђа нисам јео у животу. Увек је рађала. Иза куће је била једна јабука, колачара, са огромним и слатким плодовима. Кад би јабуку одвојио на пола пресијавао би се шећер у њој. Са чесме је увек текла хладна вода, из штале се осећао воњ карактеристичан за сеоско домаћинство. У кући је постојала једна просторија коју смо звали „бачија“, са направљеним хладником а који је лети боље хладио од сваког тадашњег фрижидера, и са огњиштем које се ни по чему није разликовало од данашњих камина осим што је било функционално: могло је да угреје и могло је да се на њему кува, у, на менгелама закаченом, лонцу. У суседној просторији је био насложен дедин алат, бурад са ракијом, џакови са житом и брашном, воће. Обешено месо се сушило. Ту су биле и наћве, разне дрвене и бакарне посуде, каце са сиром, вреће са орасима. Нису нам дозвољавали да се туда баш много вртимо.

Деда је волео да зида и гради, људи су тврдили да није био лош мајстор. Животни сан му је био да добије пензију: било какву и било колико, али му се тај сан није остварио. 
Његову кућу, са окућницом, сада сањам скоро свако вече. Сва путовања у Исток, у сновима, заврше се тамо. Кућу где сам рођен и где сам живео сањам веома ретко. Бабину и дедину кућу где сам проводио највише времена скоро никад. А, кућу у Пешића мали, деда Трајкову и баба Ванкину, сањам скоро свако вече.




петак, 11. јануар 2019.

ФИЛОЗОФИЈА ДИЛДА (дилдо-а)



Или: ЗАВИСИ КО ЈЕ СА КОЈЕ СТРАНЕ

Дилдо о којему је овде реч није помагало. То је начин размишљања и систем вредности. Дилдо је овде статусни симбол и параметар, то је ријалити, то је фотеља министра, задње седиште службеног аутомобила, партијска књижица, спортски резултат, завршни рачун фирми контраверзних бизнисмена. Дилдо је све. А није ништа.
Данас, скуп и дугачак ауто, дубок новчаник и велики калибар утоке нису више продужени пенис већ су скраћени дилдо или само дилдо.
Живимо у ери силикона. Силиконске су долине, протезе, сисе, пениси, жене, мушкарци... Живимо дакле у ери сурогата.
Шта би могла бити филозофија дилда, о којој овде говоримо? Како је можемо дефинисати? Који је партијски програм дилдоизма?
То је филозофија по којој се треба равнати на следећи начин: други ће радити оно што је ваш посао, природа и еволуција нису више важне, породицу можемо заменити пластичним луткама, жене мушкарцима, а без обзира на то диже ли вам се или не, јаки сте или сте слаби, паметни сте или сте глупи  - можете бити ''алфа мужјак'' уколико имате дилдо до којег долазите уз помоћ политике, естетске хирургије или новца. Што сте моћнији то вам је дилдо дужи. И супротно: што вам је дилдо дужи то значи да сте напредовали у друштву.
Дилдо ће вам заменити све: пенис, знање, искуство, снагу, поштење, веру, пол.
Дилдо је све!
Дилдо је моћ!
Дилдо је власт!
Дилдо је богатство!
Ипак, дужина и квалитет дилда нису толико битни да би тиме импресионирали околину или задовољили незадовољне. Дилдо се данас користи да би се задржала позиција, поразили непријатељи и да би се самозадовољио его. 
Дилдо се више не гура у вагину или шупак. Дилдо се данас попут глоговог коца забија у срце и душу!
Дилдо више није утешитељ, средство за задовољење или продужетак! Дилдо је сам по себи, сврха, смисао, циљ, идеја!
Дидло је диплома – пенис је знање!
Дидло је функција – пенис је струка!
Дилдо је пластика – пенис је природа!
Дилдо је силикон – пенис је сиса!
Дилдо је лаж - пенис је истина!
Дилдо је институција – пенис је инспирација!
Дилдо је намештење – пенис је уметност!
Дилдо је глупост – пенис је мудрост.
Дилдо је отуђени појединац – пенис је солидарна заједница!
Дилдо је парадигма друштва у којему смо заглавили. Уопште, у овом размишљању, дилдо није дилдо, није ни фалусни симбол, већ је начин живота, размишљања, облачења, неукуса. Дилдо су књиге које читамо, песме које певамо, филмови које гледамо, жене са којима лежемо, идоли којима се клањамо. 
Или: дилдо су књиге које су награђене, песме које су снимљене, филмови који су добили новац, жене које су образац система вредности, мушкарци који су кукавице, идоли којима се клањамо (ово последње је, дакле, исто)!
Дилдо није чак ни оно што ћемо добити или ће нам на крају остати. Чак ни то! А, и чему? Па ми као људи полако али сигурно постајемо: дилдо-и. Пластичне направе и силиконска помагала које импотентни естаблишмент гура у рупе система, оног ''система'' који само ствара привид да смо људи и да одлучујемо о нечему, а, уствари смо помагала која им служе да и поред импотенције могу да  (нас) карају! 

петак, 28. децембар 2018.

ИЗДВОЈЕНО (ЦИТАТИ ИЗ ПРОЧИТАНИХ КЊИГА)




Кажи ми шта читаш и рећи ћу ти какав си човек - ова реченица је опште место када се покрене питање онога шта, колико и како читамо.
Реци ми шта читаш па ћу ти рећи ко си, тачна је изјава, али ја бих те знао још боље ако ми кажеш шта читаш увек изнова – размишљао је Франсоа Моријак.Ја ћу проширити мисао:
Покажи ми шта си читајући подвлачио, па макар и нешто поново читајући, па си подвлачено у нотес записао, а ја ћу ти рећи какав си читалац.
Небојша Васовић је негде написао: Постоје књиге у којима подвлачимо оно најважније. И постоје књиге које подвлаче оно најважније у нама.
Књижевно дело постаје комплетно кад га читалац прочита. Без тога оно је уметничко дело само: само по себи. Ако бисмо парафразирали Сартра, књижевност је индивидуални чин, уметника и читаоца, понаособ, уметник ствара дело које постаје уметност само док неко то исто дело чита и схвата, и ништа више од тога није потребно. Индивидуално је али није. Текст не ствара аутор већ читатељ, рођењем читатеља умире аутор, писао је Ролан Барт. По Роману Ингардену за структуру књижевног дела од већег је значаја свест која спознаје дело него свест која га је створила, а књижевно дело постоји на двојан начин, само за себе и као креативни акт читаоца. Ханс Роберт Јаус је сматрао да се историчност књижевности заснива на дијалошком односу између дела и читатеља. Он је сматрао да читаоци никада не посматрају и читају једно дело само по себи, већ га увек гледају у контексту њима познате књижевности и свега онога што су они прочитали.
По Стенлију Фишу, књижевно дело представља место неодређености и тек му читалац даје смисао и конструкцију. Он каже: Доживљај једног исказа – његово је значење. Читалац је, дакле, важан таман колико и аутор. Без њега књига не би постојала по својој суштини. Сомерсет Мом каже да стицањем навике читања градите за себе уточиште од скоро свих беда живота, а Марк Твен тврди да су књиге измишљене за људе који желе да буду негде другде. Мада, Душан Радовић мисли другачије: Не разумем и не волим много страсне читаоце. Немам добра искуства са њима. Међу оним другима нашао сам много више мудрих и занимљивих.
Поступак, стил или форма, се донекле могу објашњавати читаоцу. Ту нешто може да буде нејасно, чак и ако је књига добра а читалац још бољи. Међутим, ако се укаже потреба да се објашњава карикирање, сарказам или иронија, онда нешто није у реду или са књигом, или са читаоцем, најчешће са оба. Јер, ако је читалац добар он ће приметити чак и неуспеле покушаје, а ако је књига још боља онда је лоши читаоци неће ни читати, јер лоши читаоци не читају добре књиге.
Несвакидашљим потезима пера писац покушава да искристалише своје читаоце. У једном или другом смеру, ка горе или низбрдо. Писац поставља висину летве за своје читаоце. Та висина зависи од тога којој лиги припада уметник. Уметност би изгубила своју сврху и драж уколико би постала и била очигледна. Очигледни су реалност, свет око нас, природа – уметност то није, нити сме бити! Опет, како рече Маркиз де Сад: ...читалац има права да се љути кад запази да се сувише тражи од њега; он види када хоће да га учине будалом, што погађа његово самољубље и више ничем не верује...
Ја могу разумети да људи не читају Игора Ђурића (мада није баш без тога). Али не могу да разумем да не читају Достојевског?! Да не читају Црњанског?! Да не читају Томаса Мана?! Дакле, није проблем у Игору Ђурићу што је књижевна публика у кризи. Проблем је у нечем другом, пре свега у обичајима новог времена и технологији коју је то време донело (интернет и блогови). Проблем је што децу уче од малих ногу да је уметност бесмислена уколико није бесмислена.
Дакле, није проблем у томе што можда неће постојати Игор Ђурић као писац, јер то неће бити велика штета пошто већ постоји Достојевски, али је суштина проблема што више неће постојати читаоци као Игор Ђурић и њему слични. Да се више не напише ниједна књига, човечанство има шта да чита до својега судњега дана. Проблем лежи у опасности што неће имати ко да чита и то до сада написано. Читаоци су у изумирању, самим тим то предсказује и смрт писаца.
Сад, да ли људи очекују да ће доћи боља времена када ће моћи да читају, па се већ сада припремају?! Јер чињеница је да убрзани живот може да утиче на вољу и жељу ка паметном или, не дај боже, уметничком. Али може бити и супротно, можда бег из тешког или урбаног живота могу бити књига и уметност. Књига може да буде пут у стварност и бег из стварности. Свеједно. Целисходно и сврсисходно је и једно, и друго. Корисно и лековито. Али не много важно уколико је без моралних пропратних квалитета. Један италијански песник из деветнаестог века написао је: Књиге су ме училе да волим људе и врлину, али су ме књиге, људи и врлина издали. Има, дакле, разних углова посматрања и схватања корисности читања, али сви су поучни.
Знање без морала не значи ништа. Морал без знања јесте категорија, сама по себи, која може много да значи. Доброта је квалитет који може да опстаје самостално. Знање не може самостално и инокосно без доброте, унутрашње доброте којој ћемо наћи место и сврху и испољавати је према потреби. Не ваља испољавати доброту према не-добронамерним људима. Према злима у најмању руку не треба бити добар. Буди паметан да не би био лош, говорио је Зуко Џумхур.
Петер Хандке је рекао на једном скупу у Београду: За мене постоји математика и рачуница која се не уклапа у Аристотелову, Хегелову – један читалац може да вреди више од милион псеудочиталаца. Како постоје талентовани песници, тако постоје и талентовани читаоци. Ако има генијалних писаца, има и генијалних читалаца, онаквих каквих је мало али какве би пожелео сваки геније. Такав, чим отвори књигу, већ после друге реченице зна са чиме и са киме има посла. Тада, или одмах остави књигу, или је прочита у даху. Талентовани читаоци не гњаве књиге, не малтретирају их данима и месецима, они брзо заврше са њима, ма како то било. Момо Капор о томе вели следеће: ...проналазио сам већи број истанчаних духова међу читаоцима него међу писцима...
Вреди бити писац само због таквих читалаца. Свака мука се исплати кад те такав прочита. Што је одушевљенији књигом - то више ћути. Хоће сам да ужива у тишини, не жели ни са ким да дели узвишене тренутке. И зна да је тешко објаснити своје усхићење.
Велики читалац чита велике и мале књиге и ужива подједнако у свим. Он зна да се добра реч може наћи тамо где се најмање надаш, па не прати моду већ се шуња по антикварницама и библиотекама. Талентовани читалац зна да су велика дела већ поређана по историјама књижевности али исто тако зна и често да нађе велико дело за које мало људи зна и које живи на начин да га с' времена на време пронађе неки велики читач. Увек сам био већи читалац него писац, написао је Борхес.
Ова је књига, дакле, посвећена читаоцима. Она представља један мањи део онога што сам читајући подвлачио и подвлачећи памтио. Сваки од ових цитата сам руком и налив-пером својим рукописом исписивао у дневнике и свеске. Како је настала? Књиге увек читам са оловком у руци и свеском поред себе. У зависности од тога шта тренутно радим и у каквом се расположењу налазим тако до мене и допиру реченице које ме позову да их поново погледам а после и запишем. Није то ништа ново: то ради скоро сваки књишки мољац. Код овог избора не треба искључити ни нову технологију читања: интернет. Део цитата потиче и одатле, као и један мањи део онога што сам забележио са телевизије или из новина.
Најчешће ти цитати немају никакве везе са суштином онога о чему књига говори али се они једноставно подвуку под кожу и освоје ме, па ја нисам миран док њихов задржај не загребем мастилом по хартији. Тако записани после знају да „ћуте“ годинама и појаве се поново баш када ми затребају.
Овде нису укључени цитати из стручне литературе, они који у себи имају опште и конкретне политичке конотације и само мали део историјских књига које сам читао и подвлачио. Вероватно није укључен и добар део добрих цитата које нисам успео да пронађем у мноштву од неколико стотина роковника, свесака и фасцикли.
Цитати су одабрани и сложени онако како сам их записивао, то јест, како сам их за ову сврху налазио по својим свескама, подвлачећи да је највећи део мојих списа и књига до 1999. те исте године изгорео са кућом у Метохији, тако да нема онога што сам издвајао од прочитаног у периоду када сам гутао књиге и скоро ништа друго нисам радио до: читао.  Поготову би био вредан тај период јер је то доба док интернета још није било у масовној употреби код нас. Зато су ови цитати, понављам, заиста само мали део онога што сам читао и читајући подвлачио а због нечега се одлучио да то издвојим овде (мањи је део и од онога што сам касније сакупио). Ово је, уједно, и једна мини-антологија омиљених ми стихова. Уколико је негде дошло до погрешке она је плод забуне и техничке грешке, или моје немарности да до краја унесем генералије одакле сам преузео цитиране редове.
Ово није научни рад и нема претензије у таквом смеру па је могуће да извори увек нису тачни, пре свега због моје грешке, или грешке онога које је погрешно потписао одређене редове, што се најпре односи на врло непоуздане цитате скинуте са интернета. Зато се извињавам читаоцима што сам се по негде, у том мноштву, вероватно погубио, па не знам одакле ми одређени цитат или мисао. Покушао сам то да објасним у фуснотама. Најзад, нека нешто остане и на читаоцима ове књиге и будућим читаоцима свих оних књига и писаца које сам цитирао. Ипак, сматрам да је ова антологија израз моје личности, мојих животних, уметничких и филозофских стремљења, и да ће она рећи о мени таман онолико колико и књиге које сам сам написао.
Жеља ми је да ова књига буде путоказ, пре свега младим људима, да можда пронађу прави пут у мноштву погрешних стаза испред њих, од којих већина води на лоша места. Чак иако се некоме учини да су цитиране погрешне књиге и погрешне мисли – и то је део едукације. И из погрешних књига се може много научити. Књиге раздвајају и спајају: раздвајају од лошег и спајају са добрим. Али не свака књига. Само добра књига може добро донети. Чак и када о лошем говори. Можда ови записи некоме помогну у томе да раздвоји добро од лошега. Да се издвоји!
                                                                     Игор Ђурић

среда, 19. децембар 2018.

КАКО ЈЕ НИКОДИНОВА КРАВА ПРЕЖИВЕЛА РАТ?!





Кад дође рат (или га неко доведе мимо наше воље, а тако најчешће бива) страдају сви: људи, животиње, природа, грађевине. И: свако на свој начин. Кад дође рат: дође и страдање. Ретко је коме рат: брат. То само тако, по некад, изгледа и лепо се римује зарад пословице.
У рату страдају и животиње, па и краве. Најчешће настрадају због меса, јер војска 'оће и мора да једе. Свуда около база пуштена стока јер углавном неко од некога бежи па је пуста на слободу а онда се и дивље звери острве на њих. Чак се и пуштени пси, после неког времена, окураже па кидишу на марву. (Сећам се источких улица након почетка бомбардовања: разна стока је ходала, било је више марве него људи, посебно ми је остао у сећању бат поткованих коња по асфалту, у мрклој ноћи без струје). Ова, о којој пишемо, страдала је јер се сама и по својој вољи прејела (нико је није силио на то), али није се прејела детелине како је за очекивати кад је папкарска марва у питању, већ се најела сасвим друге и њој, у нормалним условима, недоступне хране.
Ова наша крава, а не знамо јој ни име, мада неки тврде да се могла звати Гаља, најела се белог пшеничног брашна: а то није добро за било којег преживара, па ни за њу. Пшенично брашно се залепи за желудац а крава не може да прежива па почне да копни и вене до коначног угинућа. Стока не умире она угине ('гине). Само, поставља се питање, како једна крава, још у ратно време, успева да се наједе белог брашна и то скоро па типа 500?!
Овако је то било. Увек, у овим нашим ратовима, неко бежи а неко остаје – пошто ми углавном водимо грађанске и међусобне војне. Бијемо се међусобно ма где да се задесимо. Бијемо се и бегамо. Оставимо куће празне или их неко после нас испразни. Како било: куће остану саме и отворене.
Па тако, и у тим условима, 'оће живинче да уђе у кућу, да изе и оно што не треба. Знатижељно је то, и оно полуди од рата. Наилазили смо у ратно време на таке ствари. Умало не пострадасмо од бесног пса који је уш'о у собу а неко је после затворио врата, па је тај тако ту седео ко зна колико времена без хране и воде. Једном наиђосмо на краву (опет: крава) како у дневној соби једне куће брсти свежањ немачких марака. Непоједених није остало ни толико да се посвађамо око њих.
И ова наша је тако беспослено шуњала по полу-напуштеном селу, и раније је то чинила (по пуном селу), напасла би се по врзинама и међама, па би се сама предвече вратила кући. Овог пута шуњала па се дошуњала до напуштене куће и отворених кућевних врата. Лепо ушла, наишла на оставу и из дрвеног буренцета се лепо најела белог пшеничног брашна. Што је најгоре није знала колико је доста већ је јела док није стигла до дубине до које није могла да допре својом њушком. Ту су је нашли, кући прутом натерали и тамо се убрзо разболела. Узрок болести се одмах констатовао, ускоро су уследиле и фаталне последице. Није се имало куд, морао се звати марвени доктор.
У ратно време ретко су се прегледали и људи али овој крави је било века. Кад је дотични ветеринар прегледао пацијента (који више није могао ни да стоји на све четири ноге), само је погледао преко својих наочара, одмахнуо главом и рекао:
Нема ту шанси, једино да се проба инфузијом које ја немам, али ни тако не очекујте бог зна шта.
Кад су већ вагали да ли да се коље или не, решише ипак да покушају пронаћи ту инфузију. Нож је чекао спреман и наоштрен. Али, ратно је време било, престала је још пре рата свака испорука санитетског материјала – чак и за људе, а камоли за стоку. А те инфузије је ваљало, како је објашњавао ветеринар, макар једна кофа пуна.
Растрчао се домаћин и власник знатижељне краве на све стране, свуд где му је пало на памет да тражи кесе са раствором за инфузију. Преко везе, ипак, у болници набави две-три, свега. Пријатељи пронађоше још по неку, најзад је узето и до шлогиране ујне која се тих дана осећала нешто боље, па јој нису требале баш толике залихе. Би како би: напуни се једна кофа.
Крава је лежала у шљивику, памте очевици, са све четири ноге окренуте према небу. На једну шљиву, баш ону испод које је лежала несрећена милка, окачили су кофу пуну инфузије коју су цревом за ракију уз помоћ повеће игле спровели до вене пацијента.
Успе веома ретко – вајкао се ветеринар и уједно припремао на најгоре знатижељну околину.
То је био тај један од оних ретких случајева. Један од стотину. После неколико сати придигла се на клецаве ноге. Помогло је, дакле. Никодинова крава је преживела рат. Да ли је касније, кад смо побегли, преживела и мир?! – е, то већ не знамо.
Мора да постоји неки режисер на овоме свету (кад се већ нашао писац) који ће осликавајући у филмској причи ратно стање снимити и сцену у којој нека крава лежи у шљивику, са подигнутим ногама према небу и заковрчене главе из које вири исплажени језик, а кроз ракијско црево из кофе окачене на грани тече инфузија до игле која ће јој спасити живот. Горе на небу чује се хук авиона највеће светске силе икад скупљене а која бомбардује домовину болесне краве.

петак, 30. новембар 2018.

Волим ли голе жене?


Волим ли голе жене?

Тја,
некад сам више волео
обучене!
Па да их сам свлачим
и скидам
део по део
да такорећ' слачим.

Волим ли голе жене?

Не!
Голотиња је ружна.
Тужна.
Без еротичне снаге.
Волим жене наге.
Још више: разголићене,
чекањем подмићене.

Воле ли голе жене голог мене?

Не, не!
Голе жене воле код мене:
шешир плави на седој глави!
То је зато
што жене праве
обучене или голе
воле
да им уместо силе
гаћице на доле
спусти стих:
песник
а не неки сиров лик.

Јер, кад их песник има
гаћице постану рима
кад их, пак, подере
сиров лик
голе жене буду само ......!

Међутим,
праве жене
поред тога што воле
оно што се римује са:
сређене,
желе да буду и вољене.

Муза мора бити
свака жена гола
инспирација мушкога пола!

Волим ли голе жене
и, воле ли оне мене?

Оне и ја
то је симфонија
то је хармонија
то је утопија
меланхолија!

Нису за мене голе жене
уколико нису песмом уобличене
обучене
па строфом свучене
чежњом мучене
и стихом заручене.

Голе жене да ли волим?
Имам л' снаге да одолим?

Ако је реч проста
жена никад није гола доста!
Када је реч права
жена за мене није тело
она је глава!

Црна ил' плава
када је реч лепа
жена није гола
она је само без одеће
јер тада цвета!
И, процвета.

Волим ли голе жене?

Чуј и почуј свете:
највише волим такве
јер те Богиње
необучене
на свет донесу дете!