BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА


©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a
ПРЕВОДИМ СА ЕНГЛЕСКОГ НА СРПСКИ, И СА СРПСКОГ НА ЕНГЛЕСКИ. ДРЖИМ ЧАСОВЕ ПРЕКО ИНТЕРНЕТА. КОНТАКТ: 065 8124 240 * djura2707@gmail.com I do translations from English to Serbian and vice versa. Contact: 065 8124 240 * djura2707@gmail.com  
 

четвртак, 15. октобар 2020.

Три метера сомота, три су врсте писаца!


 

Три метера сомота, три су врсте писаца, а остале на Дунавцу, љуљају у чамцу!

Постоје три врсте писаца. За почетак. Да упростимо ствари.

Баш тако: врсте. Нису то родови.

Ко су и шта су: кратко ћу. И: примером!

Пао је снег и прекрио брег. И не само брег! И дрвеће, и кровове, и улице, и долове, и оборе, и колибе, и борове, и тополе.

Пао је снег да открије трагове. Пао је снег да сакрије намере. Пао је снег да искриви поглед. Снег је пао јер није на одмет.

Прва врста писца, да не кажем: лисца, изаћи ће на терасу своје (чешће: туђе) куће и видети величанствене фигуре које је природа извајала и измислила, облике као у бајци. На једној страни јелен трчи, на другој страни звезда пада, на трећој страни санке прште. Ено тамо и принцезе на зрну грашка и у чизмама једног мачка. Из дворца је кула никла, код витеза сабља бритка. За таквог писца, у његовим очима, снег је направио триста чуда својим падањем, вајањем и обликовањем. На сваком кораку такав писац види нешто што други не виде и тако поетски разигран писаће маштовито и бајковито а да вас притом уопште не вара и лаже.

Друга врста, други писац, исти као први лисац, кад изађе па се склизне, он оловку своју лизне, неће гледат преко снега већ ће видет испод њега, прљавштину, блато, смеће, поцепане неке вреће, покушаће он да схвати шта се испод снега крије, шта видљиво сада није, већ ће бити свима знано кад пролеће стигне рано. Такав писац ће тражити и видети оно што други желе да сакрију (или: не желе да виде), оно што је белина сакрила. Они траже блато које ће настати отапањем снега. Како и сваки човек, тако и снег скрива прљаве тајне, непријатности од којих бежимо, реалну слику живота а не бајковито маштање, сакрива наше недоследности, недостатке, мане, а приказује нам лажну слику и опсену: мисли се на снег.

Трећи писац, трећа лија, нит је гуштер – нит је змија, изаћи ће, смело, гордо, погледаће ће ригорозно и видеће што је већ знао: да је само снег пао. Нема маште - ни лирике, нема тајни ни - ни симбола, нема снова – ни дворова. Тај неће понирати у психологију, неће тражити оно што се не види, или оно што се крије. Он ће једноставно видети снег, вратиће се у топлу собу и трудиће се да што верније и реалистичније опише оно што је видео (до у најситније детаље).



Дакле: експресија, импресија, реалност.

Елем: симболика, психологија, природа.

Један ће описати снег.

Други ће говорити о ономе испод снега.

Трећи ће тражити облике између снега и земље.

Већина ће бити завејана у снегу и неће ништа видети. Не већина: људи! Већ већина оних који мисле да су писци.

Добро, неки неће ни гледати завејани простор испред себе већ ће из главе писати о тропским пределима и плажама пуним голих девојака: то су они најтиражнији, они што се удварају публици, што пишу оно што други желе да читају, што скривају стварност у својој плиткости а немају маште. То су они на брегу медиокритета.

Дакле, има писаца више од три врсте. Али писаца нема у врсти, то јест, ретки су. У врстама су људи. Писац је усамљен ма у каквој заблуди живео. А јединка нити може чинити врсту, нити може стајати у врсти: ако је појединац.

Наравно, писац би требало да буде све горе побројано и ништа превише од горе набројаног. Њему треба да буде најважнији унутрашњи порив, оно што као поруку или пројекцију добија из себе. Иначе: није уметник. То се не да научити, то се мора осетити а пре тога родити.

Није важно како писац пише већ је битно шта уметник у човеку осећа. Некада је потребно описати реалност, некад се мора побећи у симболе, мора се и маштати – најчешће се мора и треба копати по мраку и трагати по скривеним и опасним местима.

Суштина је: видети, не видети, видети другачије или видети више. И све то када затреба, када поступак то од нас захтева. Или, ништа од тога зађемо ли у чисту уметност где форма постаје садржај а садржај замењује радњу пошто она постаје опис.

Читалац који види само снег тражиће од писца да му пронађе и опише симболе. Онај који у себи има маште желеће да му писац предочи психологију снега. Онај који схвата унутрашње и скривено биће жељан да му се дадне хипер-реалистички опис. Није све до писца, дакле, нешто је и до читаоца.

Тих писаца, довека, три је врсте од ока, али оних с врха брега има их ко снега.

С врха брега они су, што дупета продају, што за паре, што за славу, што за празну главу.



уторак, 22. септембар 2020.

О МОЈОЈ ВЕРИ (И: НЕВЕРИ)


 

...Хвала Господе

Што нас ниси измирио и објединио

Осим у патњи...

*********************************************************

Можда бих нешто требао рећи о својој (мојој) вери?!

Која је моја религија, у шта верујем кад је Бог у питању (ипак му име пишем великим словом што значи да нисам безнадежан случај). Било би нефер не изјаснити се по овом питању, макар и у цртици.

Скептик сам: не верујем ни у шта из убеђења. Понекад верујем: из страха. Највише из страха за оне које волим.

Вера је до мене допирала кроз обичаје, још од раних периода детињства. Иначе су моји рођаци, моје комшије, веровали без икаквих потреба за било каквим доказима а веру су испољавали кроз уходане обичаје где није имало места за импровизације или где је све било импровизација.

У ствари, ја не знам да ли верујем у Бога или не: јер сам искрен. Најлакше је определити се за једну или другу солуцију, па ходати безбрижно кроз живот са својим опредељењем.

Спреман сам да браним своју веру - ако је неко напада из мржње.

Спреман сам да се одрекнем своје вере – ако пропагира мржњу.

Одем понекад у цркву: празником, кад хоћу да прошетам или послом.

Не хулим али се и не клањам. Нисам ни светац, ни разбојник, тек: човек.

Ја и не тражим Бога. Има га или нема, неће постати или нестати ако га ја нађем или изгубим. Нити га: оспоравам. Можда га, понекад, у себи проживим али ни тада не јурим на једну или другу страну.

Лако је рећи „има га“ или „нема га“: тешко је живети поштено и усправно (колико се може), тешко је трудити се да не носиш зло другима (колико се може).

Као клинац сам доследније и искреније веровао. Нисам постављао питања, нити тражио одговоре. Вера у Бога била је нешто што се подразумева. Како сам одрастао, тако сам опрезније приступао томе, пре свега у свом изјашњавању: у себи. Наравно, ако изузмемо младалачке и адолесцентске пориве ка атеизму, нихилизму и јеретици.

Не знам: да ли верујем или не!!! Дан, данас: не знам!

(Ја не верујем главом, сумњам душом а верујем путем симбола!!!

Овоме закључку припомаже ми властито а погрешно тумачење Јунга).

Или:

Уметност је вера којој припадам али, као и код сваке вере и верника, чини се да не разумем у потпуности њену суштину. Верујем, дакле, инстинктивно, од природе и душе, не тражим објашњења о својој религији. Верујем изистински, само, то увек није довољно. Понекад, треба вери прићи изнутра, упознати се са њеном догмом, суштином, унутрашњим животом, храмовима, упоредити је са другим учењима и религијама, поштовати њене ритуале. Понекад је потребно пострадати ради вере, жртвовати се и дати жртву. Наравно, уколико желите да будете активни у веровању и да допринесете својој вери и своме унутрашњем складу.

Уметност исто тако тражи да се хода унутар ње, да се осети и кад се не разуме. Тражи, наравно, и свакакве жртве. И, као што се може бити искрени верник и ако нисте видели Бога, исто тако се може бити уметник и ако нисте оставили видљиво дело за собом. Као и Бог, и ваше уметничко дело може бити невидљиво али свеприсутно. Унутрашње, духовно - али тврдо као стена. Можете бити искрени уметник - као што се искрени верник у својој искрености додирује са Божанским – који се додирује са Уметношћу иако је не ствара и не разуме је. Вера је то!

У тој вери, као и у свакој другој, не осећам се спокојно. Много иноверника и друго-божјих ратника јуриша на мене, и мени сличне. Хоће да ме униште у име својег неверовања у моју веру, или да ме покрсте и осунете, да ме натерају да пређем на њино.

- Остави се тога, не клањај се лажним боговима!!! – вичу ми док ме држе везаног за крст мој.

А, ја нема снаге да пркосим, већ само ћутим и трпим.

- Да си верник не би се одрицао вере, више од три пута у току ноћи!

- Никад се нисам одрекао, никад нисам хулио! – ипак, ово не могах да оћутим.

- Јеси, стидео си се и одрицао својих песама!

Тачно!

*********************************************************

Можда смо тек раскрстили са другим или трећим разредом основне школе и словили смо као најбољи другови. У основним и средњим школама свако полугође имаш по једног или два „најбоља“ друга, којима следеће године не можеш ни имена да се сетиш. Е па, ја и он, смо управо тада били најбољи другови и једнога дана смо започели дискусију духовно-религијске природе.

- Не верујем у Бога – рекао ми је.

- Ја верујем – рекао сам му.

- Мој отац каже да нема Бога – наставио је он.

- И мој, али нису у праву: Бог постоји!

- Откуд знаш?

- Па – рекао сам му – моја баба каже да Бог постоји. Онда, једном кад сам направио нешто због чега сам требало да добијем добре батине, ја сам се прекрстио у шпајзу и замолио Бога да ми помогне: и батина није било. Или: једном нисам урадио домаћи, исто сам се прекрстио пре часа и тога дана учитељица није гледала домаће иако гледа сваки дан. Шта ти треба бољи доказ?

На овакве „аргументе“ није имао противтежу, па је ућутао. Сутрадан ми је само кратко шапнуо:

- Од данас и ја верујем...

Ето, од малих ногу сам мисионарио за нашу хришћанску и православну веру. Наставили смо да будемо најбољи другови и уживали у нашој тајни, строго је чувајући од очева, службеника и комуниста. Све до једног дана када ми је пришао и љутито ми одбрусио:

- Ја не верујем више!!!

Ћутећи сам га упитно погледао.

- Синоћ сам се крстио и молио за помоћ а ипак сам добио батине: Бог не постоји!!!

Тада ни ја нисам имао против-аргументе. Касније сам и лично, на својој кожи, утврдио да не функционише баш све како је изгледало на почетку и како је по мојим схватањима вере требало да буде: било је и батина и пораза.

Закључујем данас: нисмо били спремни да за веру пострадамо, веровали само само ако је било корисно за нас. Нисмо се, дакле, разликовали ништа од свих бивших, тадашњих и будућих верника. Добро, ајде: не од свих – али од добре већине.

************************************************************



ИЗ РОМАНА "ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА":

Сујеверје је кукавичлук пред лицем Бога!

Теофраст

 

                                                    *

Ако је Створитељ у једном тренутку створио овај свет, поставља се питање: шта је радио пре и после тога? Седео беспослен? Не!!! Он је стварао непрекидно, и сада ствара, без почетка и краја, а овај свет је само део његовог неограниченог стваралаштва! Створитељ никада није престајао да делује. Његово деловање нема граница. Чак и када изгледа да је нешто довршено, то је само још један део бесконачног отелотворења.

Како негирати или веровати у нешто што нема свој почетак и крај?

Како мерити време када не постоји коначно време?

Како тврдити да је Сунце настало пре 4999 милиона година?

Како рећи да је 9999. године пре нове ере завршено последње ледено доба и да су тада отворена врата ове наше цивилизације?

Како, уколико време није коначно, а стварање нема свој почетак и крај, веровати Књизи Постања која каже да је управо 4999. године пре нове ере створена Земља?

За нас је Спољашност бесконачна али смо ми за Универзум коначни. За нас је Васељена немерљива али смо ми за Створитеља недовршени у својој коначности. Наше довршавање је ограничено простором, али није омеђено временом и формом. Васељена јесте бесконачна, али то не значи да људи не требају покушавати да је измере онолико колико могу. Напротив! Исто је и са Богом. Иако је та идеја неизмерљива, она није немерљива, онолико колико нам је од Њега дато. Ми вером не меримо Бога већ своју искреност и посвећеност.

Због чега би у мудрости бесконачни, у снази свемоћни, и у сржи најплеменитији Створитељ, био шкрт да створи само овај један свет у бескрајном мору светова? Ко је смео икада посумњати на овој планети, која је, што се спознаје тиче, била у пеленама, а што се тиче величине тек кап капи једне, да ће у бесконачној Васељени бог бити наше ексклузивно право?! Како смо само, ми људи, били бахати сматрајући да ћемо Га схватити, чак и описати, створити представу о њему, укалупити га у догму нашим ограниченим поимањем и бесмисленим ритуалима придобити?! Како смо могли помислити да смо ми најсавршеније и једино дело Створитеља?! А Он нас је у бесконачном мноштву свога стварања створио савршене јер нас је створио недовршене. И омогућио нам је да се самодовршавамо и самоусавршавамо. Да растемо и сазревамо. Да учимо и стварамо. Није се чак мешао ни када је било више него очигледно да идемо у погрешном правцу самоуништења.

Са друге стране, људи су Створитеља ограничили и довршили речју: Бог! То им је ограничило простор тражења, онемогућило процес преиспитивања и одузело могућност истинске спознаје. Чак и када су имали више од једнога бога. Јер су их разне религије гурале у строго ограничене догме, које нису остављале простора да се размишља о томе шта је и шта значи, већ и онако њиховом кривицом ограничени, појам Бог. У савршеној недовршености света човек се погубио у довршеној догми - и умало није нестао због тога.

 Како је Створитељ створио људе, тако је створио и Васељену: недовршену и склону ширењу. Он је дакле Човека створио по узору на Космос. Човек види докле му то вид омогућава. Схвата колико му мисао досеже. Осећа колико му чула дозвољавају. Шта се налази, онда, само метар преко досега најмоћнијег телескопа? Шта је само милиметар изван наших ограничења? Нама светлост доноси информације и сазнања. Па где смо онда ми са знањима? Ми знамо за Васељену од пре неколико милиона или милијарди година, ту слику сада видимо, толико је светлости требало да стигне до нас. Какво је то знање?

Како је Створитељ оставио неограничену савршену недовршеност света и човека, тако је и човек требао да проналази неограниченог бога, довршавајући и прилагођавајући га времену свога сазревања, које је тако неспретно назвао еволуцијом. Довршавање бога у савршено недовршеном свету једина је права и исправна мисија човека и једини пут који га је водио ка напретку и срећи. Он је, човек, међутим, погрешио и несавршено је довршио Створитеља у ограничену и непромењиву реч БОГ. А онда је савршену недовршеност света, коју му је Створитељ оставио, својим глупим понашањем довео у стање несавршене довршености: катаклизмичком нуклеарном апокалипсом, коју је безумно најављивао као Судњи дан.

 

                                                 *


E = mc2

Енергија, маса и брзина светлости (око 299 километара у секунди).

Велики Прасак – Велико сажимање – Црна Рупа!

Све, дакле, почиње са Великим праском, јер се пре тога наше време и људски закони не могу користити. Светлост коју знамо кренула је на пут када се догодила велика експлозија стварања. Наука може објаснити све до онога Првога. Онога од чега је све кренуло. То је место где престаје наука и почиње Бог. И: супротно!

петак, 28. август 2020.

ГЛАСАЈТЕ ЗА СЕБЕ – ЗНАЧИ ПРОТИВ МИЛА!



Моја писанија на овом блогу и другим платформама до сада је отварало, пратило и читало око пола милиона људи. Добро, нису то бројке какве имају други портали и интернет сајтови али свакако их има прилично. Није то масовно као кад бих писао глупости у вези моде, трачева, сензација или лажних вести. Често су моји текстови „тешки“, оптерећени повећом дозом филозофирања, са нијансама које се не свиђају онима који на ствари гледају црно-бело. Зато ћу се данас манути тога јер желим да пошаљем јасну поруку и да још јасније искажем свој став, без филовања и маскирања - и то оним људима који прате мој рад и држе до мог мишљења. Такође, у пар реченица желим да подвучем грешке које је ових дана без икакве потребе актуелна власт у Србији учинила када су у питању поруке које се шаљу.
Што се тиче моје поруке, она гласи:
СРПСКОМ И ОСТАЛИМ НАРОДИМА У ЦРНОЈ ГОРИ ПОРУЧУЈЕМ ДА У НЕДЕЉУ ГЛАСАЈУ ПРОТИВ МИЛА ЂУКАНОВИЋА И ЊЕГОВОГ РЕЖИМА ЈЕР ЋЕ ТО ЗНАЧИТИ ДА ГЛАСАЈУ ЗА СЕБЕ И ЦРНУ ГОРУ! ВРЕМЕ ЈЕ ДА ОН ОДЕ! ПОСЕБНО АПЕЛУЈЕМ НА СРБЕ ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ КОЈИ ЖИВЕ У СРБИЈИ ДА ЈАСНО И ГЛАСНО ИСКАЖУ СВОЈ СТАВ И ДА СЕ ЧУЈЕ ЊИХОВ ГЛАС!
Што се тиче грешака власти и ауто-голова које су ових дана постигли, и ту ћу бити кратак и јасан. Тиче се односа Србије према ЕУ и Белорусији а у светлу дешавања и избора у Црној Гори.
Дакле, Србија је потписала декларацију против Лукашенка али није ништа потписала против режима у Црној Гори. Није подигла свој глас у институцијама ЕУ када је у питању положај Срба у Црној Гори и крађе избора коју Милов режим деценијама спроводи и сада се спрема да учини исто.
Челници нашег режима стално понављају како не желе да се мешају у унутрашње ствари једне суверене земље, када је Црна Гора у питању, али им то не смета да чине када је Белорусија у питању. Притом, режим у Црној Гори је искључиво анти-српски (и сама идеја режима о црногорској нацији почива на темељима мржње према Србима и Србији) док је власт у Белорусији пријатељски наклоњена Србији и Србима.
Црногорски режим је признао Косово и отима српске светиње попут Шиптара док Лукашенко брани наш суверенитет у Старој Србији.
Лукашенкових 80% гласова нису регуларни али Вучићевих 70% јесу?! 
Лукашенкови избори су покрадени - Мило уопште не краде?!
Лукашенко је диктатор јер је 25 година на власти а Мило Ђукановић није иако влада 30 година?!
Колико се то Лукашенко обогатио па је он диктатор према „сиромашном“ Милу који то није?!
Демонстранти (они који протестују) у Минску јесу у праву и треба им дати подршку али они који протестују у Београду и Подгорици – нису?!
Кад Лукашенко изведе полицију на улице онда је то диктаторски, када то учине Вучић и Мило онда је у реду?!
Лукашенко нам поклања „мигове“ а ЕУ са којом наступамо против њега нам је срушила оне које смо имали!
Лукашенко је уредио државу, сачувао национална богатства, искоренио велики број болести (смртност од појединих малигних обољења је свео на нулу), очистио градове и улице од прљавштине и криминала, сачувао суверенитет, зауставио погубни утицај НАТО-а и ЕУ, искоренио корупцију. Шта је са Црном Гором по свим тим питањима па је Белорусија заслужила декларацију против ње а Милов режим није?! И зашто је то наша власт учинила када нам је јасно поручено да нећемо бити примљени у ЕУ макар док се она сама не распадне?! И зашто усаглашавамо нашу спољњу политику са земљама које признају Косово и које су нам га у крајњем случају и отеле, дакле са непријатељским земљама?! Зашто гурамо прст у око Русији?!
Јесу ли то стандарди ЕУ које наша влада мора да поштује?! Јесу ли то разлике између диктатуре и европских вредности?!
Има и добрих ствари које су учињене за српски народ у Црној Гори од стране Србије и садашње власти, и начин на које су учињене - добар је. О томе се не треба много причати! Треба још више радити и помагати! Јер, то се подразумева. Није то мешање у туђе ствари – то је мешање у своје ствари!


уторак, 28. јул 2020.

КУРВИНИ СИНОВИ



Чим је изашао из притвора, поручено му је: „Враћај се у Србију. Сад се ионако зна где си. Био си у новинама, на твоју жалост. Била ти слика, јебеш име. У Србији си безбеднији, лакше ће бити чувати те, обзиром да те више не јуре главоње које су хтеле да освете твога рођака“. Скоро су сви мртви, а, и ако је неки и претекао сада се зна да га је типовала властита жена, био је наставак приче. Није могла више да поднесе његово бављење младим девојкама, а, и паре су биле у питању. Нешто више пара. И оној лудачи и болесници Јелени се изгубио сваки траг. Праћени су још неко време њени крвави трагови а онда као да је у земљу пропала. Ни трага, ни гласа. Могло се претпоставити, обзиром каквим је начином живота живела и колико је зла другима нанела, да ју је негде достигла рука правде или освете. Тешко да је она могла да се смири. Лудило је било јаче од њене обзирности а наношење бола другима једино задовољство које је могла да осети и које ју је испуњавало. Чак јој ни тешке дроге нису помагале у последње време да нађе себи одушка. Претпостављало се да је имала доста својих брига и да је давно заборавила на Игора К., ситног пиона  у њеном животу, успутни хир, некога каквих је она на десетине протурила кроз руке.
Отишао је до банке, подигао то што је скупио, онда до стана где је хтео да се пакује. Ништа није спаковао. Отворио је флашу Џек Денијелса и одврнуо једну песму из младости и пуштао ју је наново све док није испразнио флашу. Неколико пута је телефон зазвонио, није се јављао. На секретарици је неколико пута остављена порука: „Чувај моју длачицу“. Он је само слушао песму, пио и размислио се собом:
Иза прозора немирног сна
Осјећам њихове сјене
Гледам како кроз зидове плешу
Курвини синови
У неку руку је био срећан што се враћа. Знао је од почетка да не припада овде. Знао је да не припада нигде.
Затвори губицу није вриједна заната
Истреси горчину до краја
На стратешким мјестима њихови људи
Курвини синови
Сад ће кући, па шта му бог да. Нека и умре али да умре ко човек, без гована и слугерањства, без понижења и живота ниже врсте. У Србији је био губитник, овде није ни то. Мораш нешто изгубити да био био лузер: овде нема шта да изгуби.
Лутке од крви без трунке идеје
Убице на цести
Лоша ноћ бјежим из града
Они долазе ...
Курвини синови
Да је макар урадио само делић од онога за шта је платио рачуне?!
Отишао сам далеко до крајњих граница
Море је узимало од неба
На другој страни знаци олује
Видио сам као плазе у тами
Схвата, није требао да бежи од курвиних синова и кћери, требао је да се бори. Али: како? Па није имао ни мобилни телефон када су га сви имали. Лош приступ. Није био потребан телефон, била су потребна муда. Он и њему слични треба да се приупитају: где су погубили муда?!
Хладна ноћ пред велике догађаје
Не желим више да се сјећам
Знали су гдје ће ме наћи
Курвини синови
Изговорио је потпуно пијан, пре него је утонуо у лош сан, пре него је кренуо за Србију: „Хвала ти Џони брате, хвала ти у далеком свету. Ти си побегао на време. Али: никад није време за бежање. Време је понекад да се стане и остане, да се погине у борби против курвиних синова. Ја сад идем, да останем“.
Игор К. је, сутрадан вечером, сео у авион, лошег стомака и бљутавих устију. Чим је прешао границу на терминалу изгубио је шансу да се икада врати у Америку. Није га било брига. Имао је торбу са документима, нешто пара, Новинареву бележницу и касете. Ништа више није понео из Америке. Чак ни ону слатку и малу стидну длачицу. Све је оставио иза себе. Схватио је да му одатле треба само заборав. Не само одатле, из целог дотадашњег живота.
Јесте, много тога је Игор К. имао на списку за заборав. Хоће ли успети да се смири, да скраси душу?! Не треба ништа да осећа, важно је само да заборави, по могућству што више. Све свакако неће моћи. Много тога има што се не да заборавити, све и да успе, нађе се начина да га се подсети, на пример, када га жигне и заболи главић или шупак, на промену времена. Ето, нема све везе са душом, кад је патња у питању. Понекад тело више пати. А тело је нешто на души. Тело је телесно на бестелесној души.
Подједнако га је болело и једно и друго. Ипак, осећао је и мало среће у себи: враћа се кући. Мада куће већ неко време нема, на том месту је сада зграда у којој има локал и стан. Нема везе, враћа се међу свој ваздух, међу своју воду, међу своје дрвеће, међу своје снегове и кише, ветрове и оморине. Враћа се у губитништво: своје! Па нека цркне после. Да још једном види свој град, само.
Видео га је ноћу. У пролазу. Покупио је папире код адвоката који је водио послове око куће и плаца, узео тапије за локал и стан, покупио до тада пристигле ренте и видео Зокија. Тек кад су се поздравили, схватио је да му није донео никакав дар.
- Изгубио се пртљаг – лагао га је – купио сам ти компјутер да можеш на њему да пишеш говоре.
- Нема везе – рекао му је Зоки – ја ионако све то држим у глави.
Знао је Зоки да Игор К. није од оних који могу нешто и некоме поклонити. Преварио се. Ово је био нешто другачији Игор К. Када се поздравио са Зокијем, не говорећи му где ће и шта ће, вратио је возача, који га је покупио на аеродрому, назад код адвоката, коме је дао новац и замолио га да до сутра достави Зокију најскупљи лаптоп који нађе, макар одмах кренуо за Београд да га тамо тражи. Сем Драгоша и Зокија, он, у другој и силазној половини свога живота, није више никога рачунао за свога.
Још је исте ноћи, у ситне сате, стигао у дедину стару кућу, у село Злодошљаци, педесетину километара од свога родног града. Неко је пре његовог доласка средио и почистио, променио сијалице и ставио браве, донео нешто намирница и постељине. Игор К. је стигао у свој нови дом, где ће започети свој живот и одакле планира да оде само са ногама напред, ношен. Одавде више нема где и неће чак и да има. Ако треба да се мре, лепшег места од овог не може наћи за то.
                                            

среда, 15. јул 2020.

КОРОНА – шта смо све хтели да знамо а нисмо смели да питамо!




Епидемија остварује сан оних који на овај или онај начин владају (а сви су везани за капитал). Људи се полако навикавају да стално носе маске и да ће то бити део њихових живота убудуће (и да ће морати да се отуђе и овако већ отуђени) али не примећују да им се полако одузима део по део нечега што су биле основе цивилизованости друштва, људских слобода и потреба: образовање, култура, уметност, разонода, дружење, аматерски спорт, слободно кретање, путовања, право на здравствену заштиту. Да! И: то! Лечење је постало скоро немогуће, не признаје се више нити једно стање болести уколико то није ковид 19, и то само у тешком облику.
О ограничењима слободе више не вреди ни говорити, то се подразумева.
Ускоро ће почети да нам говоре да је корона показала како је здравље најважније (као да ми то не знамо) а да без образовања, уметности, културе и људских права – можемо живети. Боље је бити глуп и примитиван дивљи човек у кавезу - али безбедан; него образован човек коме је слобода важна али који се може заразити а неће моћи да се лечи.
Елем, шта су нам све говорили последњих месеци парадирајући по медијима, неки од њих толико много да су људи с правом постављали питање: како могу радити свој посао тако накинђурени и упарађени када никада нису на послу?!
Ситуација са епидемијом се може описати следећим речима: прво смо били збуњени, па смо примењивали кинески модел, па смо „победили“ вирус због избора, па смо прешли на шведски модел и сада смо на прагу хаоса. Сво то време нисмо знали ништа а претварали смо се да знамо све.
Вирус је на почетку био безопасан и смешан, онда је био опасан за старе људе и хроничне болеснике док је за остатак популације остао безопасан. Онда су почели да се разбољевају млади и здрави људи, чак и деца, и то теже него они старији. 
Говорили су нам да је најбитније да вирус не уђе у старачке домове а сада нема дома у који није ушао и нико то не помиње. 
Говорили су нам да је битно да сачувамо старију популацију а сада кад умиру млади нико не говори да је због будућности земље можда ипак важније да сачувамо њих. Али!, ти млади људи су непоуздани гласачи!
Причали су нам да је битно да нас огреје сунце и да ће када наступи топло време вирус нестати сам од себе. Сада говоре да је овај летњи вирус опаснији од онога који је харао док је било хладно.
Причали су нам да је важно носити рукавице а сада нико више и не помиње рукавице.
Говорили су нам да маске уопште не штите од заразе а сада нам говоре да су маске једина заштита коју себи можемо приуштити. Причали су нам да је цена од 120 динара за маску испод тржишне а сад маске коштају 17 динара.
Говорили су нам да се болест не сме и не може лечити код куће због ширења заразе, због тог отварали фамозни сајам од којега се људима дизала коса на главама, а сада нам кажу да се лакши случајеви могу и морају лечити код куће. Деведесет посто људи који оде на преглед сада шаљу кући.
Причали су нам да се не смемо шетати по парковима а сада нам говоре да је важно да у затвореном водимо рачуна а напоље како нам драго.
      Данима смо били затворени, месецима били под полицијским часом а онда су нас преко ноћи пустили како би стекли имунитет крда (то јест, да би крдо могло да гласа).
Говорили су да сумњиви контакти, они који су били у додиру са зараженима, морају седети кући 14, па после и 28 дана, а сада уопште и не испитују оне који су били са оболелима или су и сами оболели.
Причали су да вирус остаје на металним предметима, на пример: квакама, и да се те површине морају чистити алкохолом сваки час, а сада говоре да се вирус преноси ваздухом. Уосталом; више нису сигурни ни то да је вирус у питању већ говоре да је то можда нека бактерија. Још су нам причали да се вируси не лече антибиотицима а сада само антибиотике преписују онима који се лече код куће.
Говорили су нам да је смртност од вируса мала (0.02%) а сада говоре да свакога дана умире на десетине људи (смртност је вероватно преко 4%, на основу оних сакривених бројева). Убили смо се од секирације колико имамо респиратора за које се утврдило да великом броју људи не помогну, само мало одложе неминовно.
Причали су да имамо свега што је потребно од опреме и материјала и да смо спремни за нове и веће изазове а сада нам се систем распао за неколико дана.
      Укупно, од почетка епидемије, за пет месеци, на данашњи дан, имамо заражених колико је једна област у Италији, слична нама по броју становника и територији, имала за три-четири дана (око 19.000) у јеку њихове епидемије, а систем за који су нас убеђивали да је најбољи пред распадом је са 300 заражених дневно.
Говорили су да највише и најквалитетније тестирамо а сада испада да се у тај број тестираних броје и они брзи и непоуздани тестови. Поред тога, на 500.000 тестираних ми имамо 19.000 позитивних па се поставља питање колико је нестручности било потребно да се уради толико беспотребних тестова да би данас дошли у ситуацију да не можемо тестирати све оне којима је то потребно. Другим речима, уколико на 8000 тестова на дневном нивоу ми имамо око 300 позитивних онда нешто није у реду или са тријажом, или са тестовима.
Говорили су нам да су људски животи најважнији а сада говоре да је економија битнија.
      Говорили су да су им грађани Србије најбитнији а сада говоре да су грађани Србије криви за све што им се догађа.
      Причали су ономад како су нам велике проблеме створили наши људи који су дошли из иностранства а сада смо у већем проблему иако нико више нити улази, нити излази.
      Говорили су да смо најопремљенији у региону а сада је испало да и други имају опрему, понекад и бољу, свакако ефикаснију.
      Говорили су да нам без Кине не би било опстанка а сада нам ЕУ шаље 200 здравствених радника о свом трошку.
      Громогласно су ћутали о Русији, како и Русија све тише говори о нама.
Причали су нам да има пара колико хоћемо а сада говоре да нема пара ни колико нам треба.
Говорили су да утакмице на отвореном нису опасне а сада причају да су демонстрације на отвореном опасне.
      До избора - све је било у реду. Дан после избора - ништа више није било у реду! Причали су да избори нису опасни а они су се по-заражавали у изборном дану (и скок оболелих је кренуо десетак дана после избора) и сада нам забрањују да нас у затвореном буде више од 10 људи (било је прво 5 али су се после пар дана досетили па су дуплирали до нивоа једног просечног гласачког одбора).
      Ни до дана данашњег нам нису објаснили како да фризер или конобар на послу могу да одрже физичку дистанцу, како то да су се лекари заразили иако су имали маске који и ми носимо да би нас заштитиле, шта то значи десеторо највише у затвореном простору кад је градски превоз у питању или десеторо на отвореном у тренутку када је испред Торлака стотине људи у реду, или зашто су кладионице и теретане последње затворене и прве отворене?!
Али, све горе речено више и није важно (мада сличних примера шта су говорили онда и сада има још на десетине) колико је важна чињеница да је више него очигледно да је народ сада углавном препуштен сам себи. Држава преко здравственог система више не контролише ситуацију и сада само управљају штетом. У болнице се доводе само најтежи случајеви којих је све више, док се сви остали враћају кућама уз препоруку да пију витамине и антибиотике. Већина људи чека на прегледе по неколико дана и још толико на тестове и још толико на резултате тестова. Кућама и на радна места се враћају људи са очигледним симптомима којима се чак ни боловање не отвара са образложењем да је укинуто ванредно стање.
Оно што мене највише буни: то су бројеви. Дакле, уколико се у једном дану тестира 8.000 људи (са симптомима који су изражени, дакле не тестирају се лакши случајеви или они без симптома) откуд то да само 300 позитивно на корону у јеку епидемије. Може се закључити по бројевима да много више људи обољева од неких других респираторних болести: 300 од короне а 7700 од нечега другог јер симптоме (температуру, тешко дисање, бол у грлу, губитак чула укуса и мириса, пролив) сви они имају, иначе се не би тестирали. Поред тога, највише буни следеће: уколико је истина оно што су нам говорили о томе да је највећи број заражених са лакшим или никаквим симптомима, онда је од 300 дневно заражених, њих 30-так са тежим симптомима (да узмемо 10%, мада су нам говорили да је тај проценат и мањи). Откуд онда пуне болнице за неколико дана? Поред тога, нејасно је да број активних случајева скоро исти са бројем хоспитализованих па испада да су у Србији у болницама сви заражени. А, није тако! О броју умрлих не вреди ни говорити, месецима је био то по један умрли дневно а сада данима бројка није испод десет. Очигледно је да се са бројевима тестираних, заражених и умрлих манипулише а на терену је ситуација другачија и видљива.
На тестове се чека данима, чак и недељама. Прво, као што рекох, људи изгубе неколико дана да уопште стигну до прегледа а онда, кад стигну, узме им се крв, евентуално се сниме на рендгену и пошаљу  се кући. Тек уколико се стање пацијента искомпликује онда га тестирају, па онда тај исти мученик данима чека резултате. О нехуманом чекању испред домова здравља и болница да и не говорим: болесни људи читав дан стоје на сунцу и без основних хигијенских потреба.
Сада већ пацијенте из Београда шаљу у болнице по унутрашњости. Дакле, уколико се неко у свом животу уздао у то да поред много мана живота у Београду (градски саобраћај, гужве, скуп живот), макар су му најбоље болнице надомак руке: грдно се прешао.
У почетку су малтретирали људе са неколико негативних тестова пре него што би их пустили кући, онда су за један дан неколико хиљада људи без икаквих тестова прогласили здравима, а сада их уопште и не тестирају, чак ни да утврде да ли су заражени кад већ имају симптоме.
Прво није могло ништа, па је могло све, па се глумило да не може баш све, а сада су се дигле руке од свега.
Тачно је да се вирус поново пробудио у региону, као што је тачно и то да Европа излази из кризе, као што је и најтачније да нигде у региону сада здравствени системи не пуцају као код нас. Нема то везе са тестирањем, како се овде говори. Да је ситуација озбиљна у другим земљама из окружења не би се могли сакрити редови испред здравствених установа каквих данас имамо у целој Србији.
Струка из кризног штаба је пала на испиту. Или нису знали, или нису били морални, или су се бавили политиком што би било исто као прва два. Због чега су ћутали када се прелазило са најконзервативнијег на најлибералнији модел?! Популација је тада била рањива, после толиког карантина, па то је ваљда струка требало да зна. Поред тога, зашто се није водило рачуна да су неки људи већ били пренапрегнути у време првих месеци и да је питање колико дуго могу издржати?!
Ја сам од почетка кризе говорио и писао да нам само Бог може помоћи јер се видело да је властима била важнија политика од здравља народа. Од почетка је све била кампања, све је било подређено рејтингу. Свакодневно појављивање у медијима, приказивање спектакуларних резултата по којима смо најбољи у свему, олакшице за пензионере и стално давање новца њима као да нико други не живи у овој земљи, неселективна подела новца фирмама и грађанима, итд. Сада, међутим, више нико не помиње неку помоћ. Сада говоре да људи треба само да се снађу, да је комунизам мртав и да нико не треба да очекује да држава може и мора да помогне.
Дакле, систем више не постоји. Постоје само политичари и власт. Сада све зависи од Бога и среће (што се своди на исто). Не заразити се а уколико се то и догоди онда да то буде лакши облик који се може преболети без помоћи здравственог система. А, да, говорили су нам да је важно да створимо колективни имунитет а сада причају како имунитета после прележане болести можда и нема.
Неко ће морати да одговара (али, каква ће то бити утеха онима који су мртви и њиховим породицама?!) зато што министарства, секретаријати, агенције, службе и појединци нису били способни да процене опасност вируса, његов интензитет и могуће сценарије.
Нема сумње да су мере нагло укинуте због избора. Било је јасно, посматрајући земље које су свему озбиљније приступиле да је опасно нагло отворити до тада најзатвореније друштво. Такође је било јасно да политички и пропагандни приступ владајуће структуре неће донети ништа добро овоме народу а када је епидемија у питању. За друго, нека им је просто, сада је ово најважније.
Међутим, оно што треба знати, данак који сада плаћамо јесте цена дугогодишње негативне партијске селекције. Партије су убиле струку и знање а сада партијски људи не знају да организују државу, систем и не умеју да лече људе!
      ПС
     Овај текст се не односи на људе који раде у болницама и са болесницима већ на сам систем у ширем смислу речи. Лекарима и медицинском особљу који се боре на терену: капа доле!

ЧИТАЈ:

ДНЕВНИК ИЗОЛАЦИЈЕ - МАРТ 2020. ГОДИНЕ


Игор М. Ђурић , СРБИ(и)ЈА

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog