петак, 13. јул 2018.

ИСТОЧКЕ КАФАНЕ




Момо Капор је негде написао анегдоту о томе како је кафански шибер(шубер) финални зачин који храни даје изванредан укус: храна мора проћи кроз њега. Додао бих: исти случај је и са пићем, овога пута везано за кафански шанк и конобарски новчаник. Како има људи, посебно пивопија, који никада не улазе у кафану, а сваког дана пију пиво испред неке продавнице, тако постоје људи којима није слатко да пију уколико то не чине у кафанама, па и то не у свим кафанама. Никада није слађе пити него у кафани, па још ако си танак са парама. Потребно је свему додати дозу чежње да би било лепо и имало смисла у том бесмислу. Уколико је све доступно онда престаје да буде лепо. Као и секс, уосталом.


Између два рата напознатији угоститељски објекти у Истоку били су Мали хотел и Извор. Те кафане су држали Љубисав и Михајло Ајданић. О њима се мало зна, осим да су у њих залазили чиновници, жандарми и трговци, махом.
На самом извору је направљена лепа кафаница и ресторан, и она је почела са радом 25-ог маја 1963. године. Радила је у склопу угоститељског предузећа Беле воде и звала се једноставно: Кафана Извор. Убрзо је постала омиљено састајалиште и култно место за окупљање Источана. Како је и због чега престала да ради, па је онда остављена да је време докосури: не зна се. Није пословала лоше, а, ни пре ње, ни после ње, ни једна друштвена кафана у Истоку никада није затворена. Мислим да је почела некоме да смета: у идеолошком и културолошком смислу. Сувише би било компликовано да сада објашњавам шта сам са овим хтео да кажем. Остала је тек по која фотографија да нас подсети на то место и то време.


Дом пензионера није био класична кафана (што говори и само име) али се ту итекако слатко пило. Пиће се точило и било јефтиније него на другим местима јер је било субвенционисано, а мезила су се искључиво кувана јаја која би стајала на сваком столу и која су се обнављала када их неко конзумира. Конобар би при извођењу рачуна редовно пребројавао и јаја, те наплаћивао би онолико колико недостаје без обзира што би се гости често бунили да нису дирали иста. Дом пензионера је био међу првим угоститељским објектима који набавио савремени шанк, био је од неког метала, у доњем делу је имао фрижидере који су се затварали тешким вратима, а са горње стране је имао рупе у које су стављане флаше са вином, жестином и киселом водом, па су због тога увек бивале хладне. Наравно, у склопу шанка је била и судопера с' топлом водом и месингани пулт за оне који су волели да пију с'ногу.
Дом пензионера је позади имао лепу баштицу, која је исто тако временом запуштена. Како смо се ми, као становнци Истока запуштали, тако су и тамошње кафане губиле сјаја. Та башта се отварала лети док су се још у Дому пензионера држале игранке, па је тако имало више места. Пресело ми је једном седење у тој башти јер је дошла милиција и покупила све присутне бадавџије, те нас је одвела камионима да гасимо шумски пожар. Так'о је време било. Иначе је у Дому пензионера, поред игранки, увече одржавана и томбола (по некад и у Коренику). Дом пензионера је деведесетих година пресељен у нове просторије где је наставио да живи под другим правилима.



Кореник је дуго, до самога краја, био нека врста централне градске кафане. Та кафана је упорно истрајавала у свом конзервативном и традиционалистичком поимању кафане у изворном смислу и значењу. Ту је постојао већ помињани шибер кроз који се протурало јело, класични шанк иза којега стоји мрки шанкер са блокчетом и ексером на који је набадао наруџбине, вазда будан да га неким случајем конобари не превеслају, конобари ливрејисани са чувеним конобарским сакоима и опремљени са великм црним кожним новчаницима. У горњем џепу црвеног или белог сакоа (са црним крагнама) је блокче са оловком, у једном од џепова је отварач за пива и сокове, у другом сами отварачи (да и њега шанкер не превесла). Било је оних конобара који су ишли до краја у свом традиционализму: држали би беле салвете преко руке и са њоме би остресали пепео и мрве са стола. Чаршафи у били карирани са још једним белим који се пребациовао укосо и мењао према потреби, а преко њих су стајале месингане пиксле и карафиндели. Касније се на столу могао наћи и писаћом машином откуцан јеловник, са печатом и потписом на дну. Треба напоменути да је Кореник био прва источка кафана са заиста, за то доба, савременом кухињом која је радила свакодневно. Зато су се у Коренику хранили разни чиновници, ту се јело „на потпис“, а и локални спортски клубови су ту хранили своје чланове.
У Коренику се заиста могло добро појести. Више су то били оброци него мезетлук. Посебно је била укусна гарнирана телетина која се преливала преко кромпир пиреа. Кореник је својевремено имао са задње стране и лепу башту, са фонтаном у облику бубрега на средини, али је она временом запуштена па је претворена у стовариште. На спрату је поседовао, за то време, луксузне апартмане и сепаре-е за функционере. Дочим су се за радничку класу и поштену интелигенцију лети избацивали столови и према главној улици, у хладовини дрвореда. Ту би се ујутро, на свежем ваздуху, пила кафа донесена на послужаонику у малој месинганој џезви, са ратлуком и малом киселом водом, и чекале су се новине из Београда. Руку на срце, могло се цео дан седети за тим столовима а да се ништа не наручи.



Кафана Кореник је радила у склопу истоименог трговинског предузеђа, које је у свом склопу имало и свој хотел у Ђураковцу (нисам сигуран да ли су имали неки објекат сличног садржаја и у Пећкој бањи - мислим да јесу, коју су сви називали ''пећком'' иако је била на територији општине Исток и словила се понегде као Бања Исток, мада су је неки називали и Илиџа, што је вероватно турцизам за бање или терме). Слабо сам залазио у ту кафану у Ђураковцу, наиме обилазили смо неке друге, иако не сумњам да и тај објекат има своје приче које требају бити испричане.
Ако би Кореник могли назвати градском кафаном, онда би Радуша више подсећала на радничку мензу (ресторан друштвене исхране), иако је имала и шибер (шубер), и шанк, и конобаре. По ћошковима су стајали и они шубери за мерење дрвне грађе. Она је то, мисли се на мензу, уистину и била, јер је функционисала у саставу истоименог дрвног комибата и у њој су се радници у појединим периодима заиста и хранили у склопу чувеног ''топлог оброка''. Али је кафана функционисала и сама за себе, точило се пиће, продавала се храна. Главни гости су били шофери, шумари, милиционери и њихови ''пацијенти''. Свраћали су додуше и они којима је посао био близу, што ће значити целокупна источка општинска, школска и судска администрација. Радуша је била идеално место да се шмугне с' посла и да се на брзину дрмне неколико мученица. У Радуши се мање полагало на храну, мада је ту могла да се смаже добра кокошка.



Мотел Рибњак се саградио најкасније од овде поменутих кафана и до самога краја задржао је неке облике луксуза и старе славе. Био је то савремен и модеран објекат, који је имао чак и неке архитектонске финесе. Постојао је чувени кружни шанк, савремено опремљен и леп, а око њега су били столови у првом прстену. Изграђен изнад воде, са бунгаловима и шеталиштем, никада до краја није искористио своје предности. Пошто је функционисао као део рибњака пастрмки нормално је било да пастрмке буду главни оброк на менију, од класичне са роштиља, преко ''охридске'' на кајмаку, до рибље чорбе у котлићима испод којих гори ватра. У почетку су се могле наручити и реш испржене мале пастрмкице као гирице али се временом схватило да је то чисто бахаћење и греота. Непревазиђен је био и ''шарски одрезак'' (пун домађег кајмака и висмирице), а ни ''карађорђева'' није била лоша. У Рибњак смо више ишли да једемо него да пијемо. Најзад то је било место где смо могли изводити девојке, сестре, пријатељице. Тераса Рибњака је бивала прелепа лети. Хладна вода у језерима испод, пастрмке које у јатима пливају и скачу за инсектима, све је то давало посебну свежину и стварало је изванредну атмосферу људима који су седели ту. У мотелу Рибњак је постављена и прва јавна телефонска говорница у Истоку. Клозет (по чему се требају оцењивати кафане, пре свега) је увек био одржаван и чист. Најзад, Рибњак је има лепо уређени паркинг, што реално тада ништа није значило јер је аутомобила било знатно мање и могао си се паркирати где год си хтео.
Ишли смо у кафане и ван Истока. У поменутом Ђураковцу дуго је радила чувена Тиха ноћ. У Злокућане смо ишли да „иземо граорку“. У Клину је била незаобилазна кафана Код Сајчића. Прва приватна и класична источка кафана са кухињом била је Код Ђолета. Онда је стигла ера такозваних кафића. Први отворени кафић у Истоку био је Лаја. Затим су се ређали Бољи живот, Метохија, Елдорадо, и још десетине других. О томе ћемо другом приликом. И, о кафанским анегдотама.



Најчешће изговаране реченицие у источким кафанама су следеће:
„Донеси, ако он неће: ја ћу!“;
„Сокове не плаћам“;
„Донеси још по једну, нисмо дошли на једну ногу“;
„У лој ти се учинило“;
„Ко пије, да му ништа није – ко даје, да му се не познаје“;
„Конобар, ишамарај пиксле и донеси туру“;
„Од тебе, баће, ако треба и отров ћу да попијем“.
И касније, најчешће изговорене реченице су биле:
„Пиши у свеску“, и, „Дођем ти“.



У то време, кад сам био млад, ђацима је било забрањено да улазе у кафане, па смо се довијали на различите начине. Тражили би неки скрајнути ћошак или би молили конобаре да нам пиће додају кроз прозор па би га пили напољу. Наравно, све то уколико је неко од професора или наставника унутра. Мотел Рибњак је био најлакши за скривање због својега распореда и величине. Ту смо долазили на кувано вино и кувани јупи, или, кад смо хтели себе да почастимо (а успели смо да скупимо коју цркавицу): на помфрит преко којега је разбацан кајмак и пиво. Крили смо се додуше и од родитеља, родбине, комшија... Уствари, у Истоку је било немогуће сакрити се било где, па ни у кафани. Где год би се окренуо налетео би на неког свог или некога ко познаје тебе и твоје родитеље. Мислите да је то било лоше. Напротив! То је било наше највеће богатство!


четвртак, 12. јул 2018.

ТРГОВИШТЕ



                        

Источани су поливалентне личности, уједно су горштаци-планинци и равничари-земљоделници, пастири и ратари, шутирају подједнако добро десном и левом ногом.
Кад прођеш Беле воде и попнеш се на брдо изнад Трговишта, прво што треба да урадиш (и што свако добронамеран одвајкада ради) јесте да опалиш два метка у ваздух. Пушком или пиштољем – то није важно. Стари је то обичај. На тај начин обавештаваш околину да си пријатељ и да долазиш са добрим намерама. Разбојници и 'ајдуци се не најављују пред долазак.
Трговиште је место мира: ту се некада трговало. Одржавали су се вашари и сајмови на којима није било места за сециксе и разбојнике. Отуд овај обичај. Отуд и још од некуд, и још од некога, кога не желимо овде да помињемо а ко је такође био опасност и од кога су источки горштаци зазирали. А није звер већ су људи. Трговиште!!! Ту смо вероватно трговали са људима, оним преко планине, са друге стране. Трговиште је, може бити, негде на пола пута! Раван плато и пуно воде идеално је место за вашариште. Трговало се сигурно ту. Стоком и прерађевинама млечним. Алатом. Дочим, кад се престало трговати: то не знамо.



После тих пуцњева видиш у даљини како се из уских и малих бачијских врата помаљају прилике у шамијама и шајкачама да виде и дочекају придошлицу. Оне са марама бришу руке о кецеље и погурено гледају у даљину, док они са шајкачама прислоњени о неки дирек увијају дуван. Врата чамових бачија су мала из више разлога а највише безбедоносних: лакше се одбранити од душманина који се мора сагнути пре него што уђе а и од медведа који уопште ту не може да прође.
Трговиште је богато водом. Вероватно је зато и одабрано да буде насеобина планинаца. Има и пашњака, али је вода најважнија. Кладенци су пуни и у најтоплијим данима лета а на Белим водама вода извире и истиче без престанка. Планина без воде тешка је робија за горштаке. А наша се планина звала Мокра гора. Само Трговиште је једна велика удолина на чијим ободима су саграђене бачије. Налази се на прелазу букове у зимзелену шуму. Трговиште је специфично, поред пуних кладанаца и изворишта са друге стране брда на Белим Водама, и по чувеном игралишту, ваљда једином месту где је могао да се игра фудбал у том делу Мокре Горе. Терен је био сличних димензија као права фудбалска игралишта, само што је на околним брдима-трибинама, која су се надвијала над њиме, могло да стане много више гледалаца него на највећем стадиону на свету. Био је додуше проблем кад лопта оде низ поток јер је тада требало трчати за њом и читав километар док се стигне.
Док све није пропало нашом заслугом, свака виђенија источка породица је имала своју бачију у планини, излазила је горе у пролеће са стоком а силазила у јесен са пуним чабрицама. Касније је тај вид привређивања скоро замро и само је неколико породица истрајавало у том послу. На крају, више из навике него из потребе или користи. Постојали су и конаци нешто ниже, у међузони, на Ливадама, и по неко би ту презимио са стоком уколико би спремио доста сена у току лета. Ливаде, како им и сам назив каже су обиловале травом уколико није била сушна година. Преко Крне, па поред Ђурђеве бачије могло се у Трговиште. То је пут преко Скокова. Ишло се и на Пљосну преко Стреочких бачија.





Волео сам планину. Већина Источана воли планину. Нешто исконско  утиснуто у кодове наших гена вуче нас стално уз брдо, међу букве и јеле, уз простране пашњаке и низ језовите вртаче. Нешто је у нама планинско доминантно. Наравно, да смо се спустали са планине јер смо се на њу стално пењали не би ли преживели, било како. Или бежанијом, или сакупљањем хране.
Највише се ишло у планину, уколико ниси горе са стоком, у време Петрова дана. То је планински празник. У очи тога дана палила би се ватра у Трговишту, играли би око ње, певали и пуцали. Домаћини би клали јагње, као жртву, да их Бог заштити од зла. Било је много опасности по њихово добро, од лопова, звери и друге муке. Највећи душманин горштачки је: гром. Кад се нађеш за стоком негде у планини а почне да грми тада ти остаје једино да се молиш Богу јер друге заштите немаш. Од вука се и можеш одбранити, зато храниш великог пса који ти помаже, од грома нема помоћи.
Планинке (бачице) највише се обрадују шећеру и кафи - као дару. Евентуално и којем ружином ратлуку. Отићи некоме у планину, у госте, празних руку: некултурно је. Осим ако ниси путник намерник а таквих је у последње време било мало. Планинац није жељан кајмака, млека и меса, он је жељан онога чега нема и до чега се тешко долази у планини, рецимо: ракије, или дувана, или кафе, или чоколаде. О пиву већ да не причам, кабасто за ношење у редукованом планинском пртљагу, пиво је представљало врхунац ужитка и вредан поклон. Некада није било лименки већ флаша које си морао да носиш и враћаш их а требало је препешачити неколико сати до планине, уз брдо.





Као гост, у бачији, на планини, човек би био почашћен хладним зашећереним млеком (узме се снег из покривеног смета па се на њега сипа млеко и шећер и то се размути кашиком), кајмаком, сиром, грушавином (кукурузна проја се потопи у вруће млеко и кајмак). Све је то јака храна. И ми смо знали да треба да се причувамо. Ко није знао, ни то није било толико страшно – више је бивало досадно. Велика је планина, увек је у близини нека буква за коју можеш да се приватиш и чучнеш, кад те притера. Онда узмеш кукурек да се обришеш, и да те Бог поживи. Кад завршиш, можеш секиром или ножем да  изрежеш своје име скидајући букову кору. Тек колико да обележиш где си био. Та имена остају као траг много година после тога.
Ракија се точила на капи, ње је увек фалило горштацима, осим ако ти као гост ниси понео па частиш. Дуго је лето, већина планинаца (као уосталом и већина Срба) воли да потегне а ракије није могло да се донесе у великим количинама (ко ће да је тегли одоздо?!), па су виспрене бачице чувале и скривале „ватрену воду“ и износиле је само у специјалним приликама. А није да и оне нису волеле коју чашу мученице.
И дуван је био на цени. Докле год си имао цигарете и њима нуткао домаћина - драг си гост био. Ко је био у прилици оставио би домаћину кутију цигарета и то се сматрало великим „миловањем“ („помиловао ме са цигарама“).
Кад су се касније појавили транзистори и батеријске лампе - и батерије су биле на цени. Не да их доносиш, него да их оставиш полупразне у повратку, јер теби више не требају, идеш у цивилизацију. Транзистор се у планини, код горшатака, палио само у осам увече, кад се све намири около, и то да се чују вести и одмах се после тога гасио. Све се то чинило да би батерије трајале дуже.
Међу виђеније поклоне се бројала и муниција (разних калибара), упаљачи и по који фотографски снимак.







петак, 29. јун 2018.

БЕСЕДА НА ПРОМОЦИЈИ: О ДЕВЕТОМ КРУГУ!

Били смо градитељи Дечана и власници Капије, а сад хоће да будемо народ у пеленама. Хоћете ли да ми кажете да је боље живети у усраним пеленама неке фабричке хале која није наша, него се борити у униформи српског војника? Тврдите ли да је часније живети клањајући се менаџеру из Кореје у сред Шумадије или стајати усправно пред српским душманима на Косову? Хоћете ли ми рећи да је застава дугиних боја лепша од српске тробојке?


                              

Како је почело?
Претурајући по разним новинским текстовима и зборницима докумената везаним за Стару Србију, наишао сам на занимљиву информацију, прво кроз једну новинску вест, а касније и кроз наређења команданта Треће армије, о томе како се извесни доктор Рашовић са наоружаним људима затворио у манастиру Високи Дечани, 6. маја 1919. године, и тамо прогласио социјалистичку републику, која додуше није трајала дуго, није оставила никаквог трага и неславно се завршила. Мора се признати да је тај податак, сам по себи, био интересантан и интригантан. Ја сам већ читао о такозваном „зеленом кадру“, проглашавању совјетских република широм Европе (Мађарска совјетска република проглашена је тек месец дана пре ове Дечанске, у Немачкој је угушен исти покушај уз проливање крви), гледао и филмове, али до тад нисам знао да је таквих покушаја било и у Метохији, па још у самом манастиру Високи Дечани.
У почетку се моја идеја састојала из жеље да оставим белешку о томе, можда да напишем краћу причу за блог. Међутим, није ми се дало. Када сам почео да истражујем литературу везану за Дечане, као да ме је нека сила шчепала и терала ме да идем даље и даље, и није ми дала да буде како ја хоћу. Фактички је та сила и саставила ову књигу. Ја сам чак у једном тренутку желео да оставим рукопис по страни, да мало одстоји, да укрти, али ми се ни то није дало: мој брат Жарко је обезбедио штампање и слушајући налоге више силе убрзао излазак ове књиге.

Ја сам се родио и живео надомак Дечана, пар десетина километара даље. Црква Светог Николе у којој су ме крстили, у манастиру Гориоч, задужбина је Стефана Дечанског, Светог краља, а сама црква је метох манастира Високи Дечани. Наше породичне воденице млеле су жито тик уз млинове манастира Дечани и Девича. Зато сам ја на Дечане гледао другачије тада, него што то чиним сада. Тада сам гледао као на нешто свакидашње, као на нешто што се подразумева, као на део себе, нешто што требам прихватити као свакодневницу и не требам се посебно бавити тиме. Улазио сам и излазио у цркву као да улазим у своју школу или кућу, пролазио сам испод кивота Светога краља као кад се играм на игралишту, увек срећан што ме ћивот није заробио јер се говорило да грешници не могу проћи испод њега а да их Свети краљ не поклопи и обележи.
Овде, кад стигох, рекох, почех да гледам на све то другим погледом, онако како се гледа на нешто што се имало пред очима, а сада се нема. Када сам за потребе ове књиге хтео да се још боље упознам са Дечанима, свето место ме је зграбило и одвело на страну коју ми је оно наменило. Поред тога, идући том страном, док сам правио белешке, почео је и тај број 9 је да се појављује периодично и у правилним размацима, вероватно и зато што је почетна идеја приповести почињала те 1919-те године.
Како год, временом, и да ја то нисам ни примећивао, манастир је преотео улогу главног лика од доктора Рашовића, а мени је преузео перо којим пишем, дајући ми ипак слободу да искажем оно што сам и како разумео – јер ово нико не може да разуме у потпуности. Тада се појавила и Капија као једино разумно и спасоносно решење: донекле разумемо – однекле не; зависи са које се стране налазимо у ком тренутку; ми разумемо само оно уоквирено и ограничено, а са друге стране Капије је оно неограничено и бесконачно; покушавајући да схватимо све то ми кроз Дечанску капију несвесно спајамо Бога и науку. Тачка у којој се спајају (или: линија где се раздвајају) Бог и наука, у нашем случају могу бити Дечани, то јест, симболично Капија о којој овде говорим. Можда сваки народ има негде ту своју тачку која је извориште његовог постојања, идентитета и трајања. Међутим, само мали број изабраних народа има у том пресеку поред Бога и науке, уметност и монументално-лековиту природу. Народ који у својој прошлости, у будућности, у својој суштини, има очувану могућност да на једном месту спозна науку, уметност, лековитост и Бога – вечити је и бесмртни народ. А ми Срби све то имамо и можемо кроз оно што нам пружају Високи Дечани.
Међутим, ако се требамо скрушити испред величине и  монументалности Високих Дечана, ми исто тако требамо, и морамо, схватити колико је наш садашњи тренутак мали и пролазан, чак и у овоземаљским оквирима, исто како требамо разумети да смо сви ми тек мрвица у бесконачном Божјем стварању и ширењу Васионе. Кад год хоћемо да се уздигнемо, као што сам ја мало пре рекао да смо велики и бесмртни народ, или кад хоћемо да кажемо за некога да је велики човек: морамо се сетити колико смо мали, безначајни и колико мало знамо.
Схватите: када посматрамо Васиону, најудаљеније планете, звезде и системе, које можемо видети, ми заиста видимо, оно што се тамо збивало пре много милиона и милијарди година, онолико времена колико је светлости било потребно да стигне до нас. Схватате ли онда колико смо мали и колико мало знамо?! Исто тако, само још и горе је, са радио таласима. Уколико нека гранична цивилизација и успе да нас сада чује, они ће чути разговоре пилота у Другом светском рату. Дакле, ми још нисмо досегнули ни до предворја нечега што нема границе.

Храм је посвећен Христу Сведржитељу и Вазнесењу Господњем.
Ја вам нећу говорити о славној историји манастира јер сам то делимично описао у књизи. Рећи ћу вам само неколико занимљивости новијег датума везаних за ову светињу.
У првој деценији прошлог века, у скоро већ запустели манастир долазе руски монаси, на позив митрополита Никифора и народа тамошњег, а лично руски цар Николај II одређује новчану помоћ манастиру. Аустријске сплетке и одређени кругови у Београду руше тај подухват.
Бугари пљачкају манастир 1915. године. Односе све што им је дошло под руку и тек на интервенцију аустријске команде напустају тај реон.
Као и 1999. године, на почетку Другог светског рата, манастир чувају италијански војници. После капитулације Италије, манастир преузимају војници Вермахта, и то не Немци већ Украјинци. У то време манастир води игуман Теодосије Дечански, звани Рус, јер Рус је заиста и био. Ето чудне коинциденције: за време Другог светског рата украјински фашисти чувају игумана Руса у српском манастиру.
Два места, две државе, где су насликана на фрескама небеска тела поред Христовог распећа, су Србија и Сирија, државе које је у кратком временском размаку исти антихрист бомбардовао.

Интригантан је и податак да је у својој историји постојања манастир био закључан и недоступан монасима једино за време аустријске окупације у Првом светском рату. Тада се није молило и кадило, макар и периодично. Учинило ми се да је то, у ствари, предуслов да се појави „нечиста сила“ која ће направити велику несрећу српском народу а која је хтела да своју прву републику формира управо иза манастирских зидина.
Мало се у литератури помиње и јавности зна да је надомак самога манастира после рата постојао логор које су ту установиле и саградиле комунистичке власти. Место логора би се можда поклопило са местом где је Свети краљ подигао своју болницу, која је тада била део манастирског комплекса, изнад извора са термалним и киселим водама. Иако се временски поклапао са Голим отоком, Билећом, Градишком – дакле са инфорбировским казаматима – тај логор у Дечанима није имао везе са Резолуцијом инфорбироа и обрачуном Јосипа Броза са тадашњим неистомишљеницима. Тај логор је био намењен онима који су се на неки начин одупирали колективизацији и прикупљању такозваних „вишкова хране“ и других производа, био је намењен, да се изразим тадашњом терминологијом: кулацима. Ту су довођен домаћини из Војводине и централних делова Србије, зато што нису хтели у земљорадничке задруге или нису прикупили разрезане количине, и ту су заточени били приморани да раде тешке грађевинске послове на изградњи путева и других објеката.
Дејан Медаковић у својим успоменама пише о томе како је обилазећи Дечане, 1947. године, видео колоне исцрпљених војвођанских паора. Ти људи су спавали у баракама које су, поред оног логора у Дечанима, биле саграђене и у шумама Проклетија и Јуника, када би се послом затекли тамо, градећи пре свега путеве.
Треба напоменути, да су партизани, непосредно после рата, у самим манастирским конацима, сместили болницу. 26. маја 1946. године почео са радом сенаторијум за грудоболне а манастирске зграде у биле заузете за опоравилиште и насељеничке породице.
26. јануара 1949. године избија пожар у конаку. Културне, верске и историјске вредности, срећом бивају спашене. Међутим, оно што није успео пожар, две године касније, чине комунистичке власти: из Дечанске ризнице узимају старо оружје и предају га Музеју у Приштини.
Замислите само колико је погубна и отровна била та идеја комунизма за Србе, када смо успели да од градитеља Дечана стигнемо, преко конгреса Коминтерне у Дрездену, 1924. године,  до Устава из 1974 године. Избор, да 1918-те године уместо стварања велике српске државе стварамо Југославију, коштао нас је милионе убијених и нерођених. Што више читам о томе схватам да ми и нисмо имали великог избора по том питању, пре свега због пропасти царске Русије. Са комунизмом смо имали избора: итекако.
Толики ратови и бојеви вођени за српску држвност, толико крви и живота, доведени су у узалудност падом наших традиционалних и националних вредности до тога да нам неки хохштаплер из Загорја прекраја границе и хоће да Косово са Метохијом поклони Албанији. Да један учитељ из Словеније, Кардељ, на питање да ли се смеју штампати Сеобе Милоша Црњанског, пита: „А, ко је тај?“. Да нам један емигрант из Албаније, Хоџа Фадиљ, деценијама суверено влада делом земље где се налазе Дечани, јавно тражећи борделе где би се Албанци задовољавали Српкињама.
Додуше, руку на срце, услови за то су створени раније, пре горе наведених битанги, када смо дозволили да нам се у скупштини неке друге битанге спрдају речима: „Колико кошта та ваша крв са Кајмакчалана. Да платимо и да више не помињете“. Као што се и данас, неке нове а исте битанге, подсмехују нашим митовима и нашој традицији.

Која је позадина идеје ове књиге (то јест, о чему књига хоће да говори?):
То је, пре свега, погубност комунистичке идеологије по духовни и национални идентитет Срба, па и по територијални интегритет, и лични ломови и дилеме људи који су прихватили ту идеју, прво без резерве, а после са сумњама и преиспитивањем себе, не чак ни идеје као ње саме већ онога у шта се та идеја претворила у пракси;
Затим, историја српског народа - политичка, верска, уметничка и духовна, приказана кроз монументалност манастира Дечана и догађаје везане за државу и народ који је градио Дечане, у ужем и ширем контексту – приказана кроз призму броја 9. Историја српске духовности и државности кроз митолошке и фактичке описе настајања и постојање Дечана. Личне судбине људи, актера догађаја или жртава, масе или појединца;
Небитност и пролазност те монументалности, и било које друге овоземаљске „вредности“ или „непролазности“ у односу на непојмљиву бесконачност Космоса и апокалиптичку претњу која се надвија над нашом планетом. Ефемерност комунистичке идеје (или било које друге овоземаљске идеологије, религије или филозофије) у ширем контексту; и штетност, и круцијалност у ужем и ограниченом историјском периоду, као и лично: на људе, на човека, на појединца. Тај однос се може упоредити односом величина: човек према планети. Небитност свега у космичким размерама огледа се у реду величина Земље према Сунчевом систему; или Сунчевог система према Васиони. Космос, Васиону, ми не смемо ни поменути а камоли размишљати о томе, или поредити;
Веза српског народа са Васионом преко Дечана. Мој начин размишљања о једном ''небеском'' народу: небо се спушта преко Дечана ка нама, не идемо ми ка небу; Кивот (ћивот) Светог краља је Капија која нас повезује са васионом: не мора се обавезно у друге светове ићи физички, најчешће се тамо иде духовно и бестелесно;
Свети вук као симбол српског народа, универзално и временски неограничено божанство, идеја континуитета: ми смо били ту пре него што мо и дошли!!! Свети вук је Свети Сава!!!

Какав је ово роман:
Девети круг Светог краља је роман у којем главни лик манастир Високи Дечани преко своје Капије саобраћа са Васионом под будним оком Светог Вука, путује кроз српску историју и народ који га је саградио повезује са Космосом.
Девети круг је приповетка заоденута плаштом романа! То је мистична историја народа и класична повест Космоса.
Девети круг Светог краља је, између осталог, крик усмерен према Космосу, то јест, Богу. Свима се аутор жалио – остала му је само још Бесконачност у лику Створитеља. Вредност тога крика је што никада неће престати да кричи, он путује и никада неће стати јер је отпослат у нешто што нема краја, можда чак ни почетка.

Шта треба читаоц да зна?
Писац измишља!
Мора се изрећи ова реченица, која ће од сада и убудуће послужити као одговор на питања везана за историјску или фактичку позадину ове књиге.
У Деветом кругу су се мистика, научна фантастика и бајка, користиле само онолико колико је дозвољено да књига буде озбиљна. Све преко тога би било подилажење публици и залажење у лаку литературу, популарну на западу и овде, а по којој се снимају филмови о потерима и прстеновима.

Симболика у овој књизи, између осталих, може бити следећа:
Девети круг пакла, то су издајници родбине, отаџбине, гостију, добротвора.
Број шест је симбол несавршеног или недовршеног човека.
Број девет је симбол изопаченог човека.
Катаклизма српског народа – окупљање око манастира – почетак нове ере... кроз призму катаклизме човечанства у апокалиптичким размерама...

Порука би била у следећем:
Не постоји коначно време и простор. Све се мења и шири. Све се може променити. Ако ништа није коначно, онда нису коначни ни порази; ни победе; побеђују а изгубиће, исто онако како ће једнога дана из овог пораза изнићи победа.
Само Капија остаје где јесте!
И народ око ње! Чак и када физички није ту! Зато су ту где јесу Дечани: да чувају место опстанка и исцељења!

Какво је место где је саграђена црква о којој говоримо? Место за исцељење и заточење. Место где је вода лековита, ваздух чист, природа монументална, а, и где смрти никада није недостајало. Дечани су место где Срби могу директно саобраћати са Богом или Васионом – што у коначноме дође на исто. Свеједно је, дакле. Ко у шта верује. Мада они што верују у Бога морају веровати и у Васиону као његово дело. Али нема везе, на том месту, у Дечанима – има места за све.
Оно што данас неће да признају, а истина је, у исцелитељску и васионску моћ Дечана веровали су сви, чак и они који су се Богу клањали у џамијама. Доводили су своје болесне чланове породице и предавали их Дечанима на милост.
Не говорим ја овде, и овако, да бих хулио или измишљао парадокс, већ из потребе да сам лично и искрено поверујем. А то не могу учинити без основне претпоставке да је све видљиво и невидљиво настало из услова које је дао Створитељ. Бог је створио услов да настане Васиона, и створио га је толико савршено да се даље ширење и стварање дешава без његовог утицаја. Бог је бесконачан, па се не може ограничити само једним завршеним стварањем, чак ни именом. Бог је створио услов да се у том стварању створи и Човек. Али се Бог неће појединачно бавити људским судбинама, судбинама народа, чак ни судбином Човечанства. Дато нам је: од нас зависи колико и како. Неће нас Он награђивати или кажњавати. Како год нам буде: од нас самих ће нам бити. Тако је са судбином човечанства. Тако је са судбином народа. Тако је са судбином човека.

Револуције доносе разрачунавање сталежа и класа, ратовима се међусобно боре народи због доминације, у грађанским ратовима се људи убијају због идеологије или горе поменуте револуције. Све ће ово бити неважно у времену када ће се човек борити против човека а зарад голог опстанка.
Приближава се дан када ће извор чисте воде и незагађено парче земље бити већа вредност од скупих машина и беспотребних апарата. Вратиће се време, врло брзо, када ће највеће богатство представљати велика породица способна да се брани и одбрани. Последњи бастион одбране људске врсте јесте породица или заједница породица. Иако сада не можемо утицати на глобална или државна питања, ми можемо да чувамо вредности и односе у породици. Када растуре и то, а на добром су путу, и човек остане сам: готово је. Онда се ништа не мора потписивати и дати, јер све је дато.
Питаћете се: какве везе има са овом књигом ово што вам говорим сада? И, има ли их уопште? Има! Јер ја у овој књизи говорим о опстанку и трајању. И, сада. И, у књизи! Поред тога, говорим о слободи или борби за слободу – што је исто. Ко је градио Дечане? Слободни људи у својој држави, или робови, раја на окупираној и заузетој земљи?
Још је један део мени важан, а чини ми се да је битан и за данашње време, а то је записано на почетку ове књиге. Каже: Најважније је побеђивати, и у победи, и у поразу! Ако нас је ико научио како се може победити у поразу а онда су то Свети цар Лазар и његови витезови. И нису то митови и празне приче! Часније је и боље победити у поразу, него изгубити у победи. Отуд ја, у инат онима који се подсмевају нашим дилемама о томе којем се царству треба приклонити и да ли треба некада бирати између земаљске и небеске Србије, овом књигом поручујем: на местима као што су Дечани ми Срби спајамо небо и земљу.

Ако убијемо Земљу и њену природу, ми нећемо убити Бога, већ само наше право да постојимо и развијамо се као део његовог стварања. Ако нас нестане - неће нестати Космоса, па самим тим и онога ко је створио услове да дође до Великог праска. Зато треба да размислимо. Човек је мали у односу на своју породицу, породица је мала у односу на народ, народ је мали у односу на своје светиње која мора бранити, светиње једнога народа неће вредети ништа ако нестане света, нестанком света убићемо наш део бесконачног Божијег постојања!
У пост-апокалиптичком времену, ја, на крају књиге, тражим спас за преостале људе у манастиру и око манастира, тачније око Капије. Ако би то пребацили на симболичку раван, и данас када се српски народ налази пред националном катастрофом, можда спас треба тражити у могућности да се изборимо да Капија остане наша и да се око исте опет почнемо окупљати, како су радили наши преци вековима пре нас. Зашто ја тако мислим? Наиме, то и није моја мисао. То су тако именовали они давни пре мене, што су градили и живописали. Они унутрашњост храма називају ЛАЂОМ СПАСЕЊА ЉУДСКОГ. Тај брод, тај НАОС, све је то постојало и постоји ван моје књиге. Ја само преносим оно што ми се предсказало.
То се не мора чинити искључиво физички, уосталом, ни кроз Капију се не пролази телом - већ духом, него се може, за почетак, радити на духовном соједињењу. Ако духом заслужимо (поново) Капију: она ће бити наша, ма ко је у том тренутку физички опкољавао. Нисам ја без разлога написао негде на почетку књиге да смо ми Срби били тамо пре него смо и дошли, само смо били са друге стране Капије и кроз њу прошли пре хиљаду и по година. Ми смо проласком кроз Капију и доласком код Бистре воде и испод Проклете планине прешли из духа у тело: оваплотили смо се.

Исти је садашњи убица народа, држава и планете. То је крупни капитал заоденут у глобализам, то је онај минорни проценат људи који држе већину богатстава у својим рукама и којима ништа није свето. Самим тим: они владају и највећим делом човечанства. Уопште нисмо свесни опасности коју ово време таложи и себични смо јер желимо да у борби за што већи профит уништимо станиште својим потомцима. Знате ли ви млађи, овде присутни, да ће ваша деца, најкасније ваши унуци, доживети глобалну кризу недостака хране и чисте воде, да ће се, уколико буду имали среће, хранити на тачкице и по дневном следовању, да неће смети без УВ заштите на бео дан да изађу, да ће мора поплавити многе државе и да ће плодна земља постати пустиња? Неће бити потребно чак ни да се испале те нуклеарне ракете о којима ја говорим на крају књиге – а испалиће се једнога дана – када владари планете то одлуче или када неки полудели политичар реши да поведе са собом у смрт цело човечанство.
Слобода појединца коју нуди глобализам састоји се у томе да слободно можеш говорити о дугачком списку онога што је забрањено или недоступно. Та слобода се састоји у томе да нечија слобода најчешће гуши твоју слободу. У ствари, слобода глобализма јесте изопачена слобода, или: слобода за изопачене! То је слобода велике деветке!
Схватите: ако је све постало глобално – онда је и опасност по свет који имамо такође постала глобална. Колико се убрзава технолошки напредак тако се истом брзином убрзава и пропадање природне равнотеже од Створитеља успостављене. Трећи светски рат је у току, треба припремити тољаге за вођење четвртог. Уколико неко преживи.

Неко ће рећи: ако су на глобалном новоу толико велике опасности, а шта онда значи борити се за парче земље или тамо неки манастир?! Управо је у томе суштина: у враћању својим коренима и јачању заједнице којој припадамо. Уколико би то исто чинили и други народи, одупирајући се глобализацији идиотизације, онда би горе поменути владари теже владали светом у којем људи и народи желе да буду слободни и самостални. Треба само поћи њиховом логиком: ако то раде, ако уништавају све о чему овде говорим, онда се логично намеће као једина борба чинити супротно од тога. Људи утопљени у масу безличних индивидуа, са избрисаним идентитетом, неспособни су да се одупру тиранији. То могу само заједнице које се боре за нешто до чега им је стало. На апокалиптичком крају ове књиге ја пишем, и предвиђам, да ће преживети само оне заједнице људи који ће одбити да буду чиповани и који ће као покрети отпора живети у дивљинама далеко од цивилизације.
Отуд ја, после катаклизме, преостале људе и окупљам око Вука и његовог тотема. Само, то није вук – већ Свети Сава; и то није тотем, већ – Светосавље. Дакле, ја овде не измишљам српске хобите, већ говорим о ономе што је део наше традиције и митологије. Вук, овај мој, Свети, додуше егзистира и пре појаве Немањића, тачније Растка, али су и Срби постојали пре тог времена. Ми смо породили Саву, а Сава је нас омеђио и скрасио, дао нам тапије. Сава није наш отац – Сава је дете српског народа.

Ја заиста не знам да ли у Европи постоји још нека династија попут Немањића који су осећали такву потребу да поред владања и ширења државе посвете толико енергије и средстава и на духовном пољу, те да саграде толико цркава, а на тако малом простору, да их поред тога осликају, среде, направе болнице и уреде просторије где ће се преписивати књиге.
Они су сматрали, очигледно, да је то важно, условљено и повезано. И били су у праву. У вековима ропства, који су следили падом те династије, црква је одиграла кључну улогу у опстанку српског народа. Завојевач не тражи само политичку или законску лојалност, он не тражи само да се призна његово право да влада: он пре свега тражи да се промени вера. Отуда је и година која следи највећи српски јубилеј, а Светосавље је наша једина права смерница да смо на добром или лошем путу. Те 1219. године ми и званично постајемо државотворни народ који има своју аутокефалну цркву. То је тада било повезано и условљено. Колико је то важно можемо спознати сада, после осам векова, када се неки около нас још батргају безуспешно да постигну оно што је тадашњи архимандрит Сава Немањић тада учинио у Никеји.
Како да данас помогнемо својој цркви да се уздигне и превазиђе тренутна искушења? Само тако што ћемо сами бити бољи. Што ћемо себе исправљати. Што ћемо чистије душе саобраћати са људима и са храмовима. Морамо одмах престати да судимо о другима и почети да пресуђујемо једино сами себи. Требамо да побеђујемо сами себе. Да се боримо сами са собом. А, добро да чинимо пре другима но себи. Како заслужимо, тако ћемо и имати: и цркву, и државу, и породицу, и нацију. У Срба, црква мора бити са народом, народна и уз народ - или је неће бити. То је зато што смо ми Срби прво Светосавци, па православци, па хришћани. Зато смо се одржали и издржали све невоље и искушења. Они који нису издржали, који су променили хришћанску веру, они су и даље су Светосавци, они се уназад најдаље могу вратити до Светог Саве.
Светосавље има и друге велике особине: оно је универзална вредност. Оно се може одвојити од религије те може постати филозофија или духовно начело, и може бити пружена рука помирења и спајања (а не раздвајања). Светосавац може бити човек било које вере, то је онај који вуче корене вучјег накота и носи гене народа који говори светосавским језиком. Светосавље је и државотворност, отуд и смета онима који би да униште нашу државу. Дакле, у Светосављу можемо наћи све оно што нам треба да би се окренули будућности, обзиром да је све сегменте прошлости, верске, духовне, државотворне и саборне, у себи сажело, дефинисало, омеђило и ујединило.
Светосавље је будућност, јер, будућност је у знању и науци - а Свети Сава је покровитељ наше учености, школа и Слава српских ђака. Светосавље је и Васиона о којој говорим, и идентитет о којему пишем. Отац Јустин Поповић каже да у светосавској визији света владају два основна начела: свет је богојављење и човек је богослужење. Богојављење је све што видимо и не видимо, све што схватамо и не можемо разумети. Богослужење је служење ономе што је је Бог створио и како је створио: имену, породици, отаџбини, природи, цркви.

 Ми немамо никаквих отворених питања из прошлости, нити недоумица везаних за наше корене и идентитет – и зато, и само тако, се можемо окренути будућности. Али!!!, понављам, само на горе наведеним основама! Оно што се сада ради у потпуности је супротно: терају нас у сумњиву будућност под условом да се одрекнемо прошлости и идентитета.
Узвишене идеје и дух, данас, су постали општа места за спрдање. Пријатељства и кумства су сада ствар трговине и користољубља. Патриотизам препорука за подсмевање и етикетирање. Све се своди на материјално. Све се своди на паролу: трпи све - да не би трпео још више! Човек не може, и не мора, увек бити слободан; али увек мора у себи имати и гајити клицу побуне и идеју да се борбом може изборити за слободу или већа права.
А, што се тиче материјалног, питам ја вас: уколико имате најскупљи телефон, значи ли то да је онда онај кога зовете вама већи пријатељ што је телефон скупљи, да ће речи изговорене у њега бити лепше и да вас она којој шаљете поруке воли у сразмери јачине и цене вашег рачунара?! Може ли неко спавати у више соба и на више кревета истовремено? Може ли се сахранити у два гроба?
Да ли баш све треба да уништимо и потрошимо ми садашњи зли дедови и очеви, треба ли да све само нама припадне, да поједемо последње парче хлеба, удахнемо последњи дашак ваздуха, попијемо последњу кап воде, баш сада и овде, или треба да оставимо нешто и својим потомцима? Никада српска деца нису имала лошије очеве и дедове. За ништа ново се нисмо изборили и све смо спискали што смо наследили. Зато и хоће да оду одавде, схватили су да ми желимо све да им отмемо, а ако нешто и остане, да то са собом у гробове понесемо. Требамо ли ми, стари себичњаци, чак да будемо толико себични и да толико омаловажавамо своје потомке да им чак ни будуће битке не оставимо, чак ни своје поразе да им не оставимо, него да се продамо због корита сплачина које планирамо сами да покусамо – без деце и унука. Ми хоћемо, чак, да вам поједемо и ваше битке, не остављајући вам ни частан пораз после нас. Толико смо себични и толике смо кукавице да и сада говоримо како Србија више нема децу за ратовање. Слажем се, само шта спречава да Србији на олтар жртвујемо нас саме: очеве и дедове, а не децу и унуке? Није наш проблем што Србија нема деце за ратовање већ што Србија није имала очеве и дедове за исто.
Србија можда више нема деце за ратове али већ ће следећа генерација Срба, деца оних који сада одлазе, и којих нисмо имали да бране Србију, бити војници неке друге државе и неког другог народа, и гинуће у њиховим ратовима. Ено вам га командант окупационих снага у Бондстилу: Србин. Србија није имала децу за ратовање ни раније, када би била поражена или окупирана, па су витезови Стефана Лазаревића бој били за Турке, да су нам Турци узимали децу у свом ''данку у крви'', да су нам Аустријанци одмах облачили униформе чим би прешли Саву и Дунав бежећи од рата и у нади да ћемо сачувати децу од истог, да су нам Бугари мобилисали децу 1917. године – ону коју нисмо повели у рат, да је Тито послао ту исту децу на Сремски фронт – онда кад смо мислили да је рат завршен и да ћемо их сачувати. Не зависи од нас имамо ли децу за ратовање или немамо – већ од наших непријатеља. Најбољи пример су Лазар и Стефан, отац и син. И један и други су предводили српску децу у бојеве, својим или туђом вољом, за нас или за туђина.
Испашће на крају да ми Срби нећемо имати деце само за наше битке. Није, дакле, проблем у томе што Срби више немају деце за ратовање, већ у томе што Срби више немају деце: уопште! И, што, кад их и имају, онда она оду да служе другима, а, кад остану, онда ми за њих немамо посла, лечимо их добровољним прилозима, терамо их да буду најјефтинија радна снага у Европи. Најзад, шта ће радити наша деца када више не буду били деца, кад постану одрасли људи и добију своју децу? Како ће им објаснити да су их њихови дедови и очеви сматрали неспособнима да бране оно што и није њихово, јер отаџбина није наша, она је власништво наших предака и наших потомака.

Ово што се тренутно догађа у Србији, и међу нама који овде живимо, подсећа ме на браћу која се свађају око деобе очеве куће, и ту препирку воде на другом спрату, у тренутку док приземље и први спрат горе у неугасивом пожару. И, уместо да заједно крену да гасе ватру или спашавају своје животе, они настављају да се свађају, сад око тога коме ће припасти тај други спрат који тренутно не гори. Најзад, неће стићи да поделе чак ни згариште јер ће изгорети заједно са целом кућом. Њихова деца, срећом, неће страдати, јер су већ напустила дедовски и родитељски дом и отишла негде далеко где ће мислити да су своји, а где никад неће имати ништа своје. Најгоре је што више неће осетити потребу да се врате и на згаришту старе куће направе нову. Своје нове куће отплаћиваће до краја живота негде у белом свету, белосветским банкарским битангама. А, да су остали, можда су могли очеве дозвати памети. Ако се ствари дешавају на описани начин, а догађају се, онда и Капија губи свој смисао.
Као што су и поједине речи изгубиле на смислу и значају. Па и на дејству. Од силне употребе неки појмови су постали обесмишљени. То су појмови: части, родољубља, издаје, дате речи, поштења, морала, јунаштва, жртве. Зато нам можда једино остаје само да ћутимо и радимо оно што најбоље знамо. Ћутећи, смањићемо изгледе да нешто погрешно изговоримо или се лошим обавежемо. Радећи само оно што најбоље знамо, умањићемо могућност да радећи оно што не знамо направимо непоправљиву штету. Заузети својим послом и не изговарајући погрешне речи учинићемо ову нашу земљу лепшом, па да ништа друго не урадимо.

Запамтите: вера није учење, љубав није поезија, борба није избор. Вера, љубав и борба нису књиге и уговори, хоћу или нећу, могу или не могу. Љубав, вера и борба су: јесам или нисам!
Ако у различито верујемо, онда различите истине сматрамо својима, па самим тим и различите битке за различите циљеве водимо. Најгоре је са онима који у ништа не верују, чак ни у погрешно, који немају никакав идеал, никакву светост, никакву црвену линију, који нису спремни да се боре за неке више циљеве, који нису лични него општи, и који једино бију битке против оних који у нешто верују и самим тим су различити од њих.
Они који не верују ни у шта, боље је рећи који не верују себи ништа, обично не желе да учине подвиг, али желе из свег срца да спрече туђи. Јер, неверници нису кукавице само кад треба оповргавати нечију веру. Зато ми данас различите битке бијемо. Зато је граница између победе и пораза невидљива. Зато је у Косовском боју, и онда, и сада, било (јест и биће) два победника и два поражена на свакој сукобљеној страни. Разлика је била само у томе чија се битка са које стране посматра и ко се за шта борио у том боју?!
Чак и када смо у истој војсци, свако од нас за себе и своје циљеве води бој у којему сви учествујемо. Може се догодити да са непријатељске стране можеш имати више сабораца и истомишљеника, иако се убијате међусобом, него са своје. Зато је врло важно изабрати право друштво, и у победи, и у поразу. Ако добијеш битку са лошим саборцима - изгубио си рат сигурно. Ако изгубиш бој у добром друштву – имаш велике шансе да рат добијеш.
У крајњем случају, поделићемо се на победнике и поражене, пре него што бој и почне, јер он не може почети пошто непрестано траје и никада се неће завршити. Ја своју књигу, једну другу, која говори о косовском чвору, зато и насловљујем ''Косово – Вечити рат''. То је један од оних ратова који никада не престају и који се води различитим и свим могућим средствима. Ретки имају привилегију да тај бој воде на Косову са оружјем у рукама. Да могу унуцима да кажу: дете, твој деда је учествовао и кидао се са душманима у једном од Косовских бојева. То је највећа част коју један Србин може да доживи. Али, чак и кад оду људи, земљу и даље бране демони, духови, дрвеће, вода, трава, камен. Бране је Дечани, Девич, Гориоч. Ми смо непрестано у боју, ми и сада, вечерас, овде, бој бијемо. У својим главама, свако од нас, одлучиће коме ће припадати: победницима или пораженима. А онда, кад, и ако, неки од нас победе себе, непријатељ више неће бити важан.
Ја могу да разумем да неко не жели да се бори за одбрану Косова и Метохије, али не могу да схватим да се неко бори да се Косово и Метохија предају и продају! То је тај несагледиви и несхватљиви понор наших српских несугласица и сукоба. Грлатији, милитантнији и страственији су данас борци за предају него за одбрану Косова и Метохије.
Дакле, ја могу схватити да некога није брига шта ће бити са Косовом и Метохијом, али не могу разумети оне којима је једина брига како да Косово и Метохија више не буде наши. Могу разумети равнодушност али не могу схватити малодушност. Ја чак могу схватити и оне који кажу како је Стара Србија изгубљена али никада нећу разумети оне који кажу да Косово није наше.

Тренутне тежње и намере, па макар биле и добронамерне, да се разреши косовски чвор, у димензијама о којима ја овде размишљам, равне су жељи некога да декретом разреши мистерију људског непоимања бесконачности богојављања кроз Васиону. То, дакле, није ствар добре намере, већ немогућности. Додуше, неко може дефинисати речима некакво решење али шта ће то значити са друге стране Капије? Ништа! Ништа неће значити ни са ове стране Капије: земаљске и тренутне. Нешто што није ограничено временом и простором - не може се решити сада и овде.
Решење косовског проблема декретом исто је као када би неко донео закон у којему би писало да од данас више не постоје Дечани, Студеница или Милешева. Шта би тај папир променио? Ништа! Чак и да све то поруше и попале. Опет: ништа!
И, када се каже: лако је критиковати и стално се враћати у прошлост и митове, али треба понудити решење, ја на то одговарам: нема садашњег решења јер је већ све одавно решено у прошлости. Зашто, и како, решавати нешто што је већ решено? И, ко се то сме стављати у позицију да са тог решења ломи печат Немањића, спаљује пергамент Дечанске хрисовуље и крши чланове Душановог законика? Ко то сме данас да нам нуди и каже:
Колико кошта та ваша проливена крв за Косово, колико кошта ваша вера, колико кошта зној градитеља храмова, колико кошта Капија, колико кошта ваше постојање - да вам платимо лажима о соједињењу са Европском унијом, да се одрекнете те крви, вере, зноја и Капије, прошлости, и да више то не помињете?

Верујте ми на реч коју вам овде изговарам: ништа ја овде не изричем што већ није речено од других и поновљено од небројено многих. Ништа не препоручујем што већ није препоручено. Ако нам стално говоре, у задње време, како треба да се суочимо са својом прошлошћу, јер нама Србима без тога нема будућности – исто вам и ја то вечерас кажем. Суочите се са својом прошлошћу Срби! Суочите се са оним што су вам оставили ваши преци. И не само да треба да се суочите са својом прошлошћу, већ треба и да сачувате све што вам је остављено из прошлости и са чиме треба сада да се суочите у својем чувању и одбрани тога.
Суочите се Срби са прошлошћу јер ћете ту наћи одговоре који вам требају у будућности. Суочите се са Светим краљем у Дечанима и Белим анђелом у Милешеви! Суочите се са Црним Ђорђем и са Коџа Милошем. Суочите се са Вуком и Његошем. Суочите се са Цером и Колубаром. Суочите се са Јасеновцем и Шумарицама. Суочите се са Бљеском, Олујом и Милосрдним анђелом. Заиста мислим да се требамо суочити са прошлошћу да би донели правилне одлуке за будућност!
У праву су и кад нам кажу и да се манемо митова. Потпуно су у праву. Пустите на миру хобите и витезове округла стола. То су измишљотине. Али!, да ли су митови и измишљотине ликови на насликаној лози Немањића у Дечанима? Да ли смо измислили летеће капљице са фресака и витезове кнеза Лазара? Шта је Косовски мит? Да ли ми њега проповедамо кроз причу о Хогвортсу или то Косово заиста постоји и да ли је та битка тамо заиста вођена? Или је можда данас највећи и најнеутемељнији мит тај да смо бомбардовни због људских права и да смо окупирани због нечије слободе?! Реците ми шта више припада домену митологије: Косовски мит или Мит о америчкој забринутости за људска права Албанаца? Шта је већи у својој неоснованости мит: Косовски завет који даје право на борбу, чак и када су изгледи за победу мали, или, да немачки и белгијски ЕУ комесари желе добро српском ђаку, српском сељаку, српском војнику? Који је лажнији мит: Милош Обилић или Бред Пит?

Не треба њима Косово уколико постоје Срби који заслужују Косово. Косово њима вреди само уколико више не буду постојали Срби којима је Косовски завет део духовног темеља постојања. Зато је њима важније да нас промене – него да нам отму део територије. Земља се изгуби и поврати ако има ко да је врати?! Е, ту се данас бије битка: да Срби постану народ (у мору народа) који више није спреман за подвиг. Једино, у тој пројекцији светских владаоца, што треба да знају будући Срби јесте: да раде за другога као стока и да, у ретким слободним тренуцима знају да провуку кредитну картицу у неком тржном центру. Треба да постану функционални идиоти. Када буду такви, онда ће бити сасвим свеједно чије ће бити српско Косово. Таквим људима, и таквом народу, неће бити потребно ништа више од узвишених дилема о којима овде говоримо – њима ће требати само мало лаке забаве између промена пелена на њиховим радним местима.
Ствар више није у томе да ли треба чувати идентитет да би се сачувала идеја слободе, већ се идеја борбе за слободу мора оставити у животу да би се сачувала људскост. Човек тог новог доба је пројектован као људско биће без човечности. Не чак ни андроид. Понајближе дефинисано и већ изречено: функционални идиот. Он мора савладати одређе операције механички, али ће му бити забрањено да мисли својом главом.
Иста је додуше ситуација и са осталим народима из окружења, и у добром делу остатку света, али ми нисмо исти као и они. Ми имамо Дечане. Имамо Капију. Отуд и стални сукоби да то сачувамо. Неки народи су можда и добили тим нападом глобализма на њих, јер су били ништа и остали су ништа; ми ћемо изгубити јер смо били нешто а желе да сада будемо ништа. Били смо градитељи Дечана и власници Капије, а сад хоће да будемо народ у пеленама. Хоћете ли да ми кажете да је боље живети у усраним пеленама неке фабричке хале која није наша, него се борити у униформи српског војника? Тврдите ли да је часније живети клањајући се менаџеру из Кореје у сред Шумадије или стајати усправно пред српским душманима на Косову? Хоћете ли ми рећи да је застава дугиних боја лепша од српске тробојке?

Они који желе да нам отму оно што је наше, највише бесне што Капија није њихова и што не могу проћи кроз њу. Неки, зато што је не заслужују и не верују у њу, па самим тим им и не припада, иако припадају племену чија је. Други, јер није њихова и самим тим нема дејства на њих.
Све што треба да урадимо, ми, данас, Срби, власници Капије, јесте да прођемо кроз њу. Наравно, тај пролаз није безболан, ни лак, неће проћи без жртава. Али ће макар они који прођу, а кивот Светог краља их пропусти и не падне на њих грешне, бити слободни људи. А, опет, понављам, то се не мора учинити ни физички, ни тамо, то свако од нас може учинити сам, у својој души, вечерас, у своме дому, пре него заспи и усни Високе Дечане који су, од свих народа на свету, нас Србе удостојили да припадају баш нама.

 

                                                                 *

 

 

                                          АКО – Игор Ђурић

(одговор Киплинговом империјализму)

ако мислиш
да се ласте неће вратити
у гнездо
под стре'ом дедине штале
и никад се не сетиш
прве љубави и првог пољупца
растанака и састанака
сланих мајчинских суза
и мргодног погледа оца
што ти ћушка паре у џеп
и кад си плакао
у војничком клозету

ако сматраш
да немаш ни једног друга
да немаш кога да издаш
да немаш брата и сестру
ако си заборавио
прву тучу на игранци
због оних плавих очију
као Дунав дубоких
и хладне воде са чесме
док си кравав нос прао

ако те нечија смрт
до сада
није дирнула
и сваки дамар ти померила
и не сећаш се црвене јабуке
из руке храпаве
тежачке и жуљаве

ако ниси прочитао
ни слова
ни песме
нити једне једине књиге
макар и на немуштом језику
ако ти слово није лепотно
већ латинско

ако никад ниси
дрво калемио
шљиву миловао
најлепши грозд детету бирао
и кроз нишан
прелепу срну гледао
а ниси ороз повукао

ако ниси ратовао
док су ти народ убијали
ако ниси био клан
но си ти друге смртио
уколико ниси жртва
како доликује народу
којем припадаш
него џелат какве су ти комшије

ако ниси срео жену
вреднију од целог света
и најлепшу од постанка
(и ниси нашла мужа
који мало прича а много љуби)
и ако нисте породили дете
постали отаџбина
и мајка земља
а пород искрено зајеца
над вашим одром

ако Вук Роми
и Његош Високи
и Свети Праотац
што је камење од ледених синџира отимао
и Црни да црњши не мож' бит'
и лукави кум му
и Пера задужени
нису твоји
или ти ниси њихов

ако немаш најмање
четири престона града
од којих је
један Бео
други Под Гором
трећи Лука
а четврти испод Грмије

ако никад ниси газио хладан поток
освајао жену
на брдо се пео
ако ниси жњео жито
и песму појао
ако ти вуци никад
нису тор поклали
и три пута се кућио
ако књигу никад ниси купио
и хлеб који бацаш љубио
ораницу у руци крунио
ако те суша није убила
и вода није однела

ако влас' ниси пцовао
и порезу редно плаћао
ако ниси био на моби
кад сте најсиромашнијем кућу градили
на слави ниси седео
и са људима мудро зборио
на свадби ниси пуцао
и јабуку погодио
ако ниси краву хранитељку
нежно мазио
ако стоци у обору ниси тепао
жену псовао
децу грдио
и Жујова на ланцу држао

ако школе ниси завршио
земљу изорао
башту окопао
књигу написао
песму опевао
слику намалао
човека излечио
мост саградио
дрво засадио
цвеће поклонио
свећу запалио
гробље обишао

ако сматраш
да ћеш вечно живети
и свакога дана мрети
да си сам на свету
и ако не волиш некога
више од себе
и ниси спреман да за љубав мреш

онда

ако све ово ниси
или нећеш
онда ниси ништа
иди тамо
дај Косово
нико га неће узети од тебе
јер не дајеш своје

 

 

 

 

 

 Моја Гоцо!


Како си само
грациозно
бисере пред свињу бацила
Као кад
покретом
нехајно отресеш
трун са рамена
човека којега волиш!

Како си само
осмехом
обесмислила ружну мисао
и распршила гнусну лаж
Као кад
са длана
дунеш у нови живот
универзум полена маслачка!

Како си само
тишину
натерала да се чује
и гласно прећутала немоћ
Као кад
зором
одједном
пукне звезда црвеном тугом!

Како си само
дугу
здробила својим погледом
и у зеници забравила спектар
Као кад
сузом
досолиш нафору причесну!

Како си само
сан
претворила у јаву
својом сенком
у време кад исток постаје река
а притока ушће
Као кад
у руку
ти падне најлепша јабука
која је само трен пре тога
била недостижна на врху гране!

Како си само
раменом
голим
и једним праменом косе
на њему
дала до знања
да си недостижна и недосањана
Као кад
кап
росе на латици руже
учини свет лепшим
макар на трен!

Како си само
прстом
одапела стрелу
и њоме пробола срце
нацртано на прашини
родитељског креденца
Као кад
врапци
покљуцају мрвице хлеба
на симсу болничког прозора!

Како си само
штиклом
своје црне салонке
повукла црвену линију
која граничи смрт и живот
Као кад
војник
сам и рањен
кроз властити мозак
напише опроштајно писмо
својим последњим зрном!

И, како само
данас
стојиш
над том изрованом земљом
и не могу ти ништа
ни говори
ни ловори
Као кад
умре
неко кога си волела више
од свега реченог
од себе!