BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА


©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

уторак, 28. јул 2020.

КУРВИНИ СИНОВИ



Чим је изашао из притвора, поручено му је: „Враћај се у Србију. Сад се ионако зна где си. Био си у новинама, на твоју жалост. Била ти слика, јебеш име. У Србији си безбеднији, лакше ће бити чувати те, обзиром да те више не јуре главоње које су хтеле да освете твога рођака“. Скоро су сви мртви, а, и ако је неки и претекао сада се зна да га је типовала властита жена, био је наставак приче. Није могла више да поднесе његово бављење младим девојкама, а, и паре су биле у питању. Нешто више пара. И оној лудачи и болесници Јелени се изгубио сваки траг. Праћени су још неко време њени крвави трагови а онда као да је у земљу пропала. Ни трага, ни гласа. Могло се претпоставити, обзиром каквим је начином живота живела и колико је зла другима нанела, да ју је негде достигла рука правде или освете. Тешко да је она могла да се смири. Лудило је било јаче од њене обзирности а наношење бола другима једино задовољство које је могла да осети и које ју је испуњавало. Чак јој ни тешке дроге нису помагале у последње време да нађе себи одушка. Претпостављало се да је имала доста својих брига и да је давно заборавила на Игора К., ситног пиона  у њеном животу, успутни хир, некога каквих је она на десетине протурила кроз руке.
Отишао је до банке, подигао то што је скупио, онда до стана где је хтео да се пакује. Ништа није спаковао. Отворио је флашу Џек Денијелса и одврнуо једну песму из младости и пуштао ју је наново све док није испразнио флашу. Неколико пута је телефон зазвонио, није се јављао. На секретарици је неколико пута остављена порука: „Чувај моју длачицу“. Он је само слушао песму, пио и размислио се собом:
Иза прозора немирног сна
Осјећам њихове сјене
Гледам како кроз зидове плешу
Курвини синови
У неку руку је био срећан што се враћа. Знао је од почетка да не припада овде. Знао је да не припада нигде.
Затвори губицу није вриједна заната
Истреси горчину до краја
На стратешким мјестима њихови људи
Курвини синови
Сад ће кући, па шта му бог да. Нека и умре али да умре ко човек, без гована и слугерањства, без понижења и живота ниже врсте. У Србији је био губитник, овде није ни то. Мораш нешто изгубити да био био лузер: овде нема шта да изгуби.
Лутке од крви без трунке идеје
Убице на цести
Лоша ноћ бјежим из града
Они долазе ...
Курвини синови
Да је макар урадио само делић од онога за шта је платио рачуне?!
Отишао сам далеко до крајњих граница
Море је узимало од неба
На другој страни знаци олује
Видио сам као плазе у тами
Схвата, није требао да бежи од курвиних синова и кћери, требао је да се бори. Али: како? Па није имао ни мобилни телефон када су га сви имали. Лош приступ. Није био потребан телефон, била су потребна муда. Он и њему слични треба да се приупитају: где су погубили муда?!
Хладна ноћ пред велике догађаје
Не желим више да се сјећам
Знали су гдје ће ме наћи
Курвини синови
Изговорио је потпуно пијан, пре него је утонуо у лош сан, пре него је кренуо за Србију: „Хвала ти Џони брате, хвала ти у далеком свету. Ти си побегао на време. Али: никад није време за бежање. Време је понекад да се стане и остане, да се погине у борби против курвиних синова. Ја сад идем, да останем“.
Игор К. је, сутрадан вечером, сео у авион, лошег стомака и бљутавих устију. Чим је прешао границу на терминалу изгубио је шансу да се икада врати у Америку. Није га било брига. Имао је торбу са документима, нешто пара, Новинареву бележницу и касете. Ништа више није понео из Америке. Чак ни ону слатку и малу стидну длачицу. Све је оставио иза себе. Схватио је да му одатле треба само заборав. Не само одатле, из целог дотадашњег живота.
Јесте, много тога је Игор К. имао на списку за заборав. Хоће ли успети да се смири, да скраси душу?! Не треба ништа да осећа, важно је само да заборави, по могућству што више. Све свакако неће моћи. Много тога има што се не да заборавити, све и да успе, нађе се начина да га се подсети, на пример, када га жигне и заболи главић или шупак, на промену времена. Ето, нема све везе са душом, кад је патња у питању. Понекад тело више пати. А тело је нешто на души. Тело је телесно на бестелесној души.
Подједнако га је болело и једно и друго. Ипак, осећао је и мало среће у себи: враћа се кући. Мада куће већ неко време нема, на том месту је сада зграда у којој има локал и стан. Нема везе, враћа се међу свој ваздух, међу своју воду, међу своје дрвеће, међу своје снегове и кише, ветрове и оморине. Враћа се у губитништво: своје! Па нека цркне после. Да још једном види свој град, само.
Видео га је ноћу. У пролазу. Покупио је папире код адвоката који је водио послове око куће и плаца, узео тапије за локал и стан, покупио до тада пристигле ренте и видео Зокија. Тек кад су се поздравили, схватио је да му није донео никакав дар.
- Изгубио се пртљаг – лагао га је – купио сам ти компјутер да можеш на њему да пишеш говоре.
- Нема везе – рекао му је Зоки – ја ионако све то држим у глави.
Знао је Зоки да Игор К. није од оних који могу нешто и некоме поклонити. Преварио се. Ово је био нешто другачији Игор К. Када се поздравио са Зокијем, не говорећи му где ће и шта ће, вратио је возача, који га је покупио на аеродрому, назад код адвоката, коме је дао новац и замолио га да до сутра достави Зокију најскупљи лаптоп који нађе, макар одмах кренуо за Београд да га тамо тражи. Сем Драгоша и Зокија, он, у другој и силазној половини свога живота, није више никога рачунао за свога.
Још је исте ноћи, у ситне сате, стигао у дедину стару кућу, у село Злодошљаци, педесетину километара од свога родног града. Неко је пре његовог доласка средио и почистио, променио сијалице и ставио браве, донео нешто намирница и постељине. Игор К. је стигао у свој нови дом, где ће започети свој живот и одакле планира да оде само са ногама напред, ношен. Одавде више нема где и неће чак и да има. Ако треба да се мре, лепшег места од овог не може наћи за то.
                                            

среда, 15. јул 2020.

КОРОНА – шта смо све хтели да знамо а нисмо смели да питамо!




Епидемија остварује сан оних који на овај или онај начин владају (а сви су везани за капитал). Људи се полако навикавају да стално носе маске и да ће то бити део њихових живота убудуће (и да ће морати да се отуђе и овако већ отуђени) али не примећују да им се полако одузима део по део нечега што су биле основе цивилизованости друштва, људских слобода и потреба: образовање, култура, уметност, разонода, дружење, аматерски спорт, слободно кретање, путовања, право на здравствену заштиту. Да! И: то! Лечење је постало скоро немогуће, не признаје се више нити једно стање болести уколико то није ковид 19, и то само у тешком облику.
О ограничењима слободе више не вреди ни говорити, то се подразумева.
Ускоро ће почети да нам говоре да је корона показала како је здравље најважније (као да ми то не знамо) а да без образовања, уметности, културе и људских права – можемо живети. Боље је бити глуп и примитиван дивљи човек у кавезу - али безбедан; него образован човек коме је слобода важна али који се може заразити а неће моћи да се лечи.
Елем, шта су нам све говорили последњих месеци парадирајући по медијима, неки од њих толико много да су људи с правом постављали питање: како могу радити свој посао тако накинђурени и упарађени када никада нису на послу?!
Ситуација са епидемијом се може описати следећим речима: прво смо били збуњени, па смо примењивали кинески модел, па смо „победили“ вирус због избора, па смо прешли на шведски модел и сада смо на прагу хаоса. Сво то време нисмо знали ништа а претварали смо се да знамо све.
Вирус је на почетку био безопасан и смешан, онда је био опасан за старе људе и хроничне болеснике док је за остатак популације остао безопасан. Онда су почели да се разбољевају млади и здрави људи, чак и деца, и то теже него они старији. 
Говорили су нам да је најбитније да вирус не уђе у старачке домове а сада нема дома у који није ушао и нико то не помиње. 
Говорили су нам да је битно да сачувамо старију популацију а сада кад умиру млади нико не говори да је због будућности земље можда ипак важније да сачувамо њих. Али!, ти млади људи су непоуздани гласачи!
Причали су нам да је битно да нас огреје сунце и да ће када наступи топло време вирус нестати сам од себе. Сада говоре да је овај летњи вирус опаснији од онога који је харао док је било хладно.
Причали су нам да је важно носити рукавице а сада нико више и не помиње рукавице.
Говорили су нам да маске уопште не штите од заразе а сада нам говоре да су маске једина заштита коју себи можемо приуштити. Причали су нам да је цена од 120 динара за маску испод тржишне а сад маске коштају 17 динара.
Говорили су нам да се болест не сме и не може лечити код куће због ширења заразе, због тог отварали фамозни сајам од којега се људима дизала коса на главама, а сада нам кажу да се лакши случајеви могу и морају лечити код куће. Деведесет посто људи који оде на преглед сада шаљу кући.
Причали су нам да се не смемо шетати по парковима а сада нам говоре да је важно да у затвореном водимо рачуна а напоље како нам драго.
      Данима смо били затворени, месецима били под полицијским часом а онда су нас преко ноћи пустили како би стекли имунитет крда (то јест, да би крдо могло да гласа).
Говорили су да сумњиви контакти, они који су били у додиру са зараженима, морају седети кући 14, па после и 28 дана, а сада уопште и не испитују оне који су били са оболелима или су и сами оболели.
Причали су да вирус остаје на металним предметима, на пример: квакама, и да се те површине морају чистити алкохолом сваки час, а сада говоре да се вирус преноси ваздухом. Уосталом; више нису сигурни ни то да је вирус у питању већ говоре да је то можда нека бактерија. Још су нам причали да се вируси не лече антибиотицима а сада само антибиотике преписују онима који се лече код куће.
Говорили су нам да је смртност од вируса мала (0.02%) а сада говоре да свакога дана умире на десетине људи (смртност је вероватно преко 4%, на основу оних сакривених бројева). Убили смо се од секирације колико имамо респиратора за које се утврдило да великом броју људи не помогну, само мало одложе неминовно.
Причали су да имамо свега што је потребно од опреме и материјала и да смо спремни за нове и веће изазове а сада нам се систем распао за неколико дана.
      Укупно, од почетка епидемије, за пет месеци, на данашњи дан, имамо заражених колико је једна област у Италији, слична нама по броју становника и територији, имала за три-четири дана (око 19.000) у јеку њихове епидемије, а систем за који су нас убеђивали да је најбољи пред распадом је са 300 заражених дневно.
Говорили су да највише и најквалитетније тестирамо а сада испада да се у тај број тестираних броје и они брзи и непоуздани тестови. Поред тога, на 500.000 тестираних ми имамо 19.000 позитивних па се поставља питање колико је нестручности било потребно да се уради толико беспотребних тестова да би данас дошли у ситуацију да не можемо тестирати све оне којима је то потребно. Другим речима, уколико на 8000 тестова на дневном нивоу ми имамо око 300 позитивних онда нешто није у реду или са тријажом, или са тестовима.
Говорили су нам да су људски животи најважнији а сада говоре да је економија битнија.
      Говорили су да су им грађани Србије најбитнији а сада говоре да су грађани Србије криви за све што им се догађа.
      Причали су ономад како су нам велике проблеме створили наши људи који су дошли из иностранства а сада смо у већем проблему иако нико више нити улази, нити излази.
      Говорили су да смо најопремљенији у региону а сада је испало да и други имају опрему, понекад и бољу, свакако ефикаснију.
      Говорили су да нам без Кине не би било опстанка а сада нам ЕУ шаље 200 здравствених радника о свом трошку.
      Громогласно су ћутали о Русији, како и Русија све тише говори о нама.
Причали су нам да има пара колико хоћемо а сада говоре да нема пара ни колико нам треба.
Говорили су да утакмице на отвореном нису опасне а сада причају да су демонстрације на отвореном опасне.
      До избора - све је било у реду. Дан после избора - ништа више није било у реду! Причали су да избори нису опасни а они су се по-заражавали у изборном дану (и скок оболелих је кренуо десетак дана после избора) и сада нам забрањују да нас у затвореном буде више од 10 људи (било је прво 5 али су се после пар дана досетили па су дуплирали до нивоа једног просечног гласачког одбора).
      Ни до дана данашњег нам нису објаснили како да фризер или конобар на послу могу да одрже физичку дистанцу, како то да су се лекари заразили иако су имали маске који и ми носимо да би нас заштитиле, шта то значи десеторо највише у затвореном простору кад је градски превоз у питању или десеторо на отвореном у тренутку када је испред Торлака стотине људи у реду, или зашто су кладионице и теретане последње затворене и прве отворене?!
Али, све горе речено више и није важно (мада сличних примера шта су говорили онда и сада има још на десетине) колико је важна чињеница да је више него очигледно да је народ сада углавном препуштен сам себи. Држава преко здравственог система више не контролише ситуацију и сада само управљају штетом. У болнице се доводе само најтежи случајеви којих је све више, док се сви остали враћају кућама уз препоруку да пију витамине и антибиотике. Већина људи чека на прегледе по неколико дана и још толико на тестове и још толико на резултате тестова. Кућама и на радна места се враћају људи са очигледним симптомима којима се чак ни боловање не отвара са образложењем да је укинуто ванредно стање.
Оно што мене највише буни: то су бројеви. Дакле, уколико се у једном дану тестира 8.000 људи (са симптомима који су изражени, дакле не тестирају се лакши случајеви или они без симптома) откуд то да само 300 позитивно на корону у јеку епидемије. Може се закључити по бројевима да много више људи обољева од неких других респираторних болести: 300 од короне а 7700 од нечега другог јер симптоме (температуру, тешко дисање, бол у грлу, губитак чула укуса и мириса, пролив) сви они имају, иначе се не би тестирали. Поред тога, највише буни следеће: уколико је истина оно што су нам говорили о томе да је највећи број заражених са лакшим или никаквим симптомима, онда је од 300 дневно заражених, њих 30-так са тежим симптомима (да узмемо 10%, мада су нам говорили да је тај проценат и мањи). Откуд онда пуне болнице за неколико дана? Поред тога, нејасно је да број активних случајева скоро исти са бројем хоспитализованих па испада да су у Србији у болницама сви заражени. А, није тако! О броју умрлих не вреди ни говорити, месецима је био то по један умрли дневно а сада данима бројка није испод десет. Очигледно је да се са бројевима тестираних, заражених и умрлих манипулише а на терену је ситуација другачија и видљива.
На тестове се чека данима, чак и недељама. Прво, као што рекох, људи изгубе неколико дана да уопште стигну до прегледа а онда, кад стигну, узме им се крв, евентуално се сниме на рендгену и пошаљу  се кући. Тек уколико се стање пацијента искомпликује онда га тестирају, па онда тај исти мученик данима чека резултате. О нехуманом чекању испред домова здравља и болница да и не говорим: болесни људи читав дан стоје на сунцу и без основних хигијенских потреба.
Сада већ пацијенте из Београда шаљу у болнице по унутрашњости. Дакле, уколико се неко у свом животу уздао у то да поред много мана живота у Београду (градски саобраћај, гужве, скуп живот), макар су му најбоље болнице надомак руке: грдно се прешао.
У почетку су малтретирали људе са неколико негативних тестова пре него што би их пустили кући, онда су за један дан неколико хиљада људи без икаквих тестова прогласили здравима, а сада их уопште и не тестирају, чак ни да утврде да ли су заражени кад већ имају симптоме.
Прво није могло ништа, па је могло све, па се глумило да не може баш све, а сада су се дигле руке од свега.
Тачно је да се вирус поново пробудио у региону, као што је тачно и то да Европа излази из кризе, као што је и најтачније да нигде у региону сада здравствени системи не пуцају као код нас. Нема то везе са тестирањем, како се овде говори. Да је ситуација озбиљна у другим земљама из окружења не би се могли сакрити редови испред здравствених установа каквих данас имамо у целој Србији.
Струка из кризног штаба је пала на испиту. Или нису знали, или нису били морални, или су се бавили политиком што би било исто као прва два. Због чега су ћутали када се прелазило са најконзервативнијег на најлибералнији модел?! Популација је тада била рањива, после толиког карантина, па то је ваљда струка требало да зна. Поред тога, зашто се није водило рачуна да су неки људи већ били пренапрегнути у време првих месеци и да је питање колико дуго могу издржати?!
Ја сам од почетка кризе говорио и писао да нам само Бог може помоћи јер се видело да је властима била важнија политика од здравља народа. Од почетка је све била кампања, све је било подређено рејтингу. Свакодневно појављивање у медијима, приказивање спектакуларних резултата по којима смо најбољи у свему, олакшице за пензионере и стално давање новца њима као да нико други не живи у овој земљи, неселективна подела новца фирмама и грађанима, итд. Сада, међутим, више нико не помиње неку помоћ. Сада говоре да људи треба само да се снађу, да је комунизам мртав и да нико не треба да очекује да држава може и мора да помогне.
Дакле, систем више не постоји. Постоје само политичари и власт. Сада све зависи од Бога и среће (што се своди на исто). Не заразити се а уколико се то и догоди онда да то буде лакши облик који се може преболети без помоћи здравственог система. А, да, говорили су нам да је важно да створимо колективни имунитет а сада причају како имунитета после прележане болести можда и нема.
Неко ће морати да одговара (али, каква ће то бити утеха онима који су мртви и њиховим породицама?!) зато што министарства, секретаријати, агенције, службе и појединци нису били способни да процене опасност вируса, његов интензитет и могуће сценарије.
Нема сумње да су мере нагло укинуте због избора. Било је јасно, посматрајући земље које су свему озбиљније приступиле да је опасно нагло отворити до тада најзатвореније друштво. Такође је било јасно да политички и пропагандни приступ владајуће структуре неће донети ништа добро овоме народу а када је епидемија у питању. За друго, нека им је просто, сада је ово најважније.
Међутим, оно што треба знати, данак који сада плаћамо јесте цена дугогодишње негативне партијске селекције. Партије су убиле струку и знање а сада партијски људи не знају да организују државу, систем и не умеју да лече људе!
      ПС
     Овај текст се не односи на људе који раде у болницама и са болесницима већ на сам систем у ширем смислу речи. Лекарима и медицинском особљу који се боре на терену: капа доле!

ЧИТАЈ:

ДНЕВНИК ИЗОЛАЦИЈЕ - МАРТ 2020. ГОДИНЕ


недеља, 28. јун 2020.

ВИДОВДАН - 1389


Из романа Девети круг Светог краља:


                                 1389.

Мурат остаде само Праведни, док Лазар постаде Свети. Мурат рахметли а Лазар смрћу оживе. Мурат престаде бити цар а Лазар цар постаде. Обојици остадоше царства – само различито тумачена. Одвојише се Земља и Небеса.
Млетачки посланик на турском двору уз наклон новоме падишаху изјави:
Пре поласка наших галија из Млетачке републике смо чули, али не баш јасно, о рату, који је избио међу свемогућим господаром Муратом, вашим оцем и кнезом Лазаром, о коме се причају разне ствари, којима наравно не можемо веровати. Упркос томе смо обавештени о смрти поменутог господара Мурата, што веома жалимо.

Стеван Високи, те године, постао само кнез. На погрешном се престолу крунисао па није могао даље од тога. И који бејаше велики српски списатељ, што написа Слово Љубве и стихове на косовском мраморном стубу:

И тако сложно велико безбројно мноштво

скупа с добрим и великим господином,

добром душом и вером најтврђом,

као на красну дворану и многомирисану храну

на непријатеља се устремише

и праву змију згазише

и умртвише дивљу звер и великог противника

и неситога ада свејадца,

велим Амурата и сина његова,

аспидин и гујин пород,

штене лавово и василсково,

па са њима и не мало других.

О чудеса Божијих судбина,

ухваћен би храбри страдалац

безаконим агаренским рукама

и крај страдању добро сам прима

и мученик Христов постаје

велики кнез Лазар.

Не посече га нико други, о љубими,

до сама рука тога убице, сина Амуратова,

И све ово речено сврши се

лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак,

а час је био шести или седми,

не знам, Бог зна.

И онај који је прогласио светост и мучеништво Лазарево, и који се сматра творцем култа Цара Лазара, патријарх Данило III, звани Млађи или Бањски, а који се упокојио

                                  1399.

  хвалећи, написао је:
Опет да се вратимо на битку. Кад обе стране изнемогоше и битка престаде, и безбројно мноштво обејих побијено беше, тојест Срба и непријатеља, и по Косово пољу лежаше, вишеречени Амурат прими рану мачем у срце и тешко душу испусти. А добропобедни, и божанствене љубави такмац, нови мученик, кнез Лазар, по образ мачем посечен, блажени крај прими.

субота, 30. мај 2020.

СС ИСТОК - источки есесовац



                               

                        Објављено у часопису ХВОСНО, број 64, 2010. године и у књизи Источке приче: приче и песме, сентиментална историја једне вароши, Дом културе Свети Сава, 2014. године

21 горска дивизија СС „Скендербег“ (албанска бр. 1) формирана је 1944 године. Лично ју је утемељио Хајнрих Химлер. То је била чисто албанска формација, углавном под старешинством немачких официра, али је и нешто Албанаца било сврстано у старешински кадар. Био је то наставак тренда да се формирају јединице од народа лојалних нацистима у посебне СС јединице, које су онда чиниле злочине у свом окружењу али су и слате на друге немачке фронтове. Интересантно је да данас нико не помиње да једино Срби нису имали СС јединицу, и да једино Срби нису ратовали на источном фронту, а за рачун Немаца, пред Стаљинградом или Москвом, док су сви народи из окружења то чинили, сврставани у разне регименте или дивизије. Чак су и Руси ратовали против Руса  за Немце – једино Срби нису. Зато нам данас гоне нану нанину.
Ризо Бљакај из Истока, из бројне и угледне источке породице, био је СС официр, један од ретких од Албанаца, у саставу СС дивизије Скендербег. Долазио је за време рата често у Исток, упарађен у немачку униформу, увек наоружан, возио се у чези или фијакеру, и демонстрирао силу. Руку на срце, није починио нити један злочин у Истоку. Старији људи се чак и не сећају да се бахато односио према Србима. Мало је ко смео да му приђе али ни он није прилазио Србима. 
      Други, много мањи и нижи, и свакако већа фукара, нису пропуштали прилику да се бахато односе према Србима, често и да физички насрну, па и да убију. Тако су страдали од шиптарске руке, углавном мучки, подмукло и без икаквог разлога Богољуб (Љупче) Крстић, свештеник Андрија Поповић, игуман манастира Гориоч Никодим Радосављевић, Сретко Булатовић, Рашић Сталета, Рашић Радивоје, Димитрије Мирковић, Вујошевић Марко, Војиновић Невена. Мика Вулић је рањен, у очи Ђурђица 1944. године али је преживео. Крвници су над њиме завршили посао јуна месеца 1999. године. 
     Исток је, ипак, релативно миран у каснијим данима. Спорадична убиства, силовања и пљачке се јесу дешавали али нису у толикој мери били присутни, колико је било злочина у другим местима. Има више разлога за то. Повезаност великих источких породица са обе стране, Источки четнички одред негде у Србији који је био одређена гаранција, релативно добри односи пре рата, и мудрост појединих албанских вођа који су схватили да ће фашизам бити краткога даха, тако да нису чинили организоване погроме већ је све остало на појединачним случајевима. Околна села су много више пострадала за време Другог светског рата.
Нарочито је у време италијанске окупације било нереда и јавашлука. Кад су стигли Немци, после италијанске капитулације, ствари су се мало поправиле јер су они одржавали дисциплину, пре свега зарад свога мира. Проверен је податак да су Немци у Истоку тражили да станују искључиво у српским кућама, да су се трудили да се не мешају са својим домаћинима и да нису крали и кокошарили као Италијани. Поштовали су и жене (за разлику од горе поменутих). Италијани су, додуше били мање крути, хранили су децу са својих казана и плаћали им за ухваћене мачке и нахватане пужеве, дружили се са Србима али су мало пажње посвећивали сигурности ван свога логора. Обрни, окрени, највећи непријатељи Србима нису били окупатори већ они који су живели са њима.
Ипак, далеко је све то било од идиле. Срби су много трпели, владала је општа несигурност, били су грађани, не другог реда, већ грађани без икаквог реда и стављени ван закона, поготову кад би се нашли некуд ван Истока. Тако би и долазак СС официра Бљакаја представљао опомену за све Србе и ретко се ко усуђивао да се нађе на путу кад би се он, у пратњи, провозао улицама Истока ка својој кући у Бљакића мали.
И ако није починио злочине у Истоку, формација чији је официр он био била је злогласна по свом крвавом трагу, па чак да је он и био чист“ - по командној одговорности и припадности нацистима већ је самим тим био злочинац. Говоркало се да је он можда и лично учествовао у извршењу злочина по Црној Гори али то никада није доказано. Ова дивизија је поред Косова учинила масовне и тешке злочине у Црној Гори (Плав, Велика), Срему и Семберији (села Гук, Ватровци, Јамена, Босут) и Босни (Урожиће, Забрђе, Вршани, Тутујевац). Осуђен је, у одсуству, и по кратком поступку, и проглашен за ратног злочинца од нових власти после рата. Сматрало се да се он повукао са Немцима и да се налази негде на западу, уколико није страдао негде уз пут.
Време је пролазило и он се заборавио. Рука правде га није достигла и поред ажурности комуниста по том питању. По ослобођењу, кад су стигле нове власти, много људи је стрељано са обе стране, и Срба и Албанаца, чак су се трудили да и ту одрже некакав национални кључ. Стрељани су и прави албански злочинци, мада не у броју и мери наспрам злочина које су починили. Многи су и променили страну па су црне фашистичке кошуље заменили звездом петокраком. Многи од њих су деценијама после рата палили и жарили а да нико није смео да им помене фашистичку прошлост. 
      Стрељани су и људи који нису учинили ником ништа лоше. И са једне и са друге стране. Стрељан је Бајрамај Рустем и ако је током целог рата штитио источке Србе. Он и Идриз Битићи, којег су такође стрељали комунисти, су спасли Исток и источке Србе од погрома који су спремали дренички Шиптари. Стали су пред њих и нису им дали да уђу у Исток. Не треба улазити у мотиве због чега је то урађено – урађено је. Бујупци испод Гориоча су све време рата чували горичке иконе и сачували их (игуман манастира пред почетак рата би отац Руфим). Рат је, на месту игумана дочекао Никодим Радосављевић. Он је уз помоћ Илије Живановића склонио иконе, прво код горе поменутог. Монах Никодим је убрзо убијен док се враћао са неке сахране из села Верића. Сахрањен је у порти манастира. Није било мушке руке да све то обави па су обавезу на себе преузеле Источанке.
Стрељани су, по ослобођењу, и Срби, скоро сви без икакве стварне кривице осим што су неки припадали пораженој страни. Има и Срба који су се извукли мада су били у четницима. Ипак стрељани Рале Вулић, Сталета Крстић или Радомир Пумпаловић заиста нису били криви ни за шта, нису починили никакав злочин, али су стрељани због припадности четничком покрету, или због потпуно небитних ствари. Најапсурднија је смртна пресуда и егзекуција извршена над Станом Вулић. Оптужена је и осуђена само због тога што јој је ћерка била удата за шиптарског зликовца Амет Ну-у, а при том неки од шиптарских зликоваца већ су били у комунистичким властима и индиректно јој судили.
Ето, било је осуђених, стрељаних, невиних и кривих, а ипак, најкрупнија зверка, СС официр Риза Бљакај је успео да се извуче и да побегне од руке правде. А, онда: сензација, шок, неверица!!! У понедељак, 20. фебруара, 1956. године, органи безбедности, полиција и УДБА, проналазе леш Ризе Бљакај, зазидан у кући његовог братанца, непосредно пошто је умро тих дана. Све време он је био сакривен на неколико стотина метара од милицијске станице. У кући му је направљена посебна просторија, која је била сазидана тако да се не примећује ни споља, ни изнутра. Свакога дана, његов братанац Ђемо Бљакај, давао му је храну, износио трагове физиолошких потреба, уносио му воду за купање. Чак му је доводио и доктора. Највећи апсурд целе ове приче је тај што је Ђемо био ожењен Српкињом, Љубицом, учитељицом и првоборцем. Ни она није хтела да ода СС официра.
Скандал је био велик. Штампа је пратила догађај. Структуре су се узмувале. Требало је вадити флеке, сви су се осећали кривим: и они што су га крили, и они што га нису нашли до тада. Ипак, братанац Ризе Бљакај, Ђемо, држао се, достојанствено. Сутрадан, 21. фебруара, он је на партијском састанку основне школе где је радио, изјавио следеће: Ја сам крио стрица, то је истина, то ми  је била дужност. Ви радите са мном шта хоћете. Истог дана је истеран са посла и искључен из чланства Савеза комуниста. Његова супруга Љубица није хтела да га изда, па је и она доживела исту судбину и ако јој је понуђено да остане на послу уколико се одрекне супруга. Ђемо је прећутао и једну чињеницу која се обелоданила много касније, а то је: да је доктор Фрањо Шен долазио да лечи његовог стрица а да то није пријавио властима. Доктор Шен је био угледни припадник заједнице све до смрти а тек је после откривен и тај податак. Ђемо је заиста показао лојалност према њему.
На поменутом састанку, официр УДБЕ Рајко Видачић био је прилично благонаклон према целом случају. (Он ће касније постати начелник покрајинске Службе безбедности, а биће искључен из Савеза комуниста и смењен са дужности 1966. године, у време када су после 4-ог пленума летеле главе Ранковићевих кадрова). Рекох, требало је оправдати и неуспех службе у целом овом случају. Нашао је он речи оправдања за Ђему (осећај родбинске припадности који нема везе са идеологијом, итд.). Био је умерен и према самом Ризи тврдећи да они из службе и немају неких великих доказа за његову кривицу. Другим речима, у име моћне структуре којој је припадао, он је поручио да би било најбоље да се све брзо заборави и да ствари крену неким мирнијим током.
И ако је истеран са посла Ђема није ухапшен и никада му није суђено за оно што је урадио. Живео је и радио у Приштини као миран грађанин, без икаквих проблема.
Ову причу би неко други вероватно испричао на други начин. Ја сам је чуо и доживео овако. Можда јој фали више људскости али су ране сувише дубоке а међусобна историја је пуна крви и злочина. Свакаква је ово прича: има потенцијала за роман, за филм, за легенду. За сада ћемо стати на овој краткој и телеграфској верзији.




понедељак, 18. мај 2020.

Ја сам Црногорац зато што нисам Србин!



Сваки међунационални проблем на Балкану је верски проблем и на крају се сведе на верско питање. Ко то не разуме тај не схвата суштину проблема са којима се суочавају овдашњи народи.
У СФРЈ се нису водили грађански већ верски ратови. И у Црној Гори се вера испречила између рата и мира.
Реалније је и утемељеније постојање југословенске нације од постојања црногорске нације. То је због тога што је југословенска идеја терористичка, безбожничка и атеистичка и као таква је теоријски и историјски могућа. Новонастала црногорска нација је такође неверничка али она у тој својој јереси тражи своју црвку (а на темељима старе и праве) како би добила обрисе некакве нације али сама чињеница да би та нација почивала на отетим, преименованим или измишљеним темељима говори о њеним капацитетима.
*
У Црној Гори идентитетских проблема нема нико осим самих Црногораца.
*
Нико не спори да Црногорци могу постојати као демос али никако не могу постојати ко етнос.
*
Нација није оно што би неко хтео да она буде већ оно што је она некада била, оно на чему почивају њени стубови. Она мора имати своје историјско и идентитетско утемељење, иначе не постоји. Данас, у свету, чак ни фудбалске клубове који немају историју и традицију не узимају озбиљно а камоли ће државе и народе без тога.
Шта је проблем?
Да би Црногорци постали нова нација они се морају одрећи свега старог (јер како ће бити нова ако су задржали старо?): своје историје, традиције, цркве, језика. А то не може. Да је Српска православна црква требала да се зове другачије онда би то било учињено пре осам векова.
Да би настале нове нације (које никада не могу бити етничке) морају се проналазити нови светови. Па ни тада, поред новог имена и држављанства, није се тражио нови језик, нити нова црква. Остао је и даље енглески или шпански, португалски или француски, а људи се моле у канонизованим црквама које су уз Ватикан или нису, понегде клањају Алаху или су у синагогама. Додуше, има и секти разних али је и свака од њих утемељенија од ове Дедеићеве.
*
Губећи свој идентитет одрицањем од властите историје и културе, одрицањем вере и традиције, најзад и саме породице, још нико и нигде у досадашњој историји није успео да створи нови идентитет и одрживу државу. О нацији ни да не говоримо. Сваки Американац ирског порекла зна шта треба чинити на дан Светог Патрика.
Шта желим рећи?
Чак и ако би се прихватило да Црногорци постоје као нација то би било немогуће без два стуба: Српске православне цркве и српског језика!
Тако би се могло рећи да уколико постоји Американац, католик, који говори енглески језик, зашто не би постојао Црногорац који је православац и говори српским језиком?!
*
Постоје закаснеле нације, постоје и нације које још нису заокружиле своје формирање, постоје старе нације и младе нације, али не постоје нове нације уколико нису политички или колонизаторски пројекти (па и тада само на папиру). Све друге, осим нових и вештачких, имају јасно дефинисане параметре идентитета а то су пре свега језик и религија, порекло и историјска државотворност. Чак и када се у појединим историјским периодима и дешавањима вера (религија) силом или милом мењала, није се измишљала нова већ се узимала друга и већ постојећа (али: туђа), у том тренутку доминантна али историјски и канонски утемељена. Када су се Срби турчили они нису измишљали неки нови ислам већ су почели да се клањају по правилима шеријата.
*
Када би сада неки Хрват предложио да се направи Хрватска католичка црква одвојена од Ватикана, а он да се од сада не зове Хрват већ Далматинац и да не говори хрватским већ далматинским језиком – прогласили би га тамо лудим. Међутим, овамо помажу и подржавају све што чине милогорци јер знају да на тај начин слабе српски национални корпус.
Питање свих питања: како Црногорци очекују да ће их било ко у свету или региону озбиљно схватати ако су били спремни да се одрекну имена, језика и вере – то јест – да ће променити идентитет ако све то задрже под другим именом?!
Али, власт у Црној Гори и не жели примарно да створи нову цркву, језик или нацију – они желе да униште ове које већ постоје јер их стално подсећају да нису то што говоре да јесу.
*
Идентитет и тапија постојања једне нације почивају на егзактним параметрима. Књижевност, историја и археологија су веома важне. Довољно је отићи до библиотеке или на неко старо гробље па утврдити ко су људи који су ту некада живели и стварали и ко су њихови потомци.
Проблем милогораца је у томе што они своје идеолошке и историјске корене могу пронаћи само на псећим гробљима која су направили Ђилас и компанија, исти они који су створили идеју о формирању црногорске нације. На тим гробљима почивају поштени и часни људи, невини и свирепо побијени, али откуд онда назив псећа гробља?! Отуд што је то име наденула антисрпска идеологија која је потом измислила црногорску нацију, црногорски језик и црногорску цркву.
Питање је: уколико на псећим гробљима леже људи ко онда лежи у црногорској нацији?
Одговор: и на једном и на другом месту леже упокојени Срби, једни мртвим телом, а други мртви духом.
*
У Подгорици живе Срби а у Титограду Црногорци! У Београду живе они што ћуте!
*
Да би био милогорац мораш бити безбожник и неверник јер само у тој идеолошкој матрици можеш пронаћи своје корене.
*
За духовне потребе милогораца нису потребне цркве већ комитети. 
      Комитети су храмови достојни такве вере!
*
Милогорци имају канонско решење својих црвених проблема: нека пређу у ислам или католичанство. Не би били први Срби који су то учинили али ће последњи свакако бити!
      Најбоље би било да се врате мајци-цркви својих предака!
*
Ја прихватам да неко у идеолошком, филозофском или историјском смислу негира идеју породице, вере, нације, идентитета.
Да негира и не признаје!
Али не могу прихватити да неко негацијом свега тога жели да створи све то ново!
Дакле, индивидуалац може рећи: „Ја нисам Србин, нити православац, не осећам се тако, осећам се грађанином света“.
У реду!
Али, тај исти „индивидуалац“ не може рећи (јер онда више то није исти принцип): 
      „Ја сам Црногорац зато што нисам Србин“.
О томе ко си и шта си одредили су пре твога рођења сперматозоид и јајна ћелија са врло јасним ДНК кодом.
*

Игор М. Ђурић , СРБИ(и)ЈА

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog