Игор Ђурић - рођен у Истоку (Метохија) 1968. године. Писац: романи, песме, есеји, књижевна критика, путописи, сатира, блог, колумне, политичке анализе (аномалије), теорија књижевности, историја књижевности, завичајна књижевност, афоризми, све...  
 

петак, 20. јануар 2023.

НОСОРОГ ИЛИ ЈЕДНОРОГ?!

  

Руски хокејаш који игра у Канади, вреди му поменути име а зове се Иван Проваров, одбио је да на загревању носи мајицу са дугиним бојама (број и име) као знак подршке педерима и осталим родовима, половима и осталим зајебанцијама. Рекао им човек да је он православац и да се то коси са његовим погледима на свет, и?!, нико га није подржао у његовој слободи избора. Тамошња дебилна јавност и остало грађанство сада гa разапињу на крст (исти онај на који се позвао). Вређају га, траже да му се забрани да игра?! Траже да нестане тако “настран“ и неспособан да прихвати да је слобода говора и избора неприкосновена у демократијама. У име слободе они спутавају његову слободу.

Појединац који мисли својом главом и не прихвата наметнуте наративе левог-либералног-ЛГБТК-еколошког наратива, на западу, данас, то је онај човек који не салутира Хитлеру, тридесет и неке, а због чега је завршио у концентрационом логору. Звао се, вреди и њега поменути, Аугус Ландмесер.

Не знам, не схватам, како људи који мисле својом главом могу уопште да живе у таквим земљама. Зар је убијена свака слобода, сваки грам разума, сваки промил  интелигенције?! 

Зашто живе тамо?

Зато што су неспособни да се боре за слободу! Зато што су се опростили од здравог разума. Зато што не доводе у питање нити једну идеолошку догму која им се намеће!

Ми, овде, у Србији, треба да се боримо за слободу. Морамо. Имамо још мало времена. Док на не поједу и појебу.

У Украјини се води рат између поборника новог фашизма (запада) и слободарског света (Руса).



А шта су те дугине боје? Шта је дуга?

Дуга се појавила после потопа а сада најављује потоп!

Нојева барка се, тада, кад се попуњавала, није пуштала у своју сигурност по два мушка слона или две женске жирафе, већ парове способне за репродукцију. А сам Ноје није повео са собом неког дајгуза већ своју породицу.

Кад се потоп завршио а голуб донео гранчицу, Бог је у знак помирења дао небу дугу. Прва књига Мојсијева, Постање, 9.13, вели:

Метнуо сам дугу своју у облаке да буде знак завјета између мене и земље.

Дугина боја је била знак помирења. Сада је то знак раздора, њиме хоће да нас посвађају са Богом.

Циљано гађају децу са веселим бојама (којима су се некада фарбали вртићи и дечије болнице) и једнорозима које девојчице одрасле на Дизнијевом свету обожавају.

Марко Поло је, својевремено, описао једнорога мислећи на носорога.

То је отприлике естетска разлика између пропаганде ЛГБТК и онога што је истина: једнорог је носорог.



Салвадор Дали је волео да слика носороге али није волео да га педери гузе. Зато је у писму Алану Боскеу написао следеће о Лорки:

Као што је познато, он је био педер и лудо заљубљен у мене. У два наврата покушао је да ме опали. То ми је много сметало, јер ја нисам био педераст и нисам намеравао да му попустим. Све ме је то стављало на муке. Дакле, међу нама се ништа није десило. Али сам био веома поласкан због угледа који сам стекао том везом. У себи сам говорио да је он велики песник и да би му требало дати малчице ону рупицу од дупета Божанског Далија. Напослетку, он се спанђао са неком девојком, тако да ме је она заменила у жртвовању. Пошто није постигао да му ставим своје дупе на располагање, он ми је касније тврдио да се жртвовао он а не девојка: наиме, тада је „први пут спавао са женом“.

Дакле, ни Дали, слободоуман и луд какав је био, који је волео да гледа лезбејке, није волео да му продају рог за свећу: носороге за једнороге! Јер као сликар, знао је: у шупку нема нити једне нијансе дугиних боја!

уторак, 17. јануар 2023.

ИСТОК – ТОПОНОМАСТИКА

 

ИСТОК – ТОПОНОМАСТИКА У ОДБРАНИ СРПСКОГ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ И ДОКАЗНИ МАТЕРИЈАЛ У ПАРНИЦИ ЧИЈИ СУ!

 


ИСТОК, као насеље, први пут се помиње у повељи цара Душана 1348. године, у познатој Призренској повељи (хрисовуљи).

На првом месту, у овом експерименту, треба издвојити цркве и црквишта на простору Истока и околине, па се чак после тога и није потребно трудити даље у казивању онога шта је тема ових редова.

СТУДЕНИЦА ХВОСТАНСКА се налази у близини насеља СТУДЕНИЦА и ВРЕЛО. Прва базилика је изграђена у VI веку а после проглашења аутокефалности српске цркве она постаје седиште Хвостанске епископије и богословско училиште (универзитет), да би се касније подигла на ниво митрополије.

Сам назив ХВОСНО (Хвостно) користи се за северни део МЕТОХИЈЕ. Потиче од старословенске речи „хвост“ што значи дрво или дебело дрво, због тадашњих густих шума на том подручју.

МЕТОХ, зна се: манастирска земља. Реч је грчког порекла и у изворном значењу значи заједница. Чак и онако како Албанци покушавају да преименују назив Метохија у Дукађини иде у прилог овим наводима. Дукађини је изведено из назива Јованова земља или Војвода Јован (дука – војвода; Јован – ђони).

ГОРИОЧ, манастир изнад Истока, XIV век, саграђен на БЕЛОЈ СТЕНИ, метох манастира Дечани. По легенди, изградио га Стефан Дечански да се захвали Светом Николи што му је исцелио „огореле очи“. Изнад самог манастира се налази извор под именом СТРМОДЕЛАЦ.



На месту старог гробља у Истоку, које се зове ЦРКВИШТЕ, налазе се остаци старе цркве Светог Ђорђа која је спаљена у време Кримских ратова.

Црква Светог Јована у ЦРКОЛЕЗУ, прва половина XIV века. Саградио ју је војвода Новак Белоцрквић.

Црква Свтог Николе, ЂУРАКОВАЦ, XIV век.

Итд. итд.

Ако, пак, не верујемо нашим црквама и гробљима, Немањићима и њиховим војводама, онда би можда требало да поверујемо Турцима (што је сасвим у српском духу, касније названим „другосрбијанштина“). Елем, Турци су због убирања пореза и осталих марифетлука пописали становништво на Косову и то 1485. године и у том Скадарском дефтеру на територији данашњег Истока пописане су, поред Срба, само још две породице: једна арбанашка и једна влашка.

Можда је разлог томе и што Немањићи нису дозвољавали сточарима и номадима да се задржавају у пределима који су били њихови.

Тако у Душановом законику постоји један члан који гласи: У селу где се заустави Влах или Арбанас, у том селу да се не заустави други који за њим иде. Ако се задржи на силу, да плати потку и што је испасао. Ето како се чувала домаћа пољопривреда и одржавала национална структура.

Још је пре тога краљ Владислав у Врањинској повељи из 1242. године написао: ни Арбанас ту нема зимовишта.

Краљ Милутин, пак, у својој повељи из 1300. године даје право Арбанасима да могу долазити на црквени панађур о храмовој слави Светог Ђорђа код Скопља, али морају да плате таксу за то.

У поменутом Скадарском тефтеру, Турци користе старословенску и српску топонимију, понекад у својој интерпретацији: ИСТОК је ИСТРАНМЕШ, БЕЛО ПОЉЕ је БУШИН БРАК, ЂУРАКОВАЦ је ЂЕРБЧИША, ТОМАНЦЕ је ОТОМАНИЧА, МУЖЕВИНЕ су МУЗЕВАЧА, ЦРНИ ЛУГ је ЧИРНА ЛУКА, СТУДЕНИЦА је СТУДЕНИЧА, СТАРОДВОРАНЕ су СТАРА АНДОВРАНИ, итд.



Дакле топоними?!

Овде је ипак реч о топономастици (топонимика) и пошто ја немам знања да бих се бавио етимолошком и демографском анализом задржаћу се смо на томе да спасим од заборава неке топониме и да успут даднем неко своје запажање.

Ако почнемо од самог назива централног насеља, одмах на почетку, све је јасно: ИСТОК. Није у питању страна света већ исток (извор, врело, врутак) воде (реке). Реч вуче словенске и српске корене: извир; издан (В.С. Караџић, Српски ријечник). Већ је речено да се насеље на западној страни зове ВРЕЛО. Планина изнад насеља и извора јесте МОКРА ГОРА.

Пошто је крај веома богат водом отуд и следећи топоними: БАРЕ, БАЊЕ, БАЊА, ЦРВЕНЕ ВОДЕ, БЕЛЕ ВОДЕ, ВИЛИНА ВОДА, ЈОШЕ, ИЗВОР, КЛАДЕНАЦ (ХЛАДЕНАЦ), ВИР, ЈАЗ.

Ту су још потоци и реке: ИСТОЧКА РЕКА, ЧАУШ, КУЈАВЧА, БОЛОВАН, МАРКОВ ПОТОК, КОЈЗАЧА, ДЕВИЧКИ ПОТОК, ВРЕОШНИЦА, КРАЛИЦА, ЦРКОЛЕСКИ ПОТОК, БЕЛИШНИЦА, БЕЛИ ДРИМ.

Наравно, било је и места где су оскудевали са водом:  СУВО ГРЛО, СУВО ПОЉЕ, СУШИЦА, БЕЗВОДНИЦЕ.

Из приложеног се да видети да ниједан од топонима нема корена из албанског језика (тешко је и дефинисати те корене) и једино речица ЧАУШ има у свом називу и словенске и турске корене.

Да набројим још топонима везаних за имена насеља, пределе, узвишења, пећине, вртаче, долове, лугове: ГРАДИНА, ЖАЖЕНАЦ, ТРШЕВИНА, РАВАН, ГРАБЧИЋ, КИЛАВИЦА, КОРЕНИК, БЕЛИЦА, КРЊИНО, ТУЧЕП, ЉУБОЖДА, ЦРНЦЕ, ПРИГОДА, ЛИПЉА, ВУЧАР, ЈАБЛАНИЦА, ПЉОСНА, ВЕЛИКА ВРАТА, МАЛА ВРАТА, ЧУНГУЛА, ИВЕТА, ЈАЗБИНА, ЈЕЛА, САМАР, БАЊША, ГРАБ, ДАПКОВИЦА, КРИВАЧА, КУПЛЕНИЦА, ГРАБЉА, ГОЉАК, ГОРИЦА, МЕЧКИНА РУПА, ГУЧИЦА, ПАЉЕВИНА, БЛАЗАТНИЦА, ЦРВЕНА КУКА, ЈЕРИНИН ПУТ, ДЕВИЧ, ОВШЕНИК, КРНА, ЛУКАВАЦ, ДОБРУША, ПРЕКАЛЕ, СРБОБРАН, ТОМАНЦЕ, ЉУБОЖДА, ОРЛОВ КРШ, ШУМЕК, ЦЕРИЋ, БУЧЕ, БОЈЗАЧА, ТРГОВИШТЕ. СТРАЖА, КАЧКАВАЉИ, НОВИН ВРХ, ЈАГЊИЛА, ЛАЗАРИЦА, ЛОЈЗА, ЛУГОВИ, МАНАСТИРСКИ ЛУГ, ОРНИЦЕ, ПИТОМЕ ЛИВАДЕ, КАЉАВИЦА, ПОЉАНЕ, ЛЕЂЕНИЦЕ, ВОГРЉА, МИЛИНА ВРТАЧА, СТРМЕЊАЧА, КОЊСКИ ДО, ГРОМАДА, ТОРШАН, СМЕТОВИ, КРАЉЕВ КАМЕН, ПОПОВ ЛУГ, РАКИЋЕ, РУДЕЖ, РУДНИК, РАКОШ, КОСТРЕЦ, ЈЕРЕБИЊЕ, СИНАЈЕ, МОЈСТИР, ЖАКОВО, ТУЧЕП, ОСОЈАНЕ, ШАЉИНОВИЦА, КОШ, ЖАЧ, ДРАГОЉЕВАЦ, МУЖЕВИНЕ, ДУБОВО.

А сва ова насеља, узвишења и шуме налазе се у пределу МЕТОХИЈСКОГ ПОДГОРА и МОКРЕ ГОРЕ са севера и МЕТОХИЈСКЕ РАВНИЦЕ са истока, запада и југа.



Чак ни комунистичке карте, рађене латиницом после рата и са видљивом тенденцијом нису могле да оду даље од преименовања одређених махала, засеока или бачишта којима су надењавале имена албанских породица које су ту живеле или користиле их за испашу.

Али и у тим картама и даље су доминантно преовлађујући топоними словенског и српског порекла: ПРОВАЛИЈЕ, РУДИНА, СТАРО СЕЛО, ДУБРАВА, ДУШКАЈЕ, КОШАРИШТА, БАЧЕВИШТА, РУПЕТИНА, БУКОВИК, ПОНОР, ШИЉАТИ КРШ, ИВАЊЕ БРДО, РОСУЉЕ, СИНАЈСКО ПОЉЕ, СОЛИЛО, ЛИСАЦ, СТРАЖИШТЕ, ГОЛИ МАЧ...

Када и површно погледамо ове називе (топониме) може се реконтруисати читав некадашњи друштвени систем и људи који су ту некада живели: тамо где су старе грађевине; где је гром жежо; где је равно а гду су ницали граб, буква, јела, липе или цер; где се шума тршила; куд је пљоснато планинским путем; где је најбоља хладовина била; куд су јазбине; шта личи на седло и самар; која је вода какве боје и која је стена каквог колорита; где је гора а где је поље; куд су долови а где су поток или луг; шта су Срби бранили и где се орао лего; где се трговало; где су се овце стрижале а куд се се јагњиле и где су со лизале; ко је и где правио качкаваљ; где су играле русалке; где су врачеви благосиљали храст; где је црква била; где су бачије ницале; куд су провалије и вртаче; који су потоци бесни; где се стража давала а вук вребао; где је краљ седео а лазарице игром и песмом зле силе терале; где су се рађале легенде и песме; и тако даље, и тако даље... још много...

Албанци су кроз време покушавали да преименују или преведу многе топониме али им је то тешко полазило за руком. Ето, рецимо, кад је Исток у питању? Није ишло. Ако би га преименовали као страну света онда би га звали Линдја. Ако би хтели да му дају име „извор“ онда би то звучало рогобатно Бурими. Одустали су и данас Исток зову Истог (Istog). Само су променили последње слово и што сада ни на њиховом језику не значи ишта (ништа). Не могу да преведу и назив реке – Источка река – јер када то преведу буквално најдаље дођу до Источне реке (јер не њихов језик нема синониме за извор – бурим, и не познаје појам истока воде). И суседно село Врело (које је до Другог светског рата било чисто српско а седамдесетих година је постало  чисто албанско) они зову Врела (Vrela) што би била множина за изворе-врела.

Али, са странама света и са изворима и ливадама куд и камо лакше иде. Како, међутим, превести на албански језик топоним и име манастира Гориоч (место где је Свети Никола исцелио Стефану Дечанском огореле очи)? Како у преводу избећи име Марко из назива Марков поток? Како превести Црквине? Метохија? Хвосно? Србобран? Ивање брдо? Ивета? Краљев камен? Русалке? Лазарице? Граб?

Наравно, како рекох, актуелни су и сада фалсификати. Тако је Урошевац данас Феризај а Србица Скендерај. Ново Брдо је Артан а Косовска Каменица Дардан?!

Најдрастичнији пример фалсификовања потиче из времена када су комунисти били на власти и када су давали Албанцима аутономију а то је избацивање назива Метохија из имена покрајине или преименовање врха КАЛУЂЕРОВИЦА у Ђеравица.

Поред тога што, како је речено, никако не могу превести име МЕТОХИЈА, исто тако им тешко иде и са КОСОВОМ (Kosova), јер како ће у једној речи превести поље где има много птица косова, (назив за птицу кос је опште словенски и прасловенски, Александар Лома).

Али, да завршим, највећа мука око превођења лежи у најважнијем топониму, географском и историјском, који је немогуће превести да се не поквари срећа: Косово и Метохија су само две провинције српске земље које су припадале СТАРОЈ СРБИЈИ (Сербија е вјетер).

*

Извори:

Рукописи Милисава Ђурића;

Ономастика Метохијског Подгора, Светозар Стијовић;

Часопис Хвосно;

Ауторово сумњиво сећање.

*

 

понедељак, 19. децембар 2022.

БЕЛИ – пас који лети!

  


Бели је куче не баш најчистије пасмине. Тешко дефинисати који су псећи гени код њега доминантно заступљени и измешани али то у овом случају уопште није ни важно јер је Бели по нечем другом важан и специфичан а псећи му живот служи као покриће и скривање правог идентитета.

Пас Бели - правду дели!

Пас Бели - он је смели!

Бели пас – херој наш!

Бели наш – Гордон Флаш!

Бели је само наизглед један обичан банатски авлијанер, отпоран на кошаву и сувомразицу. Он је, у ствари, време је да се то каже: СУПЕРХЕРОЈ! Отпоран на метке и грепке. И то онај америчког типа, иако је жив створ он је, опет: у ствари, лик из стрипа који ће касније бити екранизован. Бели је вредан као прво издање Супермена из 1938. године у издању Detective Comics. Бели је заиста можда и стигао са планете Криптон, ко зна?!

Као и сваки херој тог типа тако и Бели мора поседовати (и: поседује) неке надљудске особине – у овом случају: надпсеће!

Да не дужимо и компликујемо: Бели уме да лети!

И зими, и лети.

Полети па слети.

Успут се освети!

Бели је пас који уме да лети а притом није пас птичар!

Бели лети брзином звука а бори се против зла сваке врсте од Перлеза до Стајићева, и од Лукићева до атара где се Зрењанин додирује небом са Житиштем, негде око Клека. Наравно, Бели се превасходно брине да не буде проблема у околини Багљаша, Пескаре и Мужље.

Бели, међутим, и поред својих супермоћних способности није успео да спаси мачка Цицка (растргли га бесни и љути пси на потезу између Игманске улице и затворске економије док је Цицко трагао за мачком свог живота) из простог разлога јер у време кад се догодио тај страшни злочин и док је Цицко издисао на капији свога дома, суперхерој Бели није био ни рођен (није стигао из свемира бродом који се срушио у околини Белог Блата). Тада, када је Цицко страдао, на свет нису стигли ни Белови формални власници, мали близанци, два брата из краја (у ствари, маска за скривање Беловог правог идентитета, нешто попут редакције Дејли Планета за Кларка Кента).

Поменута браћа близанци, па, упражњавали су чудну али ефикасну тактику скривања идентитета једног суперхероја! Наиме, свима су говорили да је Бели суперхерој и да може да лети, и..., нико им није веровао. Генијално! Мада, руку на срце, нико и никада није видео Белог да лети, што је само по себи било сумњиво околини и осталом присутном грађанству.

Али, Бели лети!

Да посумња нико неће смети!

Чак и кад био смео хтети!

Бели невидљиво лети!

Седи или стоји уз ногу неког од близанаца и незаинтересовано зврји око себе. Поглед му је понекад туп и неинтелигентан (на тај начин Бели скрива своје моћи, зар такви нису сви суперхероји у „цивилу“), и док се све то дешава (односно: не догађа): Бели управо тада лети и херојска дела чини!

Док околина мисли да он зубима буве треби, он управо у том тренутку вади неког уплашеног зеца који се дави у Бегеју (бежећи испред лукавог и крвожедног лисца), или, док изгледа да покушава да угризе сопствени реп, Бели управо тада са удице скида неку наивну шаранчину коју је примамио кукуруз данима бацан негде око чамца на Тиси.

То је невероватна брзина у питању: отишао, учинио јуначко дело и вратио се, а да се није ни померио са места поред ноге близанца и да га нико није ни видео да лети осим поменутих близанаца. Зато се, и затим, лењо гега између њихових ногу док сви заједно замичу равницом низ хоризонт: он ипак видно уморан од те силне и невидљиве брзине вуче реп по банатској прашини и нема снаге да лови властиту сенку.

Бели се успешно уклопио у свој псећи али лажни идентитет, и, понаша се као свака просечна џукела од Суботице до Шар планине. Зато је препоручљиво да се припази и од њега склони комад меса или кобасице остављен на доступном за њега месту, рецимо: поред роштиља када се чека да се створи жар, јер се Бели по тим питањима уопште не понаша витешки и суперхеројски. И не љути се Бели када због таквих испада добије штапом по грбини или ногом по туру, али ће свакако искористити шансу уколико му се укаже да поменуте парчиће здипи.

Такође, он никада неће употребити своје супермоћи због баналних ствари као што је ударац ногом по његовој позадини! Не! Бели ће у таквим случајевима само псећи зарежати и нарогушене длаке тактички ће се повући, наравно, подвијена репа. Уосталом, глупо би било да открива свој тајни идентитет суперхероја због тако неважних ствари. Та он, као суперјунак, бол и не осећа. Њега муче духовне боли јер не може да исправи све неправде света. Не може да постигне.

По великој врућини или цичи зиме, Бели делује тромо. И у пролеће и јесен: слично! Као да му није до летења и великих дела. Потражи, тада, хладовину или топлији кутак па дрема. Куња! Повремено уморно залаје кад се неко довати за капију, и: то је то. Ко зна, можда и тада, док дрема, Бели суперхерој јуначко дело спрема и невидљиво лети: и зими и лети, као да се свети?! Ко зна?!

Са љубавне феле није спадо у швалере

ал одмакло од тог да је био кер

имао је кучке мале које су му љубав дале

кад се другим псима потуче на фер!

Није био Казанова ал је живео од снова

да ће му у загрљај пасти нека суперкучка нова!

Кад би дошло време кера

и кад треба да потера

певао би увек исти стих:

Џаба вам ланци моји близанци

џаба вам катанци и резе

Одлете Бели ка Падинској Скели

да успостави сексуалне везе!

У тим данима, у свим данима, кад Бели дрема и куња и кера не тера, и кад га неки од близанаца потера из брлога, по времену или невремену, Бели безвољно изађе сав покуњен и сузних очију, па каже:

- Чему све ово? Уосталом, све су мачке црне у мраку а једино је Цицку било црно без игде Белога. Схватате игру речи: било му је црно јер тада није било нигде Белога. Мене!

Близанци чују те речи, остали само: ав, ав, ав!


субота, 5. новембар 2022.

ИСТОК, шта ЈЕ?!

 


ИСТОК, шта ЈЕ?!

По свом постанку, Исток је божије дело!

По својој архитектури, стари Исток је еклектика Медитерана и Оријента!

Нови Исток не постоји. Само Велики, Мали и Доњи!

По својој идеји – велики је Исток!

По природи, то је компромис висије, низије и равнице!

По води, непресушан је!

По клими, склад је љутог северца и питомине југа!

Менталитетом је кротке проток Мораве кроз Динару!

По географији, Исток је Стара Србија!

По култури, он је Византија преоденута у Светосавље!

По језику, Исток је симфонија Херцеговине и екавице!

По судбини, он је оклопник без мане и страха на српској Голготи разапет!

По прошлости, он је Немањић који ходи њиме!

У будућности, Исток је Србија!

У садашњости, он још није рођен јер је убијен пре него што је умро!

По историји, он је српски и универзалан!

По страни света, Исток је на истоку у односу на запад, на западу у односу на исток а северно је и јужно је у односу на самога себе!

По имену, он је Извор!

По ономе што је био, он сада није и никада неће бити оно што је постао!

Словенски богови су га превели у хришћанство!

Међу градовима, он је племство!

Међу људима, Исток је стање духа!

По вери и цркви којој припада, Исток је Метох Дечански!

По невери, Исток је Источанин!

Главни град Истока је Гориоч!

Владалац Истока са наследним правом јесте Патријарх српски са седиштем у Пећи!

Граниче Исток Мокра Гора и Источка река!

Најнасељенији део Источког царства јесте Источко гробље!

По мојој песми

он је праотац

створен из маховине гробова

и манастирске сиге

а мајка је земља

Света

деце заблуделе

Источана!

По мојој причи

он пропадајући: успиње се!

недеља, 30. октобар 2022.

СТАЉИН - ОСЕТИН У КОЖИ РУСКОГ МЕДВЕДА!

 


Када  се дубље и сталоженије размисли, са ове временске дистанце, о тзв. Стаљиновим чисткама и злочинима за које је оптуживан сам Јосиф Висарионович долази се до мало другачијих закључака у односу на оно шта нас је учила школска историја и западна пропаганда али и онога што заиста према њему осећа руски народ.

Ако би „чистку“ дефинисали као разрачунавање унутар комунистичке (бољшевичке) партије и владајуће структуре онда би се она могла схватити као рат између два концепта, можда: руског са једне стране и анти-руског и комунистичког са друге.

Ако оставимо по страни да Стаљин није био етнички Рус (био је Осетин из Грузије) не можемо пренебрегнути да је он ипак био део руског света чији је дух задојен идејама велике империје (коју је на крају крајева и обновио у тешким условима када је део света кидисао да уништи Русију).

Троцки свакако није био Рус а још мање део руског света. Он је био амерички човек и агент тамошњег јеврејског лобија. Са друге стране, Лењин је имао подршку Немачке и да није био њихов агент не би га ни слали у пломбираном вагону да у Русији диже револуцију и убија православље и руску империју. И један, и други, имали су исти задатак: да баце руску империју на колена!

Сматрам да је Стаљин доказао да је део руског простора, традиције и народа својим односом према руским непријатељима и својим делом: створио је империју на руском тлу. Нису га без основе и узалуд звали хазјанин (хозјанин) – домаћин.

Шта би остало од Русије (СССР-а) да Коба није преузео власт и да је супротна страна (Камењев, Зиновјев, Бухарин, Троцки) победила и владала, поготово у време великих догађаја везаних за Други светски рат?! Али није битан само тај рат: од историјских почетака стварања Русије као велике силе, запад, највише Енглези и Немци а после тога и Американци, жели да уништи Русију, да је расцепкају на мање делове изазивајући верске и националне нетрпељивости, директно ратујући, помажући њене непријатеље – а, све у намери да овладају огромним руским пространствима и њеним природним потенцијалима.

Ништа!

Русија би била уништена, руски народ побијен, територија расцепкана и окупирана, природна богатства пљачкана до дана данашњег. Па и сада се рат у Украјини води из истих разлога: да се Русија уништи и да се опљачка њена земља.

Да је друга страна победила, то јест, да је Стаљин изгубио, број мртвих у чисткама би био много већи и на корист анти-руса, већи број чак и од ових садашњих изманипулисаних и пропагандно напумпаних бројева. Једноставно, да је Стаљин убио толике милионе Руса то би се осетило на демографској слици и Руса не би било колико их данас има.

Оптужују га да је потписао пакт са Хитлером и окупирао пола Пољске. Из данашње перспективе: ко то може да му замери?! Ко му може замерити што је у историју музике ушао са својим Стаљиновим оргуљама?! Ко му може замерити и то што је те исте Немце и њихове помагаче уништио код Стаљинграда а потом их прегазио и сравнио са земљом?! Што није хтео да замени заробљеног сина за немачког фелдмаршала?! Што је живео онако како је умро: у чизмама и рубашки?!

Али, да се питамо, кога је Стаљин тамничио и убијао у својим чисткама?

Комунисте! Пре свих! И непослушне националне мањине склоне сарадњи са руским непријатељима. Дакле, ако изврнемо ствари на апсурд: убијао је и у Сибир слао оне који си били против Русије и православља по самој идеологији коју су заступали или националној припадности. То су били они који су срушили царску Русију, побили царску породицу, створили нове нације и републике. Добро, међу страдалима је било и других, оних који нису били комунисти или анти-руси, невиних људи. Сигурно је било тако! Али је цена била велика јер је улог био велики! Требало је Русију сачувати од хијена и лешинара са запада.

Многи мисле да је Солжењицин послат на Гулаг као писац и дисидент. Не! Он је тамо отишао као официр и комуниста. Писац и дисидент је постао после. Кад је побегао у Америку и схватио где је и код каквих људи дошао: постао је православац и националиста. Дакле, отишао је као комуниста у Гулаг, као дисидент на запад а вратио се као Рус у Русију. То све говори. И: ништа!

Руско-турски ратови, Кримски рат, Карло XII, Наполеон и све тако до Мекајндерове Теорије средишне земље а преко ње до Октобарске револуције, Хитлера, Хладног рата и Украјине: једини циљ запада је да сруши Русију и окупира је. Мекајндер (Sir Halford John Mackinder) у, за ово тему важној књизи, Географски стуб историје каже следеће: Ко влада Источном Европом, влада средишњом земљом; ко влада средишњом земљом, влада Светским острвом; ко влада Светским острвом влада читавим светом! Средишна земља је Русија, стожер и кључна тачка света! Најзад, овај аутор поручује да Велика Британија свим средствима треба да спречи приближавање Русије и Немачке.

Све ово, и још много тога треба знати, пре него што се сагледа атмосфера, опасности и окружење Русије па и у време док је СССР-ом владао Стаљин. Треба нагласити да је Украјина, то јест тај простор под разним именима, кључна тачка са које се кретало у рушење Русије. Треба додати и то да је пропаганда и антируска хистерија део западне агенде већ вековима.

Од Уније из Бреста коју је папа објавио 1596. године а политички подржао пољски крај Сигисмунд III и тиме украјинско хришћанство поделио на западно-унијатско и руско-православно (Стаљин је у време своје владавине забранио рад грко-католичких и унијатских свештеника у украјинским црквама) па до такозваног Брест-Литовског мира у којем је Русија изгубила трећину европске територије (и што је Стаљин својим дивизијама и армијама касније исправио, повратио и проширио) – види се тенденција запада да верски и физички окупира Русију али и разлози да мрзе Стаљина.

На простору где се сада воде борбе у Украјини Хитлер је планирао да насели Немце, који су ту требали да се баве рударством и земљорадњом. Русе је требало протерати у Сибир (оне које не би побили). Узимани су узорци земље црнице да се обучавају будући земљорадници у Немачкој. На Криму, одмах после окупације, немачке фирме улажу капитал у прераду дувана и дуж читавог тог предела још у току рата ничу фабрике за прераду хране. Тамо раде углавном Татари које је Стаљин после рата протерао са Крима због колаборације.

Одмах после рата, 1947. године Америка доноси стратегију заокруживања Русије у жељи да је баци на колена и окупира. Пре тога, она, Америка, свесна да СССР постаје велика сила почиње да регрутује нацисте и фашисте из различитих народа у намери да их усмери на борбу против Руса. Међу тим нацистима је много Украјинаца као што су Степан Бандера, Микола Лебед, Јарослав Стецко, итд. Овог последњег, Стецка, по народности Јевреја, лично је примио Роналд Реган у Белој кући. Још десет година ће трајати партизански рат фашиста у Украјини после Другог светског рата а припреме за овај садашњи рат никада нису ни престале.

Као и Путин, тако и онда Стаљин, жели да изгради добре односе са западом и да осигура мир свету. Да би спречио конфронтације Стаљин је схватајући да је НАТО усмерен против СССР-а (Русије) наредио да Кремљ званично преда захтев за пријем у НАТО, 4. априла 1949. године. Запад је одбио ту понуду за мир у свету. После месец дана настао је Варшавски пакт. После распада СССР-а опет су се чули гласови из званичне Москве да би Русија била вољна да буде део НАТО пакта. Опет није било добре воље са друге стране. А, онда је дошао Путин!

Што се тиче Стаљинових тежњи да обезбеди мир са западом горе наведено није све. 10. марта 1952. године Стаљин је западу предложио да се Немачка уједини али под условом да буде неутрална и изван блокова. Одбијен је! После тога Русија креће у масовно наоружавања и покреће индустрију у том правцу. Путин је од запада исто тражио и за Украјину! Одбијен је! И после тога креће са производњом кинжала и сармата.

Зато и не чуди што је Стаљин и данас једна од најпопуларнијих историјских личности у Русији, раме уз раме са Петром Великим и Путином. Народ је схватио ко се борио за опстанак њега и његове родине, схватио је пој црквених звона после 22. јуна 1941. године, схватио је да се бивши богослов вратио тамо одакле је кренуо – а, народ се не може преварити када су такве ствари у питању. Па Горбачов никога није послао у Гулаг па га у Русији данас сматрају издајником и прљавом крпом. Народ зна ко их напада и шта су им намере а ко се борио да преживе и опстану те да добију најјачу и највећу државу на свету. Тај исти народ је видео и „деведесете“ и шта доноси запад и демократија. Тада је Стаљин још више добио на цени!

А, онда је дошао Путин!

Игор М. Ђурић , СРБИ(и)ЈА

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog