РУБИНОВИ МАНЕКЕНИ

 Пише: Игор Ђурић

Упозорење!

Игра са Рубиновим вињаком одвија се на ивици оштрог жилета који дели живот од смрти, Бога од ђавола!

Сви се боре за твоју душу! Твоје је да је сачуваш а не одрекнеш се ванилине ароме.

*

    Када је Иво Војновић тражио од српске државе 200.000 динара да врати дугове и тако не убије се, Никола Пашић је рекао: Није, знаш, глуп, али је скуп, и одобрио само 100.000 динара, под условом да Војновић држави Србији препише своја ауторска права.

Тако и ја: нисам глуп али нисам ни скуп. Наравно да бих радије пио кавалан, мекелен, гленфидик, јамазаки (из бурета од шерија), сунтори, глен скот викторијану, црног џони вокера, џека број 7 или чивас регал (ко Тита). Ал': ко ме пита. Дај шта даш: није избор наш. Не жалим се: добар је рубинов вињак!

*

Ја га пијем још увек. И чим га наручим, конобари (они искусни) знају од које сам сорте!

Ако мушкарац, а притом још и Србин који није дајгуз и европљанин, макар једном у животу није пио Рубинов вињак, а припада генерацијама прошлог века, онда такав не спада у групу људи који имају искуства са животом (самим тим и са алкохолом). Искуства у сваком смислу: кафане, канцеларије, библиотеке, улице, живота, смрти...

Рубинов вињак је симбол једног времена, државе, друштва, начина живота, па тек онда оних људи коју воле добру капљицу и кафану. То је филозофски систем. Дакле, то је више од обичног алкохолног пића, то је нешто што је дало свој печат времену и поднебљу. По том питању, једини конкурент Рубиновом вињаку јесте домаћа шљивовица.

Вињак је имао своје обичаје и законе. Пио се из кафанских чашица од 0.5, без или са ногицом (у зависности од локала у којем се служио). У првој тури се никад није одвајао од кафе. Служио се у посебним атмосферама станичних бифеа, градских кафана, домовима пензионера, кафеима предузећа, радничких ресторана, затим у друмским механама, хотелима, мотелима. Служио се увек и без питања уз један деци киселе воде, у чаши истог облика као што је она са вињаком. Конобари и конобарице су их вешто носили у руци и између прстију, те две чаше, осим када је друштво повеће па мора да се користи послужавник.

Одмах да разјаснимо, по оригиналној рецептури Рубинов вињак је веома квалитетно пиће. Друга је ствар што је у неким периодима наше тешке историје та рецептура прескакана или што се појављивао велики број фалсификата. То је било веома присутно у доба распада државе, ратова и инфлације, када механизми контроле нису постојали.

Рубинов вињак је, у ствари, коњак. Још прецизније: бренди. Прави се од грожђа, тачније од винских дестилата (вина). Пече се као и свака ракија а онда се оставља да одлежи у бурадима најмање 2 године, или 5, 10, 25, 50 година, а, да би добио специфичну арому и укус својствен само њему. Бурад морају да буду храстова и то искључиво од храста са Кучајских планина, и то припремљеног по посебној технологији и искључиво у Рубиновим погонима за израду бурића (буради?!).

Овај вињак, који тада није био Рубинов, почео је да се производи између два рата, у Александровцу. Рецептуру за њега сачинио је француски ђак Драгољуб Марковић из горе поменуте вароши. Он је развио производњу и погоне али је све то зауставио рат а комунисти су после рата тог истог Драгољуба осудили на робију а његову фабрику и рецептуру преместили у Крушевац где је настао Рубин који је присвојио поменути вињак. Касније су присилили и самог Драгољуба да им помогне. Претпоставља се да је пиће добило назив ВИЊАК јер се правило од вина. Постоје приче да је Марковић свом пићу дао име спајајући две речи: ВИски и коЊАК. Која год да је тачна, нама одговара.

Колико је произведено овог пића у његовој ери постојања, до данас, тешко је рећи. Неке рачунице говоре да је реч о цифри од 500 милиона литара. То је, отприлике, годишња производња пива у Србији или толико воде падне низ Викторијине водопаде за један минут у кишној сезони.  Рубинов подрум јаких пића има капацитет 15 милиона литара. Дрвени подрум у којем се налази 12.000 буради држи у себи 6 милиона литара вињака.

Да се, ипак, вратим на лична искуства и опсервације. Ретко који љубитељ капљице (добре или лоше) своју каријеру испичутуре почне са Рубиновим вињаком. Не, он дође касније. Кад се стекну одређена искуства и достигне извесна кондиција. Ако се порани са конзумирањем овог пића оно зна да се огади и да га дотични више никада не окуси у животу. Кривац томе је слаткасти укус који зна да буде тежак у првим тешким пијанствима.

Међутим, када се човек навикне на Рубинов вињак тешко после тога мења пиће. Чак и када га нема он не узима друго. Неправедно, они који искључиво пију Рубинов вињак сматрају се алкохоличарима: Рубиновим манекенима.

Кажем, то је био начин живота. Не могу данас да се сетим колико сам пута кренуо на паузу за доручак (у сред радног времена) или недељом ујутро на кафу, а да сам завршио са композицијама празних чашица испред себе и веселог друштва?! Колико пута сам ушао у кафану само на једну или отишао на пијац по зелениш а онда се забројао у турама и зелениш заборавио?!

Врло је важно да Рубинов вињак буде оригинал. Рекох, у време ратова и санкција тржиште је било преплављено фалсификатима који су били опасни по живот и тада је Рубинов вињак стекао лошу репутацију која га у неким круговима и данас прати. Али то нема везе са истином. Данас су петица (VSOP) или десетка (XO) боље од већине скупоцених иностраних пића а обичан вињак (VS) је оно најбоље у тој врсти пића што се може добити у односу на цену и квалитет. Рубинов вињак је међу пићима оно што је Заставин калашњиков међу пушкама: јефтин а поуздан и квалитетан. Мада, док пишем овај текст, ове глобално злосрећне 2023. године, вињак ни у једној својој варијанти више није јефтина работа. Има, додуше, и скупих варијанти! Рубинов  HEDONIC 0.7, вињак који је одлежао 50 година у бурету, кошта око 4000 евра.

Елем, постоје нека правила за конобаре и газде угоститељских објеката и осталих сумњивих места, којих се морају придржавати уколико хоће за угосте племство и поданике Краља вињака: никад не односи непопијену до краја чашицу ма колико мало пића било у њој; никад не пресипај то исто у нову чашу коју си управо донео са новом туром; никад не одвајај вињак и киселу воду; никад не крсти вињак; никад не говори да ти је нестало вињака; никада не послужуј вињак у широким-виски чашама; када се тражи дупли вињак увек га донеси у истој чаши само од један деци (оној од киселе воде) – никад у две мање; ако се пије за шанком увек се сипа у исту чашу тек када се она испразни до дна; нека је за столом остало и пет пуних чаша осталих иза оних који су отишли или посустали никад не нуди оне за столом да их попију – туђе пиће се никада не пије; никада не питај онога ко пије Рубинов вињак жели да пређе на друго пиће (вино, пиво) – онај који пије вињак не мења пиће пре, за време и после јела; итд.

Било је разних покушаја да се направи слично пиће али је ретко коме успевало чак и да се приближи. У једном периоду је био популаран Бренди Звечево али су то била потпуно различита пића. Говорило се: онај ко пређе са Рубина на Звечево и званично је алкохоличар. Квалитетни вињак је правио Навип, имали су лепу амбалажу са дрвеним мотивима. Ни Косовски вињак није био лош, ни по квалитету, ни по амбалажи, али никада није достигао ни делић славе славног претходника. Бадел је правио Цезара (интересантни детаљи амбалаже). Прокупац је правио Амбасадор вињак. Правила је слично пиће и Суботичанка. Звечево је производило Тренк а Далмацијавино Хајдука. Вињак се правио и у Марибору а Истравино је производила вињак Премијер.

Најближи по квалитету и изгледу етикете био је Жупски вињак који се производио у постојбини овог најбољег вињака о којем говоримо, у Александровцу. Још од времена када се догодило пресељење, постојао је тај ривалитет између Александровца и Крушевца. Жупски вињак је и данас познат широј јавности по чувеној реклами у којој глуми мали Гонцић који пита мајку без чега не сме да се врати из трговине.

Кад смо већ код амбалаже, произвођачи Рубиновог вињака нису много марили за то. Дуго нису мењали ни дизајн амбалаже, нити етикету, а када је основна верзија у питању. Наиме, на самом почетку су успели да произведу препознатљиви бренд и није било потребе за променама тог типа. А и сами конзументи Рубиновог вињака су прилично конзервативни по том питању и свака промена би стварала дилему да ли је у питању Рубинов или неки други вињак, доста им је било и то што се визуелно он није разликовао од поменутог Жупског вињака. У прилог овоме што говорим говори и чињеница да и дан данас вињак пакују у ретро амбалажи кад год опадне потражња.

Мада, било је и дизајнерских узлета: луксузне варијанте вињака су увек имале добру и лепу амбалажу, па и данас. Најинтересантнија је амбалажа која се својевремено звала Рогоња или Витез. Храбри дизајнери и менаџмент Рубина тада су, у комунистичко доба, пустили серију вињака који је спакован у лепој флаши која уместо затварача има Лазаров шлем са бивољим роговима а уместо етикете витешки штит. То им се вероватно пустило због поменутог хрватског вињака Тренк који је имао слична решења и требало је да представља некаквог хрватског хусара (а у ствари је то неки аустријски или већ чији војник).

Без дилеме, Рубинов вињак се најбоље конзумира за шанком. Ретко када Рубинови манекени једу у кафанама (евентуално нешто на чачкалицу). Да су хтели да једу: остали би код куће! Они су волели да се налакте на оне познате старомодне поцинковане (ростфрај) шанкове који су имали удубљења за хлађење пића и остале враголије, мада нису презали ни од класични дрвених шанкова. Презирали су барске столице и служили се само лактом (налакћивањем).

Иза шанка су углавном стајале времешне али добродржеће шанкерице у плавим прегачама, похабаним капицама причвршћеним шналама за косу и незаобилазним боросанама на ногама. Како би која тура измакла те шанкерице су изгледале све лепше и сексипилније. Неретко су и оне саме биле манекенке вињака.

За шанком, или столом, пијући вињак углавном су седели средњи и нижи службеници општине, суда, локалних предузећа, уметници разних врста којима је свима био један заједнички именитељ: неуспех, уморни музичари, просветни радници, поштански упосленици, подофицири, пензионери свих горе набројаних, по који новинар или бивши спортиста. Радничка класа је ретко или уопште није пила вињак. Сељаци: ич! И кафански персонал је углавном конзумирао вињак. По њима сте могли знати је ли добар или није. Је ли чист или је крштен.

Рубинови манекени су верни кафани у коју иду уколико је она верна њима. Они чак не воле ни астал да мењају (ако није шанк у питању). Они воле да се придржавају рутине, не воле новотарије и не иду у објекте који немају сталне госте. Често су Рубинови манекени део инвентара. Зато воле да буду начисто и са остатком гостију-намештаја. Код њих не сме да се петља и фалсификује. Њима не сме да се укине рецка (свеска) ма колико дуго не платили дуг. Једном кад изгубиш такву муштерију он се више никада неће вратити.

Међу љубитељима вињака постојала и једна посебна врста а то су они који замећу траг породици, женама, руководиоцима, милицији или повериоцима. Због разноразних разлога они се никада не задржавају дуже од једног вињака по локалу. Наруче, одмах плате, дрмну на екс и одмах излазе. И, тако од локала до локала. Шанкерице знају: чим их виде на вратима одмах сипају. Такви никада не остављају бакшиш: увек имају спремано тачно онолико колико кошта пиће, да не би губили време око кусура, а, и такви најчешће пију из скривених фондова па морају водити рачуна о сваком динару.

Једно је сигурно, са Рубиновим вињаком се не можеш дружити на дистанци или умерено, оно, као, чашицу и то је то. Рубину се или сав предаш или га уопште не пијеш. Битно је само да правиш временске паузе између тих предавања. Ако то успеш, да се стрпиш између два пијења: спасен си.

Отуд, оно о чему сам већ говорио а то је да „цивили“, спољашњи свет (јер су Рубинови манекени затворени систем) углавном сматрају љубитеље вињака алкохоличарима. То није тачно! Ко успостави баланс у времену између два конзумирања вињака: може да ужива у њему. Ако тог баланса нема: свеједно је шта пијете. Друго, самим тим што пију само вињак такви нису спремни на компромисе и јефтиније али отровније варијанте.

Видим да данас неки млади људи који су сви редом школовани, добро ситуирани и озбиљни, на весељима или у кафани пију Рубинов вињак: господски и у мери. Ако су изашли да се провеселе попиће и коју више. А онда ће недељама бити фокусирани на своје послове, обавезе и каријере. А вињак пију углавном због квалитета јер код њега не можеш оманути као код домаћих ракија у разним локалима.

Разлика између Рубинових манекена и оних који пију друге капљице отприлике је иста као између професионалне и аматерске лиге. Сви воле да играју само неки то раде на високом нивоу.

Рубинов вињак, ипак, није само кафанска работа, пијанска ствар, недомаћинска прича. Рубинов вињак је незаобилазан у српским домовима и у радости, и у жалости. Део је бифеа сваке домаћинске куће, то је поклон који се радо прима и даје, део је кесе која се протура кроз шалтер. На весељима или даћама увек је послужен уз домаћу мученицу.

Са друге стране, то је и бег у самоћу: међу соло дринкерима највише је Рубинових манекена па тек онда следе Тринаестојулци.

Рубинов вињак има и завидну филмску каријеру. Не могу се набројати филмови и серије где се он није појављивао у епизодним улогама.

Наравно, овај текст нема за циљ промоцију алкохолизма и ове речи не треба идеализовати. Рубинов вињак је многе људе завио у црно, уништио је породице, убио животе, разболео их, осакатио. Али, никоме од њих нико није на силу сипао вињак у грло већ су сви хрлили добровољно њему у загрљај. Бог је створио алкохол – ђаво нас тера да га пијемо!

Са друге стране, Рубинов вињак је многе и спојио, песме за рођење запевао, сузе за жалост пустио. Многе је и излечио. Како је својевремено говорио Стево Жигон: Многи су ме критиковали због пушења, кажу то је штетно за здравље. Знам, али они не знају колико ми је живаца и нервозе скинула цигарета (парафраза). Тако и ја велим: јетра је страдала на уштрб стреса. Шта ће прво издати: видеће се.

Јер, живот: шта је то?!

Данас јеси: сутра ниси!

И, никада се не зна на шта си се у животу постак'о и ко ти је поставио клечку.

Никад се не зна ко те је гурнуо у амбис или ко ти је руку пружио и од истог те спасио?!

Живот је једна велика зајебанција! Он често (свакодневно) прелази из комедију у драму, и супротно.

А Рубинов вињак је само позоришни реквизит на позорници живота и није му важно изводи ли се комедија или трагедија. На вама је да одаберете!

ПС

Видиш ли сине са каквим предзнањем се иде у кафану?

ЧИТАЈ: 

КАКО САМ ПОСТАО БОЕМ?!

ОДЛАЗАК ЛЕГЕНДЕ – ДРИНА БЕЗ ФИЛТЕРА

ЈОШ ЈЕДНА ЦИГАРЕТА ПРЕ СПАВАЊА

 Пише: Игор Ђурић

Пушачи су чудан сој! Они, чак и у кафани, не кажу „да попијемо још једну па да идемо“; већ веле: „да испушимо још по једну и идемо“.

Време о којем остављам ову цртицу јесте оно доба у којем смо имали два телевизијска канала (од којих се један тешко хватао уз помоћ избушеног лавора), тада су продавнице и трафике радиле до предвече а кафане су објављивале фајронт гашењем и паљењем светла негде око поноћи. То је било време када се пушило у болничким чекаоницама, у авионима, аутобусима, на састанцима, у општини, чак: и у биоскопу (кријући се, наравно).

То, такође, није било време сурове експлоатације (као ово данашње) јер данас и најбеднија трафика (киоск) ради до поноћи. О драгсторима није било речи, сем о пар њих у Београду. Једино на шта би, понекад, набасали у ситне сате јесте врућ хлеб из пекара које тада избацују своје прве векне за ујутро. Данас пекара поред моје зграде ради 24 сати дневно и у њој нико не купује хлеб.

Чему оволики увод?

Па због главне успомене за овај дан!

Кад одеш у провод, у кафану, или си случајно отишао па си заглавио и останеш без цигара баш онда када је најлепше, најслађе и кад ти се највише пије (наравно уз дуван). А цигара ни од корова, нити имаш где да их купиш.

Цигара?!

Цигарете му звуче помало педерски (иако се тако правилније каже јер су цигаре оно што смо ми тада колоквијално називали томпус; а, постојао је и цигарилос – танки томпус).

Елем, у неко време, у глуво доба када све ларма око тебе и баш када су туре пића почеле да лете као луде а конобарица никада лепше није изгледала у твојим пијаним очима, настаје нервоза а онда и комешање: схваташ да то је остала само још једна цигара. Онда прошараш очима и видиш да је и остало друштво танко по том питању. Шацујеш туђе штекове али слаба вајда од тога. Повратне информације уопште нису охрабрујуће.

Решиш, рационално, да приштедиш али схваташ да од тога нема ништа: ниси ти карактер а што имаш мање цигара то ти се више пуши. (Што би рекао својевремено чувени др. Милош Перовић: ''...не волим људе који пуше две цигаре дневно...'').

Последња нада је конобар. Зовеш га и питаш:

- Да немате цигара на продају, није важно које су?

У чему је ствар?!

У то време неке кафане су држале цигаре на продају и то је знало да буде добар део прихода али су их нешто зезали око пореза па су то чинили стидљиво или прикривено (само за одабране госте). Обично су држали једну врсту, од оних бољих и то по папреним ценама (данас су све исте, ма како се звале; али су некада КЕНТ и МАРЛБОРО били класе у односу на ДРИНУ и МОРАВУ). Знали су они за јадац. Ко у кафани тражи цигаре тај је спреман и да их плати.

Међутим, то је било у малим количинама, брзо се би се распродало и што је најгоре: највише их је особље користило па су газде и управници избегавали да их држе. Кад имаш среће и они имају цигаре, па наручиш: конобар их је доносио на послужавнику, у белој платненој салвети, отворене и са извађене две, од којих је једна извађена у дужини филтера а друга пола од тога. Конобари су некада били људи са манирима и потковани кафанским бонтоном.

Није био проблем да останеш без цигара у току дана а запио си се. Онда пошаљеш конобара до најближе трафике или продавнице и он их купи. Подразумевало се да кусур не узимаш.

Али, ово о чему причамо је ноћно банчење. Још ближе: око поноћи. Око фајронта.

Колико су цигаре биле важне у тадашњој друштвеној (суб)култури и обичајима говори и чињеница да смо их, уз храну и пиће, послуживали и на весељима, и на славама, и на даћама. Тамо где сам рођен, и где сам стасавао, у Метохији, после сахране се на капији сипала ракија и служиле се цигаре.

Данас, видим, нико никога не нуди цигаром када су заједно у друштву или за столом. У времену које описујем то је био део пушачког бонтона. Кутија се није вадила из џепа уколико ниси био спреман да понудиш цигаром сваког од присутних, познате и непознате.

Него, мрачно је ово, вратимо се ми веселом кафанском друштву које је управо остало без дувана.

У кафани их нема. Конобари и остало особље су дали шта су имали или колико су могли да не угрозе властите залихе. Исто тако и познаници (као и непознаници) са суседних столова су се отворили колико су могли и хтели. То би било то!

Последња је запаљена и иде од руке до руке, ко у партизанима (хтедох рећи: у четницима). Ако неко викне „иду Немци!“ - бациће се и та недопушена. Уосталом, колико је друштво пијано не изненађује да нам се стварно и привиђају Немци.

Од тренутка када је попушена последња цигара све је другачије: пиће више нема исти укус, конобарица (до тада секс бомба) постаје ружнија, сисе су јој мање а подочњаци већи, шале више нису смешне, песма је већ у фалшу.

Нема цигара!

Сви, свако појединачно, размишља(ју) где би могле да се нађу. Ко је тада уопште могао да слути да ће за неколико деценија доћи ера мобилних телефона. Јок, море!

Лицитирају се имена рођака или познаника који имају куће и станове најближе кафани у којој се одиграва драма. Неко предлаже да се обије трафика па да ујутро признамо и платимо штету. Други стоје на улици у нади да ће наићи неко познат или непознат. На улици никог живог осим милиционера позорника који ће те пре него било шта заустиш: питати да немаш цигару.

Најслабији карактером се предају. Навлаче своје зимске капуте и јакне надимљене дуванским димом и одлазе својим кућама. Остају голи и у својој голотињи прости дрвени кафански чивилуци.

Осипа се друштво!

А, онда, ко гром из ведра неба, небеском руком вођен, у кафану улази комшија који је управо завршио смену (вероватно другу), свратио човек на једну мученицу пре спавања, и, испоставиће се да код себе има две кутије цигара, ЗЛАТНИ ИБАР (ко те пита само дај). Портирски живот, по сменама, подразумева да код себе увек имаш залихе потребне за разне смене: нанизане шерпице у којима је кувано јело и салата, новине (по могућству ЧИК или ЕРОТИКА, дуван...

???

Даће, што да неће, он и онако иде кући (наравно да ће попити још једну туру од раздраганог друштва). Сви му обећавају куповину дупло кутија заузврат, колико сутра, и, наравно: сви ће лагати. Никоме неће пасти на памет то када се сутрадан пробуде мамурни и празних џепова, тешке главе по којој добују грдње љутих жена или родитеља. Уосталом, како да му врате кад се ничега не сећају кад су пијани?!

Одлично! Створили су се услови да се продужи пијанка. Али, она неће још дуго трајати. Време је да се крене. А, и онако, сад кад се има цигара више није слатко као кад недостају. Уосталом, претерало се, пијани смо, фајронт је. На столу, поред празних флаша и чаша, пуних пепељара (пиксли), остаће и две недопушене кутије ЗЛАТНОГ ИБРА.

Апсурд?!

Наравно, пушачки свет је саткан од апсурда. Јер, да није: ко би уопште пушио и убијао сам себе за свој рачун?!

*

КАКО САМ ПОСТАО БОЕМ?!

Пише: Игор Ђурић

*

                                                                       МОЈА ЈЕТРА, НА СВОЈУ ШТЕТУ,                                                                               ПРЕТВАРА СЕ У ЈЕТРЕНУ ПАШТЕТУ!

                                                                        ДОСТА ЈЕ, ВАЛА, И ИЗДРЖАЛА!                                                                         И ЗАТО ЈОЈ КАЖЕМ: ХВАЛА!

                                                                         МОЈА ЈЕТРА ОД САМОГ ПОЧЕТКА                                                                              ЗАСЛУЖИЛА ЈЕ ОД МЕНЕ БОЉЕГ ЧОВЕКА!

                                                                       ДА ИСТЕРАМО СТВАРИ НА ЧИСТИНУ:                                                                         НИЈЕ ВИШЕ МОГЛА ДА ИЗДРЖИ ЖЕСТИНУ!

                                                                           БОРИЛА СЕ ДО САМОГА КРАЈА                                                                               И БИЛА ВЕРНА ЧОВЕКУ БЕЗ ЈАЈА!

                                                                                                            ИГОР ЂУРИЋ    

*

"АЛКОХОЛ ЈЕ АНЕСТЕТИК ПОМОЋУ КОЈЕГА ПОДНОСИМО ОПЕРАЦИЈУ ЗВАНУ ЖИВОТ"

                                                                       Џорџ Бернард Шо

*

"ПИЈАНЧЕЊЕ ЗАХТЕВА МНОГО ВРЕМЕНА И ТРУДА АКО НАМЕРАВАТЕ ДА ТО РАДИТЕ КАКО ТРЕБА"

Рејмонд Карвер

*

"мала земљо тијесна ли си свима

забога што урадити с тобом

хајде земљо да се појебемо

тако си дивно хоризонтална тако длакава"

АВЕРЗИЈА ПРЕМА АЛКОХОЛУ - Горан Бабић

*

"Почео бих да пијем и настављао да пишем. Да у рукопису оставим податке о том човеку кога мало познајем, кога сви који пију мало познају... Када се отрезним, покушавао бих да читам и дешифрујем шта је онај човек писао"

Борислав Пекић

*

"Боље пити а зло бити

но не пити а зло бити"

В.С. Караџић

*

 „Идем кући из суседног села, сува курца и мокрих ципела“.

бећарац

*

Пре двадесет пет година сам се двоумио између жена и алкохола. То је завршена прича. У тешкој борби победио је алкохол.

Сергеј Довлатов

*

"Доста је тужан мој тријумф: доживети ове године с чистом јетром, мада то није моја заслуга, већ заслуга наслеђених гена. Пио сам много, али брижљиво сам одвајао време рада од времена опуштања. Пио сам вотку, у Француској вино, у Америци бурбон".

Чеслав Милош

*

"...амбалажа код пића пресудна је и битна баш као и одећа на жени, премда у оба случаја тежимо голој истини..."

Игор Мандић

*

"Пити кад нисмо жедни и водити љубав у свако доба, господо, само нас то разликује од других животиња".

Пјер Бомарше

                                                     Алкохол ми скраћује живот

али ми продужава Време

Он ме убија као човека

али ме порађа као писца

 

Алкохол ми једе органе

тражећи у њима душу

да и њу прождере

а она му пијаноме измиче

 

Алкохол ме неће убити

убијам сам себе (И: њега)

скраћивањем живота

и продужавањем Времена

Алкохолизам је, по Владети Јеротићу, неговање хроничног самоубице у себи!

Пијем кад не снијем. Снијем кад не пијем. Снове сањам уместо да живот гањам!

Дете сам, човек нисам, чим снијем, чим пијем, чим сањам, уместо да живот гањам!

Купажа - дренажа - дестилати - опијати - малигани - хулигани - сингл - бурбон - блендед - беванда - шприцер - зицер - љута - мека - флека - пиво и све живо!

Знам, често се лоше понашам према свом организму (филозоф Тери Иглтон је писао да алкохолизам није хедонизам већ свирепо порицање телесности). То чиним како бих кроз алкохолну деструкцију сачувао нешто духовне стабилности. Другим речима: уништавам јетру да бих сачувао живце.

Је ли ово истина?

Не! Никад не веруј жени која лаже и мушкарцу који пије!

Онај који пије спреман је да изговори свакакву лаж не би ли оправдао своје опијање. Како рече један бивши овејани пијанац, Стивен Кинг: алкохоличари подижу одбрамбене положаје као Холанђани бране!

Не сећам се када сам се први пут опио, онако како највероватније нећу знати ни то које ће ми пијанство бити последње.

Може бити да сам на раскршћу између основне и средње школе почео да окушам алкохол. Живео сам у средини где се мушкост више доказивала према попијеном алкохолу него по броју преврнутих женскиња. У средњој школи смо већ почели да цугамо чешће али смо тада и даље више волели кока-коле и разне сокове. Прва озбиљнија опијања догодила су ми се у војсци: пиво и наполитанке и одвратна векија романа. Пили смо и на радним акцијама, на летовањима.

Ипак, озбиљнију алкохоличарску каријеру започео сам на студијама и после краха на истим. Убијали смо се од киселог Старог града и полако прелазили на Рубинов вињак. Чувене журке по студењаку просто су мамиле да се не ограничаваш.

До неког времена

пио сам вињак

а после тога

вињак је пио мене

(и више није било смене)

То је договор поштен

и уопштен

У Америци сам пио искључиво Џек Денијелс (хладно ал стандард, јеби га).

Jack Daniel’s-у из Tennessee-а

 Пијан ко спашен  

Заливен ко умивен  

Сравњен ко  слављен

Убијен ко рођен  

Налокан и облокан  

Наждрокан и смотан  

Заливађен и забрађен  

Накривљен омиљеним  

Мортус ко corpus  

Треска ко delicti  

Бетон за бонтон  

Риголето за повраћето

Лево и десно  

Од горе ка доле

До WC шоље

Дно чаше ми прија само ако има још до дна флаше.

И на дну чаше (или флаше) ја не тражим истину, утеху и спас. Не тражим ништа осим: четрдесет процената у води и три до четири истих у крви.

Сад, кад могу, пијем квалитетно!

Колико сам се пута напио у животу?!

Не знам, много пута свакако. У неким периодима више, некада мање, а било је периода када нисам окушао месецима (алкохолизам ми је тада био у апстиненцијалној кризи). Некада сам волео више друштва уз пиће. Данас пијем само са изабранима.

Ретко сам у пијанствима хистеричан или агресиван. Расположења ми се мењају од раздраганости до меланхолије. Раније сам више волео кафане. Данас више нема добрих старих биртија а у кафиће и клубове не идем. Сада преферирам кућне пијанке, често са певањем, ређе са пуцањем. 

Кад пијем - волем да мезетим а не да јем!

Кад претерам: гризе ме савест.

Кад начисто претерам: не сећам се краја пијанке и још више ме гризе савест.

Кад сам био млад пио сам на рецку. Данас се држим златног правила: у кафану само ако имам пара и онолико колико имам пара. 

Добар део живота (до женидбе) живео сам боемски: кафане и жене, и тако данима, месецима.

Било је некада, у младости и дрчности, антологијских пијанки од по неколико дана и ноћи. Било је пијанки у кафанама, на улици, код куће, у домовима, касарнама, у равници, поред река и мора, изнад девет гора. Било је пијанки на послу. Било је опијања са песмом, свађом, тучом, мирењем, пре и после секса, са привођењем у милицију, са масним леђима од пендрека, са разбијеним чашама и главама, са повраћањем и падањем, уз стихове, због неузвраћене љубави или заљубљености, на свадбама и сахранама, у рату и миру, уз потенцију и импотенцију.

Моја љубав према алкохолу?

Неки то називају зависност.

Ја бих то назвао: ужитак!

Ужитак је мој порок!

Пијем углавном због расположења, дружења и разговора. Једино сам у Америци пио од муке: због бесмисла. Због љубави према пићу нисам пио никад. Хемингвеј је говорио да пије зато што је осетљив.  Џек Лондон је пио флашу вискија дневно

Уз пиће и пијанство најбоље процениш људе. Због тога сам се са неким људима пио само једном а са другима пијем и дан данас.

У кафани, уз пиће, не смеш бити досадан човек. Све ће ти се опростити, и вика, и песма, и брљотине, и свађа, и туча, и намћорлук, и себичност, и повраћање – али ти се неће опростити да будеш досадан, било да је то немаштовито ћутање или досадно брбљање.

Уметник и писац сам постао да бих оправдао свој пијани начин живота (Филип Рот: Пијан од пичке и штампарске боје). Да не будем алкохоличар већ боем. (Кад пијете, а писац сте, ви сте боем а други су алкохоличари. Кад други измишљају и то говоре онда су они лажови, кад неко ко измишља то и запише онда је он писац). И заиста је велика разлика, мада већина великих боема и уметника никада у животу није ништа написала, насликала или одглумила. Право на боемију имају сви остварени људи, поготово добри мајстори и занатлије. Сељаци не могу бити боеми али зато могу бити лоле и бекрије, ређе пустахије. Постоји једно правило неписано: да би био боем мораш пити са боемима (или: сам), не смеш пити са алкохоличарима.

Све док болујеш после тешког пијанства и кунеш се да више никада нећеш окусити: ниси алкохоличар. Алкохоличар си оног дана када први пут изјавиш „да можеш да оставиш пиће кад год хоћеш“. Или, кад „клин клином избијаш“.

Озбиљан сигнал да је време да оставиш пиће је када приметиш да су људи почели да те избегавају или да си почео да позајмљујеш новац за пиће. Увек веруј људима – људи су у праву. И кад те избегавају и кад ти кажу да си пијан (држ' се за плот).

Када у кафани уз пиће бројиш колико је ко тура платио, знај, није ти место у кафани (а ни друштво ти није бог зна какво, очигледно). Како каже Момо Капор, у кафани свако има право да ти приђе и да ти каже истину у лице и када неко долази у кафану, мора доћи чиста срца и мирне савести, да може свима да погледа у очи.

Није добро много пити! 

Није добро уопште не пити! 

Умерено пити не вреди!

Уз пиће не ваља изговарати ружне речи, никад, јер због тога пиће губи на квалитету, постаје чемерно и тешко, а ујутро те глава више боли него иначе. Уз пиће не треба бити злобан, зао, заједљив, љубоморан, агресиван... Уз пиће треба бити миран и попаљен – истовремено миран према другима а попаљен према страстима.

Треба веровати другим људима кад си пијан јер нормалан човек само тако и тада може веровати. Треба се заљубити у пијанству а онда се трудити да се никада не отрезниш. Треба стварати (писати) кад си пијан јер си тада са друге стране и најудаљенији од самога себе.

Најслађе се пије кад се најмање има!

Са женама не треба пити. Код њих са пијанке треба отићи или од њих на пијанку стићи. Због жена не треба ни пити. Међу најгора своја пијанства убрајам она када сам се будио на непознатим местима и поред непознатих жена.

Пијан не склапај нити започињи послове. Најбоље је у пијанци помирити се са неким са ким си у свађи. Ако је баш неопходно и свађати се. Пијана мирења трају вечно и брзо се заврше јер људи омамљени пићем лакше изговоре речи извињења, док се свађе заборављају најкасније до отрежњења јер постоји спасоносна реченица: „извини био сам пијан, ничега се не сећам“.

Алкохол је штетан за здравље али може бити благотворан за нерве који после тога могу бити добри за здравље. Или што рече један анонимни мислилац из околине Чачка: да нисам много пио, ко зна да ли би данас био жив?!

Уместо бенседина користим алкохол а уместо наркотика - уметност!

Највећи намћори су људи који су оставили алкохол. Они одједном све знају, свакога саветују и очекују да им се на сваком месту одаје признање јер више не пију. По данском филозофу и теологу Кјеркегору (Киркегору) пијанац и пије из страха да не би једног дана завршио трезан. 

Кјеркегор (Киркегор) је један од ретких филозофа (писаца) који је јавно, у дневницима, признао да је дркао до изнемоглости. Пиће није спомињао. Али, зна се, најбољи лек против мамурлука су: расол, чорба од парадајза, "клин се клином избија" и дркање! Додуше, дркао је и Волт Витмен али из потпуно других разлога.

Један од највећих проблема пијаних стања јесте како се одбранити од сулудих идеја која те спопадају пијаног. Кад си пијан све изгледа лако и изводљиво, јачи си и паметнији, лепши... кад попијеш ниједан план није неостварљив. Тада се најчешће одлучујеш за радикалне и крупне животне преокрете од којих, наравно, већ сутрадан неће остати ни помена вредно сећање.

Треба се чувати промашених пијанстава. То су они догађаји после којих остане горак укус у устима и неодржива жеља да се све што пре заборави. То су пијанства у којима је било лоших људи и њихове негативне енергије, или оних који хоће да исправљају „криве Дрине“. Најгоре је онда када учините некоме нешто нажао а то су најчешће ваши ближњи.

Има пијанстава после којих сте много срећни. Заљубили сте се или сте имали страствено искуство. Спријатељили сте се, помирили, подмирили. Певали сте, играли, грлили се са непознатим људима, чашћавали целу кафану. После таквих пијанстава одмах пожелите да се поново напијете. Обично то и учините али никада не успе да се понови исти осећај.

Не може се „заборавити“ уз пиће.

„Пијем да је заборавим“ не постоји.

Када пијеш да нешто заборавиш онда обично то што желиш да заборавиш видиш дупло.

Сада више и не пијем већ се кроз пиће сукобљавам сам са собом и са својим сећањима.

Што се мене тиче: боље је убијати се од алкохола него од рада!

Ако већ треба да се убијеш, учини то дугорочно, кроз песму и игру, а не метком у чело, за трен ока.

кроз све важне улице

у животу

прошао сам

сам

ја и мој алкохол (односно)

све улице

које су ми нешто значиле

прешао сам

једном макар

сам

и

пијан

и

срећан

без људи...

...иначе сам туп

и глуп

чим попијем вратим се у

најситније детаље

давно заборављене моје младости

врате ми се слике

мутне и јасне

почнем поново да живим

у прошлости

у најтамнију улицу

зађем сам

и

млад

 (О "ФИЛОЗОФИЈИ КАФАНЕ" ЧИТАЈ КЛИКОМ ОВДЕ).                                                                                                                                                              

(О "ИСТОЧКИМ КАФАНАМА" ВИДИ КЛИКОМ ОВДЕ) 

(О "БОЕМИМА" ЧИТАЈ КЛИКОМ ОВДЕ)