петак, 18. октобар 2019.

ФК НАПРЕДАК из Истока



           
      

Играли смо лопте као што смо ишли у филм.
Дакле, нисмо играли фудбал или ишли у биоскоп.
У Истоку смо играли лопте у којем си имао право да даш гол, чак и са друге стране стативе, кад лопта оде у корнер. То се најчешће дешавало када би играли викторије: само на један гол, три на три. Стативе су нам често биле школске торбе, цео свет је био наш када би набавили Југопластикин полуфудбал, често смо играли боси, најжешће смо играли против Шиптара, још жешће за паре.
Имали смо стадион (какав-такав) али смо га увек звали једноставно: игралиште. Најчувенија ванинституционална игралишта су још била: Лојза, Трговиште, Грабља, Код фабрике, школско, увек вруће гостовање на Палаћару, и најзад терени код пијаце. Револуцију у нашем игрању лопте представљало је постављање уличног осветљења у граду. Тако је и осветљен део улице који иде према болници, у близини наших кућа. Дочим, нашу улицу, најпрометнију у граду (због фабрике и рибњака) и најмногољуднију никада нису осветелели, јер била таква какав је била, то јест, није сада ни важно. Елем, тада бисмо до касно играли фудбал на улици која је била у то време неоптерећена што се тиче аутомобила, поготово ноћу.

Фудбалски клуб Напредак се прво звао Подгорац или Подгорје, око тога не могу да се сложе они који нешто знају о томе а оних који се сећају тога времена има све мање, а и памћење им је све слабије. И није му лоше ишло ни са тим именом, које год да је исправно. Али је некоме у револуционарном заносу пало на памет да се име промени па тако и би. Нисам могао да тачно утврдим тачан датум када је основан фудбалски клуб јер су се лопте играле вероватно много пре званичног формирања али се 1932. година слови као званична година почетка лоптања. 1930. године је основана Сеоска соколска чета Исток. 1934. године је основан Источки спортски клуб, као и Црвени крст Исток, Пододбор удружења четника Исток, Народна одбрана Исток.
Лопте су се пре рата играле на ледини подно Гориоча на имању Раке Вујадиновића. После рата се игралиште, које, како рекох, никад нисмо звали стадион већ увек и једино: игралиште, преселило код Чауша према Доњем Истоку. Због тога су они из Доњег Истока вазда имали добре лопте. Шћућуре се у своје кукурузе и чекају. Кад неко пребаци преко гола у кукуруз, а то се врло често дешавало, они је здипе и беж' ка своме селу. После је морао и милиционер да дежура у кукурузу док траје утакмица.

У тај исти кукуруз су најчешће бежале и судије, али богами и гостујући играчи. Признајем, тешко је наватати судију кад је кукуруз висок. Како су се утакмице најчешће одигравале кад је видљивоаст била добра а кукуруз мали тако су се и судије трудиле да не иритирају превише домаће навијаче и играче и углавном су „свирале“ како треба. Сем кад је била крупна пара или интервенција са врха у питању. Е, онда је нешто мало и црно трчало по њивама лево десно а руља је то мало и црно пратила у стопу. Биле су брзе те судије, кад данас размислим. И нису били злопамтила. „Поједе“ добре батине а опет га ево следеће недеље. Дакле, поред тога што су били брзи, били су и издржљиви.
Најгоре су у Истоку пролазиле помоћне судије. Они су имали ту проклету заставицу са којом су их не мало пута тукли по глави и леђима. Друго, они су најближи публици. Аут линија је на нашем источком игралишту била удаљена од жице и публике непун метар. Могао је да му удара шљаге ко је хтео. Ипак, они су углавном добро „махали“ па су тако и пролазили.
Због недостатка трибина и могућности вијања по њивама и ливадама наши играчи нису волели да играју у већим градовима: Пећи, Митровици. Тамо су око стадиона биле трибине и ниси имао куд а батине су батине, свуд исте осим ако те не бију Цигани. Услед тога и многих других разлога Напредак се увек држао нижег ранга такмичења и игралишта у окружењу око којих је имало места и простора да се бежи. Често се пред таква гостовања није могао скрпити тим. Нико није хтео да иде (рецимо у Гораждевац). Знају шта су радили на свом игралишту овима код којих сада треба да иду: па им се не иде. Нису били наивни.

Официјалне боје клуб није имао. Како је која управа долазила мењала их је. Ако су Срби водили клуб, а то је најчешће било тако јер је Напредак српски клуб онда су клупске боје зависиле од тога за кога навија председник клуба. У кратким периодима кад би се Шиптари по комитетским линијама увукли у клуб боја је била црвено-црна, као застава републике Албаније.
Касније је игралиште и ограђено, направљене су свлачионице са тушевима, клозети, и настрешнице за резервне играче и делегате. Бригу о опреми и објектима је водио Пушкаш. Нико му име ни презиме није знао, сви смо га звали: Пушкаш. Често би играчи искористили Пушкашову непажњу па би дрпили опрему: дресове и копачке, а да би у њима могли да оду на сабор или игранку. На сабор у копачкама и: ђене-ђене. Добре су да се игра коло по трави и земљи. Али, кад уђеш у неку салу где се одржава игранка а у копачкама онда се клизаш као по леду.

У време кад се фудбал не игра, ноћу дакле, под настрашнице или на траву игралишта приводили смо женске – руку на срце: доста ретко.
Одлазак на утакмице Напретка био је нека врста психолошког третмана. Дођеш, наслониш се на жицу, извичеш се и испсујеш судијама и противничким играчима све до дванаестог колена и после си десет дана миран.
После утакмице играче би водили у градску кафану Кореник, у центру вароши, на ручак. Ми клинци би се покачили по прозорима кафане, са црквене стране, и чежњивим погледима гледали како играчи умачу хлеб у гулаш, једу купус салату и цевче Пећко пиво, сањајући да ћемо и ми једног дана бити на њиховом месту.
  

Пре рата, непосредно после оснивања Подгорја тај клуб је био стециште фудбалских пионира тога краја. Мало је оних који данас памте да су тада за источки фудбалски клуб играли: Миле Ћирковић, Ратко Костић, Стијепо Куљача, Љубо Ајданић, Димша Ајданић, Радоња Вујошевић, Рако Вујадиновић, Пуцо Мартиновић, Саво Кусовац, Миша Милосављевић, Блажа Мутавџић, Милан Љушић, Љубомир Пешић, инжењер Олег (Миша) Чистов, и многи други. Овај последњи се у дуелима против пећког Дукађинија „сударао“ против земљака Аркадија Николајевича Тјапина, који је пре Великог рата био фудбалски репрезентативац Царске Русије.
Имао је Напредак своје успоне и падове, своје резултате који се памте и добром, и у лошем. 29. марта 1953. године победили су Црвену Звезду из Ђаковице са 1:0. После недељу дана губе од Трговачког из Пећи са 5:2. Следеће године, Првог маја 1954-е, на празник, пред много публике, Напредак губи од Лаба из Подујева са 3:2 у веома неизвесној утакмици. После две недеље игра велику утакмицу и у такмичењу за Куп Маршала Тита побеђује Јединство из Пећи са 8:3. 1964. године Напредак је изубио од Локомотиве 2:4. Средином априла 1966. године, баш када је Партизан победио Манчестер са 2:0 (Хасангић, Бечејац), Напредак је са Рударом из Митровице играо нерешено 3:3. Задњи успон, догодио се осамдесетих кад смо играли Куп утакмицу против Трепче, и нешто касније против пећске Будућности, коју, да смо победили, требало је да нам дође „на ноге“ сплитски Хајдук. Нисмо победили, наравно.

ЧИТАЈ: ВЕЛИКИ ОДМОР У ИСТОКУ

понедељак, 14. октобар 2019.

ЈЕДНОНАЦИОНАЛНО ''ТРОВАЊЕ'' ГЛАСАЧКИМ ЛИСТИЋИМА!





Глупо и смешно звучи али истинито у својој покварености и подвали: Албанци (Шиптари) на Косову су се опет једнонационално отровали. Албански чланови неке тамо њихове Изборне комисије који су пребројавали гласове (за тзв. „косовске изборе“) „отровали“ су се од коверата и листића који су пристигли из централне Србије. Српском члану комисије није ништа фалило, није се лоше осећао, осим што је био малтертиран. Срби су дакле опет дошли до изума који је вредан Нобела: отров који препознаје веру и нацију (чак и политичко опредељење).
Није ово прва превара и лаж овакве врсте. Било је и других, мање наивних и крвавијих. Кад год је требало пречицом превеслати Србе смишљала су се разна непочинства сличне врсте. Још су Димтрије Туцовић и њему слични у својим текстовима и памфлетима писали о сличним „српским злочинима“.
Димитрије Туцовић у свом памфлету Србија и Албанија на једном месту пише: Буржоаска штампа је тражила истребљење без милости, а војска је извршавала. Албанска села, из којих су људи били благовремено избегли, беху претворена у згаришта. То беху у исто време варварски крематоријуми у којима је сагорело стотинама живих жена и деце.

О Димитрију Туцовићу, из књиге "Косово - Вечити рат"


У августу 1966. године Радио Тирана и лист Зери и популит говоре и пишу о томе како се Албанци на Косову трују гасом у концетрационим логорима, још и да се масовно стрељају, Албанке се масовно силију, шири се намерно зараза пегавог тифуса а и живи се спаљају (о томе и тако је писао и Туцовић пола века пре). Све је „масовно“ као и лаж!
У марту 1990. године око 7000 ђака албанске националности одглумело је масовно тровање гасом по школама широм Косова и Метохије. Српској деци тај гас није шкодио иако су похађала исте зграде и школе. Није ништа фалило ни наставницима и професорима, медицинском особљу иако су били искључиво албанске националности (јер деца нису хтела помоћ српских лекара). Гас је дакле препознавао само јадну албанску децу до одређеног узраста.
Славољуб Ђукић је у својој књизи Политичко гробље написао поводом тога: „У политичке подвале укључени су и средњошколци... Марта 1990. светска тема била је такозвано тровање школараца албанске националности, помоћу супстанце убачених у вентилационе цеви... И овакве бесмислице налазиле су простор у водећим западним медијима... Нико се није питао како је могуће да у истој школи, где су ученици српске и албанске националности, ''помоћу гасова у вентилационим цевима'' жртве буду само млади Албанци?“ (стр. 463);
Крајем прошлог века, пред и за време бомбардовања, лажи и преваре у достигли своје врхунце. Говорило се о стотинама хиљада мртвих, о концетрационим логорима, масовним силовањима, спаљивањима људи, тровањима, убиствима деце. Некадашњи демохришћански посланик у Бундестагу Вили Вилмер је поводом тога рекао: „Никада до сада се није десило да тако мали број људи лаже толико много људи, и то на суштински начин, као у погледу рата на Косову“. 
Средином маја 2019. године доказана је матрица целокупног деловања антисрпске пропаганде. Тзв. посланица тзв. косовског парламента Фљора Бровина као доказ о силовању Албанки 1999. године показала је слику преузету са "мушких" сајтова из ирачког порно филма (или, из порно филма који говори о Ирачанима). Мора се признати да се поједини медији на албанском језику одрадили своје новинарске задатаке и по први пут раскринкали причу у самом зачетку.

КАКО СУ ЛАГАЛИ О КОСОВУ


Када су у питању гласачки листићи очигледно да није у питању гас већ неко много софистицираније средство. Ради „наменска“ у Србији пуном паром. Раде научници. Јер ово је ипак врхунац научних достигнућа: ти отрови нису шкодили ни онима који су штампали, ни онима који су паковали одштампано, ни комисијама које су радиле са тим папирима, ни самим гласачима, ни онима који су то превозили, паковали, распакивали, као што видимо: ни српском члану комисије – искључиво је отров деловао на албанске чланове комисије.
Нису апсурдност, глупост и гротескност те фарсе битни и упитни за цео овај проблем. Важно је и депримирајуће што такве представе углавном одраде посао због којега су покренуте и буду савршен алиби онима споља који нам не мисле добро. Било је много сличних представа и подметачина, наизглед подједнако глупих и наивних мада је било и крвавијих, које су све редом прихватане на западу као доказ против Срба и савршен алиби за акције против српске државе. А зашто и не би када су тамо углавном смишљане или макар су одатле одобраване?!

ПРЉАВА КАМПАЊА О КОСОВУ, УВОД У БОМБАРДОВАЊЕ!


Најмање је што треба поверовати да су Албанци толико глупи па да се служе таквим глупостима. Они су само послушни и за своје циљеве на све спремни. Они су добили одобрење и сигнал а средство је притом свако дозвољено: битан је циљ. А после: пси нека лају – караван је замак'о.

РАЧАК - КАКО СУ ЛАГАЛИ?! 


Циљ је очигледно да се одузме који мандат од Српске листе (која није за дику и понос али је тренутно најбоље решење за Србе), како новим албанским властодржцима не би требали њихови гласови и како би се ослабио српски фронт. А, по могућству, и да се Српска листа потпуно искључи из тамошњег политичког живота.
Шта би била поента, закључак, ове фарсе?
Да Срби заиста имају тако развијене могућности једнонационалног тровања – а зашто би уопште излазили на изборе, што би преговарли, што би били тамошње жртве?!
Коме ја ово причам? Онима који си направили Маркале и Рачак, онима који подржавају мит о 20.000 силованих Албанки?! Онима који су окупирали Косово и Метохију?!
Не! Нису то Албанци! То су Они – зна се који!

СИЛОВАЊА АЛБАНКИ НА КОСОВУ – СИЛОВАЊЕ ИСТИНЕ




петак, 11. октобар 2019.

ПРАВДА ЗА СРБИЈУ – НОБЕЛ ХАНДКЕУ!



Петер Хандке је, поред Ибзнове, Бихнерове и Хајнеове, добио и Нобелову награду за књижевност и узнемирио клупко отровница србо-мрзитеља на свим меридијанима и паралелама а највише у балканском тамном вилајету.
Лавина мржње према њему и српском народу потекла је и излила се као канализациони отпад од стране оних који мрзе и који би најрађе у тој мржњи убијали (и убијали су) а који воле да се представљају жртвама. То је образац који овде постоји деценијама: сви мрзе а онда Србе оптужују; сви убијају али се само српски злочини рачунају; и грлати су, грлатији, веома грлати!
Повика на вука а лисица једе месо!
Требали су ти мрзитељи Срба у једном времену некоме али их сада полако остављају, офирају и ''читају'', што би рекли млади: проваљени су. Лаж има кратко дејство у историјским али и у људским размерама. Константност постојања и дух народа не може се градити лажима и преварама. Отуд време Срба на Балкану и у Европи тек долази. Због система вредности и очуваности наслеђа. Или: неће бити ни Балкана, ни Европе.
Како само ових дана слабашно звуче и делују фразе о „злочинцима“ и „агресијама“, о томе како су они ''јадни'' и ''ничим изазвани'' били ''жртве'' Срба и Хандкеа. Мало ко више узима за озбиљно све то а и ако се послужи тиме то је само због локалне или глобалне политике. Важно је међутим да више нико стварно не верује у све то! Чак и ако је било некада таквих.
Тек пре неколико година све ово је било незамисливо: да интелектуалац из западне Европе који подржава Србију (искрено и у сржи) добије овакво признање. Јер да се не лажемо, Нобелова награда за књижевност је много пута била више политика него уметност или естетско мерило. Поготову када су у питању дисиденти. Мада, у неку руку Хандке и јесте дисидент, али први са друге стране - који је награђен.
Елем, без претеривања ми Срби можемо сматрати ово и својом наградом. Свакако макар колико и Аустријанци. И уживајмо у томе што наши мрзитељи пене од беса. Од мржње ће бити само ружнији и још више лошији.
Ако ћемо најправилније: ову Нобелову награду су добили Срби са Косова и Метохије. То им је признање даровао човек који им је пре тога дао много: саосећање, подршку, љубав, новац. Међу српским светињама на Косову и Метохији и хочанском децом, Хандке је пронашао своју душу.
Нешто се значајно дешавало у главама оних који су одлучивали о томе ко ће добити награду. Најлакше је било, као и до сада, не дати награду Хандкеу. Ово је сигурно тежи пут који ће захтевати много објашњавања и непријатности. Свакако знатно више него када су Харолд Пинтер или Боб Дилан били у питању. Јер Хандке је симбол борбе српског народа за правду и истину. Његова тежина и вредност су утолико веће јер он није Србин. И у томе лежи део историјске величине српског народа: један Аустријанац од мајке Словенке (што је Жигон започео он је наставио) посветио је своју борбу за истину баш Србима, као што је својевремено један Хрват и католик сва своја дела посветио српској књижевности желећи да припада управо њој и да се слови као српски писац (Андрић). Две Нобелове награде за Србију (од два српска академика), од оних који изворно нису Срби: мало ли је! А притом све је то учињено из поштовања, љубави и добровољно, није плаћено или уценом стечено.
Ми Срби нисмо народ који сада мора да измишља веру, нацију или језик. 800 година духовности и овере идентитета управо обележавамо. То није за потцењивање и игнорисање ма колико ауто-шовинистички знамо да будемо склони томе. Зна то и Хандке. Знао је то Иво. И Меша. И Његош је знао. Зна то и Емир. Знају: јер  у тих осам векова део је и њихових идентитета.
Хандке се борио на своју штету. Пркосио је и ишао уз нос моћнима - због слабијега. Ишао је тежим али честитијим путем. Рекао бих: ишао је за истином. Подржавао нас је о свом трошку. А то није мала ствар у овом свету материјализма када је већина српских писаца поткупљена и лишена сваког достојанства. У времену када добар део српских писаца и уметника пљује по властитом народу и својој земљи, Хандкеови поступци још више добијају на тежини.
Сахранио је Милошевића „знајући да не зна истину“. Српска фукара у Београду никада му то није опростила. Део Европе очигледно: јесте! Зато вероватно никада није игран у Београду. То је још један доказ да је близу ономе што би се могло назвати Србином јер Срби нису на цени у своме главноме граду! Зато, наздравље му била ракија коју је попио поводом награде! Радујемо се, макар ми који јесмо Срби!