КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ

уторак, 31. мај 2016.

дал' убити ''усташу'' или ''балију''?!?







Драгош са пушком корача по мекој шумској земљи. Буковик хладни: буче. Испред њега тетурају два младића, два његова вршњака, рукама на леђима жицом повезаних. Дроњави и унеређени, чини се да су већ престали да буду људи, те су само сенке које треба рафалом побрисати. Нема ничег достојанственог на њима, све одаје голи страх и паралисаност од њега. Немају снаге ни за шта, па ни да до краја схвате шта их је снашло. Као у бунилу, у сну, они корачају а као да неко други хода. Мисле да се то догађа неком другом, да сањају. Слика је болно проста, језива и људски прљава. Сви ћуте. Не знају шта би један другоме казали. У грудима им тешко: свима. Овима што знају да ће бити убијени свакако је теже. После неког времена, тишна умуче, наста прича, да се чује, монолог са амбицијама дијалога.
- Пусти ме, болан, никакве везе ја нема са овијем ратом и погибијом. Ја сам вазда са Србима добро бијо и живјео – огласи се Бошњак.
Драгош ћути. Држи пушку на готовс и ако му тако крвнички везани не могу ништа.
- Ја сам, болан, насил'у мобил'сан. Покупило ме у кампу за избјеглице. Прво вријеме нијесам ни мрд'о искуће. Комшије Срби копали ровове, ја им помаг'о, воде доносио. Држали стражу поред моје куће, по цијелу ноћ моја им матер кахву кувала а ја шњима сједео.
- Па што онда оде од куће? – огласи се Драгош, газећи по том лишћу у буковој шуми, ходећи полако низ поток, као што газише и ходише и двојица осталих, само незграпније због руку везаних на леђима.
- Дођоше, болан, једнога дана комшије, добре комшије Срби, па веле: беште ако вам је глава мила, намерачили се на ваше овце и стоку, све ће вас побити а ми вас штитит' не меремо јер је то војска ћетнићка из Србије, никога не слушају. Бјеште, да вам не носимо крв на души. Глава је важна, биће оваца, ко и вазда што је било.
- И шта би са стоком?
Бошњак ћути. Млад је али је нешто научио за време овога рата. Не сме да каже. Драгош зна ко је покупио стоку. Они, баш они, који су се кобојаги бринули за комшије и упозоравали их. Шта ће четницима из Србије овце. Они су тражили нешто друго.
- Немој ме, болан, убит'- понављао је и даље, више за себе, па би повремено додао – А, немој ни њега.
Хрват је ћутао.
- Неког морам – тихо изговори Драгош.
Ходали су и ћутали, чуло се само шуштање мокрог лишћа под ногама, по неко би пао, између тога само: „немој ме убити“. Драгош се већ мислио докле да их води. Доста су одмакли, и много више него је планирао. Шта има да иде у недођију, кад у логору сви знају где је пошао. Али је настављао даље јер није био начисто шта ће урадити?! Да одагна мисли, проговори:
- А ти усташо ћутиш?! Јеси ли тако ћутао док си клао српску нејач?
- Никад нисан бија усташа, ама, за тебе ћу бит'. Кад се већ мрије да умрим ка човик, јел'.
- Не плашиш се, кобојаги?
- А враг те однио, плашин се но шта, а знам, која ми корис' од тога. Убићеш нас обојицу, само се сад играш са нами.
- Имаш муда, можда те пустим.
- Имам, болан, и ја муда, вјеруј ми, имам – рече Бошњак.
- Ма курац ћеш ме ти пустит. Не би ти бија ту ди јеси да си спреман човик бит'.
- 'Де сам то ја?
- Са зликовцима, ето. Доша си овде убијат е не прашћат.
- Пусти болан, немоја га љутит, шта је човјек крив – покушавао је Бошњак да смири ситуацију.
- А, ти, који ћеш курац ти овде, из Далмације или одакле већ?! Ти као јеси на своме. Ја јесам, мој је отац рођен овде.
- То је друго, ја сам дош'о бранит' а ти нападаш, ето.
- Кога да браниш, Србе.
- Хрвате и остале.
- Видео сам како се ви браните, много одбрањених са пререзаним вратом, видох.
- Ја нисам, ама, шта ти знаш о томе?!
- Е, па вараш се усташо, знам све - рече Драгош.
- А, видићемо ћето, видићемо на крају ко колико знаде.
Најзад је Драгош био начисто: нити зна где иду, нити шта ће даље бити. Да убије неће – то је решио. Али не због та два невољника, већ због оне свиње у штабу. Доживљавао га је горе него ове момке ту. Неће он њему одлучивати о томе шта ће радити и кога ће убити. После Дамире, свакако не. Али, шта ће после бити?! То није знао. Ако не убије – убиће њега. Повратка му, дакле, нема. Можда да лаже да је убио, већ је добро домакао, нико неће имати воље да долази и проверава?! Провериће, сигурно оће. Шта брига ону вуцибатину, послаће некога. Или је можда већ добрано пијан па ће заборавити. Тај не заборавља кад је крв у питању.
Мада, најлакше би било да их ту одмах убије обојицу, те да се врати. Једног само, сигурно неће, онај зликовац му је то хтео наместити, да пусти једног. Једног да убије  а други да остане жив и сутра сведочи о убиству. Та мрцина га мрзи још од првог дана, још од онда кад је стигао. Мрзи га из баналног разлога. Мрзи га гегула јер је Драгош из Београда.Толика будала Драгош није био. Да, да их убије. Неће му бити ни први ни последњи, мада би му били први овако везани и немоћни, ту је онај био у праву. До сада је убијао углавном у акцијама у које је ишао сам, јер подршке у јединици није баш имао по том питању. У праву је овај Хрват, мисли се Драгош: „Да сам хтео бити добар не би био подређен оном зликовцу тамо“.


уторак, 24. мај 2016.

Кафић ''Панда'' у Пећи - анатомија медијског злочина

Из књиге ВЕЧИТИ РАТ - КОСОВО , Игор Ђурић, читај овде



              
...патријарх нас позива на хришћанску уздржаност и мир. Место: трг у центру Пећи. Повод: сахрана убијених дечака у кафићу ''Панда''. Једни грех деце је био то што су били хришћани и Срби. Чему онда хришћанска уздржаност... – из ауторовог дневника, децембар 1998.


Кафић ''Панда'' у Пећи, где су побијена деца која су седела и разговарала, а што сада власти у Србији хоће да припишу српском терору, не би ли нам огадили сваку жељу да се боримо за Космет против оних који желе да нам га отму јесте парадигма српске политике у последњих неколико година. Није ни чудо што то желе и тако раде: Тони Блер их саветује. То је онај исти Блер, чији лични изасланик Ешдаун, проверава калашњиков заједно са албанским терористом 1998. године.
Чувени Милош Минић, на седници ЦК СК Србије, која је одржана у мају 1981. године, поводом шиптарских антисрпских демонстрација на Косову нашао је за сходно да дискутује (по тој теми) на следећи начин: Догађаји на Косову су дубоко забринули свакога у Србији, исто онако као што су забринули и све наше људе у осталим републикама. Али су ти догађаји охрабрили и српски национализам. Стога је изузетно важно за Савез комуниста Србије да се повуче јасна граница између ове забринутости најширих редова наших људи, у којој се изражава снажан и српски и југословенски социјалистички патриотизам, и српског национализма и шовинизма који у садашњем моменту напада на читаву албанску народност.... Тако је много година касније Наташа Кандић изјавила поводом шпекулација о убиству шесторо српске деце у пећком кафићу ''Панда'', да су јој „Албанци говорили да убиство у “Панди” није починио нико од њих и као један од доказа навели то што су полиција и војска започеле потрагу за починиоцима 17. децембра, три дана након убиства“. Како год да  окренеш: по овој матрици Срби су криви, чак и за властите смрти и погроме над њима, а пошто матрица ''добро ради'' она се користи скоро у истом облику и обиму - читав један век.
  Мало је све то, што смо урадили, као што је много онога што нисмо урадили, да сакупимо доказе и доведемо међународну заједницу пред свршени чин. И не само то, кварили смо и штетили где год смо могли. Тако човек који се у једном тренутку нашао на место премијера Србије изјављује у камере како су за злочин у кафићу ''Панда'' у Пећи: криви Срби?! Рекао за дневно-политичке потребе и заћутао. И поново их је убио. Помажу га у томе брадоња и добитница косовског ордена. Таман и да се ''докаже'' нешто слично, биће то још једна игра, још једна медијска манипулација. Један од починилаца, Албанац са Орног Брда код Бање, моћи ће да одахне. Моћи ће да одахну и његови помагачи. Има у Србији ко ради за њега и њих.
У само десет дана периода времена када се догодио масакар у кафићу ''Панда'' у Пећи, а то је децембар 1998-ме, догодили су се и следећи злочини: убијен је потпреседник општине Косово Поље Звонко Бојанић – отет и нађен мртав, убијен је на улици припадник Државне безбедности у Подујеву Милић Јовић и при том убиству је рањена Милијана Пантић, убијени су и рањени Албанци у митровачком кафићу ''Мелиса'' који су били припадници локалног обезбеђења које је држава Србија организовала ради чувања албанских села, пуцано је на полицијско возило у близини Руговине куће у Приштини при чему је један полицајац тешко рањен, Мидораг Нешић, а његов колега лакше... Дакле, како премијер Србије Вучић говори да је злочин у кафићу ''Панда'' нешто од чега ће нам се подићи коса на глави ако сазнамо праву истину, тако је и тада, тих дана 1998-ме године, у децембру, говорио и Адем Демаћи. Није смео да ''загризе'', чак ни он кафић ''Панду'', али је за убиство потпреседника општине Косово Поље оптужио Србе који су тим актом хтели да подигну тензије и окриве Албанце, баш како су то, по његовим тадашњим речима, учинили и са случајем Кељменди у Параћину када је војска побила све војнике и самог Кељмендија а онда пласирала причу о масакру. Када овако говори Демаћи, ја то потпуно разумем, као што и разумем зашто тако говори Вучић – јер матрица је иста и долази из истог наредбодавног места.
Нико ни пре ни тада у свету али ни код нас не помиње да је само у Ораховцу 18. и 19. јула 1998-е страдало преко сто српских цивила када је ОВК освојила тај град. 110 је киднаповано, 43 убијено веома брзо, за многима се још увек безуспешно трага, неки су пронађени у пећини Волујак. За тај злочин суд у Приштини је осудио два Албанца на по 2 (две) године затвора?! Нико не помиње нити Клечу и њене крематоријуме у којој су пронађени спаљени делови тела 22 лица српске националности а главно осумњичени Фатмир Љимај је ослобођен оптужби и у Приштини, и у Хагу. Нити Радоњићко језеро, нико не помиње другу српску ''Плаву гробницу'', где је пронађено 32 тела Срба, она тела која вода није однела и сакрила на месту где је Харадинај бацао своје жртве, не трудећи се ни да их сакрије. Тензија, дакле није фалило, ни у лето 1998-ме године.
Али, шта све ово говори? Мало је вероватно да је у таквој ескалацији насиља, где се гинуло и убијало сваки дан, и на сваком месту, државној безбедности и Србима било потребно да изврше неки злочин над сопственом децом а да би подигли тензије и оптужили Албанце. Имали су и тензија и оптужби колико су хтели. То је било време отвореног рата те није било потребно дизати тензије већ гасити ватру. Јер, јутро пре тог стравичног злочина на српско-албанској граници убијено је 35 припадника ОВК који су покушали да из Албаније пренесу оружје и муницију у Србију. Снимљене су стотине цеви, хиљаде меткова и бомби, минобацачи, ракетни бацачи. Шта је било више потребно да се оптуже Албанци или да се оправда акција?! Најзад, злочин над децом у Гораждевцу је почињен када су српске безбедоносне снаге већ давно отишле са Косова, па премијер о томе ћути. И, на крају, ако је до правде и истине: што ћути? Нека каже истину ма каква била. Не зна он истину, зна само спин.
Кад год се десио некакав сличан злочин за који се сумњало да су га починиле српске снаге (а дешавао се и то не оспоравам) држава Србија је реаговала, некад касније, некад на време. Од 1. јануара до 20. јула 1999. године полиција је испитивала 58 колега због евентуалних злочина над цивилима а против 12 је покренут поступак за убиство. За исто време, војска је покренула око 1300 истрага и изрекла скоро 100 пресуда, још док је рат трајао осморица припадника војске је осуђено. Треба узети у обзир да се после јуна 1999-е и није могла адекватно водити истрага јер је Космет напуштен. После злочина у Подујеву, рањене и преживеле је збринуо лекар јединице, чији су се поједини припадници резервног састава осрамотили тим масакром, тако збринуте жртве припадници српске војске су превезли до Клиничког центра у Приштини, касније и у Београд, доводећи у опасност животе својих припадника, и захваљујући томе ти преживели су могли да сведоче. Какав је то ''злочиначки подухват'' и ''геноцид'', где припадници јединице чији су појединци направили злочин спасавају жртве? Јединица је, то јест: њен резервни састав, одмах враћена назад, поступак покренут, осумњичени притворени, а прве изјаве од оптужених Окружни суд у Прокупљу узео је већ 24. маја, мање од два месеца после злочина и у време док бомбардовање још траје. Јесте тај суд брљавио по том случају али је свакако све то припомогло да се касније утврди истина. У решењу по којем се окривљени тада пустају на слободу стоји да нема доказа „јер су лешеви однети у непознатом правцу и сахрањени на непознатим местима....“. Српски судови дакле још за време бомбардовања, такви какви су, констатутују да неко носи албанске лешеве - негде. Најзад, тужилаштво се по том решењу жалило Врховном суду, где разоткрива покушаје заташкавања и Врховни суд уважава ту жалбу, итд, итд. Починиоци, на крају осуђени. Злочин у Сувој Реци су починили припадници полиције из тог места и они су такође осуђени и у затвору – не благовремено и не сасвим разјашњено, али по претходно покренутим поступцима, и, боље икад него никад.

Али, треба да се упитамо, пошто наши органи ''врше'' истрагу за злочин у кафићу ''Панда'' после двадесет година, ко је до сада одговарао за злочине почињене над Србима, рецимо, и у Сувој Реци? Ко је одговарао за злочин у Ораховцу у коме је убијено скоро 50 Срба а преко стотину њих је одведено да се више никада не врате. Тада су страдали Срби и у Оптеруши, Зочишту и Великој Хочи. Посмртни остаци неких од њих су касније пронађени у Малишеву у Волујку. У призренском селу Дојнице отето је 14 Срба и Српкиња и до данашњег дана нема никаквог трага о њима. У Жиливодама су спаљени Срби, отети 1998. године, њих око 30. Треба напоменути да је пожар подметнут у тренутку док ЕУЛЕКС ''врши'' увиђај на том стратишту. За злочине у Јабланици, Глођанима (60 убијених Срба), Доње Ратише, Радоњићко језеро (32 пронађена леша Срба), Рамуш Харадинај је ослобођен у Хагу. Убијени Срби су бацани и у друга косметска језера: Ливочко језеро и језеро Батлава. У логору у Лапушнику је убијено око 30 Срба. Масовне гробнице у Драгодану слабо ко помиње, као што се ништа не зна ни о отетим Србима из Врањевца. Водник, медицинар, Генов Стамен, киднапован је, мучен свирепо и до тог мучења је лагано умирао. Наши, дакле, и ако ишта истражују, труде се да окриве Србе за убиства Срба?!
Како ћемо веровати тим ново прикупљеним ''доказима'' после толико времена и свега што се тамо дешавало? 2015. године је формиран ''Специјални суд за злочине ОВК''. Тај суд још није ни почео да ради а одмах је процурела информација ко је први заштићени сведок и исти је убијен 22. априла, те године, у Глоговцу. Реч је о Бедри Цурију. Тако функционшу Албанци у спрези са УНМИК-ом и Еулексом и ко не познаје њихов менталитет тај нема шта да тражи у политици везаној за Космет. 2003. године заштићени сведок у случају Клечка исвршио је самоубиство. Ево шта о томе пише Пјер Пеан у својој књизи ''Косово – Праведни рат за стварање мафијашке државе'', на страни 93: „Пре него је починио самоубиство, Агим Зогај је написао писмо породици, у коме оптужује Еулекс за патњу и изолацију. То писмо је објавио албански лист ''Коха диторе''. У писму сведок тврди да су он и његова породица изложени сталном психолошком терору почев од тренутка када је прихватио да сведочи у процесу против Фатмира Љимаја и деветорице саучесника оптужених за злочине које је ОВК починила у логору Клечка. Сведок X се посебно жали на понашање Мауриција Салустра, тужиоца мисије Еулекса, и полицијских иследника који су се непрописно понашали према њему и његовој породици“. Да подсетимо, сведок Агим Зогај који је требало да сведочи у процесу против Фатмира Љимаја нађен је обешен у Берлину. Следећим речима је ''Веће хашког трубунала'' оправдало то што албански сведоци неће да говоре или када говоре онда дају лажне изјаве: „Нема никаве сумње да част и друге племенске вредности имају посебан значај у култури албанских сведока са Косова“. Дакле, када други неће да сведоче онда се хапсе и суди им се, кад Албанац неће да сведочи онда је то по хашком трибуналу: част!
Да ли је до сада, од стране међународних снага, тзв. косовских власти и српских власти, заиста процесуирани злочин у кафићу ''Панда'' у Пећи кад су убијена деца (осим лупетања наших званичника и плаћеника), онај злочин у Гораждевцу где су убијена деца док су се купала, онај злочин када је убијено 14 жетеоца из Старог Грацка и међу њима деца, аутобус ''Ниш експреса'' који је дигнут у ваздух кад су међу 11 мртвих била и деца, онај у Клечки где је било деце, у Волујку, Радоњићком језеру, у затворима на северу Албаније где су и деци и одраслима вадили органе, десетинама других логора и затвора где су убијани и мучени људи?!? Шта је са младићима убијеним на путу између Липљана и Штрпца, где су кривци? Убица Димитрија Поповића из Грачанице, гимназијалца који је покошен рафалима док је стајао испред киоска, осуђен је на 6,5 година затвора?!? Јесу ли ухапшени починиоци који су пуцали на младића Јовицу Ивића? Породица Столић из Обилића је прво заклана, па је онда спаљена у кући. То је често коришћени зликовачки ''потпис'' али ето некоме је пало на памет да само за масакр у Пећи оптужи српску страну и то када је политици то потребно. 
Ускоро ће се навршити двадесет година од тог злочина, српске власти са својим саветницима и ''савезницима'' ето проналазе ''свеже'' трагове. Срам их било!!!