Игор Ђурић - рођен у Истоку (Метохија) 1968. године. Писац: романи, песме, есеји, књижевна критика, путописи, сатира, блог, колумне, политичке анализе (аномалије), теорија књижевности, историја књижевности, завичајна књижевност, афоризми, све...  
 

уторак, 31. мај 2016.

дал' убити ''усташу'' или ''балију''?!?

Пише: Игор Ђурић


Драгош са пушком корача по мекој шумској земљи. Буковик хладни: буче. Испред њега тетурају два младића, два његова вршњака, рукама на леђима жицом повезаних. Дроњави и унеређени, чини се да су већ престали да буду људи, те су само сенке које треба рафалом побрисати. Нема ничег достојанственог на њима, све одаје голи страх и паралисаност од њега. Немају снаге ни за шта, па ни да до краја схвате шта их је снашло. Као у бунилу, у сну, они корачају а као да неко други хода. Мисле да се то догађа неком другом, да сањају. Слика је болно проста, језива и људски прљава. Сви ћуте. Не знају шта би један другоме казали. У грудима им тешко: свима. Овима што знају да ће бити убијени свакако је теже. После неког времена, тишина умуче, наста прича, да се чује, монолог са амбицијама дијалога.
- Пусти ме, болан, никакве везе ја нема са овијем ратом и погибијом. Ја сам вазда са Србима добро бијо и живјео – огласи се Бошњак.
Драгош ћути. Држи пушку на готовс и ако му тако крвнички везани не могу ништа.
- Ја сам, болан, насил'у мобил'сан. Покупило ме у кампу за избјеглице. Прво вријеме нијесам ни мрд'о искуће. Комшије Срби копали ровове, ја им помаг'о, воде доносио. Држали стражу поред моје куће, по цијелу ноћ моја им матер кахву кувала а ја шњима сједео.
- Па што онда оде од куће? – огласи се Драгош, газећи по том лишћу у буковој шуми, ходећи полако низ поток, као што газише и ходише и двојица осталих, само незграпније због руку везаних на леђима.
- Дођоше, болан, једнога дана комшије, добре комшије Срби, па веле: беште ако вам је глава мила, намерачили се на ваше овце и стоку, све ће вас побити а ми вас штитит' не меремо јер је то војска ћетнићка из Србије, никога не слушају. Бјеште, да вам не носимо крв на души. Глава је важна, биће оваца, ко и вазда што је било.
- И шта би са стоком?
Бошњак ћути. Млад је али је нешто научио за време овога рата. Не сме да каже. Драгош зна ко је покупио стоку. Они, баш они, који су се кобајаги бринули за комшије и упозоравали их. Шта ће четницима из Србије овце. Они су тражили нешто друго.
- Немој ме, болан, убит'- понављао је и даље, више за себе, па би повремено додао – А, немој ни њега.
Хрват је ћутао.
- Неког морам – тихо изговори Драгош.
Ходали су и ћутали, чуло се само шуштање мокрог лишћа под ногама, по неко би пао, између тога само: „немој ме убити“. Драгош се већ мислио докле да их води. Доста су одмакли, и много више него је планирао. Шта има да иде у недођију, кад у логору сви знају где је пошао. Али је настављао даље јер није био начисто шта ће урадити?! Да одагна мисли, проговори:
- А ти усташо ћутиш?! Јеси ли тако ћутао док си клао српску нејач?
- Никад нисан бија усташа, ама, за тебе ћу бит'. Кад се већ мрије да умрим ка човик, јел'.
- Не плашиш се, кобајаги?
- А враг те однио, плашин се но шта, а знам, која ми корис' од тога. Убићеш нас обојицу, само се сад играш са нами.
- Имаш муда, можда те пустим.
- Имам, болан, и ја муда, вјеруј ми, имам – рече Бошњак.
- Ма курац ћеш ме ти пустит. Не би ти бија ту ди јеси да си спреман човик бит'.
- 'Де сам то ја?
- Са зликовцима, ето. Доша си овде убијат е не прашћат.
- Пусти болан, немој га љутит, шта је човјек крив – покушавао је Бошњак да смири ситуацију.
- А, ти, који ћеш курац ти овде, из Далмације или одакле већ?! Ти као јеси на своме. Ја јесам, мој је отац рођен овде.
- То је друго, ја сам дош'о бранит' а ти нападаш, ето.
- Кога да браниш, Србе.
- Хрвате и остале.
- Видео сам како се ви браните, много одбрањених са пререзаним вратом, видох.
- Ја нисам, ама, шта ти знаш о томе?!
- Е, па вараш се усташо, знам све - рече Драгош.
- А, видићемо ћето, видићемо на крају ко колико знаде.
Најзад је Драгош био начисто: нити зна где иду, нити шта ће даље бити. Да убије неће – то је решио. Али не због та два невољника, већ због оне свиње у штабу. Доживљавао га је горе него ове момке ту. Неће он њему одлучивати о томе шта ће радити и кога ће убити. После Дамире, свакако не. Али, шта ће после бити?! То није знао. Ако не убије – убиће њега. Повратка му, дакле, нема. Можда да лаже да је убио, већ је добро домакао, нико неће имати воље да долази и проверава?! Провериће, сигурно оће. Шта брига ону вуцибатину, послаће некога. Или је можда већ добрано пијан па ће заборавити. Тај не заборавља кад је крв у питању.
Мада, најлакше би било да их ту одмах убије обојицу, те да се врати. Једног само, сигурно неће, онај зликовац му је то хтео наместити, да пусти једног. Једног да убије  а други да остане жив и сутра сведочи о убиству. Та мрцина га мрзи још од првог дана, још од онда кад је стигао. Мрзи га из баналног разлога. Мрзи га гегула јер је Драгош из Београда.Толика будала Драгош није био. Да, да их убије. Неће му бити ни први ни последњи, мада би му били први овако везани и немоћни, ту је онај био у праву. До сада је убијао углавном у акцијама у које је ишао сам, јер подршке у јединици није баш имао по том питању. У праву је овај Хрват, мисли се Драгош: „Да сам хтео бити добар не би био подређен оном зликовцу тамо“.



понедељак, 30. мај 2016.

ПОЧЕЦИ: МАСТУРБАЦИЈА И ПОРНО

Пише: Игор Ђурић



''Колико је пута сваки писац запитао себе: шта ли ће рећи моја мајка кад ово прочита? Шта  ће казати моја жена? Или моја ћерка? Моји пријатељи? Шта ће, уосталом, рећи свет?''.
Пекић
                                      
                                           ПОЧЕЦИ

...Између сна и међуножја:
ЖИВОТ ЈЕ...
„Немогуће је обљубити све жене света, али треба покушати“. Зато, поштована господо Фројд, Адлер и Јунг, ево решисмо да Вам напишемо неколико речи! Не да схватите, само да се забавите. Ништа новога нећете чути. Само потврде већ старих прича и сазнања Лепо је је негде написао Жилијен Жика Павловић: цедимо сећања на детињство као сперму из издрканог курца. Заиста непотребно добро формулисано. Треба из себе исцедити сећање на нешто велико и важно из живота. А шта је веће и важније од секса? Дође време када је све „велико“, када више нема малих и небитних догађаја и успомена. Дође животно доба када би чак повратили и ружно, и гладно, и понижено, само да опет буду оне године кад смо млади и када у своме незнању ишчекујемо да нам се дoгоди нешто грандиозно и значајно – па, да самим тим и почнемо да живимо прави живот.
Деси се само старост – и то: како коме. Ерик Берн у књизи Секс у љубави, пише: Један од знакова да младост пролази је кад мушкарцу почну да расту длаке из ушију. Поузданији знак је када за кафанским столом почне да разговара о новцу, а не о женама. После четрдесете: садашњост и будућност су само остаци прежвакане прошлости!!! После четрдесете године мало је још ''невиности'' остало неизгубљених и већина њих нити су моралне, нити су законите, нити су физичке изводљиве. Дође време када се више размишља о другим стварима, најчешће о смрти. (Салвадор Дали: „После еротизма, смрт је тема која ме највише интересује“). Након тога, пред крај живота, у старости, више се радујете кад ујутро добро серете, него ако доживите оргазам. То већ више није мушкарац.
Гинтер Грас у својој аутобиографској прози написао о томе како су га у животу мориле три глади: за храном, за сексом, и за уметношћу. У Бертолучијевом филму, стари земљопоседник, којега глуми Берт Ланкастер, каже отприлике следеће: није страшна ни болест, ни рат, ни никакво друго зло, већ вели он: Проклет је онај коме се више не диже! Млеко и говна. Нема сврхе. Неће очврснути. Кад не поможе ни младо девојче, које му одговара да нико не може мусти бика, узе човек конопче, те се обеси. 
      Казанова, Мемоари, III књига, страна 275, каже: „Cazzo non vuol’ pensier“. – ''Курац неће брига''. А бриге дођу са годинама. Мада, било је и других објашњења, кроз историју: ''Када се уд ни на који начин не може узбудити и извршити сполни чин, то је знак природне импотенције; али када је узбуђен и усправљен, но ипак не може извршити своју функцију, то је знак зачараности''. - Hostiensis ''Suma''.
Сви покушаји понирања у своју или туђу прошлост сведу се на причу о женама. Сва људска (мушка) стремљења окренута су томе, док је мушкарац способан и репродуктиван. Чак и када то више није: он се најрадије сећа жена. И жене, добар део живота, посвете женама: бране од њих свога мужјака, своје дете, саме себе. Ни мушки, ни женски, никада нису искрени пријатељи са женама. Све се врти око секса и еротских сањарија. Најзад, држимо као потпуно тачну Фројдову теорију да су осим тежње за опстанком све остале човекове енергије сексуалне природе. И остале Фројдове, а много озбиљније теорије, сматрамо, ако не потпуно тачним, а оно као сасвим солидне путоказе ка расветљавању нечије личности, поготову уметникове. Једино не сматрамо тачним да су те тежње узрок девијација и обољења. Човеку је болест у његовој природи дата.
Он је, као дечак, био мутант, комбинација књижевних ликова за које ће тек касније чути. Испод стола, или у дворишту, он је тада био Франкенштајн састављен од карактерних особина Оскара из Лименог добоша и Тома Сојера из Тома Сојера (са све Хаклбери Фином): волео је девојчице таман онолико - колико и да база около са деранима и завлачећи се на разна места, пеца рибу и вирка кроз ограду. Није имао добош и није био највећи мангуп: али је био нека варијација између – уметник, дакле!!! Доктор Оскар и мистер Сојер. Одрастао човек заробљен у телу детета, ипак само дете, али са прохтевима зрелога чељадета.
Жан де Лафонтен је поред басни, писао и овако:
„Волимо, јебимо, то двоје
Не треба никад да се раздваја;
Наслада и жуд, па то је
Оно што душа најређе спаја.
Курац, пица и два срца млада
Рађају слогу пуну склада,
Коју лицемер залуду напада.
Амарилис, запамтите сада:
Волети без јеба ако вреди ишта,
Јебати без љубави - то је ништа“.
Врло рано је, рекосмо већ, почео да осећа сексуалне потребе и нагоне. Чак и пре него је прочитао неку од Лафонтенових басни, намењеној деци, је ли. (Ту наступа Оскар добошар у њему и Фројд да то појасни другима вам њега, пре него је читао Лимени добош или Фројдове књиге). Па.... могло би се рећи: апетите. Вероватно је исти случај са свом нормалном децом (па и ненормалном, само је разлика у предмету жудње). Како је написао Оскаров отац Гинтер Грас у својим мемоарским списима, као и код њега, тако је и његов „уд био без разума и намеравао је изгледа да цео живот проведе без истог“
      Врло рано је већ имао прва сексуална искуства. Зна се већ како то иде. И директно, и индиректно, посредно и непосредно. Углавном наивно (по данашњим мерилима) али њему и те како вредно и пријатно. Деца врло рано почну да истражују секс уколико им се укаже прилика за то. А најчешће се укаже, осим уколико не живе на пустом острву. („Бране и решетке не чувају врлину жена и девојака“, Молијер). То што касније ћутимо о томе, говори да нисмо искористили шансу и нисмо довољно сазрели иако смо имали добре предуслове за то. То што је рано желео секс и невиним дечачким очима нешто видео или пипнуо, може касније само користити у најглавнијем кроз цео предстојећи живот, у: демистификацији. Када се једном скине ореол недодирљивости „те ствари“ онда кроз потоњи живот иде много лакше. Тако ми заиста сазревамо или не. Платон у Законима каже: „Образовање је прво стицање врлине код деце, када се у њиховим душама роде уживање и љубав, патња и мржња исправно усмерени, док то још не могу да схвате разумом“.

И зато се не слажемо са званичним интерпретацијама Фројдовог учења. Њему, нашем јунаку, ништа касније није шкодило. (Дејвид Купер Манифест оргазма: „Такозване перверзије нису сексуална обољења већ пре пробна решења сексуалних проблема....“.). Њему, нашем јунаку, је ишло. Не онолико колико би он, наш јунак, волео да јесте: јер човек увек жели више од онога што има; али свакако: врло добро. (Много касније је у већ поменутом Куперовом „Манифесту оргазма“ наш јунак је нашао потребну му интелектуалну дефиницију и моралну сатисфакцију: Предрасуде, законски устоличене, моралистичке забране сексуалности везане за узраст, треба демистификовати исто тако хитно као и сам сексизам. Увођењем деце у доживљај оргазма кроз спонтано истраживање сопственог тела, међу вршњацима у игри, постаће, верујем, још пре конца овог века, део потпуног општег образовања).
 Претпостављао је да девојчице са којима је „то“ радио, не придају касније много пажње „томе“, брзо забораве и ништа им не значи. Није ни чудо: оне „тога“ имају и преко главе, оне бар тога нису жељне. И, поред тога, жене су углавном несретна створења. Изједају их непрестане и нереалне амбиције, неостварени снови и стална ишчекивања нечег бољег. Жене се увек осећају прекраћено. Стално мисле да заслужују више и да су могле да прођу боље. Углавном су у праву, по том питању, али немају никакве користи од тога. Тако им прође живот.
Има жена које престану да буду жене. Уништи их тежак живот, мужеви и деца, заостала средина, патријархално васпитање. Временом оне постану асексуални таоци средине, посматрамо их као несексуална бића, као машине са душом. И оне, временом, прихвате такав статус, па се и понашају као биљке, не желе ником да се свиде, никога сексуално да узбуде, никога емотивно да занесу, па и ако је остала нека женска чар, оне покушавају да је сакрију. Углавном, иза тако уништене жене стоји једна џукела од мушкарца, или читав чопор истих.
Жена која не привлачи сексуално макар неког мушкарца, макар на неки начин – није жена. Не говорим овде о старицама већ о још репродуктивним женама. Највише је таквих случајева у заосталим срединама притиснутим традицијом, радом и верском искључивошћу. Нема то везе са патријархатом или годинама. У свету мушкараца привлачне жене су на цени и оне су истински владаоци. Ово ће пре имати везе са психичким поремећајима појединца и заједнице у својој узајамности. Ово ће пре имати везе са недостатком патријархата и правих мушкараца. Срећемо жене у заосталим срединама: завијене у мараме, неоднеговане, уништене тешким радом, оне су изгубиле својства жене осим у функцији и звању: мајке, стрине, тетке, сестре...

''Женин је посао, веле:
да донесе воше (воде)
да опере коше (кошуље)
да укува гра (пасуљ)
и да пичке да''.
Бранко В. Радичевић, ''Сујеверице и друге речи''

Јесте, осетио је да би желео да се пари са женкама још док је био клинац. Осећале су то и оне.  И оне су то хтеле. О томе пише Пјер Луис, у песми ''У СПОМЕН ИНСТИТУТКИЊИ'':
(одломак)
Не волим да видим у цркви Светог Срка
Девицу с очима што се од заноса коче
Где исповедајући ужасе под сукњом се дрка
И шапће: "Ох пардон - ја свршавам оче".

Не волим кад ми на балу девојчица у блузи
Од тила призна, пијућ учтиво сок од вишње:
"Кад много плешем, волим да ме неко нагузи".
Па се извини: "Пардон! Рекох реч одвише".

Џапнули би се, хотећи и једни и други, у каквом мрачном ћошку, не гледајући много: ко је ко, и у каквим су релацијама. Не, није било ничег озбиљног: само дечије знатижеље. Осећао је задовољство као велики, осећао је потребу за редовним џапањем и трљањем. Врло рано је постао мушко иако је цео живот остао дерле. Детињство достојно Фелинијевог погледа на свет у Амаркорду: са свим финесама.

Ипак, све је почело зарад љубави и због девојчица (тада још нису биле девојке - Тако млада а већ Мађарица). Желео је да их фасцинира памећу, кад већ није леп. Мислио је да није леп. Није му била потребна велика памет да би то схватио. Почео је веома рано да чита књиге. Желео је да преко књиге доспе између њихових ногу, да отварајући корице књига заправо шири ноге и убрзава срце женама (ипак су оне све жене ма колико година имале). Кад су и народни песници сматрали да се ту може сместити читаво село, зашто не би и он имао право на жељу да се ту скраси.
Ајде село да селимо!
Гди ћемо га населити?
Међу ноге девојачке,
Та ту може село бити:
Има шуме, има воде,
Има земље за орање!
 (В.С. Караџић)
У великој је заблуди био – данас зна. Жене не полажу много на памет. И не замера им на томе. То што их је презирао због тога, њима ништа није шкодило. Жене воле лепе, јаке и богате мушкарце са великим природним капацитетима. Па и тада, кад је био мали, волеле су лепе дечаке из функционерских породица са потенцијалом да им удови порасту. Углавном...  Памет му је после помагала, не да их фасцинира њоме, већ да манипулише њима, али то је већ нека друга прича. Ипак, обрни-окрени, колико год да си паметан, колико год да памећу засениш околину и жене - увек се на крају стигне до дужине фалуса и дубине новчаника (фигуративно више, а: и стварно). У лошој књизи Клуб обожаватеља, лошег писца Ирвинга Валаса, коју је читао из проклете навике да чита, макар било шта ако нема ништа друго, нашао је ипак једну мисао вредну пажње: „Мушка батина је највећи поравнатељ под капом небеском, највећи остваритељ једнакости на свету. Добра укочена биџа дугачка двадесетак центиметара више је учинила на промовисању друштвене правде на свету него сви велики мозгови заједно“.


                          МАСТУРБАЦИЈА И ПОРНО

О мастурбацији, Жан Жак Русо, Исповести„Овај покор, повољан стидљивима и онима који се боје срамоте, има једно велико преимућство за све оне чија је машта бујна: он им даје могућности да располажу својим полом у потпуности и да по вољи пруже својим задовољствима лепотицу која их дражи и без њеног пристанка“.
Мастурбирање је, по Вудију Алену, „секс са неким кога волимо“. Мастурбирао је као и сви нормални дечаци тога времена: редовно (опет: као Мирабо). Као и сви нормални дечаци свих времена. По некад колективно, са друговима. Најчешће: сам. По некад периодично. Кад-кад и неколико пута на дан. До порно литературе из иностранства се тешко долазило. Није је било довољно, била је забрањена, тешко се налазила - била је на цени. Зато се морало пуштати машти на вољу. Њему није био проблем - одувек је био маштовит. У том узрасту се углавном машта о зрелим женама. Девојке њиховог узраста су их слабије интересовале. Али, сексипилних зрелих жена и није било нешто нарочито много у тадашњем окружењу, па је пар њих углавном свима служила као инспирација. Колико - толико, било је за свачији укус. И за његов.
Треба узети у обзир да је то време у којем није било видео рекордера, кабловске телевизије, дискова, интернета. Постојала су два телевизијска програма, од којих један нису увек могли да ''у'вате'' (иако су покушавали са пробушеним алуминијумским лаворима), и који су свој програм завршавали вестима око поноћи, са чувеним џинглом Евровизије и оним њиховим знаком. Права реткост су били пројектори за целулоидне траке. Имали су их неки Цигани из места и по који гастарбајтер. На тај начин је видео прве порниће. У биоскопима се давала мека еротика (за данашње појмове) и није било баш подесно за самозадовољавање - бар што се њега тиче, (то није срамота, срам нек је друге!!!; јер се човек не би самозадовољавао кад би имао некога да га задовољи; просто, зар не?!). Многима није сметало да то раде и у биоскопу. И радили су, не кријући се.
Од тог периода, периода несташице, заволео је порнографију као што се заволи све недоступно. (Стари Спенсер је говорио да је „оно што је за једнога порнографија, за другога је смех генија и... да без лицемерја не би било порнографије“). Прво, све се види, и кад је скривено чарапама и ципелама. Друго, све је могуће. Треће, нема мољакања. Четврто, доказује се да су ствари веома једноставне: кад се хоће и кад се може. Једино што му се није свидело јесу огромни црначки фалуси који су га доводили у дилему да ли је све у реду са њим?! Тада је заволео и немачки језик, и дан данас га подухвати милина кад га чује негде у позадини. Шнел, шнел, шприцензи, шприцензи!!! Завидели су порно глумцима. Мазиш згодне жене и још ти плаћају за то. Кад би за некога из места хтели да подвуку како је успео у иностранству говорили су „да је глумио у порнићима“. Уопште није било дилеме да ли је већи успех глумити Хамлета или бити порно глумац?! - у корист овог другог.
Да би оправдали своје афинитете према порнићима (много касније кад су се појавили видео-клубови) говорили су да их интересују искључиво порнићи који имају ''радњу''. Као, није њима до тих ствари него их интересује неки заплет, некакав епилог. На крају ваљда и некаква порука, шта ли?! Оно, кад погледаш, сваки од тих порнића и јесте имао радњу: праву радњу. Никаквих алузија, скривених порука, симболике, метафоре!
Пристизао би из иностранства и по који порно часопис. Били су скупи и тражени, тако да су се крчмили и продавали по сликама, страна по страна. И то би било довољно, кад се набави. Он је поготову волео италијанске порно стрипове. На домаћем тржишту је постојао само магазин Чик, који никако није могао да задовољи њихове прохтеве са више него скромним сликама голих девојака, чак најчешће и не скроз голих, (један његов друг је псовао кад глумица у еротском филму не би била скроз гола, већ би на себи имала чарапе или ципеле, сматрао је да за паре које је дао за биоскопску карту треба да има потпуну голотињу). То је био лист, што-но би рекли: са уметничким претензијама. А где се ''умеша'' уметност, ту нема добре и квалитетне порнографије. Где се ту појави жеља за емоцијом онда нема ништа од квалитетног секса. Правила порнића се знају, тако да су из дна душе мрзели кад би аутори покушавали да додају нешто романтике или, не дај боже, уметности.
Машта. Једино је остајала машта (тада, кад су почињали). Затвори очи и крени у пустоловину. Кад би знале неке варошке госпође колико је сперме просуто у њихову част и колико је оргазама доживљено са њима у главној улози, сигурно би требале да буду врло поносне на то, Бог да им душу прости. (Уместо не-емотивне и хладне речи: СВРШИТИ, у његовом крају се користила много топлија и лирски разигранија реч: СЛАЧАК. Па тако, уместо: ''свршио сам'' (као да си радио неки тежак посао, косио или копао), ви девојци или жени кажете: ''дош'о ми слачак'' (било је нешто лепо и слатко). При том, појам ''сперма'' за њих је био стран. Говорили су: ''слуз'').
Жао му је што није имао прилике да касније кроз живот сретне неку од њих, тада већ старих дама, и да им открије своју тајну. У тим годинама, а изречено дискретно, то би им сигурно значило. У тим годинама све значи, а камоли то. (Оно, имао је прилике да једну од њих чак и ''воли''. Али много, много касније. Он је тада био момак у снази и није оскудевао за тим а њој су латице већ почеле да опадају и негдањи сексипил се назирао тек у траговима. Отворено му се нудила. Жао му је, понављамо, што јој макар није рекао: „Госпођо, ја сам се некада свакодневно мазио мислећи на Вас. Хвала вам на томе из свег срца“. Требао је). Као клинци, маштамо о маторкама. Као матори људи: о клинкама. Машта ли ико икада о нама? (Стара кока – добра супа, или: Најслађе је пиче кад јој длака ниче: питање је сад?). Одбио ју је, у ствари: побегао. После тога, није му се више јављала на улици. Понудила се у погрешно време.
Мушкарац који држи до себе никада се не одриче неких ствари. Треба неговати те навике и зарад „добрих старих времена“ и због очува(ва)ња своје самосталности у односу на жене. Са женама најбоље иде када си равнодушан према њима или кад имаш толико снаге и способности да уверљиво глумиш ту равнодушност. Та психичка равнотежа се стиче онанијом. Предност порнографији над еротиком треба да пружи сваки мушкарац. О љубави и еротици у сексу говоре само они који ''не могу''. Или они који су као деца мислили да ће им израсти длаке и красте по рукама зато што раде то. Да, тако су их плашили или се шалили са њима. А они би често погледали и разгледали дланове не би ли пронашли длаке које ничу (а није на пичу). Ален Боске је једном питао Салвадора Далија „са којом женом би волео да проведе ноћ?“, а овај му је одговорио: „Ниједном. Често су ми постављали то питање. Ја сам стопроцентно веран Гали. А што се тиче повремених поподневних мастурбација, ех... шта ћете... то чиним само да задовољим своју воајерску нарав, а да нико не сме ни да ме пипне“.
Елем, узрастање уз оскудну порнографију било је веома корисно за њега. И за све дечаке њему сличне. Није то воајеризам или болесна потреба. То је правилан одгој. Од оних који се на време сретну са порнографијом скоро никада не испадну неки девијантни типови. Лажу психолози. Као, играте се са дечијим пиштољима, па кад одрастете постанете убица. (Ниче: ''Мушкарца треба учити ратовању, а жену да служи за одмор ратнику. Све остало је бесмислица''). Ваљда је боље да играте са луткицама, па кад одрастете постанете геј?! Ретко такви застране у сексуалном опредељењу или оријентацији. Чак и ако ту неку девијацију у себи имају, они је на неки начин исправљају гледајући порниће. Па и ако не може да је исправи, а, он онда, гледајући порниће садржине какве воли, испуњава део својих жеља тако да у свакодневном животу онда не испољава настраност или болест. 
      Тадашњи порнићи су били наивни а поучни. Увек је мушкарац „имао“ жену и глумили су да им је лепо. Шта ћеш бољу пропаганду нормалног сексуалног опредељења?! Размножавање је анимални инстинкт, еротика је емотивна потреба, порнографија је филозофски систем. Инстинкт поседују сви, емоцију имају неки, а филозофијом се баве само одабрани. Човек жуди само за оним што нема, што не поседује, или за оним што му је забрањено. Порнографија служи да смањимо унутрашњи притисак који нам ствара жудња за нечим – било чиме, не мора да буде само секс у питању.

Нигде се, као у малим местима какво је било његово, није више причало о сексу а мање исти упражњавао. Његов родни град је обиловао вегетацијом, шумом која се уздизала планином изнад њега, али је било мало дрвећа да се на њих попне свако ко је са њега хтео да викне „како хоће жену“ (una donna). Да скупимо све крушке, шљиве, јабуке, орахе, тополе, јасене, јове и остало, било би то мало - колико је жена фалило мушкарцима његовог роднога места. А, како нису били довољно паметни да се попну макар и на тај број доступног дрвећа и да вичу из свег гласа, онда су девијације ишле у другом правцу: углавном су се плашили жена (кад их стварно сретну) и опијали су се кад год би им се указала прилика.

              *
 Порно није ништа лоше. Није ни штетно. Наравно, као и код многих других ствари у животу, није штетно уколико се конзумира у нормалним количинама. Порно је терапија. Због порно-г није учињено много кривичних дела али је много више избегнуто сексуалних деликата. Ко није могао себи да приушти порно: чинио је иста. Мушки воле порно више од жена, јер мушко углавном увек има више неиспуњених сексуалних фантазија и снова, то јест, жени је лакше да их испуни уколико их има, довољно је само да каже: да! Мушкарац мора да моли или плаћа. Мушки су некако перверзнији у жељи а жене су то више у чину. Мушки су склонији физичком а жене духовном, а када је секс у питању. У љубави је пак супротно. Жена у сексу више користи мозак од мушкарца који почесто не може да користи ништа осим маште која опет нема везе са мозгом. Запетљасмо се.
О порно-у говоримо. Не о сексу. Већину ствари везаних за секс, оних необичних, несвакидашњих, експерименталних: нисмо у стању да доживимо и себи их приуштимо. Из разноразних разлога. Зато и постоји порно, да можемо да видимо како то изгледа, да нас жеља мине. У порно окружењу све је могуће. Порно филозофија све дозвољава. Порно начин живота је најлепши јер ту нема незадовољних. У порно свету, док пљачкате кућу, поред новца и накита, чека вас и секс од газдарице инициран. Кад поправљате инсталације или треба да отпушите одвод чека вас секс са домаћицом и њеном прсатом ћерком. Било које занимање, било који посао, било која ситуација: увек вас чека секс. У болници, у затвору, на бензинској пумпи, у цркви... Можете бити носач или баштован али вам то неће сметати да имате најлепше богаташице и племкиње. Лепе кућне помоћнице и још згоднији шофери увек су на располагању газдарицама и газдама, и супротно. Да не помињемо беби-ситерке и учитеље клавира. У порно свету, ташта вам је увек невиђено згодна и расположена да вас злоупотреби.

Порно, то вам је комунизам. Узимаш шта хоћеш и колико ти треба а дајеш колико можеш, имаш и колико ти траже. Сви су равноправни и сви имају шансу у порно свету: стари, млади, велики, мали, лепи, ружни. Порно свет није расистички свет – напротив. Није ни сексистички – ма шта се мислило о томе. Није националистички – чак је препоручљиво да буде заступљено што више народа и боја. Није ни насилан и опасан по живот – чак и када некогаубију од курца“, њој или њему је лепо. И када те туку, у порно окружењу, то чине искључиво због тога што ти то волиш и тражиш од њих.
Порно је исправљање неправде и неравноправности. За све то што си понижаван у стварном животу порно ти врати у својој праведности. Бежање из правог живота у порно свет јесте бежање из неправде у правду, из неравноправности у могућност равноправности. Порно свет је понекад једини излаз за губитнике сваке врсте. Једина терапија за пропаст која је снашла несналажљивога. Једини вентил за болеснога да не учини зло.             

уторак, 24. мај 2016.

Кафић ''Панда'' у Пећи - анатомија медијског злочина

Из књиге ВЕЧИТИ РАТ - КОСОВО , Игор Ђурић, читај овде



              
Пише: Игор Ђурић

...патријарх нас позива на хришћанску уздржаност и мир. Место: трг у центру Пећи. Повод: сахрана убијених дечака у кафићу ''Панда''. Једни грех деце је био то што су били хришћани и Срби. Чему онда хришћанска уздржаност... – из ауторовог дневника, децембар 1998.


     Кафић Панда у Пећи, где су побијена деца која су седела и разговарала, а што сада неки у Србији желе да припишу српском терору, не би ли нам огадили сваку жељу да се боримо за Космет против оних који хоће да нам га отму јесте парадигма српске стварности у последњих неколико деценија. 
Чувени Милош Минић, на седници ЦК СК Србије, која је одржана у мају 1981. године, поводом шиптарских антисрпских демонстрација на Косову нашао је за сходно да дискутује (по тој теми) на следећи начин: Догађаји на Косову су дубоко забринули свакога у Србији, исто онако као што су забринули и све наше људе у осталим републикама. Али су ти догађаји охрабрили и српски национализам. Стога је изузетно важно за Савез комуниста Србије да се повуче јасна граница између ове забринутости најширих редова наших људи, у којој се изражава снажан и српски и југословенски социјалистички патриотизам, и српског национализма и шовинизма који у садашњем моменту напада на читаву албанску народност.... 
      Тако је много година касније Наташа Кандић изјавила поводом спекулација о убиству шесторо српске деце у пећком кафићу Панда, да су јој „Албанци говорили да убиство у “Панди” није починио нико од њих и као један од доказа навели то што су полиција и војска започеле потрагу за починиоцима 17. децембра, три дана након убиства“. Како год да  окренеш: по овој матрици Срби су криви, чак и за властите смрти и погроме над њима, а пошто матрица ''добро ради'' она се користи скоро у истом облику и обиму - читав један век.
  Мало је све то, што смо урадили, као што је много онога што нисмо урадили, да сакупимо доказе и доведемо међународну заједницу пред свршени чин. И не само то, кварили смо и штетили где год смо могли. Тако човек који се у једном тренутку нашао на место премијера Србије изјављује у камере како су за злочин у кафићу Панда у Пећи: криви Срби?! Рекао за дневно-политичке потребе и заћутао. Помажу га у томе брадоња и добитница косовског ордена. Таман и да се ''докаже'' нешто слично, биће то још једна игра, још једна медијска манипулација. Један од починилаца, Албанац са Орног Брда код Бање, моћи ће да одахне. Моћи ће да одахну и његови помагачи. Има у Србији ко ради за њега и њих.
У само десет дана периода времена када се догодио масакр у кафићу Панда у Пећи, а то је децембар 1998. године, догодили су се и следећи злочини: убијен је потпредседник општине Косово Поље Звонко Бојанић – отет и нађен мртав, убијен је на улици припадник Државне безбедности у Подујеву Милић Јовић и при том убиству је рањена Милијана Пантић, убијени су и рањени Албанци у митровачком кафићу Мелиса који су били припадници локалног обезбеђења које је држава Србија организовала ради чувања албанских села, пуцано је на полицијско возило у близини Руговине куће у Приштини при чему је један полицајац тешко рањен, Миодраг Нешић, а његов колега лакше... 
      Дакле, како премијер Србије говори да је злочин у кафићу Панда нешто од чега ће нам се подићи коса на глави ако сазнамо праву истину, тако је и тада, тих дана 1998. године, у децембру, говорио и Адем Демаћи. Није смео да ''загризе'', чак ни он кафић Панду, али је за убиство потпредседника општине Косово Поље оптужио Србе који су тим актом хтели да подигну тензије и окриве Албанце, баш како су то, по његовим тадашњим речима, учинили и са случајем Кељменди у Параћину, када је војска побила све војнике и самог Кељмендија а онда пласирала причу о масакру. Када овако говори Демаћи, ја то потпуно разумем, као што и разумем зашто тако говори српски премијер – јер матрица је иста и долази из истог наредбодавног места.
     Нико ни пре, ни тада, у свету, али ни код нас не помиње да је само у Ораховцу 18. и 19. јула 1998. године страдало преко сто српских цивила када је ОВК освојила тај град. 110 је киднаповано, 43 убијено веома брзо, за многима се још увек безуспешно трага, неки су пронађени у пећини Волујак. За тај злочин суд у Приштини је осудио два Албанца на по 2 (две) године затвора?! Нико не помиње нити Клечку и њене крематоријуме у којој су пронађени спаљени делови тела 22 лица српске националности а главно осумњичени Фатмир Љимај је ослобођен оптужби и у Приштини, и у Хагу. Нити Радоњићко језеро, нико не помиње другу српску Плаву гробницу, где је пронађено 32 тела Срба, она тела која вода није однела и сакрила, на месту где је Харадинај бацао своје жртве, не трудећи се ни да их прикрије. Тензија, дакле није фалило, ни у лето 1998. године.
Али, шта све ово говори? Мало је вероватно да је у таквој ескалацији насиља, где се гинуло и убијало сваки дан, и на сваком месту, Државној безбедности и Србима било потребно да изврше неки злочин над сопственом децом а да би подигли тензије и оптужили Албанце. Имали су и тензија и оптужби колико су хтели. То је било време отвореног рата те није било потребно дизати тензије већ гасити ватру. Јер, јутро пре тог стравичног злочина на српско-албанској граници убијено је 35 припадника ОВК који су покушали да из Албаније пренесу оружје и муницију у Србију. Снимљене су стотине цеви, хиљаде метака и бомби, минобацачи, ракетни бацачи. Шта је било више потребно да се оптуже Албанци или да се оправда акција?! Најзад, злочин над децом у Гораждевцу је почињен када су српске безбедоносне снаге већ давно отишле са Косова, па премијер о томе ћути. И, на крају, ако је до правде и истине: што ћути? Нека каже истину ма каква била. 
Кад год се десио некакав сличан злочин за који се сумњало да су га починиле српске снаге (а дешавао се и то не оспоравам) држава Србија је реаговала, некад касније, некад на време. Од 1. јануара до 20. јула 1999. године полиција је испитивала 58 колега због евентуалних злочина над цивилима а против 12 је покренут поступак за убиство. За исто време, војска је покренула око 1300 истрага и изрекла скоро 100 пресуда, још док је рат трајао осморица припадника војске је осуђено. Треба узети у обзир да се после јуна 1999. године и није могла адекватно водити истрага јер је Космет напуштен. 
      После српског злочина у Подујеву, рањене и преживеле је збринуо лекар јединице, чији су се поједини припадници резервног састава осрамотили тим масакром, тако збринуте жртве припадници српске војске су превезли до Клиничког центра у Приштини, касније и у Београд, доводећи у опасност животе својих припадника, и захваљујући томе ти преживели су могли да сведоче. Какав је то ''злочиначки подухват'' и ''геноцид'', где припадници јединице чији су појединци направили злочин спасавају жртве? Јединица је, то јест: њен резервни састав, одмах враћена назад, поступак покренут, осумњичени притворени, а прве изјаве од оптужених Окружни суд у Прокупљу узео је већ 24. маја, мање од два месеца после злочина и у време док бомбардовање још траје. Јесте тај суд брљавио по том случају али је свакако све то припомогло да се касније утврди истина. У решењу по којем се окривљени тада пуштају на слободу стоји да нема доказа „јер су лешеви однети у непознатом правцу и сахрањени на непознатим местима....“. 
      Српски судови, дакле, још за време бомбардовања, такви какви су, констатују да неко носи албанске лешеве - негде. Најзад, тужилаштво се по том решењу жалило Врховном суду, где разоткрива покушаје заташкавања и Врховни суд уважава ту жалбу, итд, итд. Починиоци, на крају осуђени. Злочин у Сувој Реци су починили припадници полиције из тог места и они су такође осуђени и у затвору – не благовремено и не сасвим разјашњено, али по претходно покренутим поступцима, и, боље икад него никад.
Али, треба да се упитамо, пошто наши органи ''врше'' истрагу за злочин у кафићу Панда после двадесет година, ко је до сада одговарао за злочине почињене над Србима, рецимо, и у Сувој Реци? Ко је одговарао за злочин у Ораховцу у коме је убијено скоро 50 Срба а преко стотину њих је одведено да се више никада не врате. Тада су страдали Срби и у Оптеруши, Зочишту и Великој Хочи. Посмртни остаци неких од њих су касније пронађени у Малишеву у Волујку. У призренском селу Дојнице отето је 14 Срба и Српкиња и до данашњег дана нема никаквог трага о њима. У Жиливодама су спаљени Срби, отети 1998. године, њих око 30. Треба напоменути да је пожар подметнут у тренутку док ЕУЛЕКС ''врши'' увиђај на том стратишту. 
      За злочине у Јабланици, Глођанима (60 убијених Срба), Доње Ратише, Радоњићко језеро (32 пронађена леша убијених Срба), Рамуш Харадинај је ослобођен у Хагу. Убијени Срби су бацани и у друга косметска језера: Ливочко језеро и језеро Батлава. У логору у Лапушнику је убијено око 30 Срба. Масовне гробнице у Драгодану слабо ко помиње, као што се ништа не зна ни о отетим Србима из Врањевца. Водник, медицинар, Генов Стамен, киднапован је, мучен свирепо и до тог мучења је лагано умирао. Наши, дакле, и ако ишта истражују, труде се да окриве Србе за убиства Срба?!
      Како ћемо веровати тим ново прикупљеним ''доказима'' после толико времена и свега што се тамо дешавало? 2015. године је формиран ''Специјални суд за злочине ОВК''. Тај суд још није ни почео да ради а одмах је процурела информација ко је први заштићени сведок и исти је убијен 22. априла, те године, у Глоговцу. Реч је о Бедри Цурију. Тако функционишу Албанци у спрези са УНМИК-ом и Еулексом и ко не познаје њихов менталитет тај нема шта да тражи у политици везаној за Космет. 2003. године заштићени сведок у случају Клечка извршио је самоубиство. 
      Ево шта о томе пише Пјер Пеан у својој књизи ''Косово – Праведни рат за стварање мафијашке државе'', на страни 93: „Пре него је починио самоубиство, Агим Зогај је написао писмо породици, у коме оптужује Еулекс за патњу и изолацију. То писмо је објавио албански лист ''Коха диторе''. У писму сведок тврди да су он и његова породица изложени сталном психолошком терору почев од тренутка када је прихватио да сведочи у процесу против Фатмира Љимаја и деветорице саучесника оптужених за злочине које је ОВК починила у логору Клечка. Сведок X се посебно жали на понашање Мауриција Салустра, тужиоца мисије Еулекса, и полицијских иследника који су се непрописно понашали према њему и његовој породици“. 
      Да подсетимо, сведок Агим Зогај који је требало да сведочи у процесу против Фатмира Љимаја нађен је обешен у Берлину. Следећим речима је Веће хашког трибунала оправдало то што албански сведоци неће да говоре или када говоре онда дају лажне изјаве: „Нема никакве сумње да част и друге племенске вредности имају посебан значај у култури албанских сведока са Косова“. Дакле, када други неће да сведоче онда се хапсе и суди им се, кад Албанац неће да сведочи онда је то по Хашком трибуналу: част!
Да ли је до сада, од стране међународних снага, тзв. косовских власти и српских власти, заиста процесуирани злочин у кафићу Панда у Пећи кад су убијена деца, онај злочин у Гораждевцу где су убијена деца док су се купала, онај злочин када је убијено 14 жетеоца из Старог Грацка и међу њима деца, аутобус Ниш експреса који је дигнут у ваздух кад су међу 11 мртвих била и деца, онај у Клечки где је било деце, у Волујку, Радоњићком језеру, у затворима на северу Албаније где су и деци и одраслима вадили органе, десетинама других логора и затвора где су убијани и мучени људи?! Шта је са младићима убијеним на путу између Липљана и Штрпца, где су кривци? Убица Димитрија Поповића из Грачанице, гимназијалца који је покошен рафалима док је стајао испред киоска, осуђен је на 6,5 година затвора?! Јесу ли ухапшени починиоци који су пуцали на младића Јовицу Ивића? Породица Столић из Обилића је прво заклана, па је онда спаљена у кући. То је често коришћени зликовачки ''потпис'' али ето некоме је пало на памет да само за масакр у Пећи оптужи српску страну и то када је политици то потребно. 

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog